01.01.02
Smara me "usmena kultura"
Razgovarao: Bojan Božić
Sa Teofilom Pančićem lično sam se upoznao negde pre dve godine. Do danas smo se face to face videli samo još jednom, i to baš povodom intervjua koji sada čitate. Ipak, zaslugom (ili krivicom) njegovih analitičkih tekstova i komentara, književnih kritika i drugih novinskih članaka koje je pisao za beogradski nedeljnik Vreme i druge časopise, imam utisak da ga poznajem skoro čitavu deceniju, koliko se otprilike on profesionalno i bavi pisanjem. Teofil je rođen 1965. godine u Skoplju, odrastao je u Zagrebu, a od svoje 25. godine živi i radi u Beogradu. Mesta njegovog rođenja i življenja su, kako sam kaže, sasvim proizvoljna, tako da se za njega može reći da je tipičan post-SFRJ proizvod. Sebe definiše kao novinskog spisatelja opšte prakse, kolumnistu, esejistu, kritičara i palamuditelja, a osim čitanja i pisanja ne nalazi druge posebno značajne detalje iz svog života. A ja bih dodao i to da je njegovim imenom i prezimenom potpisana sjajna knjiga Urbani Bušmani, da je jedan od dobitnika prestižne novinarske nagrade Jug Grizelj, a isto tako i jedan od članova žirija za dodelu NIN-ove nagrade za roman godine u Srbiji.
Šta je opredelilo ovakav tvoj životni put?
Pa, kad sam bio mali živeo sam teško, video sam da je položaj radničke klase veoma... Hahaha, šta je opredelilo moj životni put... Moj životni put je taj da svako u životu ima neku profesiju, a moja profesija je pisanje! Neko pravi obuću, neko drugi pravi odeću, dok neko pravi novinske tekstove. Ja sam od ovih poslednjih. Jako rano, otkad znam za sebe, neki crv u meni me je nagonio ka nekoj formi pisanja. Vremenom dođeš do neke forme izražavanja koju otkriješ kao sebi najprimereniju, a kod mene se to desilo negde u tinejdžersko doba. To nije, na primer, pisanje pesama, mada sam i to radio nekada, i nije pisanje drama i romana, nego je ovo. Znači, nije fiction, nego je više neki faction, a opet nije klasično novinarstvo. U to vreme sam čitao sve moguće novine i imao sam neke ljude koji su mi značili, kao što su Igor Mandić i Bogdan Tirnanić, u čijem pisanju sam video da to ima nekog smisla. Onda sam i ja kao klinac počeo da pišem na taj način, ali to je bila samo neka vrsta vežbe, dok moja prava profesionalna karijera počinje krajem osamdesetih, odnosno početkom devedesetih. A to je u mom slučaju izgledalo na najklasičniji mogući način za koji će ti svaka budala ovog sveta reći da je nemoguć, pošto budale tome i služe, a to je da uđeš kroz vrata neke redakcije, ne poznajući nikoga, i kažeš: "Dobar dan, ja sam taj i taj, doneo sam jedan članak. Pa, eto, ako biste bili ljubazni da pogledate..." I onda oni pogledaju, pa ga objave, pa zatim objave i drugi, treći... I tako ja jednog dana postanem spoljni saradnik, pa malo po malo i krenem nešto da radim ovde, zatim krenem da radim i za druge medije i... Dobio sam tu satisfakciju da se bavim poslom koji volim, koji mi nešto znači, i da to ima nekog odjeka i uspeha. Naravno, sastavni deo tog uspeha su i osporavanja, jedno bez drugog ne ide. A najveća satisfakcija je to što su mi priznanje odali i ljudi koji su mi, uslovno rečeno, bili uzori kada sam počinjao da se bavim ovim poslom.
Jesu li neki ljudi ili događaji uticali na tvoj izbor?
