Kroz klisurine

10.01.08

Beograd je osamdesetih godina bio centar svega u tadašnjoj Jugoslaviji, od rokenrola, preko književnosti, pozorišta do disidentskih tribina. Bilo je nečeg subverzivnog, prevratničkog, nečeg što je razbijalo tabue. Devedesetih su i ovde počeli da dominiraju kvazitradicionalizam, parohijalnost, nekakav bedni etnocentrizam... i to proizvodi drugorazredne rezultate
Rado ću priznati: ne marim za levičarski antiglobalizam, još manje za desničarski nacionalizam. Ne kupujem domaće samo zato što je domaće, i nemam nikakav nadrndan stav o globalizaciji...
Ovo je jedno od priznanja Teofila Pančića u knjizi Karma Koma, objavljenoj prošle godine. Ima ih još, zanimljivih ili provokativnih u njegovim kolumnama i pričama sabranim u njegovim knjigama, zbog kojih je ovaj 43-godišnjak stekao reputaciju osobenog hroničara književnih i društvenih prilika u Srbiji poslednjih deceniju i po. Pišući stalno u Vremenu i novosadskom Dnevniku, on aktivno sudi u slučajevima koji ga se tiču, a reklo bi se da ga malo toga mimoiđe.
Za neka druga priznanja koja smatramo da mogu zanimati čitaoce NIN-a, potrudili smo se u razgovoru koji sledi.

Naš sagovornik kaže da je odrastao u vreme polovnog, sivonjavog socijalizma, a za takozvane javne stvari počeo je da se zanima pred Titovu smrt. Imao je 15 godina kada je, živeći u Zagrebu, prvi put otkrio beogradske Književne novine i Književnu reč, i oni su mu otvorili linkove na sve strane. NIN čita još od vremena kada je Igor Mandić postao kritičar ovog lista i on je, poput neprikosnovenog pape, uticao da Teofil Pančić uopšte razmišlja o takozvanoj novinskoj, odnosno medijskoj kritici. Danas nedeljno pročita onoliko knjiga koliko stigne, a to je nekad jedna, nekada pet. Kao svakoj novinarskoj životinji, mnogo vremena mu odlazi na novinčine, kako ih u besu zove, jer ga ometaju da čita još više knjiga. Kako u čitanju, tako i posle u pisanju, vodi ga samo jedan princip – vlastita radoznalost.

Šta je vaš motiv kada pišete o lošoj knjizi domaćeg pisca: da popravite autora, da mu kažete da se okane ćorava posla?

- Nisam od tih književnih kritičara koji se obraćaju piscu. Ja se obraćam potencijalnom čitaocu. Pisac, manje-više svaki, misli da je napisao remek-delo i zašto bih ja njega u tome razuveravao. Tim pre, što mi taj očinski pristup piscu zvuči dosta anahrono. Stalo mi je samo da čitaocu kažem zbog čega mislim da je neka knjiga loša, ili čak zla. Mnogi ljudi su uočili, hvaleći ili kudeći to kod mene, da zapravo retko pišem negativne kritike. Koliko sam kao društveni, politički komentator oštar, toliko sam kao književni kritičar blagonaklon i retko, samo kada mislim da je to neophodno, napišem negativan prikaz. A on je onda, po pravilu, turbo negativan. Što bi rekli u žargonu, sahranim pisca. Mene trivijalno loša knjiga ne inspiriše ni na šta, pa ni na negativnu kritiku. Jer, u Srbiji takvih knjiga godišnje izađe na stotine. Kao i u svakoj drugoj zemlji. Da bih pisao negativno o nekoj knjizi, ona mora da nosi nekakav negativan naboj, da je inspirisana mržnjom, ili da promoviše neku vrstu društvenog zla. Hvala bogu, u ovoj zemlji izlazi mnogo više dobrih knjiga nego što vi i ja možemo da pročitamo.

Kako objašnjavate pojam “kritičar generacije u srpskoj književnosti”?

