Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.
Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989), Troje (1991), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000), Cepidlaka u kuhinji (2003), Sto od limunovog drveta (2004), Artur & Džordž (2005), Nije to ništa strašno (2008), Puls (2011), Ovo liči na kraj (2011), Nivoi života (2013). Dela su mu prevedena na više od trideset jezika.
01.10.09 Blic
Svežanj razglednica iz bungalova
Nije to ništa strašno, Džulijan Barns
Svi su rekli da je ovo autobiografija. Osim Džulijana Barnsa iz Lestera. On je, onako uzgred, napisao: Ovo nije moja autobiografija! Poslednje dve reči iz prethodne rečenice stavio je pod navodnike, ali ja ne, jer navodnike, baš kao i otac, izbegavam, posle me boli glava. Džulijan Barns, dakle, nije želeo da napiše autobiografiju. Samo je pokušao da shvati koliko su njegovi roditelji zapravo mrtvi, a koliko ipak žive kroz živote sinova, unuka i sećanja.
Međutim, sećanja nisu laka stvar. Piščev brat je prvi put izneo sumnju u sećanja kada ga je Barns upitao koju su hranu imali za večeru (kaša, slanina i slično). Taj zanimljivi lik, brother koji predaje filozofiju na Oksfrodu, Ženevi i Sorboni, a sa kojim inače tokom celog romana pripovedač u sebi polemiše, za čas ga je nagnao da se seti francuskog pisca Žila Renara. Renar je kazao kako ljudi sa dobrim pamćenjem ne mogu da misle uopšteno. Ako je tako, zaključio je Džulijan Barns, moj brat možda ima nepouzdano pamćenje i misli uopšteno, dok ja imam pouzdano pamćenje i mislim konkretno.
Baka i deka, najzanimljiviji likovi u romanu, dodatno su zakomplikovali stvar. Njih dvoje su vodili dnevnik. Ponekad bi uveče čitali jedno drugome šta su zapisali toga dana pre nekoliko godina. Ali, za divno čudo, njihove svakidašnje beleške, iako napisane istog dana, bile su potpuno protivrečne. Deka: Petak. Radio u bašti. Sadio krompir. Baka: Gluposti. Padala kiša ceo dan. Isuviše mokro da bi se radilo u bašti.
Baka se pedestih godina preobrazila u komunistu. Mora da je bila jedna od retkih penzionerki iz idiličnog Bakingemšira, pretplaćenih na Dejli vorker, piše Barns. Za to vreme, deka je sedeo u svojoj fotelji (obilno je koristio gel za kosu marke brilkrim), pušio lulu i i čitao Dejli ekspres, u kome su mu sugerisali da nad svetom neprestno lebdi bauk komunizma.
To su tek mrvice sa Barnosve gozbe Nije to ništa strašno. Pretresajući porodične uspomene, duhovito ispisuje živote priče članova familije, rastužujući i zasmejavajući u isti čas. Raščišćavajući bungalov roditelja, pisac iz detalja crpi uspomene koje na prvu loptu bivaju ili smešne ili tužne, a najčešće i jedno i drugo u isti mah. Potom, u sebi, polemiše sa bratom, sa lektirom i omiljenim piscima, dajući knjizi laki filozofski šmek.
U bungalovu pronalazi svežanj razglednica slatih između 1930. i 1980. godine. Topli pozdravi iz hladnog Brisela, piše otac majci na jednoj od razglednica. Nadam se da radite domaći i slušate prenose kriketa, poručuje sinovima.
Na razglednici koju ja vama sada upućujem iz svog bungalova sa kraja sveta piše: Ne folirajte se, nego pročitajte knjigu. Čista uživancija! Ako se pravite pametni u društvu koje poznaje književnost, a u isto vreme čita hitove i baca na balote ispod Floberovog kipa, znajte da većina čitalaca i kritičara kao citat iz knjiga bira istu, prvu rečenicu romana: Ne verujem u Boga, ali mi nedostaje. Izaberite neku drugu. Jesmo li mi poput onih antartičkih pingvina, ili su oni kao mi, na primer.
Mića Vujičić
