Majčina ruka

13.01.12

Novi roman Igora Marojevića, Majčina ruka (u izdanju beogradske Lagune) od pojavljivanja pre nekoliko meseci ne prestaje da uzburkava javnost svojom tematikom, što potvrđuje i činjenica da se nedavno pojavilo i drugo izdanje te knjige. Autor za Danas objašnjava da je Majčina ruka dodatno aktuelizovana sasvim slučajno budući da je izašla kad je počelo više da se priča o zakonu o restituciji, tako da je jedan deo te larme, koja je podignuta, a koja nije bila mala i koja još uvek traje u razvodnjenijem obliku, uzrokovan upravo tom situacijom.

- O čemu god da pišete a da je izmešteno sa lokalnog spiska uobičajenijih tema ili tretmana istorije na jedan ustaljeniji način gde književnost ugađa istoriji a ne obrnuto, to će proizvesti određene potrese, s obzirom na to da je naše društvo politički, kulturološki i ekonomski gledano veoma zaostalo. Ovo je toliko logična i apdejtovana sredina da mnogi ljudi u praksi imaju više problema s time što jedna šačica gejeva hoće jednom godišnje sat vremena da javno prošeta Beogradom nego što ih svakodnevno kradu političari. Naopako je društvo, i ne vidim zašto bi književna scena bila izvan toga - kaže sagovornik Danasa.

Šta je „etnofikcija“ i kako se roman „Majčina ruka“ uklapa u taj koncept?
- Etnofikcija želi da prikaže pre svega etno, kao što ime govori, i to u dva svojstva. Etno kao interesovanje za drugo i odnos prema onom drugom i sve one izvedenice etna koje su popularne, naročito u 21. veku. Ali i potpuna kontra tome - etno kao etnocentrizam odnosno nacionalizam, kroz neka epohalna zbivanja kod triju evropskih naroda koji su sopstvenim etnocentrizmom bili izolovani tokom 20. veka - Srba (i okolnih naroda), Nemaca i Španaca. Ti romani imaju za cilj da prikažu pripadnike tih triju naroda i kao agresora i kao žrtvu. Na primer, u Šnitu su Nemci prikazani kao okupatori, u Majčinoj ruci oni su prikazani kao žrtve. Lična ljubavna priča između našeg dečaka i Nemice, odnosno Nemica, u Majčinoj ruci odvijaju se u senci činjenice da su roditelji tih dveju Nemica bili žrtve masovnih događaja protiv Nemaca koje je podstakao ukaz AVNOJ iz 1944. godine. U konkretnom slučaju svih glavnih junaka ta tri romana, međutim, posredi su ipak neki fikcionalni događaji u smislu istinitosti, a onog magijskog, pre svega magijskog realizma i njegove parodije, ima znatno više u etnofikciji nego u nekim mojim realističnim romanima i knjigama priča iz savremene svakodnevice.

Da li onda istorija zauzima primarno ili sekundarno mesto u okviru „etnofikcije“?
- Kako se uzme, zato što to nisu tipično istorijski romani koji govore samo o faktografiji, već se - naročito u Šnitu, a dobrim delom i u druga dva romana, Žega i Majčina ruka - savremenost posmatra kroz prošlost. Neka vrsta estetske distance postignuta je time što su problemi iz 21. veka prebačeni u četrdesete ili dvadesete godine prošlog veka. Što se tiče istorijskog okvira u preostalim romanima, Olimpijske igre govoriće o građanskom ratu u Španiji (1936) i o tadašnjim olimpijadama, ne samo u Berlinu, već i u Garmišpartenkirhenu i Barseloni, dok će drugi preostali roman biti potpuno i direktno uronjen u kraj devedesetih. Tako da će se u sumi moći reći da etnofikcija jednako govori i o istoriji i o savremenosti.

U kolikoj meri je detabuizacija progona Nemaca, od 1944. do 1948, bila namera romana, a koliko je to posledica priče?
- Uvek u tematskom ili u motivacionom sloju pokušavam da govorim o stvarima o kojima se u našoj književnosti nije mnogo pisalo ili makar o nekom aspektu određenog događaja o kojem nije pisano. U tom smislu mislim da je taj tretman glavnog motiva u Majčinoj ruci urađen na odlučan način, i s te strane nisam bežao od detabuizacije. S druge strane, bilo je više detabuizacije nego što sam ja to želeo, zato što je izlazak romana vremenski koincidirao sa pričama o zakonu o restituciji, što je, čini mi se, dovelo, u dobroj meri, do pogrešne recepcije romana. Od nekih desetak prikaza, koji su objavljeni za ova četiri meseca, o samom romanu govori se pretežno unutar četiri-pet prikaza. No, to je već posledica siromaštva javnog diskursa i njegove neraslojenosti, nerazuđenosti i otežane mogućnosti nijansiranja unutar njega.

Kako ste izašli na kraj sa tim da Nemci, iako žrtve u romanu, ne budu glorifikovani i da u romanu postoji ravnoteža između dve sukobljene strane?
- Ima različitih čitanja - na primer Đorđe Sibinović, pesnik i jedan od govornika na promociji u Novom Sadu, istakao je da je Sonja najnegativniji lik u romanu, iako će neki ljudi, naročito ideološki ekstremisti, prepoznati pronemački roman u njemu baš na osnovu Sonjinog lika. Mislim da su svi moji romani u tom smislu nadideološki. Oni se zalažu za pojedinca, ne za kolektiv, bilo srpski, nemački, crnogorski, španski ili bilo koji peti. Samim tim, to ne može biti pronemački roman, kao što ni Žega nije mogla biti ni prosrpski ni procrnogorski roman, iako tretira sukob dveju strana koje će kasnije biti prepoznate kao srpska i crnogorska. To je više pitanje recepcije nego pisanja. Čvrsto se držim toga da moji romani, ako imaju bilo kakvu pozitivnu poruku čitaocu, da oni ohrabruju na individualizam, što mi se čini da je u ovom slučaju pokazano kroz probleme koje imaju ne samo lokalni Nemci nego i pripadnici većinskog kolektiva u Vojvodini. Glavni junak, recimo, praktično ostaje bez podrške čitave porodice zato što se upušta u istraživanje porekla svoje kuće. Za mene je bilo normalno da to bude uravnoteženo štivo, a kako će ko reagovati, to je stvar ne samo ograničenja unutar javnog diskursa nego i svačijeg ličnog iskustva kroz koje čita roman.

Da li je junakova potraga više inicirana njegovim kolektivom, koji nigde ne uspeva da se uklopi i koji je u svakoj sredini otuđen, pre nego zaljubljenošću u Sonju?
- Bilo je kritičara koji su smatrali da njega pokreće sama priča o Nemcima, tj. sam kolektiv, dok su neki smatrali da je njega ljubav prema Nemici pokrenula da istražuje poreklo kuće. To mogu da prepustim čitaocu, a mogu da odgovorim da postoje u tom smislu dve vrste ljudi. Neko se rodi u jednoj sredini i nastavi čitavog života da živi tu, gde baštini neki mikrosvet. Neko se, pak, rodi u jednoj sredini, pa počne u formativnom razdoblju da živi na nekom drugom mestu, kao taj dečak. On nikad nema matičnu sredinu, i to ima prednosti i nedostataka. Nedostatak je što takav čovek ima manje emocionalnog uhlebljenja u kolektivu jer ga menja, ali su to ljudi koji su u principu radoznaliji duhom i lakše istražuju. U svakom slučaju, mislim da je bilo koji od odgovora na ovo pitanje - da je glavni junak radoznao zbog kolektiva ili zbog ljubavi - moguć.

Roman nosi naziv „Majčina ruka“ i u njemu dominiraju ženski likovi. Koji je povod za to?
- To nas vraća etnofikciji pošto je ovo roman koji ispituje žensku stranu porodice glavnog junaka tog petoknjižja. Mislim da će se to bolje sagledati onog dana kad i ako etnofikcija izađe kao jedan roman sa poglavljima koja su sada ovi romani. Inače je uloga žene zanimljiva u patrijarhalnim sredinama kakva je naša. Postoji čitav jedan set načina na koji žena ostvaruje neku nevidljivu dominaciju, što sam i želeo da prikažem. Ali i kako ta vrsta odnosa prelazi u nešto očigledniju dominaciju žene, pre svega u smislu majke glavnog junaka koja je žena adaptirana u jednu, maltene političku vrstu sistema, dok je junakova tetka Bonja adaptirana u drugu, kolektivističku vrstu sistema. Tu postoji i ruka majke glavne junakinje Sonje, koja kćerku vodi na pogrešno mesto. Hteo sam da napišem jednu uslovno rečeno knjigu o ženama, ne samo u muško-ženskom ljubavnom smislu, već fokusiranu na razne uloge žena, a vrhunska uloga žene je, kako se smatra, majčinska uloga. Mislim da postoje barem dve majke koje svojim dejstvom u ovom romanu opravdavaju taj naslov.