- Kritičari generacije su postojali u srpskoj književnosti i čini mi se da je to vrsta u izumiranju, što smatram da je dobro, jer su i same generacije u književnosti popriličan anahronizam. Nekad se smatralo da ljudi jednog naraštaja čitaju iste knjige. U jednom periodu kao da su svi čitali Sartra i Kamija, u drugom periodu Bukovskog, u trećem Markesa i Borhesa... Kritičari te iste generacije su to i pratili. Danas to polako izumire i mislim da je dobro, jer mi ta generacijska podela vuče na neki socrealizam. Uvek se setim kad sam bio klinac, u ono vreme dekadentnog komunizma, kako se govorilo: mi mladi, nema dovoljno prostora za nas mlade, nema dovoljno radnih mesta za nas mlade, nema mesta da se zabavljamo mi mladi, nemamo gde da objavljujemo mi mladi svoja rana književna remek-dela... To je koješta.

Da li ste vi kritičar generacije?

- Nisam. Ako bi trebalo da budem kritičar svoje generacije ili nešto starijih, to bi, otprilike, trebalo da bude generacija, recimo, srpskih postmodernista. Ja svakako nisam preterano blizak toj poetici, jer moj ukus je drugačiji, pa ni u tom smislu nisam kritičar generacije, niti sam to ikada bio, niti to volim.

Vi se sprdate sa ondašnjom kuknjavom mladih, a bilo bi sasvim primereno reći da je današnji trend vladavine mladih u svetu, u Srbiji posebno, doveo do neprimerenog ignorisanja stvaraoca; tačnije, svakog građanina ove zemlje, samo zbog činjenice da ima više od 50 godina, na primer?

- Možda ste vi u pravu, ali ja ne učestvujem u toj podeli. To o čemu vi govorite je negde u skladu sa vučjom prirodom ovog tranzicijskog doba gde ljudi gaze preko leševa, gde se odvija ta darvinistički nabrušena borba za mesto u društvu. Baš o tome sam napisao jedan tekst za časopis koji se zove Severni Bunker, i koji će, možda, kada se sakupi novac, jednog dana i izaći.

Bili ste tri godine član žirija za dodelu nagrade NIN-a za roman godine. Koliko vas nagrade obavezuju da čitate neku knjigu ili da pišete o njoj?

- Kao kritičara me ne obavezuju. Ako me neka knjiga ne zainteresuje, sigurno neću pisati o njoj samo zato što je dobila neku nagradu. Kao primer: nisam pisao o knjizi Mira Vuksanovića koji je dobio NIN-ovu nagradu jer nisam osetio ni tračak potrebe da o njoj bilo šta kažem.

A čitali ste je?

- Nisam je dočitao, jer smatram da je to nemoguće dočitati. Ali, dok sam bio u NIN-ovom žiriju, nakon žiriranja, ako sam glasao za jednu knjigu, koja jeste ili nije dobila nagradu te godine, smatrao sam da treba javno da obrazložim, kroz autorski tekst, zašto ta knjiga, a ne ova ili ona. Kad nemam takvu javnu obavezu, nemam nikakav odnos prema nagradama. Niti da ih posebno uvažavam, niti da sa nekom vrstom infantilne nabrušenosti sahranjujem nešto zato što je, eto, nagrađeno.

Postoji li u ovom trenutku nešto što je srpska tema u srpskoj literaturi, ili hrvatska kod suseda, ili pak zbirna, srednjoevropska tema?

- Da krenemo od srednjoevropskog konteksta. Ta tema je generalno pad Berlinskog zida i život posle toga. Kao što je u vreme komunizma najzanimljivija bila disidentska književnost, nešto što je naizgled imalo nekakav politički predznak, mada, recimo, Kundera nije bio politički pisac, on je jednostavno pisao o životu onako kakav je on bio pod komunizmom. Druga je stvar što je to automatski proizvodilo jednu vrstu subverzivnosti. Ne možeš u totalitarizmu pisati o životu kakav je, a da samim tim ne budeš subverzivan. U vreme nakon 1989-90. ta tema je u najširem smislu zapravo ona glupa, izlizana reč – tranzicija. Na ovom, eksjugoslovenskom prostoru, to je malo složenije, jer je postojao rat, nacionalizam, postojala je zemlja koje više nema, u kojoj smo svi mi odrasli, voleli je, ne voleli. Ta stvarnost je bitno odredila naše živote, nekome manje, drugome više. Taj rat se mnogo više odrazio tamo gde je i fizički bio prisutan.

