Prave Beograđanke

10.11.17

One su prave više kao pripadnice mejnstrima, a manje kao beogradske kolenovićke

Urrbana i savremena Emilija Reljić, poslovna i uspešna Aleksandra Rakin, raskalašna i promiskuitetna Nina Obradović, glavni su ženski likovi ili bolje reći – glavne su fatalne dame novog romana Igora Marojevića „Prave Beograđanke“, koji je objavljen nedavno, u izdanju „Lagune“. Ovo delo prikazuje i širu društvenu sliku, gibanje grada kroz ne uvek moralne postupke njegovih žitelja, a uključuje i mnoštvo muških likova, za razliku od Marojevićeve prethodne zbirke pripovedaka „Beograđanke“.

Roman „Prave Beograđanke“ biće predstavljen 16. novembra od 18 časova u Knjižari „Delfi“ u SKC-u, uz učešće teoretičarke Milene Đorđijević, pisca Filipa Davida, kritičara Miroljuba Stojanovića, glumca Pavla Pekića i autora.

Vaša prethodna knjiga posvećena Beograđankama imala je šest izdanja i ambivalentan prijem pre svega kod kritike. Da li je novo delo „Prave Beograđanke“ neka vrsta dopune, korektiva ili opozicije u odnosu na prve „Beograđanke“?

Čak i u svojim ostacima, srpska književna kritika već po mikrotradiciji sudi ambivalentno o mojim knjigama, što me kod slučaja prošle knjige nije ni začudilo, ni baš pogodilo. Ako roman „Prave Beograđanke“ baštini ikakav odnos spram tek pomenute zbirke – sem što su obe knjige sastavni delovi „Beogradskog petoknjižja“ pred krajem – on je najpre opozit „Beograđankama“. Ovde pripovedanje teče iz trećeg lica, dočim je u pričama iz prvog, i to ženskog. „Beograđanke“ gotovo da ne dodiruju muške likove, „Prave“ i njih osvetljavaju, uključujući i njihov odnos prema pojedinim junakinjama i, uopšte, ženskom rodu.

Šta znači epitet „prave“, znači li to da postoje i one Beograđanke koje nisu prave? Da li govorimo o statusu koji se nasleđuje ili stvara?

One su prave, više sa aspekta pripadništva mejnstrimu, nego po zbiru kolena u Beogradu. One koje nisam označio pravima lično pričaju svoje priče sa raznih oblika margine i ne zacrtavaju ideal damstva kao prave Beograđanke. Uostalom, nijednoj od junakinja „Beograđanki“ nije pomenuto poreklo, dok je ono u romanu, apsolutnom većinom, beogradsko.

Izabrali ste literarni postupak koji kao da se uživo dešava pred čitaocem. Junakinje razgovaraju sa autorom knjige (koji je takođe protagonista), one čitaju i žive knjigu koju i čitalac čita. Šta ste želeli da postignete ovim postupkom?

Kao što ste naslutili pitanjem, veću verodostojnost i uverljivost, kao i ulančavanje čitanja. Zapravo, nisam to želeo, tako je ispalo. Kao i u vezi sa življom slikom i plastičnijim otiskom vremena. Sve to su diktirali ovog puta moji junaci i, posebno, junakinje. U prvom delu romana „Ispovesti“, definisao sam ih donekle, dao građu o njima i slobodu njihovim postupcima, a sve što se u preostala tri dela „Pravih Beograđanki“ dešava, ishod je njihove naravi.

Kako da shvatimo lik Marojevića, kao vaš alter ego?

Ukoliko sam opisao i neke realne likove, odnosno pošao od životnih biografija nekih sugrađana i, posebno, sugrađanki i završio izneveravanjem građe, ako sam neke likove zasnovane na realnim ljudima doveo u neprijatne okolnosti kakve savremeni Beograd bez problema priređuje, minimalno korektnim mi se učinilo da se lik koji se zove i preziva kao ja i bavi se istim poslom, prođe gore nego svi ostali likovi romana. Recimo i da sam nekada živeo znatno burnije nego poslednjih godina, Igoru Marojeviću verovatno bi se desilo što i njegovom romanesknom dvojniku. Roman je možda prilično ironičan – nadam se, na duhovit način, pa sam ovog puta naročito uživao u ravnoteži koju mi je omogućilo autorstvo.