Pojedini kritičari primetili su da neki od vaših junaka nose neko oboljenje kao obeležje za njihovu sposobnost zavirivanja u prošlost. Šta vi mislite o tome?
- Moram da se pohvalim da sam u jednom značajnom periodu života imao ozbiljno plućno oboljenje. Čudo je da su mi pluća sada u redu. Mene je obeležila ta bolest koja nekome ko nije preležao ništa slično može da deluje kao neki detalj. A svakako da se istorijat bolesti i istorija sama po sebi logično uklapaju jedno u drugo. Svaka bolest ima svoj istorijat kao što je svakodnevica uslovljena istorijom. Bolest nije tek tako solidan grejač umetničkih dela i zato što čovek koji je ozbiljnije bolestan bliži je smrti, a blizina smrti spoznajno jače deluje. Pogledajmo samo opise tuberkuloze u književnosti, od devetnaestovekovnih romana Džejn Ejr Šarlote Bronte i Dama s kamelijama Aleksandra Dime preko Manovog Čarobnog brega i kasnijih njegovih parodija, poput Bernhardovih romana.

Dosta kritičara je primetilo da je ovo jedan od vaših „najpitkijih“ romana. Da li je tehnika romana posledica njegovog sadržaja ili ste na taj način želeli da se približite većem broju čitalaca?
- Mislim da je taj jezik pripovedača morao biti pitak pre svega zato što taj mladić ima 16 godina. Sećam se šta sam ja mogao da kažem sa 16 godina - to je bio skučen fond reči. Zaista sam oponašao jednog takvog junošu koji ne može dozvoliti sebi komplikovan jezik, tako da je pre svega ta pitkost postignuta pozicijom pripovedača. Mada, moram da priznam da više ne verujem u hermetično pismo danas, budući da se toliko informacija pušta koje moraju brže doći do čitaoca. Mislim da generalno treba pisati shvatljivije ali tako da se to ne odrazi na dubinu dela. Da li sam u tome uspeo moraju drugi da kažu, ali sam pozicijom pripovedača pokušao da postignem i to svoje načelo.

Bavite se i prevodilaštvom. Koliko to utiču na vaš stil pisanja?
- Striktno izbegavam da pišem dok prevodim. Čak radim nešto još gore - prevodima direktno dajem nešto od svog stila. Moji prevodi su u tom smislu više neki prepevi u prozi jer se moj stil vidi u njima, stoga i gledam da prevodim autore kojima sam poetički blizak. To je legitiman način prevođenja i uglavnom su pozitivne kritike za moje prevode Roberta Bolanja. Mislim da sada neću dugo vremena prevoditi jer me je prevod 2666 Bolanja dosta istrošio.

Koga biste vi izdvojili iz savremene srpske književnosti?
- Govorio bih pre svega o knjigama i to na osnovu principa duha vremena. Volim nekoliko Basarinih romana, Četiri zida i grad Zvonka Karanovića, ponešto od Nenada Jovanovića... Mislim da ima u našoj književnosti jedan sektor autora koji pišu u duhu vremena. Smatram da je kritika slabiji deo književne scene, jer gotovo nikada nije jasno na osnovu kojih parametara se o nekom delu sudi kao dobrom ili lošem.

Novi roman za godinu-dve

Marojević će, što se tiče proze, prema sopstvenim rečima, pauzirati najmanje godinu-dve. Priprema roman-zbirku priča Mi, Beograđanke. Uskoro će izaći suma njegovih eseja Kroz glavu koje je objavljivao poslednjih desetak godina. Knjigu će izdati IK Dosije, a autor će u njoj, na dosta direktan način, govoriti o nekim socio-kulturnim izvedenicama srpskog 21. veka.

Književne nagrade gube svoje značenje

Kakav je potencijal Ninove nagrade i da li su književna priznanja izgubila smisao na srpskoj književnoj sceni?

- Ninova nagrada bila je priznanje koje je otvaralo mnoga vrata, jer je nekada to značilo automatsko prevođenje, barem na nekoliko jezika, i desetak hiljada prodatih primeraka. Nisam siguran da je prošlogodišnja nagrada doprinela boljoj prodaji nagrađene knjige i mislim da se samim tim značaj te nagrade umanjuje. To je i dalje priznanje koje uzburkava najviše duhova. Nagrade, opet, imaju smisao zbog toga što će, nekoliko stotina čitalaca, uz valjan marketing, videvši da je neka knjiga dobila makar i neku sporednu nagradu, kupiti tu knjigu. One uvek znače nešto, ali nisam siguran da znače mnogo, i kako ide vreme, mislim da će značiti sve manje.

Folirantska književnost

Jedan češki prevodilac nedavno je, na ovim stranama, izjavio da su vaša i dela Srđana Valjarevića deo folirantske književnosti. Kako to komentarišete?
- Ima pravo čovek da vidi onako kako se njemu čini. Meni je drago što je on toliko upućen u srpsku književnost da može tačno da locira ko predstavlja njen sektor foliranata a ko neke druge sektore. Pretpostavljam da je njegov autoritet nesporan.

Marija Krtinić

20.11.11

Samo dva meseca od izlaska novog romana „Majčina ruka“ Igora Marojevića, u izdavačkoj kući „Laguna“ već pripremaju drugo izdanje ove knjige.
- Zasad sam veoma zadovoljan recepcijom. Izlazak knjige se vremenski podudario sa opštom pričom o zakonu o restituciji, pa je možda zato početna recepcija bila obeležena insistiranjem na problemima folksdojčera posle Drugog svetskog rata, iako je to sporedni segment „Majčine ruke“. U pitanju je u stvari parodija bildungsromana sa jakim melodramskim elementima u vidu svojevrsnog ljubavnog trougla između maloletnog Srbina i dve Nemice. Čini mi se da se tek u poslednjih mesec dana govori baš o tim aspektima romana. U vašem listu je Vesna Trijić napisala da je svaki pokušaj svođenja „Majčine ruke“ na dnevnopolitička pitanja obična vulgarizacija. Mislim da se za svoju bolju recepciju „Majčina ruka“ izborila sama, naprosto zato što je pisana iskreno. Na primer, autentična je priča o čuđenju jednog dečaka tome što živi u kući foksdojčera, a da svi oko njega ćute na njegovo pitanje šta je bilo sa njenim bivšim vlasnicima. Autentična je želja glavnog junaka da ostvari ljubavni odnos sa starijom ženom - kaže Marojević.

Tokom boravka u Španiji, Igor Marojević je ostvario poznanstvo sa Robertom Bolanjom, čija dela je prevodio na srpski. Nedavno je u izdanju „Lagune“ i Marojevićevom prevodu izašao veliki Bolanjov roman „2666“ o problemima Meksikanaca koji žive u siromaštvu u blizini granice SAD.
- On je bio prvi pisac koga sam poželeo da prevodim na srpski, jer sam osetio sličnost između njegove i svoje poetike. Kasnije će se ispostaviti da to nije bio prazan utisak, makar utoliko što smo obojica, ne znajući jedan za drugog, pisali o istoj junakinji, pokojnoj porno-glumici Moani Poci. Kada smo se sprijateljili, došli smo na ideju čak da osnujemo i njen internacionalni fan klub. Međutim, smrt je prekinula i mnogo značajnije Bolanjove projekte - kaže naš sagovornik.

Autor nekoliko romana, zbirki priča i nekoliko drama, dela koja su prevođena na nekoliko jezika, a najviše na španski, Igor Marojević smatra da među srpskim piscima nema solidarnosti.
- Bar jedan talas latinoameričkog buma nastao je na solidarnosti tamošnjih pisaca. Čim je uspeo u Evropi, Mario Vargas Ljosa je povukao još nekoliko latinoameričkih pisaca, koji su, pak, povukli druge... S druge strane, Srbi su u Barseloni možda jedina od nekoliko stotina nacionalnih zajednica koja, bar zvanično, ne održava godišnje okupljanje. A ako smo tome skloni i uopšte, nije čudno što ne postoji rečena vrsta solidarnosti među srpskim piscima. Pošto je, pak, u pitanju znatno manje razvijena književnost od vodećih latinoameričkih, nesolidarnost ispada istovremeno basnoslovno skup i poguban luksuz srpske literature - kaže na kraju razgovora Marojević.

V. Đurić Đura

18.11.11

Igor Marojević, pisac, autor romana “Majčina ruka”, koji je izašao iz štampe pred ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu (Laguna), govori u intervjuu o duhu palanke, istorijskom revizionizmu, “evropskoj književnoj zaveri”, tzv. Prvoj i Drugoj Srbiji, kulturi nasilja, ženama, ekonomiji otimačine i eksproprijacije, balkanskim i drugim identitetima, traumatičnoj opsesiji pripadništvom...

