Mediterani

27.01.07

Dosta radim na tuđim rukopisima. Ohrabruje me nekoliko vrlo mladih autora, čije će knjige uskoro biti objavljene u ediciji "Meridijan". Nije mi problem da podržim nekog za kog niko nije čuo, ali ni da odbijem neko afirmisano ime, ako mislim da rukopis ne zadovoljava
Roman Igora Marojevića "Mediterani" izazvao je veliku pažnju čitalačke publike ali i kritike. Naime, ova knjiga trenutno je u najužem izboru za prestižnu Vitalovu nagradu, čiji će dobitnik biti poznat narednih dana. Uz to, Marojević upravo završava svoj novi roman "Granica" koji čini sastavni deo etnopetoknjižja ovog pisca čija su dela prevedena na nekoliko svetskih jezika a koji je kao najmlađi autor zastupljen u poslednjem izdanju "Kratke istorije srpske književnosti" Jovana Deretića.

Šta ima novo u književnom stvaralaštvu Igora Marojevića?
- Baš sam svom povlašćenom čitaocu poslao prvu konačnu verziju romana "Granica", čiji opšti okvir zaprema Zemun 1941-1944: razdoblje formalne vlasti NDH u tom gradu. Ovog puta, u pitanju će biti nešto obimnije štivo. I ovog puta, kao u romanu "Žega", nastojim da se poigram istorijom samo što je to sada učinjeno, verujem, neuporedivo komunikativnije. Preglednost teksta gajio sam kako spoljnim sredstvima - pop-tretmanom izvesnih referenci: markiranjem glavnih modnih brendova iz onog razdoblja i smeštanjem Huga Bosa, kreatora crnih SS algemajne uniformi, u Zemun 1942 - tako i na nivou jezika. Čitljiva rečenica je plod strukture koja je zasnovana na simulaciji stila raznih novinskih žanrova, od vesti preko rubrika tipa "LJudi. LJudi" do intervjua i reportaža, te nekih formi kojih nema po novinama ali sam im dao žurnalistički okvir.

Zanimljivo je da se s vremenom povećava komunikativnost, ali i obim vaših knjiga?
Krenuo sam od "Obmane Boga", romana u opsegu novele, a mislim da "Granica" ne bi trebalo da ima manje od, na primer, 220 strana. Ne bih voleo da je obratno: da s vremenom previše sažimam. Ne mislim da debljina, odnosno dubina rikne određuje dubinu knjige. Naprosto: s vremenom verovatno imam više stvari da kažem samim tim što je više iskustva. Ne znam da li će "Granica" biti baš prijemčiva koliko "Mediterani", a bio bih zadovoljan ako bi bila.

Šta vas je navelo da "Mediterane" napišete na mnogo komunikativniji način od svojih ranijih knjiga?
Mislim da knjiga izlazi u susret čitaocu počev od toga što se u isti mah bavi večitom temom Sredozemlja i vrlo savremenim geopoetičkim fantazmima. Takva postavka nudi susret sa mnogim tačkama koje su čitaoci i sami promišljali a ja sam gledao da podrijem sva moguća opšta mesta koja u tome vrebaju, bez obzira da li se ona vezuju za multikulturalizam ili turizam, atavizme kod Mediteranaca ili "Velikog brata", ovog puta u španskoj verziji, ili kako narod tretira silikone, ovog puta katalonski narod. Takođe verujem da sam, ima već tome, preboleo fazu postmodernističkog pisanja o pisanju. Ili: i takva sam pitanja u "Mediteranima" nastojao da tretiram tako da manje opteretim čitaoca.

Pa, kako vam se čine dosadašnje reakcije na "Mediterane"?
Osetno više čitalaca, promocija i javnih razgovora, čini mi se i srazmerno više prikaza nego do sada. Možda u tome nije suština, ali neka uzlazna putanja je bitna u svemu ako je čovek zdrav. Uglavnom izbegavam ljude koji su "stali".

Kako će se vaš roman "Granica" uklopiti u etnopetoknjižje koje ste započeli "Žegom" a nastavili "Mediteranima"?
Treći deo petoknjižja počinje da nudi nove uloge nekim junacima "Žege". Mislim da će "Granica" biti na razmeđi ovog romana i "Mediterana", dveju inače antipodnih knjiga unutar tog ciklusa. Tretiraće i etno, čega ima u "Žegi", i, da tako kažem, neki izvrnuti multikulturalizam, koji nije nebitan u knjizi priča. U odnosu prema istoriji biće približan "Žegi", a po stilu bliži "Mediteranima".

Nekoliko meseci pošto je "Mediteranima" otvorena Lagunina edicija srpske proze Meridijan, preuzeli ste položaj njenog urednika. Iskustva?
Kao pisac želim što jaču konkurenciju, pa dosta radim na tuđim rukopisima. Ohrabruje me nekoliko vrlo mladih autora, čije će knjige uskoro biti objavljene u ediciji "Meridijan". Nije mi problem da podržim nekog za kog niko nije čuo, ali ni da odbijem neko afirmisano ime, ako mislim da se rukopis ne uklapa ili ne zadovoljava. Nije dobro što mnogi pisci i oni koji se tako osećaju kao da više pišu no što čitaju, ali to je u ovoj sredini valjda prirodna pojava.