Mislite na hrvatsku književnost?

- Hrvatska proza od sredine devedesetih do danas, kao i bosanskohercegovačka, mnogo bolje, mnogo suvislije je osvetlila to traumatično egzistencijalno iskustvo. Čitav naraštaj pisaca je izrastao iz tog vremena i napisao mnogo bitnih knjiga.

A mi?

- Naša, srpska književnost, onako beogradocentrična, novosadocentrična, zatvorila se u svoj mikrosvet. Možda je to bila prirodna samoodbrana od zlih vremena, ali i upadanje u neku vrstu eskapističkog hermetizma koji je malo mirisao na fejk, na falš. Kao da sediš u sobi i pričaš sa nekim, a nasred sobe slon. I mi pričamo o ne znam čemu, praveći se kao da u sobi nema slona. Pa ne možeš da ne pričaš o činjenici da ti je slon u sobi! Mislim da je tu negde srpska prozna produkcija... glupo mi je da kažem promašila, jer ne možeš piscima zadavati domaći zadatak. Ali, eto, štetila je samoj sebi, izgubila na jednoj nimalo beznačajnoj vrsti relevantnosti.

Mislite u odnosu na prednost koju je do tada imala?

- Da. Ja se sećam sedamdesetih i osamdesetih godina, kada sam bio klinac, srpska proza je bila daleko najzanimljivija u regionu. Od hrvatske proze nisi imao šta da čitaš osim jednog, dva izuzetka, sve ostalo je bilo nepodnošljivo dosadno, bezidejno, mlako, gušilo se u nekim apstrakcijama, naprosto je bilo nerelevantno. Kao da se u međuvremenu to obrnulo, kao da smo mi sad na tom mestu, možda ne u tako drastičnom vidu.

Stoga ste vi poslednjih godina toliko pisali o novijoj hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj prozi?

- Sigurno nisam pisao o tim piscima da bih širio bratstvo i jedinstvo, već naprosto zbog činjenice da je bilo mnogo relevantnih knjiga koje su govorile o nekoj vrsti traumatičnog zajedničkog iskustva iz jednog ugla koji nama možda nije bio dovoljno poznat, ali je književno apsolutno relevantan. Činilo mi se da je to nešto što je vredno predstaviti ovdašnjoj publici, makar je ona dugo bila u nemogućnosti da do tih knjiga fizički dođe. U vreme kada sam pisao, na primer, o Miljenku Jergoviću tvrdeći da je on najveći pisac ovog naraštaja na eksjugoslovenskom prostoru, u Beogradu jedva da je neko znao ko je taj čovek. Danas je već nekoliko Jergovićevih knjiga ovde objavljeno, on je ovde javna činjenica. Ne kažem da sam ja za to zaslužan, ali mislim da ima smisla raditi takve stvari.

Ispada da je u nacionalistički, tuđmanovski zadojenom društvu stvarana kvalitetna literatura bez nekog domoljubivog naboja, koja nije korespondirala sa hrvatskom politikom, a srpska literatura je korespondirala sa srpskom politikom?

- To je tačno, kao što je tačno da je deo hrvatske književnosti korespondirao sa hrvatskom politikom, ali on nije značajan čak ni u samoj Hrvatskoj, a kamoli van granica zemlje. Ti pisci su sami sebe iskompromitovali, ne samo u moralnom, već u književnom i estetskom smislu.
Naravno, devedesetih godina u Srbiji su nastala i dela kao što je Arsenijevićevo Potpalublje, ili Esmarh Vladimira Jokanovića, kao što su knjige Milete Prodanovića, Vlade Pištala ili nekih drugih autora koji su se na relevantan način bavili tim devedesetim godinama u Srbiji, ili šire. Ali, te knjige su ostale izuzeci, štrčale su, i od njih nije nastala neka sinergija, niti su bile u sadejstvu, kao što je u Hrvatskoj nastao famozni FAK, gde je čitava generacija umetnika koji su prošli kroz te traumatične godine, formirala jednu vrstu scene. Zahvaljujući tome, ta književnost je postala i društveno relevantnija, pisci su postali istinske zvezde u Hrvatskoj, a da se pri tome nisu bavili trivijalnom, već ozbiljnom književnošću. Uspeli su da od savremene hrvatske književnosti naprave nešto što je zanimljivo za iole obrazovanu publiku, a da se ne trivijalizuju.