Čini se da su Beograđanke uvod u širu priču o Beogradu, o opuštenim momcima iz Zemuna i napetim blokovskim, novobeogradskim likovima, čak o sukobima dva MUP-a (koje su „naduvali“ mediji)...

Slažem se, Beograđanke i dovode do tog konflikta, zapravo jedna od njih, dok se druga samo brani, i uvlače Zemunce i blokovce u sukob, po cenu da bi se na kraju neko možda mogao upitati da li su one zaista Beograđanke kako su tvrdile ili su zapravo nešto drugo, lokalnije. Mediji u romanu i služe da, ako već ne mogu da stvore frku, bar je naduvaju. Da li je mnogo drugačije u stvarnosti? Možda je malo blaže nego u „Pravim Beograđankama“, jer moje junakinje ne beže od jakih izazova, pa ih i prave. One su napravile Beograd „Pravih Beograđanki“ Beogradom iz bliže budućnosti, ali bez SF-štosova.

Pored Zemuna i Beograda, Barselona i Katalonija vaš su literarni i životni toponim. Da li emotivno ili kritički posmatrate tamošnja zbivanja?

Trudim se da ih posmatram kritički, a emotivno moram, jer se razrešava nešto čemu sam bio svedok godinama u Kataloniji, čiji sam rezident. Iako razumem težnje independista, koliko god bile ojačane programskim „naduvavanjem“ lokalnog nacionalizma, u konkretnim okolnostima sam ipak bliži tihoj katalonskoj većini i merama madridske vlade, ne računajući preteranu primenu sile na neustavnom referendumu, mada ni biračka masa nije štedela policiju. Katalonski suverenisti bi morali prvo da izbore viši stupanj autonomije svoje pokrajine, a zatim da u koaliciji sa svim republikanskim formacijama u Španiji, koje nisu odlučno za zajedništvo, izbore promenu Ustava. Međutim, nizom grešaka počinjenih u okršaju sa silom koja ima saveznike i u SAD i Latinskoj Americi, i u većini država EU. Pućdemon i ekipa su na najboljem putu da, umesto da izbore katalonski suverenitet, trajno ugroze opstanak katalonskog identiteta.

08.07.18 Danas

Ne bismo mnogo pogriješili bismo "Prave Beograđanke" sagledavali kao roman koji pripada takozvanom depresivnom realizmu, ili, bolje reći, depresivnoj lucidnosti
Ujednačeni kritički prikazi i osvrti na roman „Prave Beograđanke“ („Laguna“ 2017) Igora Marojevića temelje se na jednom – ovaj roman je donio osvježenje i autentičnost savremenoj srpskoj književnoj sceni.

Čim se pojavi nešto novo i originalno u književnosti, ono uspostavlja određenu vrijednost, valer (Kroče), a jedan od višestrukih valera ovog romana je stvaranje neke vrste hiperrealističnog novog romana, romana urbane kulture i mitologije kakav je u srpskoj književnosti jedva konstituisan.

„Prave Beograđanke“ dokazuju da upotreba određenog izobličavanja u književnosti često dovede do „istine“, a istina u ovom romanu je, bezmalo, klinička slika jednog raspamećenog, potrošačkog, senzacionalističkog vremena, sklonog onom deborovskom spektaklu. Dizajn korica funkcioniše kao uspjela ilustracija takvog svijeta, uz napomenu da, ako se ovaj dizajn ne sagledava u ironijskom ključu, on (p)ostaje trivijalan. Ova urbana ikonografija, oslikava, nažalost, sisteme vrijednosti u savremenoj kulturi, pa se prosto nameće pitanje da li je vrijeme kulture, u onom klasičnom smislu, sasvim iscurilo kao u nekoj klepsidri, te da li ove korice, možda, upućuju čitaoce, i prije samog čitanja, kako se svijet odavno okrenuo naopačke i karnevalizovao, da se suština sakrila u nečemu trivijalnom, u nečemu što ispod površine otkriva samo još jedan sloj površine.

