Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Njegov otac bio je pripadnik tehničke inteligencije, majka je predavala srpski jezik. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997. godine, a onda i romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008), „Parter“ (2009) i „Majčina ruka“ (2011), kao i zbirke priča „Tragači“ (2001) i „Mediterani“ (2006, 2008) i knjigu eseju „Kroz glavu“ (2012). Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.O savremenim problemima piše bilo neposredno („Parter“, „Mediterani“, „Dvadeset četiri zida“), bilo da ih izmešta u prošlost („Žega“, „Šnit“, „Majčina ruka“). Poslednjim trima knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja „Etnofikcija“. Začetnik je istoimene poetike koja je izvršila izvestan uticaj na nekoliko mlađih srpskih autora od kojih je najupečatljiviji svakako Dejan Stojiljković, čiji roman „Konstantinovo raskršće“, takođe objavljen u Laguni, daje sebi sličnu „slobodu“ u rekonstruisanju istorije. Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma. Uz njegovu prozu se pominju i odrednice neorealizam, trans, snajperska proza, generacija miks. Napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Na BELEF-u 2008. godine izveden je dramski komad „Tvrđava Evropa“, srpska praizvedba drame „Nomadi“, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanu „Dvadeset četiri zida“ u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/2004. Takođe u BDP se od 2009. do 2011. izvodio njegov drugi komad „Bar sam svoj čovek“. Po motivima njegove drame „Radovan 2013.“ novosadska trupa Jorik je izvela istoimenu predstavu 2013. Sa španskog je preveo, između ostalog, četiri knjige Roberta Bolanja.U izdavačkoj kući Laguna petogodišnji autorski ugovor potpisao je 2005. Nakon što su njegovi Mediterani otvorili Laguninu ediciju „Meridijan“, kada se mesto urednika ispraznilo, logičnim se ispostavilo da njen prvi autor postane urednik. Za roman „Žega“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ i nagradu iz fonda „Borislav Pekić“, a za knjigu eseja „Kroz glavu“ nagradu „Desimir Tošić“. Dok je u nekim srpskim književnim časopisima bio zabranjen autor, u Zagrebu mu je kultni časopis „Quorum“ posvetio opsežan tematski blok u broju 4-5-6 od 2012. godine. Član je Srpskog i Katalonskog PEN Centra. Jedan je od osnivača Srpskog književnog društva, preko kojeg ostvaruje status samostalnog umetnika od 2002. U poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića, najmlađi je zastupljeni prozni autor.
18.06.20 Bookwar
ALKOHOLIČARSKI VILAJET
Nameće se pitanje nakon svih ovih godina stvaranja, pisanja, čeprkanja po arhivima, grebanja po zidovima i čupanja kose, da li je Igor Marojević svojim književnim radom, najviše beletrom (uz dve knjige eseja i par dramskih komada) opravdao Deretićevo zaveštanje (vidi ?ratka istorija srpske književnosti) u pogledu njegovog talenta. ?ratak pregled Marojevićeve „skribomanije“ je sledeći: novelom Obmana boga uzidao se u arhitekturu nove srpske proze, i prodornošću ideje (samoubistvo) i izlaganjem teme odao nam novo ime književne scene – svoje. Stižu, zatim, mahnito, moglo bi se reći po ustaljenom godišnjem ritmu, u jasno naznačenim parcelama produkcije, romani i priče koje grade autorova Petoknjižja od kojih Etnofikcija leži u vazduhu kao nezavršena i gde istorija kroji kapu svakome ko joj se na ovaj ili onaj način suprotstavi. Žega je malo ispitivana hronika o sukobima „bjelaša“ i „zelenih“ s jednom pozadinskom digresijom puta u Ameriku, tamo i nazad; Šnit je portretisanje Zemuna u nacističkoj okupaciji (sa generisanom formom i pripovedanjem u duhu profesije glavnih junaka); Majčina ruka, na kraju kolone, kao pokušaj da se ispitavanje lične biografije i rodne istorije ispreplete u odgonetanju nestanka folksdojčera u Banatu. Ostaje nejasno da li će najavljeni roman o Jasenovcu ukazati na blizinu završetka ovog ciklusa i da li će uopšte biti svrstan u ovaj niz. ?ao što meni lično ostaje nerazjašnjena pojava Romana o pijanstvima, iako je Beogradsko petoknjižje godinu dana ranije bilo s Tuđinama zapečaćeno. Obavezno mi je nadošlo jedno razmišljanje: čemu još jedan roman o Beogradu?