- Povodom romana “Majčina ruka” koji govori, između ostalog, i o stradanju podunavskih Nemaca u prvim godinama nakon II svetskog rata, u delu javnosti pojavile su se i reakcije na tvoj roman kao kontinuitet u “satanizaciji Srba” i priči o “genocidnom genu” srpskog naroda, kao novoj ujdurmi i zaveri evropskih književnih krugova i kuhinja čiji si ti (navodni) agent, eksponent i stipendista. S druge strane su i reakcije koje upravo ističu kao vrednost tvog romana tematizaciju strategija i prakse kolektivnog nasilja. Čini se da tzv. Prva i Druga Srbija nastavljaju rat koji nije samo ideološki ili politički nego i neprestani rat dva kulturni modela dve kulturne paradigme.
I.M: Pošto je jedina vrlina života u Srbiji, što se tiče mene, sposobnost da u svakom trenutku iznedri mnogo groteskne prozne i dramske građe jer je puna gotovih proznih i dramskih likova, trudim se da u svemu tome bar uživam. Pritom i svoju neznatnost ubrajam u takve likove, makar samo zbog toga što sam se bilo zbog čega, pa makar i zbog pisanja na maternjem jeziku, vratio iz Španije u Srbiju. E sad, da kulturni pa i politički model dotične Prve Srbije – za koji ja uopšte ne znam ko mu je i zašto pripisao prvosrbijanstvo – nije suštinski poražen, te da groteskno forsiranje novog talasa njene agresivne paranoje nije samo strategija oligarhije u cilju naizmeničnog umirivanja i raspirivanja javnog mnjenja, taj sukob više ne bi bio manje-više bezbedan nego bi, sa te strane, bio pogromaški, pa se u njemu više nimalo ne bi moglo uživati; naprotiv.

- Roman govori o kolonistima u Vojvodini, nakon Drugog svetskog rata, i upućuje na kolonizaciju ne samo kao mehanizam, nego i na same kolonizatorske prakse koje su bile povezane sa imperijalnim i ideološkim aspiracijama elita i evropskim i lokalnim ratovima i seobama. Kao primer možemo uzeti austrougarske, orijentalne, nacističke, staljinističke kolonizacije, a sada neoliberalne. Bili Srbi ili Nemci, Jevreji ili Mađari... kolonisti su uvek bili biomasa, topovska hrana elita lokalnih i globalnih. Politika je bukvalno I simbolički bila njihova sudbina. Da li je to odredilo neki njihov specifičan mentalitet, identitet i nivo političke kulture koji nas može izvesti iz bazičnih nacionalnih i ideoloških ratova i uvesti u doba saživota različitih kultura I tradicija?

I.M: Da sve to nije rađeno arbitrarno, filmskim jezikom rečeno: izvan žanra, i da nije sadržalo krupan opštedruštveni zalog, možda bi se i došlo do nadgradnje koju spominješ na kraju ovog svog seta pitanja. Ovako, u konkretnom slučaju Dinaraca koji su naselili Vojvodinu da bi popunili kuće upražnjene sistematskim progonom folksdojčera, ti ljudi su ostali da “vise”, neki čak i doslovno jer nisu mogli da podnesu selidbu iz trusnih vrleti u ravnicu pa su izvršili samoubistvo. Deo njihove dece, u koju i sam spadam, nasledio je pak gomilu pitanja: zašto su njihovi roditelji i(li) preci planski preseljeni, kakav je bio njihov odnos prema tome, kakav im je odnos prema tuđim kućama u koje su prebačeni, šta je bilo sa njihovim vlasnicima-folksdojčerima? Neke od nas su ta pitanja proganjala, a neke, verovatno većinu, baš i ne. Majčina ruka govori, između ostalog, o tome.

- Šta tebi znači pojam Panonije, koji snažno definiše pojedine aspekte npr. Kišovih i Krležinih dela? Da li si ti deo tog - u kulturnom, geografskom, emotivnom i svakom drugom smislu srednjoevropskog prostora na Granici ili onog kulturnog i civilizacijskog prostora koji se može definisati kao duhovni prostor Mediterana? Jer u tvojoj prozi se to često pojavljuje kao neka vrsta kulturno identitetske šizofrenije tvojih junaka, kao neko njihovo proklestvo, kazna, nemogućnost da se integrišu i pripadaju, večito izbeglištvo, traumatična potreba za pripadništvom koja eskalira u raspad ličnosti...

I.M: Kao građansko lice, ili privatno, ja zaista ne osećam da pripadam igde, možda zato što sam živeo u sedam gradova u tri države. Jedino što me u nekom drugom smislu određuje jeste pripadnost srpskoj književnosti i jeziku. Mislim, nemam ja problem sa time da bih, da je bilo drugačije, pripadao jugoslovenskim književnostima i srpskohrvatskom jeziku, ali ako je on već iz politlingvističkih razloga preimenovan, onda to mora biti ovako. Sa jednom napomenom: ako je književnost i nacionalna, jer je pisana na nacionalnom jeziku, makar on bio samo jedan od nastavljača jednog većeg jezika, ona je u tom smislu i anacionalna, jer sem što je po dometima univerzalna, svaka iole razvijena kultura privlači i pripadnike drugih kultura, ne samo domicila. S druge strane, identitet čoveka ne čini samo način na koji doživljava sebe, nego i kako ga drugi vide. Ali bez obzira na to, mislim da sam Majčinom rukom na neki način overio svoju pripadnost Panoniji. Tačnije, i Panoniji. Kao što sam Mediteranima overio svoju pripadnost Mediteranu. Tačnije, i Mediteranu.

- Pogled na istoriju i vreme nakon Drugog svetskog rata prikazan je u Majčinoj ruci kroz vizuru šesnaestogodišnjaka. Takav ugao adolescenta pruža mogućnost za autentičnost, iskrenost, emotivnost. Stiče se utisak da je ta “infantilna metodologija” potrage za istinom, metafora za opštu kulturu infantilnosti nacionalnog, “kolektivnog sećanja”. Zašto nisi iskoristio priliku da pored iskorišćenih uključiš i neke arhivske izvore (kroz fikcionalne prosedee) u sam roman. Na primer, detaljnije opise radnih logora, procedure proterivanja, zapisnika sa suđenja, zvaničnih dokumenata određenih službi i slično?

I.M: Metafora koju pominješ dobro je snimljena. Bez obzira na to kakav se pak utisak stiče iz dosadašnjeg medijsko-kritičarskog tretmana Majčine ruke, to nije štivo o istoriji nego bildungsroman prebačen radnjom u osmu deceniju dvadesetog veka a postupkom, nadam se, u dvadeset prvo stoleće. Zato se roman služi povešću, pa i arhivskim izvorima – kroz fikcionalne prosedee i izvan njih – kao i opisima radnih i civilnih logora... samo onoliko koliko mu to treba. Majčina ruka ne služi povesti nego se služi njome. Kako Merime reče, “sve postoji zbog jedne knjige”. Već samim tim što progovara i o progonu folksdojčera sa naše strane, Majčina ruka verovatno nije pisana po meri većinske Srbije, ali ako je jedina alternativa bila sročiti je kao neku vrstu Šindlerove liste u kojoj bi folksdojčeri bili žrtve, onda roman nije pisan ni po meraku alternativne Srbije. Istina je gotovo uvek po sredini, ne na ekstremu. I istina kao takva, i umetnička istina u smislu poetičke pravde.

- Tvoj junak živi u nekoj vrsti “patrijarhalnog matrijarhata”, bez figure oca, okružen ženama koje formiraju njegov emocionalni status. I Herta i Sonja, Nemice i glavne junakinje dela, žive u odsutnosti Oca koji je deklasiran, raspadnut, slab, smrvljen, alkoholičar, siledžija. U svojim romanima si kreirao celu galeriju ženskih likova; koliko ženski senzibilitet utiče na nacionalna muška bratstva i da li on može spasiti većinske “posrnule “ balkanske muškarce zarobljene u mitskom zoološkom kavezu varvarogenijske muškosti, opterećene siromaštvom, lošom državom, ratovima i kolektivnom paranojom od MMF, EU, NATO, Vatikana, masona, G8, LGBT, Meke i Medine...

I.M: Voleo bih da može, to je jedan od razloga što srazmerno mnogo pišem o ženama i udubljujem se u njihove likove. Ali, ako na taj način pokušavam da ponudim neku vrstu poetske nade, malo sam skeptičan što se tiče onog nivoa koji tebe u ovom pitanju zanima. Žena je u Srbiji iz raznih razloga još uvek u izrazito neravnopravnom položaju, pa je veliko pitanje da li, najjednostavnije, neko u neravnopravnom položaju može da izvuče nekog ko je privilegovan, pa makar taj bio i smušen i smeten. S druge strane, ako je suštinska individualizacija žene u ovako tvrdom društvu nešto što bi i dalje trebalo da bude minimalni konsenzus, onda su njihovi redovi puni svojevrsnih petokolonašica koje odevanjem, manirima, sistemom vrednosti i dr. ugađaju mačističkoj predstavi o ženi i tako im otežavaju.

- Kako vidiš ulogu pisca danas u Srbiji. Da li on ostaje “varvarogenije-patriota”, “duhovni feudalac i mistik sa Gore” (poznat u celom svetu), “savest i Otac nacije” (kandidat za Nobela), nacionalni kulturni radnik, dobro integrisani birokrata koji vlada jezikom i estetizuje lokalne politike, svoj zavičaj, pleme Ili porodično bratstvo... Ili on mora biti subverzivan, otpadnik, društvena opasnost, izdajnik svih malograđana i građana i navigator neke druge vrste?

