Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.
Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989), Troje (1991), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000), Cepidlaka u kuhinji (2003), Sto od limunovog drveta (2004), Artur & Džordž (2005), Nije to ništa strašno (2008), Puls (2011), Ovo liči na kraj (2011), Nivoi života (2013). Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.
01.01.00
Politika
26.01.2002.
Prevodi
Gde smo ono stali
Džulijan Barns: "LJubav, itd".; Prevela sa engleskog Ivana Đurić-Paunović; izdavač: "Geopoetika", Beograd, 2001.
Kritičari su kao prevareni muževi, ima običaj da kaže Milorad Pavić, uvek poslednji saznaju istinu. Šta da radi vaša kritičarka kako ne bi pružila školski primer ovog šaljivog klišea? Šta drugo do da se o rečenoj pojavi podrobnije obavesti. Na najprimereniji način: čitanjem. Prošle jeseni predstavili smo roman indikativnog naslova "Troje", engleskog pisca Džulijana Barnsa, a njegov nastavak "LJubav, itd"., dobra je prilika da se utvrdi gradivo.
Da se podsetimo gde smo ono stali. Džilijan i Stjuart se venčavaju, ali se ona uskoro zaljubljuje u njegovog najboljeg prijatelja Olivera. Posle deset godina Stju se u Americi zaista obogatio, ali i uspeo da se još jednom oženi i razvede. Džilijan izdržava srećnu porodicu, dok Oliver nikako da se pozabavi tom sitnicom. Bivši iznenada vaskrsava, preuzima stvar u svoje ruke i počinje da im sređuje život. I dok Oliver sve brže pada u depresiju, Deda Mraz i Supermen prihvata bračne dužnosti, jednu po jednu, sve do one poslednje. Sve dok im potpuno ne razori život. Tja! Put u pakao popločan je najboljim namerama.
U međuvremenu
Odbacivanje stvarnosti u knjizi "Troje" oličeno je naivnim verovanjem radišnog Stjuarta da se život može jednom zauvek srediti. U međuvremenu, Barns kao da menja mišljenje. Stju se bori za ono do čega mu je stalo, dok Oliver nastavlja da lenčari, razmeće se i podsmeva svemu i svačemu. Basna o cvrčku i mravu tek sada nema srećan kraj. Iz ovog romana - iako je humoristički - više niko ne izlazi srećan. Ako je prethodni, opet humoristički, ozbiljno dotakao pitanje istine, sugerišući njen privid, činjenicu da je svako bira po svom nahođenju, novi nastavlja da je relativizuje. Stju se bavi distribucijom zdrave hrane. Za Olija, on je piljar. Stju misli da je Džil spremila izvrsnu lazanju. Ona se vajka da je prekuvala. Muž tvrdi kako je kremirala. Stjuart se razveo od Teri zato što je mislio da ona neće decu. Ona je mislila da je on opsednut prvom ženom...
Relativizovanje istine kao osnovna preokupacija i zdrava hrana kao njen simbolički lajtmotiv momenti su oko kojih se razvija novo ostvarenje, utemeljeno na poigravanju klišeima. Znamo na kakvom su glasu Francuskinje. Džilijanina majka je Francuskinja, što njenog muža nije omelo u naumu da je prevari i ostavi. Izigrani muškarac se najbolje sveti kad dokaže kako je uspešan muškarac. No, ne bih tvrdila da je to bio i Stjuartov cilj. Besposleni Oli se ne potresa zbog dokonosti sve dok se ne suoči sa umišljenim takmacom. Sa primerkom uspeha, ni manje ni više nego prezrenim Stjuartom. Tako na neki način vodi Džilijan ka preljubi padajući sve niže... A ona? Odlučna i trezvena žena koja, kako to i valja, drži sve pod kontrolom? Tek se ona ništa ne pita.
Sada
Posebnu draž ove "basne" predstavljaju pričice iz životinjskog sveta, takve da se mogu razumeti kao obrasci ljudskog ponašanja. Manje nego što komentarišu, one navode na dalji tok događaja pokazujući kako niko ne može trajno da se skloni od nevolja, ali i kako se život nikada ne zaustavlja. Iako znamo da je nesrećan kraj neizbežan, iznenađenja su uvek moguća. Autor je sklopio celinu tako što je nije zatvorio. Knjiga se završava još jednim klišeom zgodnim za podsmeh - večitim nezadovoljstvom onim što imamo i onim što smo osvojili. Ostvarenjem dugo žuđenog cilja ne rešavamo problem, već začinjemo niz novih. Šta sada? "Otvoreno" finale ostavlja mogućnost nastavka, ali preispitujući koherenciju psihološkog sklopa junaka, okončava delo na primeren način. Ne naravoučenijem, već nedoumicama.
Da ne bi ličila na unesrećenog supružnika, vaša kritičarka će pokušati da elaborira domete ove knjige. Ako je u prvom "nastavku" Barns spisateljsku veštinu usmerio više na verbalnu komiku, sada izvrsno karakteriše likove a umeće pokazuje i u komici situacije. Vrcav humor i sočan jezik preokreću sve na šta smo navikli, pa i samu pomisao na naviku. Lajtmotivi iz organskog sveta daju još čvršći okvir inače dobro napisanom tekstu. Problem sa Barnsom je, rekla bih, u sferi očekivanja. Izuzetni romani "Floberov papagaj" i "Istorija sveta u 10˝ poglavlja" nametnuli su najviše zahteve koje "Bodljikavo prase" i "Troje", iako kvalitetni, nisu ispunili. "LJubav, itd". ih uistinu zadovoljava, ali ako imamo u vidu da izneverava ono što naše vreme očekuje od ozbiljnog i velikog dela. Samo ozbiljne i velike teme, koje sumorno razmatraju epohalne i globalne probleme. Za obične i male nema previše razumevanja. Doda li se tome uverenje (ili predrasuda) kako je kataklizma vrednija od smeha, nedoumica oko valjanosti ovog ostvarenja rešiće se već sama po sebi.
Dušica POTIĆ