„Roman o fatalnim ženama 21. veka“, kao interpretativna instrukcija poziva da se još jednom obrati pažnja na sam pojam fatalne žene koji, sasvim sigurno, rezonira dvostruko: sa jedne strane, nemoguće je ne prisjetiti se čuvenih „noar“ filmova i beskrupuloznih, „femme fatale“, a, sa druge strane, sam pojam fatalnosti uključuje u sebe neku vrstu tragične sudbine. Ako se podsjetimo svjetske književnosti, fatalne žene su (u oba smisla) bile Tolstojeva Ana Karenjina, Floberova Bovari, ili pak Moravijina Adrijana, junakinja romana „Rimljanka“ (iz kojeg se, ne slučajno, uzima citat kao moto prvog poglavlja), ko su onda danas moderne, fatalne žene, šta ta fatalnost danas podrazumijeva i da li moraju biti fatalne – to su pitanja kojim se bave „Prave Beograđanke“. Emilija Reljić, Nina Obradović i Aleksandra Rakin – stidljive, povučene, promiskuitetne ili pak buntovne – predstavljaju cijelu jednu lepezu mogućnosti istraživanja pitanja fatalne žene i koncepta damstva i stiče se utisak da su kao materijal za roman, žene neka vrsta izazova i da kroz nesumnjivo delikatnije, intuitivnije i senzualnije biće, postaju zahvalne za fikcionalna nijansiranja.

Valjalo bi, međutim, istaći da se podjednako uspješno nijansiraju i muški likovi. Kad Dilan Tomas kaže da „posle prve smrti nema druge“, autoironična figura Igora Marojevića te stihove (premda nisu u dosluhu) izvrće: naime, Igor Marojević ubija se tri puta, uvodeći i samu smrt time u karnevalski svijet/smijeh. Ne postavlja se pitanje zašto samoubistvo (jer u jednom i više nego nihilističkom okviru romana drugačije možda i ne može biti), ali intrigira njegova trostrukost i činjenica da nije dovoljno samo umrijeti vješanjem, već i pucanjem u glavu, a zatim i padom sa balkona. Poljuljanog horizonta očekivanja (premda su horizonti izmišljene kategorije), čitaocu postaje jasno: smrt je lišena ozbiljnog i dostojanstvenog, postala je komična i farsična, otvarajući prostor skandala i karnevalizacije. I zaista, nešto se od Bulatovićevog farsičnog i burlesknog svijeta našlo i u romanu „Prave Beograđanke“, kako se uporno dekonstruiše i oduzima značaj svemu onome što je u kulturi (ili životu) bezmalo sveti čin (na primjer, čin odavanja počasti pokojniku), a na sve to, dodaje se i jedna rafinirana ironija i depatetizacija, ključne za čitanje ovog romana. (Tako, na primjer, kada se Emilija Reljić hvata za srce, dok se prisjeća smrti njenog oca, Marojevićev pogled bludi po njenim grudima, praveći otklon od bilo kakvog patetičnog, emocionalnog suviška)

U poglavlju „Karneval“ postaje jasno da je život farsa, i da se treba smijati, tačnije, bolje od toga – stvoriti igru. Naša savremena tragedija je (pokazuje scena sa Marojevićevog kremiranja, u kojoj prisustvuje prije svega jedan pas, a ne čovjek) u tome što više nemamo pristup suštini i što su ljudi postali komedijanti, a „Prave Beograđanke“, kao savremeni roman, potvrđuju sve učestalije teze o tome da posljednji čovjek ne mora i više ne može biti Edip, junak koji na kraju spoznajom biva tragičan i koji plače; posljednji čovjek mora biti komedijant, pajaco, trostruki samoubica poput Igora Marojevića. Time se otvaraju pragovi onoga što je još i sam Jonesko krajem 20. vijeka primijetio: komedija je nova vrsta tragedije, štaviše, komično je postalo gore od tragičnog, jer ne nudi nikakvo bjekstvo i rješenje, što u romanu otvara prostor za jednu nihilističku poetiku.