I.M: Naravno da ni ovaj odgovor ne može da bude jednoznačan. Voleo bih kada bi bilo više pisaca potonje vrste, onih koji nastupaju individualno, bez ičije podrške, koristeći masmedije da u mejnstrim uguraju razne paralelne istine. Ali to nažalost još neko vreme mora ostati manjinski tip pisca. Pošto joj odgovaraju što neosvešćeniji birači, jer osvešćenijima ne bi imala mnogo toga da ponudi, političkoj eliti odgovara i neosvešćen, maltene onesvešćen, starinski tip neškolovanog pisca, varvarogenija kojem se pripisuju vračke moći i koji, nekako, što je maloumniji to je u isti mah genijalniji. S druge strane, to je mnogo benigniji tip pisca od nacionalno osvešćenog, ako nacionalna osvešćenost znači rezolutno zastupanje agresivne nacionalne politike. U stvari, možda je bolje da pokušam da ilustrujem istinitost te vrste nacionalne osvešćenosti vadeći iz konteksta deo tvog pitanja u kojem pominješ Dobricu Ćosića kao primer za taj tip literate. Naime, rekao bih da, koliko je on stvarni kandidat za Nobela, toliko je i savest i Otac nacije.

Dragan Jovanović

08.10.11

Vojvodini je u dotičnom razdoblju zaista bilo sedamdesetak radnih i civilnih logora za Nemce, od kojih su najveći bili Knićanin, Titel, Gakovo... ali pošto se glavni deo radnje odvija u mom rodnom Vrbasu, onda je podrobno opisan jedino taj logor, manji od svih pobrojanih, koji se nalazio u lokalnoj fabrici svile

Bez obzira na svu bahatost koju ispoljavaju ovi što tuku gejove, na sve prisutniju profašističku ikonografiju, to je poraženo: Igor Marojević

Novi roman Igora Marojevića Majčina ruka (Laguna, 2011),u kojem romansira sudbine vojvođanskih Nemaca posle Drugog svetskog rata, treći je deo – nakon Žege i Šnita – Marojevićevog ciklusa istorijskih romana „Etnofikcije”. Istim nazivom kritičari su krstili i novu poetiku istorijskih proza, čiji je Marojević začetnik, a nastavljači mlađi pisci poput Dejana Stojiljkovića (Konstantinovo raskršće).

Kritičar Mića Vujičić primetio je, povodom „Šnita“, da je u toj knjizi „roman istoriji zavrnuo uvo”.Šta Vi, zapravo, hoćete od istorije?
„Etnofikcija” želi da predstavi 20. vek kroz sudbine pripadnika tri naroda koji su zahvaljujući svojoj nerazumnoj politici bili izolovani – Španci, Nemci i Srbi, i okolni narodi. Pet različitih romana povezuje jedan junak, bezimeni pripovedač u tri romana, koji je i priređivač ostala dva – Šnita i jednog koji još nije napisan, Olimpijske igre, a trebalo bi da pretresa španski građanski rat.
U složenici „Etnofikcija”, etno označava etnocentrizam kao nacionalističku stranu naroda, a u savremenijem smislu, etno je tu kao drugost, kao saživot različitih etniciteta. Ali, pošto je u pitanju fikcija, onda sve to ne zvuči teorijski uštogljeno kao što trenutno pričam, već omogućuje višestruku dvojakost. Tako se za početak Nemci sagledavaju u Šnitu kao agresori, a u Majčinoj ruci kao žrtve.
Dečak istražuje misteriju kuće u kojoj po dolasku u Vrbas prebiva, što ga povezuje sa sudbinama folksdojčerske porodice njegove školske drugarice Herte i njene sestre Sonje Šleser. Ova tema, poslednjih godina otvorena kroz publicistiku, razbija stereotip o Nemcima?
Većina lokalnih Nemaca koji pre toga nisu bili u partizanima ne samo da su, naročito od 1944. do 1948, masovno proganjani iz Vojvodine odnosno života, nego je i ta priča bila prognana iz javnog diskursa, što je jednako strašno. Poslednjih godina se on prilično „dezinfikovao”,donekle se otvorivši i za sudbinu Nemaca i za probleme pripadnika drugih manjinskih grupa. Majčina ruka nije prvi srpski roman koji govori o progonu lokalnih folksdojčera, ali se dosta odlučno hvata u koštac sa time. Opet, nije meni bio cilj da razbijam predrasude o njima. Naprosto, samim vraćanjem priče koja je bila u najboljem slučaju poluzabranjena donekle menjam predrasudu o Nemcima kao isključivo o dželatima u to vreme.

Da li je režim u tim logorima doista bio surov kao što se u romanu opisuje, sa torturama i silovanjima?
Za razliku od Žege i Šnita,gde svom pripovedaču dozvoljavam poigravanje istorijom, baš zato što je tema osetljiva i što u Majčinoj ruci ima znatno manje istorije, ovog puta sam se mnogo doslovnije držao činjenica. U Vojvodini je u dotičnom razdoblju zaista bilo sedamdesetak radnih i civilnih logora za Nemce, od kojih su najveći bili Knićanin, Titel, Gakovo... ali pošto se glavni deo radnje odvija u mom rodnom Vrbasu, onda je podrobno opisan jedino taj logor, manji od svih pobrojanih, koji se nalazio u lokalnoj fabrici svile.

Uveliko se raspravlja o restituciji kao ispravljanju istorijske nepravde. Svojim krajem, roman kao da uspostavlja poetsku pravdu?
Dopada mi se ta sintagma, poetska pravda, a naravno da mnogo više držim do nje nego do posledica zakona o restituciji. Ponavljam da je prećutkivanje tragedije bilo koje etničke grupe jednako samoj toj tragediji. Da nije ćutanje o temi koja je morala doći na dnevni red između glavnog junaka Majčine ruke i Nemice Sonje narastalo, ne bi došlo do svojevrsne eksplozije koja se očituje u poslednja dva poglavlja, do ne baš najveselijeg ishoda. Sve što se gura pod tepih, ili, u ovom slučaju, u podrum kuće narasta, i u jednom trenutku eksplodira. To je jedan od bazičnih zaključaka psihoanalize.
Poetska pravda za mene je, pre svega, mogućnost da se o svemu otvoreno priča. Proveo sam godine u jednoj folksdojčerskoj kući u Vrbasu, i dosta lično preživljavao nemogućnost da se priča zašto je ona pripala nama, ko su bili njeni vlasnici, šta se s njima desilo...

Kakve reakcije na knjigu očekujete? Ovaj put ste u rušenju tabua zašli u osetljiv domen?
Iako je izašao tek pre mesec dana, roman već izaziva dosta reakcija, vrlo oprečnih. Odmah je u jednom desnom tablonu napisano tri strane plamene reakcije na knjigu, čiji potpisnik je samo na Šnit napisao deset negativnih tekstova i tako nesvesno postao moj „pi-ar” iz desnog sektora, i to besplatni. Bilo je i pozitivnih i polunegativnih kritika. Spreman sam na to, jer sam video ranije, na portalima gde se pominje tema folksdojčera, da su reakcije oprečne. Neki osećaju nelagodu što su, na primer, živeli u nekoj kući nasleđenoj na tako arbitraran način, a čemu je prethodila neka porodična tragedija nemačkih civila. Neki zameraju po principu „šta ima on da piše o tome” i tim retorskim pitanjem izriču nedvosmislenu tvrdnju o količini vlastitog demokratskog potencijala. Mene kao romanopisca zanima upravo ono što je prećutkivano. U estetskom smislu je to povoljno, jer neka prećutkivana tema sama po sebi nosi harizmu, a mislim da je i moralno otvarati takvu temu. Tako da nastojim da podrivam tabue, još od romana Dvadeset četiri zida, koji tretira sidu. Pisao sam i o NDH u Zemunu, i o impotenciji savremenih srpskih muškaraca – u Šnitu odnosno Parteru... Interesantno je da neke takve teme izazivaju srazmerno više reakcija i mnogima oduzimaju više energije, nego što je to slučaj sa flagrantnom štetom na njihov račun od strane oligarha.

Jezik je važan činilac vaše proze, i sami govorite više jezika, prevodite, a u „Majčinoj ruci” učenje nemačkogima i simboličan smisao?
Slobodan Vladušić je vešto uočio smišljeni paradoks romana da sam imenujući poglavlja u prvom delu Majčine ruke nazivima školskih predmeta simbolički oblikovao situaciju u kojoj saznanje o nasilju nad Nemcima postaje, ironično, vrhunac jednog obrazovnog procesa imomenat koji simbolički određuje raskid s nevinošću. U svemu tome vrlo bitnu igra ulogu nemački jezik kao „školski predmet”.

Vi jezike kategorizujete, srpski kao jezik epske strukture, a španski kao jezik integrisanog ludila?
U osnovi španskog jezika i književnosti je Don Kihot, oličenjeparodije, ironije i cinizma. Kod nas se bez veće štete slična uloga može pridati megaepskom Gorskom vijencu, koji ima mnogo nastavljača u onom segmentu savremene književnosti koji ja nazivam srpskom književnošću na prelazu iz 20. u 19. vek.