Neke od njih sam već pomenuo. U suštini, nema tu nekih posebnih događaja, to je samo jedan afinitet koji otkriješ, i to je to. Otkrio sam da je meni strašno zanimljivo da ne čitam novine kao većina drugih ljudi, da vidim šta se dešava, već zato što me zanima kako je neko nešto napisao. Naprosto, otkriješ da imaš neku posebnu sklonost i strast prema čitanju i pisanju. Dakle, ono što me je opredeljivalo je jedna potpuno manijakalna strast prema čitanju, to je ono kada 16 sati dnevno non-stop čitaš, i štampu i knjige, a sve u ono tinejdžersko vreme kada imaš energije napretek i kada upijaš sve stvari oko sebe. Tada to ide prilično spontano, i onda jednog dana shvatiš da je to nešto čime ćeš se u životu baviti, a to je kod mene bilo dosta rano. Sećam se da sam u to vreme bio član 3-4 biblioteke u gradu i nedeljno sam uzimao po tri knjige iz svake od njih.
Da li se osećaš kao freestyle anarhista?
Hahaha, jednom sam iz zezanja rekao da sam ja anarho-japi. Znači, sa jedne strane je neki anarho stil života, a sa druge velika samodisciplina i jedan totalno protestantski odnos prema radu. To je kod mene baš čudna kombinacija: prilično raspusni odnos prema životu i veoma jaka disciplina. Ako nedeljno imaš 3-4 kolumne, ako treba da uradiš kritiku neke knjige, ako moraš ovo, ako moraš ono..., što sve zahteva jako mnogo vremena, onda te stvari ne možeš da zanemaruješ jer novine ne mogu da čekaju.
Šta za tebe predstavlja Vreme?
Naravno, ja u Vreme nisam došao slučajno. Negde u leto 1991. godine objavio sam prvi tekst u Vremenu. To je bilo u trenucima zahuktavanja rata, taman u onom periodu kada sam se ja polako selio iz Zagreba u Beograd. Vreme sam izabrao jer je to bio list koji je u to doba, u svoj nacional-populističkoj euforiji koja je vladala u Srbiji u tom periodu, bio prilično izdvojeni i gotovo usamljeni glas razuma, tako da sam ja sebe nekako prirodno video u tom okruženju, a ne npr. u Politici ili Večernjim novostima. Mislim da je Vreme kroz sve ove godine održalo neki svoj dignitet i da se nismo obrukali. Sada su već malo drugačija vremena i nema više tog "partizanskog naboja", ono što smo mi tada zagovarali danas je gotovo normalna stvar. Samim tim nema ni onog adrenalina, onog značaja, jer ljudi su Vreme uzimali kao neku vrstu terapije. Ima mnogo ljudi koji su mi rekli da su ih Lukovićevi, Cerovićevi i moji tekstovi, zatim i Coraxove karikature, bukvalno čuvali od ludila. Danas su se okolnosti promenile, ali hvala Bogu. Mnogo je bolje što su se te okolnosti promenile, nego da je sve ostalo isto, a mi da budemo jedini protiv. To bi nam bila vrlo slaba satisfakcija, ovako je mnogo bolje.
Hvala Bogu, kažeš? Da li zaista veruješ u Boga, ili je to samo fraza?
Pa, pokušavam da verujem u Boga uprkos tome što mi crkva to stalno otežava. Nisam više ni sam siguran koliko mi to uspeva, ali ako religioznost podrazumeva bilo kakvu intimnost sa bilo kojom crkvom, onda nisam religiozan. Trudim se da se držim deset Božjih zapovesti i to je moja religioznost, sve ostalo su igre društvene moći, presija, represija, ceremonija i slično. Kada su počeli da se pripremaju ratovi na području bivše SFRJ, pokazalo se da je većina balkanskih popova, bili oni pravoslavni, rimokatolički ili muslimanski, obična šovinistička fukara i da ne zaslužuju apsolutno nikakvo poštovanje, već samo prezir. Zbog toga ja njih ne mogu da smatram ljudima koji mene imaju bilo čemu da nauče.
