Sto od limunovog drveta

25.08.05 NIN

Izvorno objavljena prošle godine, najnovija pripovedna zbirka autora planetarno omiljenog Floberovog papagaja i Istorije sveta u deset i po poglavlja objedinjuje, moglo bi se kazati, bezmalo sva poetički i tematski izrazita obeležja njegovih najpoznatijih knjiga, kojima bi, svakako, valjalo pridružiti još i Troje i Ljubav itd., romaneskni diptih sa svakovrsnim erotskim intrigama i iznenađenjima, i te kako popularan i među ovdašnjim ljubiteljima britanskog duha i literarnog izraza. Zapleti oko ljubavi i sličnih napasti prisutni su, dakle, obilato i u ovim novelama, baš onako kao što svoje mesto ima i istražni postupak” inventivne beletrističke rekonstrukcije i fikcionalnog dopisivanja zvaničnih biografija ili pak oficijelnih znanja koji je Barnsu i doneo međunarodnu književnu slavu.

Osobenost koju donosi Sto od limunovog drveta tiče se ugla posmatranja tragikomedije ljudskog postojanja u savremenoj narativnoj formi. Umesto traganja za izgubljenim vremenima i skrivenim činjenicama, priče iz ove umešno sročene i komponovane knjige prikazuju dešavanja na kritičnoj granici između prošlosti i budućnosti, ovde dovedenih do dimenzija skoro podjednakih izvesnosti, budući da su pripovedni junaci odreda ljudi na izmaku života. Nije, međutim, bizarno gerijatrijski interes ono što rukovodi Barnsovim odabirom ovakve narativne vizure. Bilo da daje skraćene, dajdžest” verzije života („Kratka istorija šišanja”, Priča o Metsu Ajzrelsonu”) ili pak da hvata njihove prelomne trenutke („Higijena”, Apetit”, Tišina”), pisca ove istorije privatnih svetova u jedanaest poglavlja” u prvom redu, čini se, zanima ono neuhvatljivo i teško izrazivo što se konvencionalno imenuje pojmovima vezanim za oblast metafizike i život duše a što je ovde po pravilu dato u procepima između predstave o sebi i predstave o nepredstavljivom, dakle o smrti i nestajanju.

Ali onako kao što je s dvosmisleno razumevajućim humorom oživljavao istoriju u svojim prethodnim šlager-ostvarenjima, Džulijan Barns i u ovim novelama, ne izostavljajući ni vlastitu umetnost („Znati francuski”), s veselim podsmehom i zapitanošću pripoveda o pojedinačnim egzistencijama u rasponu od devetnaestog veka do naših dana. Moglo bi se zapravo reći da su i ovoga puta najuspelije upravo priče o umetnicima, poput Preporoda” ili Tišine”, čiji su junaci ostareli Turgenjev i Sibelijus, prikazani s naličja” i u raskoraku s onim što je javno znano o njima kao ličnostima koje teško podnose teret slave u momentima u kojima ionako od nje ostaje samo beskorisna i pritiskajuća taština. I kako to slikovito pokazuje izvrsna Priča o Metsu Ajzrelsonu”, pisana u svojevrsnom retro-maniru, upravo ironija sučeljavanja ljudske taštine s usudom (samo)spoznaje i ostvarenosti u sofisticiranom svetu modernosti predstavlja možda objedinjujuću temu novela i pripovetki sakupljenih u ovoj knjizi.

Daleko od svakog moralisanja, autor Stola od limunovog drveta ipak nije imun na iskušenja dosetke i retorskih efekata („Šta ti sve znaš", Kratka istorija šišanja”, Higijena”, Budnost”). I kao i drugde u Barnsovim knjigama, pribegavanje ovakvim sredstvima dovodi do izvesnog predvidljivog razvodnjavanja” i pojednostavljujućeg razblaživanja” njegove inače teško svodive humorno-ironijske imaginacije i fraze. Ono što ga je inače učinilo jednim od najomiljenijih i najčitljivijih predstavnika postmoderno samosvesnog britanskog i evropskog talasa pripovedača u poslednjih dvadesetak godina, kao da u ovakvom egzibicionizmu otkriva podrugljive otiske demona taštine i u njegovom vlastitom kreativnom rukopisu, preobražavajući zanimljivo i duhovito narativno prikazivanje nebrojeno puta prikazane, univerzalne i smrtno ozbiljne” tematike na momente u odveć lepršavo i lagodno poigravanje manirima. Priče u kojima preovlađuje ovakvo prozirno narativno tkanje smenjuju se u najnovijoj zbirci gotovo ravnomerno s onim drugim naslovima gušćeg i bogatijeg ustrojstva. Bilo to slučajno ili ne, priče jednostavnije fakture i svedenijih značenja tiču se savremenosti, baš kao što su složenije i čitalački zahvalnije pripovedne celine skoro po pravilu uobličene u postupku tematizacije ili poetičkog dijaloga s prošlošću i dobro znanom književnom tradicijom.