A srpska scena?

- To je ono što mi ovde nedostaje. Koren tog nedostatka je u tome što je većina savremenih srpskih pisaca ignorisala ono što su na kraju krajeva, hajde da zvučim populistički, bile preokupacije njihovih čitalaca. Generalno gledano, beogradska, odnosno novosadska kulturna, intelektualna scena koja je osamdesetih godina bila u velikom uzletu, devedesetih i danas je praktično u padu. Beograd je tih osamdesetih bio centar svega u tadašnjoj Jugoslaviji, od rokenrola, preko književnosti, pozorišta do disidentskih tribina. Bilo je nečeg subverzivnog, prevratničkog, nečeg što je razbijalo tabue. Devedesetih su i ovde počeli da dominiraju kvazitradicionalizam, parohijalnost, nekakav bedni etnocentrizam... i to ne može da ne proizvede drugorazredne rezultate. Duh jednog grada i jedne zemlje, mislim na Beograd, naravno, doživeo je jednu strašnu degeneraciju. Naravno, ovo je jedno jako veliko uopštavanje, i ne treba sve shvatati doslovno i bez izuzetka, ali važi za većinu stvari u bilo kojoj oblasti.

Beograd je tokom poratnih decenija bio uvek utočište umetnika, disidenata iz nekadašnje Jugoslavije, a posle ratova tokom devedesetih, prvo su ovde došli hrvatski ili bosanskohercegovački umetnici da rade, što baš i nije slučaj u Zagrebu, na primer?

- Beograd je sve, i onaj bolji i onaj lošiji. Ako mu oduzmeš jedno ili drugo, nužno falsifikuješ stvari. Ali, sve to isto tako postoji u Zagrebu, Splitu, Qubljani... Meni je samo ta vrsta priče o nepostojanju reciprociteta prilično provincijalna.

Ko je tu provincijalan, onaj ko je otvoren da prima?

- Mene to podseća na one seoske svadbe gde se meri šta su doneli oni sa mladine, a šta oni sa mladoženjine strane. Ta priča je ista ovde, kao i u Hrvatskoj, jer to isto pričaju i hrvatski nacionalisti. Naime, oni stalno zameraju svojim oponentima kako razbijaju jedinstvo hrvatskog naroda, što lukavi Srbi ne čine, jer su oni uvek jedinstveni kada dolazi na red pitanje takozvanog srpskog nacionalnog interesa. Takva priča je svugde ista jer dolazi iz vizure nacionaliste.

Nije reč o nacionalisti već o nekim činjenicama?

- Mislim da je reč o tome kako se izvesnim ljudima u svakoj sredini uvek čini da je tamo, preko, sve nekako jednoobrazno (što mu se baš dopada!), a kod nas, brate, raspuštena banda i govori svako šta hoće, ne vodeći – za razliku od Onih Preko! – računa o nacionalnom interesu, olajava se sopstveni narod... Takve priče su uvek iste i postoje ovde, kao i u Hrvatskoj, u Bosni, gde hod hoćete.

Kad nešto branite ili napadate u svojim kolumnama koje govore o društvenim pojavama, o politici i kada ostajete u manjini, kako snosite posledice svog izbora?