Okolnosti su se promenile, kako u Srbiji, tako i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Predstoje veliki izazovi, ali i opasnosti. Kako to izgleda iz tvoje perspektive?Srpska priča je, na neki način, centralna na Balkanu. Ne zato što su Srbi najvažniji, već zato što se u srpskoj priči, od dolaska Miloševića na vlast pa nadalje, vide sve zablude. Mi smo nekako uspeli da kondenzujemo sve one najgore zablude koje svi mali narodi istočne Evrope vole da imaju o sebi. Na primer, kako smo mi naizgled mali, a zapravo smo veliki narod, značajan narod, istorijski narod, bez nas ništa ne može, mi smo srušili tri carstva, bez nas bi Evropu pojeli Turci... Svi ovi okolni narodi, naši susedi, sve je to boranija, sve to samo gleda da ti zabije nož u leđa, uostalom, sve su to Srbi, ali odmetnuti! Sve su to pokatoličeni Srbi, poturčeni Srbi, pobugareni Srbi, pomađareni Srbi, porumunjeni Srbi, i ne znam sve kakvi. Taj pseudoistorijski mitološki treš je dugo vladao ovom zemljom, i posle 10 ili 12 godina tog ludovanja, sama činjenica da smo mi makar dotle stigli da ovom zemljom više ne vladaju baš masovne ubice, veoma je značajna i velika. Ono u čemu mi danas živimo je stvarno loše, gnjecavo, blatnjavo, nikakvo, ali kad pomisliš samo odakle smo krenuli, to ti izgleda wow, fenomenalno! Naprosto, nemaš taj osećaj da baš svaka budala može da te ubije, da te pošalje u rat, ili ne znam šta već da ti uradi. Ali, pošto su ljudi ovde izuzetno razmaženi bez ikakvog razloga, a nemaju prava da to budu jer nisu pokazali dovoljno vrednoće i inteligencije da to sebi mogu da dopuste, onda su oni već nezadovoljni apsolutno svime i sve im se čini da ih je neko izneverio, a oni su toliko šetali! Znaš kako to već u Srbiji kažu: "Ej, bre, ja sam šetao da mi bude bolje!". To ti je kao da kažu: "Ja sam četiri godine bio u ilegalnom pokretu otpora, spavao sam u zemunici, meci su mi fijukali oko glave..." Ti onda pomisliš da je šetati nešto najstrašnije što čoveku može da se desi! Zamisli, ti si tri meseca šetao! I eventualno te dva-tri puta policija malo pojurila, a većinu, naravno, nije ni stigla. Jebote, silnog pokreta otpora!!! Ljudi su ovde, dakle, jako malo uradili protiv tog stanja u kome su živeli, ali dobro, hajde da to zaboravimo. Sada smo došli na jednu tačku sa koje od sebe možemo nešto da napravimo. Često kažem iz zezanja, a mislim ozbiljno, da za nas važi jedan od najpoznatijih iz kolekcije Marfijevih zakona, a to je da će ljudi primenjivati razumne i pametne opcije tek onda kada iscrpe sve druge. E, pošto smo mi iscrpli sve druge opcije, jer nema te lude opcije koju nismo isprobali, nama sad preostaju samo pametne. Kad pogledaš prethodne dve godine, ne možeš reći da je napravljeno neko fundamentalno sranje, ne možeš zamisliti da bi se neko od političara pojavio na televiziji i rekao: "Narode, objavljujemo rat tome i tome!". Sad smo tu gde smo i mislim da Srbija ima šansu da se promeni, a meni je priča o Srbiji i Srbima u prethodnih dvanaestak ludih godina najslađa od svih priča.
Da li bi nam ispričao tu najslađu priču?