Tihomir Brajović


Blic
23.08.2005.

Ljubav

Sto od limunovog drveta, Džulijan Barns

Barnsovi junaci, svi stariji od šezdeset godina, suočavaju se sa smrću; ona je za njih mračna praznina pred kojom životi, ostvarene želje i dostignuća nemaju smisao. Kao ljudi „od reda“, poslušni moralnim normama svojih sredina, oni su se ženili i udavali, ali nikada nisu zaista upravljali sopstvenim sudbinama („Kratka istorija šišanja“, „Priča o Metsu Ajzrelsonu“); njihove naravi, obrazovanje i lepota ne samo što im nisu obezbeđivali sreću („Znati francuski“), već su na udaru staračkih bolesti bili nepostojaniji i od tela („Apetit“). Sjedinjeni do samozaborava sa (nimalo idealnim) supružnicima („Šta ti sve znaš“), oni sada, u poslednjoj i unapred izgubljenoj borbi (za goli život) odjednom postaju (pubertetski) strastveni i buntovni („Kora“), jer se nadaju da će ih povampirena telesnost zaštititi od umiranja. Tragičan i groteskan, takav razulareni egoizam je samo providna maska za samrtni strah (nekad paničan i opsesivan („Budnost“), a nekad utišan i elegičan („Znati francuski“) onih koje su izneverile i nostalgijom ulepšana prošlost („Higijena“) i već potrošena budućnost („Ograđeni voćnjak“). Potpuno rastrzani između „srca“ i „ploti“, između turgenjevljevske bolećivosti i zadovoljenja strasti („Preporod“), junaci i ne znaju šta je ljubav, jednostavno i moćno oružje kojim se, lakše nego umetnošću, pobeđuje smrt („Tišina“).

Smenjujući epohe u kojima se odvija radnja (od Rusije i Švedske 19. veka do današnje Engleske) i pripovedačke tehnike (od doživljenog govora do epistolarnog oblika), autor je nov i uzbudljiv u svakoj od ovih pripovedaka; njemu uspeva da ne bude ni mračan ni zlovoljan, iako pripoveda o tragedijama. To potvrđuje da je Barns jedan od najboljih savremenih pisaca sa Zapada.

Vesna Trijić

11.06.05 Danas

Evo zrele, drugačije knjige Džulijana Barnsa, koja u sebi sadrži nešto od sazvučja «Istorije sveta u 10 1/2 poglavlja. Ovoga puta, Barns piše o sestri-bliznakinji ljubavi. Smrti, dakle. Vremensko- prostorne koordinate u koje zalaze njegove junaci su različite. Putovanje koje ova knjiga jeste, vodi nas od Rusije i Švedske, sve do Francuske i savremene Britanije. Vreme devetnaesti, rani dvadeseti i završetak dvadesetog veka. Barnsovi junaci su ovog puta bića koja vreli, čeoni sudari sa ljubavlju, a zatim i smrću čine junacima. Junakinje ovih priča su ostarele žene koje za jednim istim stolom lokalnog paba nanovo izmišljaju svoju prošlost, kompozitori koji se sećaju u ritmu vivace, u mesecima kad je život odavno prestao da zvuči cantabile. Možda je najnežnija od priča u Stolu od limunovog drveta ona o Turgenjevu, «Preporod», u kojoj pisac do smrti celiva otisak majušnog dlana jedne glumice, koji je samo jednom celivao za života. Jednog majskog popodneva, u vozu koji je, nalik na zaljuljani lampion, teturao između dve stanice. Pisac ovih redova uzima slobodu da čitaocu skrene pažnju i na priču «Znati francuski» koja je zbirka epistola, upućenih Barnsu -lično. No njih ne piše mlada studentkinja koja žudi da i sama postane pisac, već duhovita dama u godinama, koja u jednom pansionatu za stare vara vreme sa ljubavlju prema literaturi., koja je, naravno, njena najveća strast. No, Andrić nas je učio da «svakoga , na kraju, ubija njegova najveća strast». Sto od limunovog drveta je, dakle, postavljen. Na njemu su servirani posmrtni i oni drugi celovi, na tanjirima od blagog sarkazma i nežne ironije. U čašama je malo tečne,alkoholne muzike, u C-duru, u kome je , prema Barnsu, «smeo da komponuje samo Bog». Ova knjiga sadrži onu retku, istinsku lepotu, koja jeste «obećanje sreće».

Sanja Domazet