Veliki broj savremenih srpskih pisaca ne bi se složio da su nastavljači Njegoša, pogotovo ne prozni pisci?
Njegoš je pisao poeziju, pa sam i mislio na pesnike. Možemo da ih imenujemo, sigurno da Matija Bećković i njegovi sledbenici sebe smatraju nastavljačemNjegoša. Nekakav ironijski otklon kod takvih je prilično kozmetičko sredstvo: u njihovim tekstovima najčešće, kao i u Gorskom vijencu, postoje dve strane, mi dobri i oni rđavi, ćeranje i slične rabote. To danas nije legitimna poetika. Mislim, piše tako romantičarski i poneki savremeni francuski pesnik,ali njegova knjiga je važna u kontekstu nekoliko zaselaka gde se uz njeno čitanje uz vatru lepo mogu organizovati okupljanja i održavanje lokalnih običaja.

Poetika,po sebi, nije ni dobra ni loša, važno je da li je umetnički uspela?
Populistička, narodnjačka epika danas mora biti „of” osim ako sama sebe rekontekstualizuje snažnim autoironijskim nabojem. Ni u jednom razvijenom savremenom književnom organizmu ona ne bi mogla biti shvaćena kao ravnopravna poetika u utakmici.Naprosto zato što nije u duhu vremena, koji se ovde nažalost uglavnom shvata modnom a ne filozofskom kategorijom, a Cajtgajst u svojoj biti, kako bismo morali znati, jeste filozofska kategorija.

Kako se saobraziti sa duhom vremena?
S obzirom na to da se ova oligarhija iz vlastite koristi trudi da učini javni diskurs totalno populističkim, nažalost,ne vidim nikakvog drugog izlaza, osim onog što, uostalom i kroz svoje knjige nudim: ohrabrivati ljude da, bez obzira na ugrožavajući kolektivizam, čuvaju individualnost. U ovim okolnostima, jedino takvim naporima čovek može da se osavremeni odnosno čuva sebe u vremenu. Ako to ne učini, a živi u 21. veku, on je izgubljen. Jer, bez obzira na svu bahatost koju ispoljavaju ovi što tuku gejove, na sve prisutniju profašističku ikonografiju, to je poraženo i kao ideologija i kao manir, iako možda ne izgleda tako. Ovo što vidimo samo su raznovrsni recidivi.

Recidivi politike?
Između ostalog. A propo, Zapad nam je naneo priličnu štetu time što nije obavezao Miloševića da 1999. prizna poraz. To bi nam bilo od velike koristi jer bi ljudima bilo jasno šta se dešava. Ovako, ima još i mnogo nezadovoljstva. Zašto gubimo Kosovo? A zašto smo 1918. dobili Vojvodinu? Jer smo tada bili ratni dobitnici, kao što smo sad gubitnici. Ovako čak ni nešto toliko opipljivo nije poznato. I mislim da toliko starinske epike u našoj savremenoj kulturi ima upravo zato što je njen dobar deo bio ostavljen nacionalistima kao uteha za politički poraz. Tako smo mi u tranziciji generalno žrtvovali kulturu, počev od toga što je srpska kultura u regionu na najnižim granama po ulaganju države. Kao da je prećutni stav da prvo treba završiti tranziciju, pa onda srediti kulturu. A to je neodrživo jer je nemoguće izvaditi mozak dok se tranzicija ne okonča, pa ga onda vratiti u glavu.

Kad bi bilo više Bernharda kod nas
Svakako bi bilo dobro da ovde ima više autora kakav je u Austriji bio Tomas Bernhard, ali pojava imitatora njegovih glasova kod nas i u regionu i nije naročito jaka stvar. Njegov stil je jedan od najzavodljivijih mogućih, te bi pisac koji ima potrebu da se aktivno odredi prema njemu morao da bude oprezan.
Mene su više puta navodili kao autora na kojeg je Bernhard uticao, međutim u priči Perast, u kojoj toga najviše ima, ja mnogo pre vidim parodiju nego pastiš, koji za mene zapravo ne dolazi u obzir. Mislim na noviju upotrebu reči parodija koja označava istovremeno ponavljanje s razlikom pa i kritiku i, s druge strane, omaž. Takođe bi bilo divno da ovde ima više javnih ličnosti kakva je bio Bernhard, koje bi imale snagu da upućuju društvenu kritiku a da nemaju nikakvu podršku države ili alternativnih institucija. Ali, takvih će se i u najvedrijoj perspektivi na prste moći nabrojati u Srbiji, zemlji u čijem se javnom diskursu reč cinizam redovno koristi u pogrešnom i omalovažavajućem kontekstu pa se čak brka i sa sarkazmom, tako da nema govora da ovde cinizam bez kojeg nema ni bernhardovske kritike, može biti šire prihvaćen kao jezička strategija i kao strategija tumačenja.

Subotica nije Barselona
Multikulturalizam bi morao da podrazumeva potpuno poštovanje i ličnog i opšteg, u smislu da čovek ima pravo da bez i najmanje nelagode drži do ličnog i da mu bude omogućeno da se koristi opštim pri čemu se podrazumeva da on to želi. Posredi je nešto što insistira na bezbolnoj slivenosti različitih entiteta koji čine jednu sredinu a ne na pukoj faktografiji tipa toliko i toliko entiteta i samim tim – lepota i pravo bogatstvo. A ako je tako, mi ne možemo govoriti ni o najrazvijenijim oblastima bivše Jugoslavije kao o istinski multikulturalnim. Recimo, u Subotici živi po oko pedeset odsto Mađara i Srba. Koliko tamošnjih Srba govori mađarski i kakav je srpski većine Mađara koji ga govore? Ja samo znam da je preko tri četvrtine žitelja Barselone savršeno dvojezično, pri čemu španski i katalonski i nisu baš slični u meri ovdašnjih predstava o tome. Pa, da nije tako, ne bi se ni tu moglo govoriti o istinskoj multikulturalnosti.

Vesna Roganović

27.09.11

Sudbina folksdojčera je ostala velika nepoznanica za građane Srbije zahvaljujući sistematskom prećutkivanju, koje je jednako strašno koliko i dotični deo istorije. Prećutkivanje svakog pogroma, bez obzira nad kime, jednako je jezivo kao sam pogrom

Pisac Igor Marojević u razgovoru za e-Novine govori o motivaciji za svoj novi roman „Majčina ruka“ (Laguna, Beograd, 2011.), štivo u kojem se prepliću još živa istorija, stradanje folksdojčera u Vojvodini posle Drugog svetskog rata i radoznalost i emocije jednog šesnaestogodišnjaka. Roman je nastajao od 2004. ali su mu neočekivanu aktuelnost podarili upravo završena parlamentarna rasprava o povraćaju imovine vlasnicima kojima je oduzeta 1945. i brojni komentari, među kojima su brojni i oni o fašizmu i antifašizmu, te zločincima u uniformi i bez nje.

* Rekli ste da jedna od tema vašeg romana, sudbina folksdojčera u Vojvodini posle Drugog svetskog rata, nije pomodna, odnosno nije vezana za aktuelnu restituciju u kojoj se pitanje naknade za oduzetu imovinu ili njen povraćaj folksdojčerima itekako postavlja, budući da su pre Drugog svetskog rata bili vlasnici više od polovine zemljišta u Vojvodini. Ukoliko, pak, restituciju okarakterišemo kao pokušaj, kakav - takav, vlasti da ispravi nepravde kakave su pljačka imovine koja (pljačka) nije imala nacionalni predznak, šta ostaje državi koja želi da, zarad svoje budućnosti, ispravi nepravde učinjene Nemcima kao kolektivitetu?
Roman zaista nije imao u vidu Zakon o restituciji, što me ne sprečava da pričam i o tome. Smatram da se mora pričati o svemu, inače je bolje da čovek odmah izvrši lobotomiju. Naime, izgleda da ćemo a propos, kao i 1944. godine, slediti model koji su postavili Poljaci, Česi i Slovaci. Tada je, naime, SFRJ bila ohrabrena reakcijama u Poljskoj i Cehoslovačkoj na podunavske Švabe da stavi van zakona sve njih koji nisu bili u partizanima i njihovu imovinu. U svom priključivanju EU Poljska i dve zemlje koje su nasledile ČSSR su se pak odrekle mogućnosti da vrate otetu imovinu stranim državljanima, pa tako i Nemcima. Mislim da je staviti ideologiju iznad imovine neljudski. Stavljanje ideologije iznad ljudskih života da sada ne analiziramo, to nam je dobro poznato. Koliko je dobro bilo tada slediti poljski, češki i slovački model, toliko je i sada, samo su posledice neuporedivo manje. Na kraju krajeva, mislim i da je takav pristup politički štetan po Srbiju koja se sve vreme ponaša kao velika sila i ne shvata da je devedesetih izgubila nekoliko ratova,i da bi morala da makar zbog toga ako ne zbog organskijih razloga bude sklonija kompromisima.