Pa, dobro, pošto razgovaramo za časopis čije se sedište nalazi u Ljubljani, neću da titram samopouzdanje Slovenaca, ali priča o Slovencima i Srbima je najfantastičnija priča kraja dvadesetog veka. Krenuli smo sa jedne tačke gde je 90 odsto Srba verovalo da ih Slovenci eksploatišu, da Slovenci žive parazitirajući na Srbiji, da nam jebu majku, ali da ćemo mi njima pokazati ko smo mi, a ko su oni! I neka oni, ako ne žele sa nama da se druže, idu u pičku materinu, ali onda će propasti načisto i živeće bedno, a mi ćemo biti Švajcarska kad odu Slovenci i Hrvati, kako je rekao Momo Kapor 1988. godine. Tuce godina kasnije ima indicija da Srbija nije Švajcarska, a ima indicija i da Slovenija baš i nije propala. I kada pogledaš kako se danas živi u Sloveniji, a kako u Srbiji, i kada te dve stvari spojiš, dobićeš tu priču. Ali to nije priča o Sloveniji, već o Srbiji! Nije Slovenija uradila ništa posebno, ona samo nije pravila gluposti. A Srbija je pravila ne gluposti, nego ludosti, uporno i sistematski je činila štetu i sebi i drugima! Srbija je danas daleko bednija nego što je bila 1991. godine, kada je mislila da je bedna zato što je Slovenci iskorišćavaju. Danas nema Slovenaca da nas iskorišćavaju, ali je ta Srbija sada sto puta više bedna. Znači, negde postoji fundamentalna greška. A ja uporno ponavljam: to nije samo greška na plećima Slobodana Miloševića, već je u tu fundamentalnu grešku verovalo 90 odsto ljudi u Srbiji! Koliko je bilo ljudi koji su bili spremni da prihvate bojkot slovenačke robe? Mislim da smo mi sada prevazišli taj stadijum, mada je većini ljudi magla u glavi, ali hajde, bolje i magla nego mrak. Ova zemlja ima šansu, s tim da ja uvek zadržavam jednu dozu opreza koji uvek polazi od našeg mentaliteta. Mentaliteta koji je sklon egalitarizmu, organizovanoj lenjosti i prevaljivanju svega na nekog drugog. Mi smo prvi put došli u tu situaciju da je vlast bolja od naroda, što prosto nije normalno.
Gajiš neobičan stil pisanja, koji ima elemente intelektualnog, a sa druge strane i prostonarodnog rečnika koji ume jako i bolno da ošamari.
Najteže i najnezgodnije je analizirati vlastiti stil, tako da ti ne mogu reći bogznašta pametno na tu temu. Mogu samo da kažem da to proizlazi iz nekog mog generalnog osećanja života, iz moje lektire, senzibiliteta. Kao što ti kažeš, s jedne strane intelektualizam, a sa druge taj šamar, to je logična posledica za čoveka koji je odrastao paralelno na Tomasu Manu i na Krempsima. Taj stil je zaista veoma moj i veoma autentičan, i zato on kod ljudi koji čitaju moje tekstove nailazi ili na veliko odobravanje ili na veliko odbacivanje. Meni je drago da je tako, jer je to i bio moj cilj.
Mnogi te porede sa Petrom Lukovićem. Kakvo je tvoje mišljenje o njemu?
O Petru Lukoviću sve najbolje. A to poređenje treba shvatiti sasvim uslovno, mislim da mi imamo jednu zajedničku autorsku, spisateljsku osobinu, a to je izrazita sklonost humoru, kalamburu, burleski. Možda će neko reći da su nam i političke sklonosti zajedničke, što da ne, ali generalno Lukovićev stil je vrlo prepoznatljiv, kao što se nadam da je i moj, i ne mislim da su naši stilovi preterano slični. On ima svoj prepoznatljiv korpus tema kojima se bavi, način na koji ih obrađuje, stalno ima neke erotske asocijacije, ima neki svoj mikrosvet koji se ne meša baš mnogo sa mojim, oni su pre nekako komplementarni.
Ko su Urbani Bušmani?