Nihilizam je, međutim, samo posljedica izoštrenog oka za ono što se dešava čovjeku danas. Sasvim rezigniran i ciničan stav prema svim savremenim pošastima i opis iole svjesnijeg junaka, a samim tim osuđenog na autodestrukciju, nužno vodi do samoubistva, ovog puta sa komičnim efektom, jer distancira čitaoca i onemogućava mu da se katarzično uživi. Katarzičan trenutak (ako se o katarzi može još uvijek govoriti), bio bi, zapravo, sam trenutak i mogućnost uvida u izgubljene, poljuljane vrijednosti i beznađe savremenog svijeta. Ne bismo mnogo pogriješili ukoliko bismo „Prave Beograđanke“ sagledavali kao roman koji pripada takozvanom depresivnom realizmu, ili, bolje reći, depresivnoj lucidnosti.

Po tome, ovaj nihilizam nije poza, već ima opravdanje – bilo koja vrsta „ispravljenija mana“ u ovom romanu je izbjegnuta, jer bi se „Prave Beograđanke“ time svele sasvim sigurno na roman sa tezom, a tim postupkom još jednom, možda implicitno, skrećući pažnju na činjenicu da je, danas, pričati o moralu – neuprizorivo. Marojević postaje hroničar cijele jedne kulturne, društvene, moralne ispraznosti moderne Srbije.