* Da li su za svoja stradanja folksdojčeri tražili sudsku rehabilitaciju, znate li da je neko od njih rehabilitovan? U tom kontekstu, ostaje veliki broj onih nad kojima su činjena zlodela, a da nisu videli nikakav sud, niti su ikad dobili ikakav državni papir o svojoj sudbini?
Ja sam samo pisac, tako da sam se stradanjem folksdojčera bavio onoliko koliko mi je bilo potrebno za knjigu Majčina ruka i onoliko koliko me kao dečaka čudilo što mojim rođacima i susedima koji su u Vrbasu živeli u nekim nemačkim kućama o čijim životima niko nije umeo ništa da mi odgovori. Da nije bilo tog čuđenja, ne bi ni nastao roman i ponavljam da je njegova glavna tema odrastanje jednog dečaka na koje naglo pada senka istorije,oličena u sećanju na progon folksdojčera, koje smeta glavnoj junakinji, Nemici, da se zbliži sa dotičnim glavnim junakom. Tako da ne znam da li su za svoja stradanja folksdojčeri tražili sudsku rehabilitaciju: Majčina ruka u svojoj radnji ne domaša dotle. Međutim, ne sumnjam da je drugi deo ovog Vašeg pitanja u suštini retorsko pitanje.

* Šta se, zapravo, dogodilo folksdojčerima i kako to da je njihova sudbina ostala velika nepoznanica za građane Srbije?
Pretežno između 1944. i 1948. kod nas ih je stradalo oko 60.000 a većina preostalih Nemaca bili su smešteni, što se tiče samo Vojvodine, u sedamdesetak radnih i civilnih logora. Mnogi od preživelih isključeni su iz državljanstva SFRJ. Njihova sudbina je ostala velika nepoznanica za građane Srbije zahvaljujući sistematskom prećutkivanju, koje je jednako strašno koliko i dotični deo istorije. Prećutkivanje svakog pogroma, bez obzira nad kime, jednako je jezivo kao sam pogrom.

* Da li vidite opasnost od novih nepravdi, ima u komentarima o imovini Nemaca u netom oslobođenoj Jugoslaviji izmišljotina o sporazumu Tito - Brant kojim su, navodno, folksdojčeri „namireni“? Zašto, s kojim pravom, ovih dana, čak i iz udruženja Nemaca, stižu „umirivanja“ tipa „ma, neće oni ništa ni da traže“. Da li, uz sve nepravde kojima vrvi predlog zakona o povraćaju imovine, dobijamo i svojevrsni „lex folksdojčer“, paragrafe koji će folksdojčerima naneti dodatnu nepravdu?
Mnogim našim sunarodnicima nije strano da sude na osnovu običnih predstava i glasina,i da donose zaključak još pre nego što steknu materijal za zaključak. Time se plastično pokazuje koliko je nedostatak kulture i kulturne politike ne samo neestetski nego i opasan. Svega toga ima i kod pojedinih okolnih naroda, ali oni neka se bave ispravljanjem sebe, mene zanima da mi budemo bolji od sebe, i to mnogo ako je moguće. Koliko sam čuo, predsednik Nemačkog narodnog saveza iz Subotice u svojoj poslednjoj izjavi nije baš tvrdio da su folksdojčeri „namireni“.

* O logorima se, kišovski rečeno, ne sme ćutati, bilo da su oni nacistički ili komunistički. Kako je „logorsko pitanje“ folksdojčera ostalo daleko van interesovanja umetnika, pisaca pre svega, uključujući i pomenutog, pojednostavljeno, daleko od ljudi koje su kroz čitavo stvaralaštvo karakterisali humanizam i empatija? Ili ima možda i manje poznatih umetničkih dela?
Ima nekoliko manje poznatih umetničkih dela o tome u srpskoj književnosti, ali ne znam koliko je u njima dotična tema obrađena odlučno. Po nekim reakcijama čitalaca sajtova i fašističkih piskarala vidim koliko je dotična tema i 2011. plamena. Možete misliti koliko je ona to tek bila ranije, kada se ni javni diskurs nije bio elementarno dezinfikovao da primi razne tabu teme. Pa, devedesetih se u prostoru našeg javnog govora rado i široko govorilo o NDH, a da niko nije ni pisnuo da nam je NDH bila pod nosem, u Zemunu. Po meni je takvo prećutkivanje, naročito ako je njegova tema sastavni deo široko eksploatisane priče, ne samo zaglupljujuće nego i nemoralno. Zato sam osetio poriv da napišem roman o tome, kao i zato što živim u Zemunu. Tako je nastao Šnit.

* Da li ste se bojali, preciznije, da li ste tokom pisanja pokazivali dodatnu opreznost, budući da su podaci o učešću vojvođanskih Nemaca u zloglasnim formacijama Vermahta koje su ostavile krvave tragove diljem bivše Jugoslavije istorijski čvrsto utemeljeni. Baš kao i individualna odgovornost nekih od njih za pogrom Jevreja, Srba i ostalog nearijevskog stanovništva?
Želeo sam da savesno kontekstualizujem priču o istoriji, tim pre što je privovedač šesnaestogodišnjak koji, iako ga zanima istorija, o njoj ne može znati baš previše, pa pokušava da poveže šta se dešavalo krajem tridesetih, šta početkom a šta sredinom i krajem četrdesetih, da shvati da su do tada mu nepoznatom progonu Nemaca prethodili pogromi Jevreja i Srba od strane hortijevaca i nacista i sam zaključi koliko je takva kolektivna odmazda bila opravdana, a koliko je misao da jeste samo tlapnja nekih njegovih srodnika. Možda sve to čitaocu može da deluje kao da sam se plašio da u govor o stradanju Nemaca krenem in medias res, znam samo da od takvog straha ne bih imao baš mnogo koristi.

* S druge strane, da li ste očekivali i da li još očekujete optužbe za, nazovimo to ovom prilikom - suvišno moralisanje, „danas, kada nam još samo to nedostaje“? Da li ste mislili i o tome da se u vašem romanu dodatno razobličava ideja o Srbima kao isključivo žrtvama u logorima?
Pa, kažem, takvih optužbi već ima, doduše i oprečnih mišljenja, pre svega pozitivnih mišljenja o kvalitetu romana. Ponekad mi se čini da će na kraju svako lično pitanje, maltene svako lično mišljenje, od strane ponekih biti ocenjeno kao protivsrpsko. Naravno da mi nismo samo žrtve, niti to može biti ijedan evropski narod, a ko misli da jesmo zapravo je sklon jeftinim teorijama zavere kako bi opravdao lične poraze, te tako i samosažaljenje i preterano razumevanje za sebe. Ja u Etnofikciji, petoknjižju koje za sada čine romani Šnit, Žega i poslednji, Majčina ruka, tri evropska naroda koja su svojom neumnom politikom dospevala pod sankcije tokom XX veka, Nemce, Špance i Srbe, te neke okolne narode, tretiram i kao agresore, i kao žrtve, u zavisnosti od konteksta i dela istorijskih činjenica kojih se pridržavam, što ne znači da njihova zlodela odnosno stradanja želim na bilo koji način da izjednačim, niti bi to bilo moguće. U tome me najviše zanima da osmotrim i uporedim mehanizme kolektivizacije i protivindividualizacije i kontaminiranja jezika u političke svrhe.

* Za širi krug čitalaca otvorili ste novu temu, mislite li da se i dalje bavite sudbinom folksdojčera, ili ste već iskopali neke drugačije nepravde?
Mislim da je taj deo priče, što se mog stvaranja tiče, gotov. Sledeći deo Etnofikcije činiće moje odlučno hvatanje u koštac sa našim devedesetima, ali pretpostavljam da ćemo o tome neki drugi put.