- Nikada nisam razmišljao na taj način – da li sam u manjini ili u većini. To mi je nevažno. Ne bojim se da budem u manjini, ali i ne težim tome da budem u manjini samo zato da bih bio ekskluzivan. Ako u nečemu delim mišljenje sa sto miliona drugih ljudi, nemam ništa protiv. Niti težim tome da se konformišem, niti nastojim da budem nonkonformista jer je to šik ili nekome dobro izgleda. Moja generalna ubeđenja, dakle ono za šta sam i ono protiv čega sam, ista su kao kad sam imao 17 godina i danas sa 43.
Ono što me je tada iritiralo, iritira me i danas – svaka vrsta totalitarizma i jednoumlja, koji su tada bili komunistički, a danas su pre svega parohijalizam, nacionalizam, klerikalizam...

Pa ste tako danas protiv srpskog premijera, na primer?

- Eto, vidite, to je ta smešna strana. Ja nisam protiv Koštunice, jer nemam nikakav odnos prema njemu kao Vojislavu Koštunici. Ja samo imam odnos prema određenim idejama, vrednostima i političkoj praksi. Ako je to nešto što se kosi sa mojim ubeđenjima, ja ću to kritikovati. Ako je meni blisko, ja ću to podržati.

Nedavno ste sa ekipom emisije Peščanik bili onemogućeni da u Aranđelovcu održite tribinu ove popularne emisije Radio B92. Tako su odlučili oni koji misle drugačije od vas i drugih učesnika tribine, odnosno autora emisije. Osećate li se žrtvom ovog ataka na slobodu javne reči?

- Nisam ja nikakva žrtva, ali ja sam tamo došao na nečiji poziv i bilo mi je onemogućeno da govorim. Nisam besan; tačnije, prema toj činjenici sam prilično ravnodušan, samo mi je žao jer to govori nešto loše o situaciji u zemlji u kojoj svi mi zajedno živimo – vi, ja i onaj tamo koji je urlao na mene nazivajući me izdajnikom. Loše je i to što je sve to bilo dobro organizovano i tu nije bilo ni s od spontanosti. Uostalom, ljudi koji su to organizovali, sami su se javili. Svako od nas je sa te tribine otišao živeći u jednoj goroj zemlji nego što je bila ona zemlja pre rasturanja te tribine. A da je ta tribina održana, kao što nije, to bi bila samo još jedna od promocija Peščanika. Ovako, neki ljudi su izmanipulisali neke ljude kako dolaze neki strašni eldepeovci koji su protiv našeg Velje... Prvo, nisu eldepeovci...

Vi niste član LDP-a?

- Nisam. Drugo, niko nije došao sa namerom da drži agitatorsku političku tribinu već da govori o nekim pojavama iz oblasti politike; treće, naše najposećenije tribine ikada bile su baš u Čačku, bilo je ljudi kao na rok koncertu. Tako da je ta priča o slobodarskoj
Šumadiji koja je ustala protiv zlih beogradskih izdajnika, zapravo čista koještarija.
Kako vam prija reč izdajnik kada je čujete uz svoje ime?

- Nikako. To je zaostatak jednog totalitarnog diskursa, refleks totalitarizma. Da bi ti mogao nešto da izdaš, mora da postoji nametnuti konsenzus o nekim vrednostima koje se ne smeju dirati, a to je još moguće samo u totalitarizmu. U demokratskom društvu nema izdajnika. U vreme kada sam bio klinac, taj totalitarizam je imao ideološki prizvuk. Tako si bio izdajica radničke klase, Komunističke partije, ideologije, socijalizma, samoupravljanja, nesvrstanosti i tako dalje. Od kraja osamdesetih godina si postajao izdajica nacionalnog, u etničkom smislu, pa si, ako govoriš nešto što je protivno većinskom mišljenju, bio izdajnik nacije, izdajnik srpskog naroda, ili, kako radije kažu, izdajnik srpstva. Što bi rekao pokojni Miodrag Stanisavljević, izdajnik srpstva i čekićstva. Sama upotreba takvog jezika diskvalifikuje onoga ko taj jezik upotrebljava. Zato su oni malo promućurniji i inteligentniji, načitaniji sa tog ideološkog spektra, u međuvremenu lansirali novi termin koji zvuči naizgled neutralnije, mnogo operabilnije, a to je – ekstremista. Nemam ni protiv toga ništa, ukoliko neko smatra da je zagovaranje osnovne Božije zapovesti ekstremizam, neka im bude.