Marojevićev lik podseti me, iz prve, na protagonistu verovatno već zaboravljenog Oskarom nagrađenog filma The Lost Weekend (1945), amerikanizovanog Mađara Bilija Vajdlera, u kojem Rej Milend donosi nezaboravnu ulogu čoveka zavisnog od flaše viskija, pa je obešenu, na kanapu, drži odmah do terase stana, da kad svi odu, on u slašću načne. Weekend je jasna vremenska odrednica, po scenariju dovoljna da izazove apsolutno duhovno i fizičko uništenje nesrećnog Dona Birnama, koje se gotovo u malo čemu razlikuje od Marojevićeve alkoholičarske antiutopije u kojoj Velikog brata menja vino, rakija, viski, špricer, ili koktel, sve već po potrebi i mogućnostima. Narativ je, očigledno krojen u drugom maniru, pa se kod Marojevića menjaju gradovi, arhitekture, pejzaži, zapažanja, poslovi, dogovori, raskidi, i pre svega- žene. One dolaze i odlaze kao na pokretnoj traci, junak ne doživljava ljubav kao utehu već kao „džentlemenski sporazum“ u iskapljenju „sangrije“, meksičke tekile ili konjaka.
Ne hitajte odmah ka Bukovskom, ne prizivajte seksualne scene na svakom koraku, iako ih, bogu hvala, ima u nekoj meri. Ovde se, prosto, po nekakvoj emotivnoj logici, junak prazni u trostrukom maniru (ovim redosledom): opijanje, seks, nasilje. Sad vidim da Birnam barem nije šeketao po ulici: mirno bi u svom stanu pio i uništavao samog sebe. Marojevićevom junaku to, pak nije dovoljno: on se mučki trudi da razori i druge.
Neizbežno je ukazati na vezu koji Roman o pijanstvima (u pluralu, jer svako naredno pijanstvo donosi novu nevolju) čini sa „beogradskim romanima“ ovog po rođenju Vrbašanina. Sličnost se ogleda u poznavanju i donošenju atmosfere teskobe, nesnalaženja, odsustva pouzdanja i slike u kojoj se stvari mogu posmatrati sa vedrije tačke gledišta, nepostojanja optimistične perspektive; totalna izgubljenost. Čovek s više vremena i empatije mogao bi videti kako se kroz Dvadeset četiri zida i Parter, pa sve do ovog romana ništa ne menja – izgubljeni smo, nema nam izlaza. Ispada samo da su Beograđanke (i male i Prave) žilave: one život izvode kao deliričnu orkestraciju, gde se gube karakteri i osećanja, a ostaje smeh i vedrina gradskog lelujanja po žici razuma.
Upoređivao bih Parter (2009) i ovaj roman, jer tu mogu da vidim vezu sa ?atalonijom, neprežaljenom ljubavlju ovog autora kojoj uspeva da se s vremena na vreme vrati. Tu, u međuodnosu, mogu da pročitam iste one novobeogradske kulise, pa da prepoznam i gde bi pisac mogao da živi (nisu valjda ona postrojavanja komšija njegova lična iskustva?). Mogao da bih da uočim spoznaju koju likovi doživljavaju, a ona je zacrtana, gorkim ukusom, crnim markerom podebljana, i ne vidi ništa dalje od razmaženih klinaca koji adolescenciju troše u ogovaranjima po parkovima, lizanju grlića pivske boce, i nekontrolisanom nepoštovanju starijih od sebe. A onda čitava kavalkada švercera, makroa, ubica, mafijaša, kafedžija, konobarica, kojima bi trebalo dopisati i grupice pisaca, novinara, prevodilaca i urednika listova i časopisa. ?ako se svi tako odjednom nađu na istom mestu? To je, slobodno, možemo reći vrlina Marojevićevog rukopisa, jer on naprosto može u jednom fikcionalnom kutu da nabije po petnaest ljudi kojima će biti neprijatno samo u početku, a onda će se, ne brinite, raskokodakati, razgneviti, jedni protiv drugih napujdati, i klanica će početi tek koliko vam treba da u lakom treptaju otvorite i zatvorite oči. To je mehanizam priče, tu je Marojević najuzbudljiviji, i premda nema mnogo velikih (pa ni bilo kakvih) zapleta i zaokreta, mi se narativu prepuštamo, gutamo ga, i više ni ne navijamo da li će se junak spasti, kad znamo da neće. Marojević je esteta, tu je njegova narav, ali primećeno je, nemojmo se varati, da ružne stvari, predmeti bez opisa, vrednosti, smisla, ne trpe ulepšavanje, i opis njihove kompozicije morao bi se lišiti bilo kakvog ukrasa.