Bojan Tončić

15.12.11 Vreme

Pomalo je čudan položaj Igora Marojevića na mapi savremene srpske književnosti: pojavio se u drugoj polovini devedesetih, naizgled "niotkuda" (malo upućeniji znaju da je pre toga delovao u Crnoj Gori, kao vrlo agilan i upućen kultur-urednik i kolumnista nezavisnog "Monitora") i u međuvremenu se, opusom od šest romana, dve zbirke priča i tri dramska komada, izborio za status koji me nekako najviše podseća na naziv onog filma Almost famous, o apokrifnom rok-bendu koji krupnim koracima hrli ka zvezdanoj slavi, ali mu ona nekako stalno za korak izmiče. E sad, reklo bi se, ovo potonje ("famous", ovde u smislu da je I. M. nezaobilazni i osebujni akter "scene") rezultat je njegovih nesumnjivih vrlina, kojih nikako nije malo, a ovo "almost", pak, izvesnih njegovih autorskih limita, koji verovatno nisu prolazni, jer da jesu, prošli bi do sada. Marojević odavno nije početnik, nego pisac izgrađenog rukopisa (na kojem, doduše, jako voli da permanentno radi: skoro da nema njegovog romana koji nije prošao kroz bitnu "reviziju" u potonjim izdanjima), koji teško da može u doglednoj budućnosti u tom smislu jako da nas iznenadi – bilo to dobro ili ne.
Pišući o Marojevićevoj beletristici, Vladislava je Gordić odavno skovala termin "krti realizam", kao zgodno i slikovito objašnjenje njegove rekao bih "prohladne", understatement poetike. Nije to uopšte tako loša pozicija u jeziku i kulturi koji pate od viška Patetičnih Zanesenjaka koji pompeznošću nastoje da zabašure posvemašnju ispraznost. To odsustvo preseravanja, da prostite, važna je vrlina njegove proze. Problem nastaje onda kada se čitalac ne uspe othrvati dojmu da i "krti realizam" ume da postane odviše krt, i da Marojević prečesto otklizava u stanovitu stilsku nebrižljivost, ne u smislu "nepismenosti", nego neke stilsko-izražajne kvrgavosti, džombastosti rečenice, opterećenosti rogobatnostima, te pleonazmičkim i ostalim viškovima. Ne znam zašto, ali čovek kao da nikako da se opusti, da osetiš da voli da piše (i da pisanje "voli" njega) onako lahko i prirodno kako čovek voli da popije čašu vode kad je žedan...
O svemu ovome sam razmišljao i zdvajao mašajući se za Majčinu ruku, novi Marojevićev uradak iz odavno najavljenog ciklusa "etno petoknjižja", u kojem je problematizovao i bjelaško-zelenaške podele u Crnoj Gori (Žega) i stereotipne slike mediteranskog podneblja i tamošnjih ljudi (Mediterani, v. "Vreme" br. 796), i prilično skrajnut i literarno neistražen period vladavine NDH u Zemunu (Šnit), da bi se sada poduhvatio takođe relativno neistraženog fenomena sudbine "folksdojčera", proteranih iz Vojvodine (i iz skoro cele srednjoistočne Evrope) nakon kraha Trećeg rajha, kojem su neki od njih bili dobrovoljna, neki prisilna "peta kolona", a neki ni jedno ni drugo – pa su ipak stradali. Zapravo, o folksdojčerima i njihovim odnosima sa starosedeocima i došljacima se još i pisalo, od Mladena Markova naovamo, ali je Marojević tome prišao iz posve novog ugla: iz pozicije dečaka-naratora, u vreme "visoke socijalističke dekadencije" (1979/80), a koji ne zna ništa o prošlosti porodične kuće ("kolonističke") u Vrbasu, a onda sve više i bolje otkriva i slaže kockice mozaika jedne sve mračnije i uzbudljivije Tajne...
Marojeviću je ova tema lično i porodično vrlo bliska, a autor ovog prikaza neće kriti da je isto toliko bliska i njemu (v. Švapska kuća, "Vreme" br. 801), ali "pravi" udeo autobiografskog u ovom romanu na koncu je irelevantan – pa se i pisac od toga odmah ograđuje. Važno je da je pisac Majčine ruke uspeo da "uhvati" nešto od jezovite atmosfere zavere prećutkivanja kao sastavnog dela odrastanja potomaka vojvođanskih kolonističkih porodica, i da je taj "mentalitet" u ovom romanu dobio više nego solidan prikaz kroz likove dečakovih rođaka. Paralelno sa "švapskom" pričom, i zapravo sasvim neodvojivo od nje, ovo je i knjiga o seksualnom saznanju jednog petnaestogodišnjaka, o otkrivanju onih drugih (a Prvih!) tajni, svevremenih i sveistorijskih... To dvostruko "skidanje mraka": sa jednog "jungfera" koliko i sa istorijskih zabašurotina, i taj turoban portret palanačke čamotinje ispod koje vriju ponajčešće destruktivne strasti i svakojaki stari računi – to je ono najbolje u Majčinoj ruci, romanu kojim Marojević možda nije "nadrastao sebe", ali je i potvrdio da je put kojim ide nemoguće pobrkati s bilo kojim drugim. Je li to malo? Nije. Je li to dosta? Zavisi od vaših ambicija. A Majčinu ruku treba čitati, pa će vam se ka’sti samo.

Teofil Pančić

18.11.11 Politika

O sudbini Nemaca u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, sporadično su pisali i srpski i hrvatski pisci u poslednjih desetak godina. Zajedničko im je tematizovanje jedne, više od pedeset godina prećutkivane teme. Igor Marojević romanom „Majčina ruka” ukazuje na činjenicu da je bilo egzekucija, progona, silovanja i proterivanja u radne logore civilnog nemačkog stanovništva u Vojvodini, bez obzira na njihovu postojeću ili nepostojeću krivicu i da se o ovoj temi čitav niz godina ćutalo, ne samo zato što je bila taubizirana već i zato što gotovo da nije ni ostalo onih koji bi smeli ili imali zašto da je pokreću.
Roman je pisan tako da priču nijansirano sagledava sa pozicija onih koji su u otete kuće i posede Nemaca doseljeni iz Crne Gore i Hercegovine, često ni sami ne razumevajući okolnosti koje su do toga dovele i pateći zbog nemogućnosti da se prilagode na nove uslove života.
Da je bilo nedužnih i na strani civilnog nemačkog stanovništva i na strani „kolonizatora”, nema nikakve sumnje, kao i da potpuno nevini mogu osećati krivicu. Farmakos odnosno nedužna žrtva koja strada na osnovu nepočinjenog, već krvnom vezom nasleđenog greha je lik koji pripada antičkoj književnosti, ali je motiv stradanja nevinih istovremeno i jedan od najčešće korišćenih u književnosti. Delimično izmenjen tokom 20. veka taj motiv je prisutan i kada govorimo o nacionalnoj i kolektivnoj krivici, jer je počinjeni greh takođe nasleđen iz široko zamišljene porodice – nacije. Mogu li se za počinjene zločine osećati krivima i nedužni samo zato što je neko zločin činio u njihovo ime, pitanje je na koje nije moguće dati jednostavan odgovor.
Marojević za junaka romana odabira šesnaestogodišnjeg dečaka, nevinijeg od svih, dete doseljenika bez ikakvih prethodnih znanja. Mitološka podloga romana se otkriva u motivu bolesti koja se neočekivano javlja dok junak živi u kući prognanih Nemaca u Vrbasu. Bolest se povlači kada se dečak odseli u Kotor, postojbinu roditelja, da bi se ponovo vratila po povratku u Vrbas. Kao da postoji neka nevidljiva nit koja spaja pojavu bolesti sa mestom počinjenog zločina, kućom prognanih Nemaca.
Bolest postaje kazna, a dečak farmakos, odnosno nedužni junak koji strada zbog roditeljskog greha. U ovom slučaju gde krivica roditelja (doseljenika kojima se manipuliše po političkoj direktivi) izostaje, greh se prebacuje na nivo nacionalne krivice i to se u romanu iščitava u dvostrukom kontekstu i pobednika i pobeđenih. To je onaj trenutak u kome se sukobljavaju dva shvatanja, da li se nacija doživljava kao široko roditeljsko okrilje ili se uloga pripadnosti jednoj naciji može u potpunosti ignorisati?
Pomenuti mitološki kontekst, diskretno će izmestiti ovaj roman iz sfere realizma. Marojević će mitu dodati i nešto od ukusa mističnog uvodeći još nekoliko situacionih zagonetki koje će se čitaocima učiniti graničnim. Možda i bez direktne i jasne namere pisca da ih učini fantastičnim, prisustvo narativnih modela preuzetih iz fantastičke književnosti, generiše istovremeno i najbolja i najlošija literarna rešenja kojima se pribegava. Junakove mistične moći (otvaranje trećeg oka i „viđenje” prošlosti) kao posledica bolesti u „Majčinoj ruci” zamišljene su u fantastičkom diskursu u smislu kako ga tumači Cvetan Todorov: čitalac je u nedoumici da li je događaj fantastičan ili realan, jer se u isti mah nude i razumna i neverovatna objašnjenja. Međutim, pojedine epizode u romanu (kao ona o „uspavljivanju” dečakove vršnjakinje) deluju naivno, kao nametnuto rešenje kome se pribeglo u nedostatku boljeg.
U suštini valjano odabranu i sagledanu temu povremeno ometaju ili pojednostavljena rešenja u okviru samog zapleta ili stilska iskliznuća, kao i nedovoljno uspelih jezičkih konstrukcija poput sintagme „ruka-ruci” koja prečestim ponavljanjem gubi na svežini i namenjenoj joj simboličnosti. Iz ove sintagme je verovatno proistekao i naslov knjige koji se bez predznanja o romanu iščitava kao izlet u sentimentalizam, umesto da se shvati u ironičnom kontekstu kako se nakon čitanja razume, ali se i dalje doživljava kao naslov koji je lako mogao biti zamenjen i nekim pogodnijim. Čini se da nije mnogo trebalo da se neke od navedenih „rupa na putu” izravnaju i da ovaj roman zasija.

