Nosorozi sa šeširima

22.03.14 Danas

U jednoj autobiografskoj belešci Teofil je Pančić zapisao da živi od pisanja i čitanja. Veza čitanja i pisanja nerazmrsiva je: pisati se ne može bez čitanja (premda se čitati može bez pisanja), pa je utoliko za onoga ko piše, čini se, dovoljno reći da živi od pisanja. Ipak, „čitanje“ ovde nije višak.
Kao književni kritičar Pančić piše o onome što čita, ali se, što je važnije, pročitano kod njega prepoznaje i u samom tekstu, u njegovoj strukturi, u rečenici, u izboru reči i motiva, u estetičkoj perspektivi ili etičkoj poziciji. Može i ovako: ono smo što čitamo („reci mi šta čitaš, reći ću ti ko si“). Vidimo Krležin polemički brio u Pančićevom izrazu, prepoznajemo Kiša, tu su Man i Igor Mandić, Kundera naravno. Ali kad neko četvrt veka svakodnevno čita i piše i, opušteno rečeno, ne radi ništa drugo, te napisano u zapanjujućem ritmu od, recimo, dva do tri teksta sedmično objavljuje u nedeljnoj štampi, dnevnom tisku i još kojekude, a onda mu najugledniji ovdašnji izdavači 18 puta ukoriče izbore tekstova i uz to se ispostavi da se jedna od tih knjiga razlikuje od onih 17 više nego što se one razlikuju među sobom, kada, dakle, imamo takvu jednu apartnu knjigu u jednom po svemu apartnom delu, a Nosorozi sa šeširima upravo su takva jedna apartna knjiga, tada se problem čitanja i pisanja otvara novoj dimenziji tumačenja. Jer, Nosorozi su izbor Pančićevih tekstova o studijama i zbirkama eseja, o biografijama i autobiografijama, dnevničkim zapisima, političko-filozofskim raspravama i pamfletima, suvim zbirkama dokumenata, polemičkim spisima, kolekcijama ogleda i kolumni, knjiga, dakle, o nefikcijskim delima.
Književni kritičari imaju običaj da, s vremena na vreme, pišu i o neknjiževnim delima i u tome, naravno, nema ničeg neobičnog. Neobično je nešto drugo: jezik kojim su tekstovi o nefikcijskim tekstovima ispisani. Ne mora čitalac pomno poznavati Pančićevo delo da bi uočio izvesne konstante njegovog pisanja, te će ih bez napora prepoznati i u ovoj knjizi: elegantna rečenica (najbolja na srpskom javnom prostoru), duhovitost koja se kreće u rasponu od urnebesa do tanane ironije, organska nesposobnost za banalnost (što bi rekao Josif Brodski). Ali ima u ovoj Pančićevoj knjizi nečega što nećemo, barem ne u ovoj meri, pronaći ni u jednoj drugoj: umeće baratanja pojmovima. Ako je pojam oruđe teoretičara, te ako se teoretičar poznaje po upotrebi tog oruđa, Pančić onda to zasigurno nije. Kao kolumnista, dakle komentator političkih i društvenih prilika, on se po prirodi stvari dohvata pojma, ali prema zahtevima žanra - novinska kolumna - pojam je tu više funkcija i pomoćno sredstvo, nego predmet i glavni sastojak analize. U Nosorozima, međutim, Pančić ogoljava i taj svoj spisateljski nerv koji se, u rasutom mnoštvu tekstova, može i neuočiti.
Pojam je jezička tvorevina i pogana stvar: nema filozofa koji je dobar pisac (uz izuzetak Platona, možda), niti ima pisca koji je kao filozof išta uradio. Pa, ipak, Pančić uspeva da se iz jednog jezičkog režima koji ima svoja pravila (kolumna, književna kritika) veoma uspešno prebaci u drugi (rad pojma) i da zamahom što ga je dobio u drugoj jezičkoj ravni zaošija pojam na način na kojem bi mu pozavideli i filozofi. On „hvata“ pojmovnu nit knjiga o kojima piše i svojim je pisanjem produžava, nastavlja, upreda, razvija. I, što je najvažnije, on sledi onaj delezovski uput da je mišljenje stvaranje pojmova (uprkos deklarisanoj netrpeljivosti prema „terorističkom žargonu“ ekscentričnih Francuza... što ćemo takođe naći u ovoj knjizi). Pojam nostalgije prolazi kroz njegovo jezičko sito taman toliko okrnjen koliko mora biti, a da nostalgiju za nekim sumnjivo boljim vremenima ne potceni i ne uvredi. U tekstu o postjugoslovenskom filmu naići ćemo na pojam samobalkanizacije, u refleksiji o teškoćama odrastanja na analizu najboljih načina na koje roditelji mogu da unište sopstveno dete, ali i kako da ga sačuvaju od njih samih i njihovih dobrih namera, u ogledu koji nosi i naslov ove zbirke (o Jonesku, dakle) ispituje ljigavi pojam autošovinizma, dok u tekstu o još jednom velikom Rumunu, Emilu Sioranu (kao i, naravno, Tomasu Bernhardu), razgrađuje neke od „plemenitih“ ideja tako dragih neuništivom palanačkom „duhu“. Kad se, pak, dohvata otvoreno pobunjeničkih knjiga, nema tu ničeg od ispraznih levičarskih mantri o zlom i pretvornom kapitalizmu, već je reč o konkretnoj pobuni protiv vrlo konkretne stvari. Svaki oblik neslobode i nasilja meta je Pančićevih fatvi. Salman je Ruždi bio vrlo konkretna meta fanatizovanih sveštenika i njihove fanatizovane pastve, a iz te zastrašujuće i mučne epizode s jednim od najvećih živih pisaca Pančić izvodi jezičko-pojmovnu arabesku koja nam u lice, poput grudve blata, vraća sopstvene kukavičluke, prenemaganja i izdaje. Posebno su uzbudljive i reske refleksije o velikim zločinima (Holokaust) i „malim i običnim“ ljudima koji su ih radosno upražnjavali. A kad se učini da su snegovi, ruzmarin i šaš prekrili besramnu prošlost, dogodi se da dovoljno odraslo dete postavi pitanje svome običnom ocu „šta si radio u ratu tata?“. Ne dobije li dovoljno dobar odgovor, vreme za naplatu stiže, a užas, kao gnoj, pokulja iz crne guke kukavičluka i besramnosti. Pančićevi su tekstovi poput posuda u koju kaplje limfa iz crnih prišteva prošlosti i alhemijskim se procesom (Pančić zna tajnu transsupstancijacije) pretvara u jezičku mećavu koja iza sebe ne ostavlja ništa do grki ukus stida.
Ipak, ako uopšte ima smisla izdvajati tekstove iz ove zbirke - kao kad bismo otkinuli tri crna bisera iz veoma, veoma dragocene ogrlice, da bismo, na taj način, ukazali na vrednost same niske - to je tekst o Tomasu Manu u kojem Pančić ide do kraja u razobličavanju ološa svake nacionalno-patriotske provenijencije, tekst o Toniju Džatu, koji obiluje nežnošću što nam, skrivena iza robustne autorove pojave, može promaći, dok izveštaj o Čarlsu Bukovskom pokazuje šta znači misliti sam, daleko od razuzdane gomile.Kod Pančića mišljenje pleše.

Ivan Milenković