Urbani Bušmani su, najkonkretnije, Beograđani, ali uopšte i svi ljudi koji žive u ovoj zemlji. Te sintagme sam se setio jednog letnjeg dana 1999. godine kada sam shvatio da u mom stanu, na vrhu jednog onižeg solitera u Zemunu, ponovo nema vode. Napolju je 35 stepeni, ja sam znojav, lepljiv i užasan i nemam vode, kao što, recimo, prethodne zime nisam imao struje. Znači, kada mi je hladno, kada je mračno, kada mi je najpotrebnija struja, grejanje i svetlo, ja toga nemam. Kada je vrućina, kada mi je voda najpotrebnija, ja nemam vode. Kada padne kiša, gradski prevoz crkne, da ne govorim kako je tek kad padne sneg, sve ode u Božju mater! Dakle, zašto Urbani Bušmani? Zato što smo mi ljudi koji su sebe doveli na taj nivo civilizacijske regresije da smo postali direktno zavisni od slepih sila prirode, kao što je to slučaj sa urođenicima. Urođenici žive u direktnom saglasju sa godišnjim dobima, sa svim silama prirode, ali s tim da je njima u tim uslovima komforno jer je njihov način života organizovan tako da je njima to normalno. Ali ako živiš u gradu, ti ne možeš živeti tako, tebi mora sve da funkcioniše. Grad koji ne funkcioniše jednak je haosu, raspadu. Ako hoćeš tačno da ti pokažem nekog čoveka na ulici i da kažem - e, to je Urbani Bušmanin, znaš gde bih te najpre odveo? Na Zeleni venac! Kada gradski autobusi dolaze iz pravca Novog Beograda i Zemuna, oni stižu na Zeleni venac, gde na ćošku posle skretanja udesno izbacuju putnike. Posle toga, autobus ide dalje i parkira se na svom terminalu u zavisnosti od toga na kojoj liniji saobraća. Međutim, na tom skretanju, na tom ćošku autobuse sačekuju stotine, stotine i stotine ljudi, ne nekakvih mangupa iz osnovne ili srednje škole, kojima je to normalno, već bakice, dekice, mala deca, stariji ljudi, službenici, radnici, svi mogući! Stoje tu i čekaju da uđu u autobus - da bi seli! Znači, da uđu u autobus ne na terminalu gde se u autobus ulazi, nego pre, ne bi li nekoga zajebali! E, to su Urbani Bušmani!!! I to su za mene ljudi koji nisu nevaspitani i nekulturni, već nešto mnogo gore od toga. To su ljudi koji misle jako loše o sebi, oni su izgubili samopoštovanje i vlastito dostojanstvo! I to je ono najgore što im je dao Sloba, koji im je "vratio dostojanstvo". E, to njihovo dostojanstvo je sada tamo na Zelenom vencu!
Šta misliš o savremenoj srpskoj prozi? Koliko u njoj ima neorealizma?
Mislim da je savremena srpska književnost, a proza pre svega, na jednom vrlo visokom nivou, da ima jako mnogo dobrih pisaca svih generacija, poetika i stilova. Veliki je pluralizam i relativno mnogo knjiga se izdaje s obzirom na veličinu zemlje i tržišta, relativno mnogo se prevodi, mnogi ljudi iz zemalja slične veličine, kad dođu i vide šta se sve ovde izdaje, vrlo su pozitivno šokirani. Srpska književnost je jedna od boljih stvari u ovoj zemlji i veoma mi je drago zbog toga. A kada je u pitanju taj neorealizam, znaš, ovo su vrlo čupava vremena. Mladi ljudi, koji su bili najdirektnije izloženi ratovima i mobilizacijama, isuviše su toga pretrpeli da ne bi svoja iskustva pretočili u nešto, između ostalog i u književnost. To je jedan fenomen koji se desio u Hrvatskoj sa FAK-om (Festival A književnosti, op. aut.), gde je većina pisaca u tom nekom neorealističkom ključu, šta god to značilo, pošto taj izam treba shvatiti vrlo uslovno. Žao mi je što se to u srpskoj književnosti nije malo jače zapatilo, ali mislim da se i tu stvari polako menjaju i da ima sve više pisaca koji reflektuju te devedesete godine na pravi način.
Jesi li zadovoljan odzivom čitalačke publike na FAK-Ju?