Jasmina Vrbavac

01.10.11 e-novine.com

Roman Majčina ruka mogao bi se metaforički predstaviti kao skladna građevina na lošim temeljima. Koliko god drugi deo romana bio bolje napisan, toliko mu fali onaj prvi kao potpora, kao baza koja bi mogla da nosi uspeliju nadgradnju. Neka ova marksističko-građevinska metafora bude poslednje što ću reći o romanu, a Igoru Marojeviću ne preostaje ništa drugo nego da se u sledećem pokušaju bolje izbori sa demonom pripovedanja. S moje strane palčevi će biti stisnuti
Postoje knjige za koje prosto želite da budu dobre. Pišu ih ljudi koje cenite zato što su dobri urednici, vrsni prevodioci, lucidni čitaoci, sve ono što se podrazumeva pod engleskom frazom man of letters. Jedan od takvih dragocenih ljudi na ovdašnjoj književnoj sceni je i Igor Marojević. Nalazi se na moćnoj poziciji urednika u velikoj i bogatoj izdavačkoj kući i uspeo je da promoviše i uvede neke značajne svetske pisce u srpsku kulturu (Roberto Bolanjo i Tomas Bernhard), kao i da u svojoj ediciji Meridijan progura odlične knjige Mirjane Đurđević, Sretena Ugričića, Zvonka Karanovića, Filipa Davida, Žarka Radakovića. Za to bi ovdašnja kultura trebalo da mu bude prilično zahvalna. Međutim, sasvim na drugoj strani stoji njegovo pisanje. Tu se stvari i perspektiva značajno menjaju.
Važno je odmah naglasiti da je poslednji Marojevićev roman Majčina ruka odista značajno bolji od svih dosadašnjih i da je napredak postignut na nivou kompozicije ogroman, međutim i dalje je to daleko ispod nivoa književnosti koju on, kao urednik i prevodilac, neguje i promoviše. Takođe, zemunski pisac je izabrao provokativnu i relativno nepoznatu temu, mada se o podunavskim Švabama i njihovoj sudbini pojavilo najmanje tri veoma dobra romana u poslednjih pet godina: Oko sa strane Dragana Aleksića, Unterstadt Ivane Šojat Kuči i Zavičaj, zaborav Ludviga Bauera. U pitanju je tema koja može na pravi način da progovori o današnjici, o pitanju krivice i kazne, o zlu u nama i o potrebi potiskivanja sopstvenih demona u dublje slojeve kolektiviteta, drugim rečima o onome što nazivamo zavera ćutanja koja postoji u svakom društvu. Zbog toga Marojevićev roman ima određenu kulturno-istorijsku vrednost.
Međutim, ukupan književni postupak kojim je tema obrađena je veoma diskutabilan. Da pođem od naslova – roman koji pretenduje na određenu dozu ozbiljnosti, koji sebi postavlja visoke tematske zahteve prodora i raskrinkavanja jednog tabua, koji, konačno, ima veoma kritičan stav prema istorijskim odlukama koje dan-danas neposredno utiču na živote ljudi u Vojvodini i Srbiji, ne bi trebalo da nazivom podseća na pesmicu iz bukvara. Ipak, ako uspemo da apstrahujemo ovaj gotovo edipalni krik, da tokom čitanja zaboravimo kako se roman zove jer, kako reče Šekspirov Romeo: What"s in a name? that which we call a rose / By any other name would smell as sweet, nakon pročitanog romana i ponovnog otvaranja naslovne stranice, nećemo uhvatiti tajnu vezu između naslova i teksta. Narativ koji Marojević ispisuje nije ni najmanje ironičan, a naslov bi sa tekstom mogao da korspondira jedino ako bi se shvatio na potpuno suprotan način od onog u kojem se u uobičajenoj upotrebi shvata. S druge strane, ironijski otklon naslova morao bi da ima određeno potkrepljenje u tekstu, što je istina pokušano s frazom “ruka ruci”, ali ta fraza je mnogo puta u tekstu upotrebljena u sasvim pogrešnom smislu – otprilike kao fraza “no time to lose” na kraju čuvenog pajtonovskog skeča.
Pravi problem, ipak, nastaje s izabranom perspektivom. Marojevićev pripovedač je dečak od petnaest-šesnaest godina. Stanje svesti tog dečaka je prikazano prilično uverljivo, ali to stanje ne odgovara stanju svesti naratora pa postoji problem naratorske distance jer dečak povest o svojim vrbaškim danima ne pripoveda u trenutku kada ona nastaje, već naknadno. Dakle, bolje bi bilo da je Marojević narativnu perspektivu približio vremenu odigravanja romana ili da je odabrao postupak unutrašnjeg monologa ili toka svesti. Takođe, problem postoji i kada je reč o količini informacija koju će narator prenositi. U Majčinoj ruci gotovo da ne postoji eliptična rečenica, gomilanje već datih informacija možda odgovara retoričkoj veštini junaka, ali pripovedačevoj retorici ono ne bi smelo da odgovara. Moglo bi se reći da Marojević cilja na lenje čitaoce bez imaginacije koji ne mogu da zaključe sami ništa, već sve mora da im se ponovi više puta.
Mnogo problema ima i sa plošnošću likova - neki od njih su uvedeni pa zanemareni, iako su mogli biti mnogo uspelije iskorišćeni, pri čemu se ne radi o likovima koji nemaju uticaj na zaplet. Da su detaljnije obrađeni Bokan i Herta, mlađa od dve sestre protagonistkinje, moglo se doći do efikasnijih motivacijskih rešenja. Takođe, neke epizode se čine suvišnim, kao da je roman “pumpan” da bi dosegao određenu veličinu, odnosno broj stranica. Odličan primer za to je epizoda sa istragom u selu Kucura. Neki delovi romana su veoma uspeli, recimo monolog u kojem traumatizovana starija sestra Sonja citira Paulu Levenštajn, jednu od zatvorenica u Svilari, ali je i to više uspelo kao scena nego kao funkcionalni deo celine.
Jednostavno rečeno čini se da je Marojević previše toga hteo, a nije bio sposoban da književno-plauzibilno završi. Majčina ruka u sebi krije neke odlične zamisli, trougao mrtav otac-majka-sin/narator ima dobru i uverljivo razrađenu dinamiku, ali se ona ne koristi, ili bar ne dovoljno jasno, kao analogija ili kontrast sa porodicom mladih Nemica, Sonje i Herte. Portreti Bonje i/ili Zare, službenice katastra, takođe su veoma uspeli jer se u njima oseća dubina uvida koju Marojević ima, ali to opet ostaje u senci onoga što nije uspeo a, nažalost, čini mi se da toga nije malo.
Roman Majčina ruka mogao bi se metaforički predstaviti kao skladna građevina na lošim temeljima. Koliko god drugi deo romana bio bolje napisan, toliko mu fali onaj prvi kao potpora, kao baza koja bi mogla da nosi uspeliju nadgradnju. Neka ova marksističko-građevinska metafora bude poslednje što ću reći o romanu, a Igoru Marojeviću ne preostaje ništa drugo nego da se u sledećem pokušaju bolje izbori sa demonom pripovedanja. S moje strane palčevi će biti stisnuti.

Vladimir Arsenić

01.10.11 Večernje novosti

Majčina ruka tematizuje komunističku represiju nad nemačkim stanovništvom, neposredno nakon Drugog svetskog rata. Saznanje o tom nasilju oblikuje se kao rezultat istrage dečaka, koji stiže u Vrbas, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, iz zemljotresom pogođenog Perasta. Imenujući poglavlja nazivima školskih predmeta, Marojević simbolički oblikuje situaciju u kojoj spoznaja o nasilju nad Nemcima postaje, ironično, vrhunac obrazovnog procesa, pa tako i momenat koji simbolički određuje raskid sa mladošću i dobom tzv. nevinosti.
Tehnički gledano, Majčina ruka predstavlja napredak u opusu Igora Marojevića. Ovaj roman nastavlja niz romana koji su znatno komunikativniji nego romani nastali na razmeđi vekova, u ranoj piščevoj fazi. Kombinujući elemente krimi priče i ljubavne storije, a pri tom zadržavajući ambiciju da svoj tekst ne preda potpuno u ruke žanra, Marojević je, čini mi se, pronašao pravu meru jednog poetičkog špricera, koji može biti od pomoći književnosti u dobu robe. Sa druge strane, sem te dobro podešene poetičke mere, u Marojevićevom romanu moguće je pronaći i efektne pripovedačke minijature kakav je, recimo, nemački natpis na vrhu kamina, koji simbolički meterijalizuje prisustvo prethodnih vlasnika kuće, uspešno stvarajući atmosferu napetosti i slutnje koji potom prožima celu kuću.
Ja, lično, držim do slobode književnosti i prava pisca da tematizuje sve ono što mu je blisko: u tom smislu, nemam problem sa tematikom Majčine ruke. Međutim, izvesno je da oko teme post-ratnog nasilja nad Nemcima ne postoji konsenzus (za razliku od Holokausta) – Nemci verovatno misle jedno, Česi i Poljaci sasvim sigurno ono drugo – što znači da je ta tema, posebno ovde i sada, otvorena za budućnost i to ne samo u simboličkom, već i u ekonomsko-političkom smislu. To znači da će, bez obzira na intencije pisca, ovaj roman teško izbeći “političku recepciju” unutar koje književni tekst služi tek kao instrument za legitimizaciju vlastitih interesa i delegitimizaciju tuđih. Ne radi se tu o tome da će srpska filijala književnog teoretičara Hašima Tačija frenetično hvaliti tzv. “moralni angažman” ovog romana, dok će svi koji u njemu budu videli, recimo, “finansijski angažman”, najverovatnije – kakve li ironije! – biti proglašeni “fašistima”, već o tome da političkom kontekstu neće moći da umakne čak ni najpoštenije estetsko čitanje ovog romana, koje bi bilo potpuno indiferentno prema njegovoj temi.

Slobodan Vladušić