Pred kraj života, jedan osvedočeni demokrata i intelektualac, profesor Nikola Milošević, takođe je bio sprečen da održi u Beogradu promociju knjige o dr Zoranu Đinđiću, ali ovog puta od onih koji su branili lik i delo pokojnog premijera, navodno, u ime demokratije?

- Bio sam užasno besan i pisao sam protiv toga što se dogodilo. To je ostalo zapisano. I govorio sam protiv toga kao gost u televizijskoj emisiji Utisak nedelje. Neposredno posle tog događaja na vratima stana Nikole Miloševića neko je napisao nešto uvredljivo, što je bilo povezano sa tom promocijom, i ja sam rekao da je to grozna svinjarija. Neki mladi, napaljeni aktivisti ne znam čega, nisu to razumeli, i kada smo se negde sreli, objasnio sam im da čovek koji rastura promociju jedne knjige, govori o sebi. I ne može se to raditi u ime demokratije, pozivajući se pri tom na pokojnog Zorana Đinđića. Pa taj Zoran Đinđić je svoju disidentsku biografiju izgradio na borbi za odbranu slobode na javnu i pisanu reč!
Knjige se spaljuju ili im se sprečavaju promocije samo u totalitarnim režimima, svejedno koji ideološki predznak oni imali.

Šta je najneprijatnija posledica vašeg javnog delovanja?

- Dešava mi se da me neko na ulici izvređa, čak sam imao i jedan fizički napad usred Beograda o kome nikada nisam javno govorio, pa neću ni sada. A dogodio se nakon 17. marta 2004.

Posle albanskog uništavanja srpskih spomenika na Kosovu?

- Napominjem kada je to bilo jer je to bilo deo jedne atmosfere, ali ja to shvatam kao cenu onoga što sam izabrao. Međutim, moram vam reći jednu stvar koja je veoma bitna: takvih susreta je neuporedivo manje od onih drugih. Meni je normalno da ima ljudi koji ne misle kao ja, ili me ne podnose zbog toga što mislim drugačije od njih. Ali, postoji toliko mnogo onih drugih ljudi, i to ne samo po beogradima i novim sadovima, već svuda, gde god se maknem. A ja sam jedan od onih koji ne sede u kabinetu pa iz kabineta vole svoj narod, već idem širom Srbije. Mislim kako nema njenog kutka u koji nisam bar zavirio. Sećam se kako mi je jedna žena u Somboru, posle neke promocije, kazala kako smo pokojni Stojan Cerović, Koraks, ja i još nekoliko ljudi, oni koji smo je održali tokom devedesetih godina da ne poludi! To je jedna od onih stvari koje nemaju cenu. Ničim to ne može da se plati.