Čak ni najraskošnija rečenica ne može spasiti stvar ili pojavu osuđenu da truje u svom dokazanom siromaštvu, bilo duha bilo materije.
Marojevića, ipak, izvlači dubinsko poznavanje ljudske psihe, i svih zavrzlama u koje ona može da dopadne, a ako još pritom dodamo da je tokom pisanja ovog romana u neku ruku prošao osnovnu obuku za barmena, onda možemo dokonati da je na dobrom putu da se zadrži i opstane u vrhovima savremene srpske proze, te i da ne izneveri jednog od boljih istoričara književnosti koje smo imali. I to ne zato što će od sad umeti da napija ljude, već zato što će, kao i do sad, umeti da ih čuje, a kad vreme dođe i da ih opiše.
Ivan Đurđević
15.02.19 Danas
Propter vitam vivendi perdere causas
Roman o pijanstvima Igora Marojevića
Ovo je nesumnjivo prvi tekst o četvrtom romanu Igora Marojevića.
Niko dosad, ne zna se zašto, nije pisao o knjizi Roman o pijanstvima (Laguna, 2019), ali, napominje se, kao četvrtom romanu ovog autora; prethodna tri zaslužuju da se samo naznače: Dvadeset i četiri zida (1998), Schnitt (2014) i Tuđine (2018).
I neko, ko pogleda u biografiju, može ovo osporiti, jer će videti da je tamo navedeno još nekoliko naslova: to su sve bili, više-manje, neuspeli književni pokušaji.
Treba ovo reći sada, kad već to nisu učinili čitaoci rukopisa (prijatelji!) i urednici, posebno kad je reč o naslovima Beograđanke (zbirka priča) i Prave Beograđanke.
Ako neko misli da ova tema više odgovara Basari, verovatno je u pravu, nimalo naivna pomisao, ali, znate, uvek je bilo malo prostora na zadnjem sedištu ovog lista. Famozno prokletstvo zadnjeg sedišta i neprestana borba s glavnim junakom jedne knjige (divno beše Glavni biti, dok ga nije pročitao) – o tome, uostalom, ne treba govoriti (ili: ko nije bio – biće!).
Glavni junak neprestano dokazuje – propter vitam vivendi perdere causas / zbog življenja izgubiti cilj života. To je velika cena zbog koje ne dolaze (kod onih koji su sposobni za nešto više) ona visoka razmišljanja, jer dopušta da mu duh zauzmu i ispune lične stvari i niske brige (Artur Šopenhauer).
Presija koja se navodi, a koju donekle oblikuju ostali likovi (epizodni), ne govori ništa dugo nego izdržati i (uz)držati sebe nad okolnostima – pijanstvima – zarad vrline visokog razmišljanja.
O tome, uostalom, govorio je i Horacije: “Inter cuncta leges et percontabere doctos, / Qua ratione ques traducere leniter aevum; / Ne te simper inops vexetque cupido, / Ne pavor, et rerum mediocriter utilium spes”.
Ili, “Uvek moraš razmišljati i pametne ljude pitati za savet kako možeš da provedeš život što mirnije, da te ne muči i ne uznemirava neprekidno nemoćna želja, niti strah, ni nada na stvari od osrednje vrednosti”. Epizodni likovi čine glavni deo narativne strukture, ali ne vrše njeno oblikovanje.