Maja Simović

01.03.18 Polja

Beskrajno poigravanje figurom autora u književnom delu jedan je od postmodernističkih manira. Autor se javlja u različitim pojavnim oblicima, kao junak, pripovedač, kao conditio sine qua non romana i sudbine junaka, kao neobavešten, poluobavešten ili sveznajući, ali uvek u metaproznom kontekstu, u nad-poziciji u odnosu na ono što piše. Radikalni zahvat Igora Marojevića u romanu Prave Beograđanke doneće smrt autora, koji je i sam jedan od likova, uz istovremenu mogućnost da se isti taj roman ipak odvija bez njega. U većoj ili manjoj meri pogođeni trostrukim samoubistvom pisca Igora Marojevića, likovi nastavljaju da žive svoje živote usmeravajući radnju ka svršetku. Tako dolazimo do neobične, pomalo apsurdne, a zasad terminološki „neupakovane“ pojave, da se pisac i junak (u ovom slučaju reč je o istoj osobi) ne podudaraju sa pripovedačem. Narator je, dalje, obezličen i nalik na bespristrasnog izveštača, kojem su sve informacije dostupne, ali koji ih ne komentariše niti se previše unosi u zbivanja.
Ušavši nekako in medias res u ovaj tekst, čini mi se da sam prerano i sama sahranila ili, preciznije, kremirala pisca. A on u ima i te kako važnu ulogu, kako u samom zapletu tako i u tumačenju romana. Zahvaljujući Marojevićevom konkursu za materijal iz života „pravih“ Beograđanki, zahvaljujući njegovom sastajanju sa sugrađankama Emilijom, Aleksandrom i Ninom, mi najpre dobijamo koncept, potom sirovu građu, i tek nakon toga otpočinje za plet. Pošto su se junakinje predstavile, zavesa se podiže i ambiciozni projekat-roman otpočinje samostalni život, sve više se udaljavajući od svog pisca. Štaviše, roman dobija i život nakon svog svršetka, u vidu filmskog scenarija poverenog Peci Belanu, još jednom važnom protagonisti, koji, nastojeći da sazna okolnosti koje su dovele do Marojevićeve smrti, postaje njegov nastavljač, ali i jedina osoba koja održava komunikaciju sa svim drugim likovima. Belan je, u izvesnom smislu, Marojevićev alter ego. Ako je bespristrasni narator spreman da se opredeli za onu ličnost koja je do izvesne mere centralni fokalizator romana, onda se on nesumnjivo opredeljuje za Belana.
Pored Marojevića i Belana, te očeva i momaka navedenih devojaka, muški likovi romana su još braća Žarići, Vuk i Toni, žestoki momci iz kompanije Trans, koji su imetak stekli devedesetih godina XX stoleća, a recidivi tog vremena oličeni su upravo u njihovim poslovima i ponašanju. Tu su takođe i pripadnici novobeogradskog i zemunskog asfalta – Boske i Mili, „blokoši“, kao i Milan Bernhold –Holda, uterivač dugova iz Zemuna. No, u ovom romanu važno mesto pripada Beogradu, koji bi se – posebno uzimajući u obzir težnju autora da otkrije autentično beogradsko u junakinjama, kao i poslednje scene kr vavog obračuna između žitelja dveju opština – mogao tretirati kao jedan od junaka. S obzirom na termin „digitalni realizam“, koji nam pisac sugeriše (junaci i junakinje tvituju, objavljuju statuse na društvenim mrežama i koriste internet kao sredstvo komunikacije), jedan od protagonista bi takođe mogao biti – internet.
Između protagonista romana uspostavljaju se relacije koje doprinose uzbudljivosti i napetosti priče, te su čitaoci motivisani da prate radnju koja teče neprekidno, gotovo bez pauze. Očito je pisac računao na komercijalni efekat romana i u tom se pogledu nije prevario, jer ovaj efekat ne izostaje. Informaciono guste rečenice uz brzo smenjivanje događaja odlika su Marojevićevog stila i u prethodnim romanima i zbirkama. No, on sada odlazi i dalje: snažan društveno-kritički angažman, prizori nasilja, kriminala i drogiranja, samoubistvo pisca i promena identiteta jedne od junakinja, s jedne strane, ali i ljubavne priče i diskurs sofisticiranih Beograđanki s druge strane čine Marojevićev najnoviji roman žanrovski kompleksnim, a njegovom ekranizacijom dobili bismo u najmanju ruku napeti triler.
S obzirom na naslov romana, moramo se zapitati ko su prave Beograđanke? Da li su to devojke koje uživaju na splavovima u društvu stranaca, kao stilizovane verzije prodavačica ljubavi? Ili su to žene čvrstih karaktera i jake motivacije? Da li samo poreklo određuje njihovu prirodu ili se ona formira u sredini u koju dolaze iz drugih krajeva Srbije? Recimo, Emilija svoj društveni krug definiše na sledeći način:
Kazala je da ga čine žene koje su odvažne, dostojanstvene i ispravne, ali da je bitno i da ti je familija odavde... U gradu su već decenijama, ali prave dame nisu toliko arogantne da ne bi gledale došljake kao ravnopravne, osim ukoliko ovi ne urade nešto rđavo. Beograđanke nisu arogantne ni zbog čega.
Međutim, razvijajući radnju, ali pre svega uvodeći u nju još jednu „pravu Beograđanku“, Ninu, autor ima u vidu da se Emilijina i Ninina koncepcija života u metropoli i te kako razlikuju. Otuda njihov odnos kulminira time što Nina nastoji da od majke počivšeg Marojevića naplati navodni dug, dok Emilija, koja menja identitet usled depresije i osećaja da je izneverila svoje najbliže, staričin dom čuva i brani. Emilija, koja jedina doživljava istinsku inicijaciju (promenom identiteta i odbranom stana Marojevićeve majke), ne brani samo Novi Beograd nego i svoju ideju prestonice, megalopolisa, svih onih vrednosti za koje se nesebično zalaže. Ona je, baš kao i agresivna i neuračunljiva Nina, fatalna žena jasnih ciljeva i jake volje. Njihov krvavi obračun biće, zapravo, pobeda kulture, pravde i dobrote nad nasiljem i pohlepom. Da ne bude zabune, treba navesti da ovde nije reč o utilitarizmu niti o polarizaciji. Uzimajući u obzir odrastanje ovih junakinja, potom uklapanje u sredinu i odnose sa suprotnim polom, Marojević od njih gradi realističke junakinje, koje su daleko od crno-bele projekcije i stereotipa o ženama. U tome mu pomaže njegov nepristrasni narator, pa i povremeni ekskursi u personalnu pripovedačku situaciju gde se izuzetno minuciozno, baš kao i u prethodnoj knjizi, Beograđankama, uživljava u ženske likove.
Treća Beograđanka, Aleksandra, u ovom je sukobu indirektno. Angažovana na projektu ekranizacije Marojevićevog romana, ona je pragmatična i proračunata, vešta da izbegne opasnost, umešna u zavođenju: od Pece Belana, preko Marojevića, koji priznaje da razlog njegovog definitivnog odustajanja od života jeste upravo odnos sa Aleks, pa sve do Tonija Žarića, kojeg izbezumljuje do te mere da on gubi razum i čini masakr u porodici, svi je frenetično obožavaju. Ne iznenađuje, stoga, što prava za objavljivanje romana dobija upravo Belan, sa kojim je Aleks u vezi. Na taj način, simbolično, Prave Beograđanke (ili je kurziv suvišan?) nastavljaju da žive svoje urbane, ali i virtuelne živote, u književnosti i filmu. Za razliku od njih, Marojević, koji se odrekao svog beogradskog, pa i ovozemaljskog života, opstaje samo kao junak romana, dakle i on na simboličan način inauguriše digitalni realizam kao poetiku seleći se u virtualnost. Iz nje se on može, zahvaljujući prikupljenoj građi, ali i porukama putem mesindžera pisanim za života, posthumno oglašavati. Ono što je novina mnogim pitanjima naseljenog romana, čiji pisac (potpisnik na koricama) ni u jednom momentu ne gubi kompas glede događaja i likova koje opisuje, jeste groteskno, gotovo tarantinovski krvavo (samim tim i parodično) tretiranje scena nasilja. Dok krv šiklja na sve strane, televizijska ekipa doslovno prenosi okršaj gledaocima. Jedan od aktera pucnjave daje intervju u pauzi između dva rafala. Policijske patrole iz Zemuna i Novog Beograda pridružuju se kriminalcima i, u nastojanju da pomognu svojim susedima, pucaju jedni na druge. Groteskne slike nižu se i na Marojevićevoj kremaciji na koju se, uzgred, dolazi sa pozivnicom. Duško Nedeljković, pobednik „konkursa za posmrtni govor dužine do 5400 karaktera“ crnohumorno je intoniran (Znam, dragi moj, da bi sada izašao iz sanduka i udario me prvim predmetom kog bi se dohvatio. Zato sam na vreme posklanjao lopate...). Sve su ovo scene koje čitaoca zabavljaju upravo na način koji je lišen bilo kakve poučne komponente: naprosto, dok se smejemo jednom mentalitetu, smejemo se i apsurdnim zbivanjima koje narečeni mentaliteti u afektu proizvode. Jednom rečju, pisac ostavlja dovoljno prostora da se, usred ove nimalo vedre atmosfere sveprisutne smrti, nasilja i razaranja grada, čitalac grohotom smeje. Bez sumnje, Prave Beograđanke jesu dokaz pune autorove spisateljske zrelosti i roman koji na vešt, rečit, maštovit i nadasve duhovit način spaja priču o ženama i sumornu opservaciju metropole, postmodernističko poigravanje autorskom kompetencijom i realistički pristup temi i likovima, „stvarno“ i virtuelno... Zbog svega navedenog, možda bi termin projekat zaista odgovarao Marojevićevom poduhvatu, koji će, sigurna sam, naći svoje mesto među čitaocima različitih generacija, bez obzira na književne nagrade.

Dragana V. Todoreskov