Radmila Stanković

02.02.08 Danas

Ivan Milenković
Možda će neko, nekada, zbog nečega, poželeti da proučava život (i smrt) u srpskom postkomunizmu, kojom će se prilikom susresti sa ogromnim, čudesnim, počesto bizarnim materijalom. Nije nemoguće zamisliti da radoznala studentkinja sa svetski uglednog bombajskog univerziteta, 3024 godine, posle komparativnog proučavanja presude Đinđićevim ubicama s jedne strane i patriotske štampe, tekstova "analitičara" patrijarhalno-patriotske provenijencije i sveukupnog patriotskog dejstvovanja u zemlji Srbiji s druge, zaključi kako je Đinđić, u stvari, bio tiranin čije je korumpirano sudstvo, čak i posle njegove smrti, imalo snage da na montiranim procesima osudi i na robiju smesti grupu smelih patriota-zaverenika koji su, na polzu otadžbine, u beogradskom atentatu smakli pantokratora-kriminalca. Poznato, n’est-ce pas? No, umeće istraživača nije u tome da pročita sve, to je ionako nemoguće, nego da pronađe izvore kojima može da veruje, relevantna dokumenta, ubedljiva svedočenja, pouzdane hronike, materijal, dakle, čija će mu verodostojnost poslužiti kao dovoljno čvrst oslonac za građenje (i)storije. Radoznali će istraživač, pored ostalog, u hrpi materijala pronaći i hroničarsku trilogiju Teofila Pančića o životu i smrti u srpskom postkomunizmu, čiji treći, poslednji deo (na žalost ne i završni, naime umiraće se još), nosi naslov Kroz klisurine. Kao i u dvema prethodnim knjigama iz istog ciklusa, Urbani Bušmani (2001) i Čuvari bengalske vatre (2004), Pančić je i za ovu knjigu izabrao svoje kolumne iz nedeljnika Vreme, uz osam prvih tekstova koji su, od maja do septembra 2003. godine, čitani na Trećem programu Radio Beograda. Ove hronike pokrivaju period od ubistva Zorana Đinđića do smrti Slobodana Miloševića.
U kojoj meri su, dakle, Pančićeve hronike pouzdana svedočanstva s obzirom da je, kao i u prethodnim dvema knjigama, reč o materijalu namenjenom pre svega novinskom papiru, te da autor, prema nekom maglovitom opštem mnenju, nema pretenzije ka objektivnosti? Drugim rečima, s obzirom na njihovu prirodu Pančićevi tekstovi ne prolaze kroz procedure naučne verifikacije, niti se autor (samo)legitimiše kao neko čija bi pretpostavljena objektivnost imala obezbediti snagu njegovim uvidima.
Kvaka je, međutim, u jeziku. Jedna od neprolaznih dogmi naučnog istraživanja glasi da je jezik nekom vrstom instrumenta, posrednika između mišljenja i stvarnosti, svojevrsni most koji će povezati genijalan uvid u stvarnost i još genijalnije objašnjenje te stvarnosti. U toj bi se konstelaciji objektivnost pojavila kao ravnodušnost prema jeziku: važan je uvid, ne i način na koji se on jezički oblikuje. Istina, po toj školi mišljenja, prethodi jezičkom izrazu i, tako šćućurena, pritajena, samozatajita, samo čeka odgovarajući objavu. Otud posvemašnja banalnost diskursa istine/objektivnosti (šta se još imamo zamajavati jezikom kada smo istinu već zgrabili za bradu), ali i, paradoksalno, banalnost uvida na koju banalan izraz, nepogrešivo, vraća. Otud i ono što se pokazuje kao nasilje objektivnosti. U Pančićevom slučaju, međutim, upravo je jezik izvor legitimacije njegove pozicije. U svojoj zdravorazumskoj virtuoznosti (što ume neprijatno da fijukne poput sečiva sekire u zamahu), vežbanom za dugih metafizičkih noći bez jutra Miloševićevog režima, Pančićev izraz uslov mogućnosti sopstvenog opstanka pronalazi u nepristajanju na trivijalnost. Drugim rečima, kad god tzv. stvarnost ponudi tzv. jednostavno (konačno) rešenje, samorazumljiv uvid koji zahteva samorazumljivu, gotovo pavlovljevsku reakciju (istina je tu, valja je samo ubrati, kao pečurku), kadgod nas tzv. stvarnost uceni sopstvenom neizbežnošću, izvesnošću, očiglednošću, Pančić, naprosto, odbija da se povinuje tom nalogu stvarnosti i svojim jezikom izmešta ponuđenu perspektivu. Utoliko se optužba za subjektivnost Pančićevog izraza premeće u mogućnost razvijanja spektra tumačenja, u ponudu izbora, u iskustvo slobode. Ono, međutim, što ume neprijatno da iziritira u takvom pristupu ljudima, stvarima i (nus)pojavama, jeste ta slutnja, ako već ne i razvijena svest, da taj i takav jezik ne samo da ne falsifikuje stvarnost, nego da je konstituše, da je oblikuje, da stvarnosni potencijal razvija iz sebe samog, da, kao otpor zadatoj stvarnosti, kao njena negacija, on jeste istina sadašnjosti. Zato su Pančićeve hronike jedno od najverodostojnijih svedočanstava o trenutku koji pokušavamo da (pre)živimo, pouzdani vodič za snalaženje u mraku u kojem su, kako je rečeno, sve krave crne.