Dakle, pored pripovedača i glasa Majke, glavne likove čine Dada i Marica. Verovatno bi sve bilo jasnije kad bi se ovde umetnula jedna ilustracija iz knjige koja bi, veoma lako i efektno, objasnila odnose između glavnih i epizodnih likova. Ali, tome ne služi književna kritika.
Ona je uvek (ili bi tako trebalo biti) bliža književnosti (kao umetnosti) nego književnom delu.
Prepričavanje književnog dela je svakako dozvoljeno, ali ne u nekom ozbiljnijem sagledavanju knjige već u onim udvaračkim susretima, recimo, sa veoma strpljivom ženom koja ima vremena da sluša to diletantsko-filozofsko reprodukovanje sopstvene nemoći.
No, dobro, donekle je ovo i primer kako su žene, kroz istoriji čovečanstva, Orfeja zamenile onim bludnikom Dionisom.
Ovo nije roman o piscu zavisnom od alkohola, ovo nije onaj dobri (a novi) stari Marojević i, na koncu, ovo nije roman koji ponosno stoji i koji se preporučuje trezan – ovo su sve marketinški trikovi koji mogu golicati samo strpljive žene.
Iako se ponekad dâ učiniti da je roman pisan kao da ističe i poslednje vreme čoveka, i da se kao takav mora predati uredništvu, Igor Marojević je, bez ikakve zadrške, napisao književno delo koje ne golica već pogađa čovekovu bit. Iz razloga što nije zapao u banalna zapažanja i bespotrebna osvrtanja i zadržavanja na sekvencama koje više služe kao reflektovanje svakodnevice nego što predstavljaju ono unutrašnje i ono skriveno kao dominantno.
U Romanu o pijanstvima ima više onoga što je skriveno od čitaoca, dok ono što impresionira, pisac, stavlja u prvi plan svog narativnog obrasca kojim omogućuje i jedno, posve, površno čitanje.
Zato je i rečeno da neki konačni cilj romana (ako se tako nešto može tvrditi) ne treba tražiti u bednim i površnim marketinškim trikovima već u onome što je dato kao skrivenost, tj. u onim susretima sa samim sobom.
Uzdići sebe, kao čitaoca, nad svakodnevnim okolnostima koje roman čine dinamičnim i potražiti u sebi ona minijaturna zadovoljstva protkana finim osećajima za literaturu. Naravno, sad ne postoji namera da se objašnjava, a možda nema ni neke prevelike volje, kako naslov romana, i na koji način, vrši ulogu pri stvaranju semiotičke mreže značenja.
To se može, uostalom, saznati kod Žaneta (Gérard Genette) ili, ako neko baš hoće, neka pročita ponešto kod Fraja ili Skulsa i Keloga (Northrop Frye, Robert Scholes, Robert Kellogg), dok kod Judžina Vinavera (Eugene Vinaver), u The Rise of Romance, možete saznati nešto o komentaru narativa koji, u retrospektivnom obraćanju, nudi i nove informacije koje čine, na izvestan način, komplementarnu osnovu samog narativa.
Dakle, ovo su bili okviri u kojima se Roman o pijanstvima Igora Marojevića može čitati. I bilo bi sasvim besmisleno da se došapne još poneko ime teoretičara, jer, kao što je rečeno, ovo je roman koji zahteva postepeno o-čita-vanje, a ne da teoretičar književnosti stoji nad glavom čitaoca i govori kako se čita književno delo.
No, ono što će reći još jednom može glasiti ovako: Ne treba uživati u propter vitam vivendi perdere causas i zadovoljiti sebe svim čulnostima natopljenim uzavrelom čovekovom ustajalošću, već pokazati vrlinu i spremnost da se Marojevićev roman pošteno pročita, jer knjiga zaslužuje da bude na listi najboljih romana ovogodišnje produkcije. Sasvim sigurno. I tu nema neke velike dileme.
Dakle, ne bi to bila lista od ko zna koliko autora – ne manje od tri, ali i ne više od pet romana.
Nemanja Veljović Subrosa