Mogu da kažem da sam zadovoljan, s obzirom da ovde na te književne promocije i slično obično dođe po trideset ljudi, tako da je super kada ih umesto trideset dođe par stotina. Mislim da su oba ovdašnja FAK-a prilično uspela, novosadski možda malo više zato što je bio prvi, pa je zbog toga imao i neku dodatnu čar, a odigravao se i na jako dobrom prostoru. Ipak, u Novom Sadu je na FAK-u bilo prisutno dosta novosadskih pisaca, kritičara i novinara, a u Beogradu nije bilo gotovo nikoga od njih. Mogao bih da nabrojim dva-tri imena od poznatih beogradskih pisaca i kritičara koji su se udostojili da se pojave na FAK-u, ne računajući one koji su učestvovali na njemu. To pokazuje jednu vrstu neznalačkog, blaziranog prezira prema stvarima koje ti ljudi ne razumeju.
NIN-ova nagrada za roman godine dodeljena je Zoranu Ćiriću i njegovom delu Hobo. Zašto baš Hobo?
Zato što ne neka druga knjiga. Ove godine je bilo 116 romana u konkurenciji, činjenica je da samo jedan može da ponese nagradu, a Hobo je bio najbolji prema mišljenju žirija. Naravno, čaršija je već počela da se bavi svim mogućim teorijama zavere, scenarijima i pričama na tu temu. Ja u to ne želim da se upuštam, ima pet konkretnih ljudi sa svojim imenima i prezimenima, koji sa jednom ljudski nesavršenom merom svoje pameti i svog ukusa stoje iza tog izbora. Znaš, nikada se dva čoveka neće definitivno dogovoriti oko mere vrednosti jedne knjige, jer se vrednost knjige ne meri kao u fudbalu, gde ako jedna ekipa postigne tri gola, a druga dva, tačno se zna koja ekipa je pobedila i zašto. U estetskim vrednostima je to nemoguće, uvek će neka nagrada da bude osporavana, uvek će neko reći: "Zašto Ćirić, kada je bolja knjiga Veselina Markovića?" Uvek ćeš imati protivno mišljenje, jer je to u prirodi te vrste estetskih izbora koje, pre svega, treba shvatiti kao jednu društvenu igru, a ne kao neku apsolutnu meru vrednosti.Evo nas na kraju ovog razgovora, bilo je veoma zanimljivo. Ipak, pisana reč je tvoj pravi i najbolji izraz.
Apsolutno. Vidiš, ima sa tim u vezi jedna jako zanimljiva stvar. Naravno, u pravu si, pisanje je moj posao i ja mnogo više volim da pišem nego da pričam, ali znaš šta je zanimljivo? Kao i sve balkanske, ovo je jedna izrazito usmena kultura. Šta rade ljudi koji se bave pisanjem, bez obzira da li se zovu novinari, književnici, kritičari, pisci, pesnici? Videćeš da 90 odsto njih sedi u kafani i trtlja. E, to ti je ta "usmena kultura". I sad, recimo, ja sam jedan od ljudi za koje se govori kako mnogo pišu, čak će neko sa prezirom reći da sam skriboman. Ovde je normalno da radiš malo, kao što je normalno i da radiš loše. To koliko ja radim, to nije ništa posebno po, na primer, anglosaksonskim merilima. Nije to sad nešto ekstremno, pa da kažeš: "Joj, čoveče, ovaj ima spisateljski proliv!" Nije nikakva posebna stvar pisati pet-šest tekstova nedeljno. Međutim, ovde je to prosto zapanjujuće zato što je ovo kultura negovane lenjosti. Socializing, dođeš u Medija centar i provedeš celo popodne ogovarajući ceo svet, počev od vlastitih kolega. Mene to smara! Ja volim da čitam i pišem, dakle, volim da radim nešto što je, na neki način, produktivno. Privatno se družim sa ljudima koji uopšte nisu u ovom poslu, imam samo jednog prijatelja koji radi isto ovo, a svi drugi su iz nekih potpuno stotih priča. U toj "usmenoj kulturi" mnogim ljudima ovde prođe vek, a da praktično ništa ne urade. To nikako ne znači da sam ja asocijalan, već ako se čovek bavi pisanjem, da su onda važne dve stvari: koliko toga je uradio i koliko je to dobro. Mene ćeš u tim okupljalištima novinarskog i spisateljskog sveta jako retko videti, možda u njih uđem pet puta godišnje, i to samo ako imam jak razlog za to.