NIN-ov žiri je na neki način verifikovao vaš urednički rad, jer je od pet knjiga iz užeg izbora, dve Lagunine. Kako ocenjujete odluku o ovogodišnjem dobitniku?
Ako kao merilo uzmemo autora, verujem da Basara zaslužuje nagradu pre nego iko. Nisam baš siguran šta bi bilo ako bi kao merilo striktnije bile uzete prošlogodišnje knjige.

No, pominjali su vas ovih dana u španskoj Lavangardiji i italijanskom Korijere dela sera?
Manje kontakata sam imao s Italijom, pa mi je Korijere dela sera zanimljiviji. Koliko znam, jedan novinar tog lista uporedio je rezultate naših poslednjih izbora s mojom "Zadovoljnom, predvidljivom pričom", tj. sa predvidljivošću srpske zbilje, kako je to prikazano u pomenutom narativu. Ta priča je uvrštena u "Feltrinelijevu" antologiju srpske proze. Ako rezultat i nije, u tom slučaju je izvor predvidljiv.

DECENTRALIZACIJA SRPSKE KULTURE

U Beogradu se malo ko oseća publikom, dok se u unutrašnjosti ljudi bore za svaki događaj, u tom smislu umeju da se okupe. Opet, ima i prirodne decentralizacije, npr. otvaranja javne scene za pisce i bendove izvan Beograda, čega je bilo još devedesetih. U priči o centralizaciji i decentralizaciji svega sve se meša, otprilike kao i u glavnim događajima te decenije. Tranzicija će već strukturirati dosta stvari. U uvodnom slovu Novogodišnjeg salona knjiga, poželeo sam prisutnima srećnu i što suroviju tranzicionu 2007. Tu rečenicu mediji nisu preneli.

Mila Milosavljević

10.01.07

Beogradsko-barselonski pisac Igor Marojević (1968) objavio je u “Laguni” novu zbirku pripovedaka “Mediterani”. Mediterani” čine drugi deo njegovog etno-petoknjižja, započetog romanom “Žega”, za koji je dobio nagradu “Stevan Pešić” i Nagradu iz fonda “Borislav Pekić”.

Često se govori o tome da publika i izdavači više vole romane od pripovedaka. Kakvo je vaše iskustvo sa „Mediteranima“?
Iako je reč o knjizi priča, to je moja najčitanija knjiga. U potrebi da mi je komentarišu, prilazili su mi mnogi čitaoci. U raznim gradovima. Od nekih sam čuo zanimljive aspekte priča koje, dok sam ih pisao, nisam imao na umu. Nije da mi to masira ego, nego u tome pričam kao o književnom iskustvu, koje može da mi bude zanimljivo i u daljem stvaranju. Nije izostala reakcija ni u unutrašnjim, književnim krugovima. Nekoliko mojih priča već je u prevodu na bugarski, poljski, katalonski, ukrajinski jezik...

Da li je uspehu „Mediterana“ doprinela neobična promotivna turneja na koju ste krenuli sa drugim domaćim autorima „Lagune“?
Ustaljen tip književnih promocija dosta je doprineo relativno niskom ugledu domaće književnosti kod srpske publike. Na većinu ovdašnjih književnih večeri dođe šaka poznanika koji deluju kao da izjavljuju saučešće autoru zato što je objavio delo koje zanima tako mali broj ljudi. A ako takva manifestacija sliči saučešću, autor onda deluje kao glavni ožalošćeni, sve dok književni kritičari ne počnu da pričaju bezrezervno pohvalno o njegovoj knjizi i njemu – kao da je u pitanju princip „o pokojniku sve najlepše“. Sve je bolje od takve kombinacije književne večeri, saučešća i sahrane. Još ranije sam pravio sasvim drugačije prezentacije. U SKC-u sam izveo dva hepeninga: „Žega – hipergodba 1“ i „Mediterani – hipergodba 2“ na kojima sam se lišio tuđeg komotno pohvalnog, zapetljanog, a po pravilu ne odveć dubokog, književnokritičkog govora i izabrao da ilustrujem opšti okvir tih svojih knjiga koktelom prigodnih fotografija, muzičkom podlogom i čitanjem odlomaka. Ni sada, na „Laguninoj Meridijan turneji 2006/2006“ ne govore književni kritičari. Neka se piše književna kritika. Zanimljivije je, a može da bude i preciznije, da opšti okvir neke knjige uživo bude dočaran muzikom i prigodnim filmom.

Primetno je da „Laguna“ književnim promocijama pristupa sasvim drugačije...
Mi smo samo prvi skočili u vodu. Za koju godinu, većina izdavača ponašaće se kao „Laguna“, domaćih pisaca biće manje, ali će biti agresivnije prezentovani. Na ovom mestu moram da parafraziram Bovija: „U budućnosti će učestvovati samo onaj ko može da je čuje kako dolazi“.

Radite na novom romanu „Granica“. „Granica“ i „Mediterani“ su delovi vašeg etnopetoknjižja. Kako se ovaj roman nastavlja na vašu poslednju zbirku priča o Meditaranu?
U podrivanju stereotipa, pre svega. Kao što sam u „Mediteranima“ pokušao da podrijem stereotipe o lagodnom hedonizmu i visokom turizmu Sredozemlja, tako u „Granici“ hoću da podrijem neke stereotipe o istorijskom romanu s jedne, i srpsko-hrvatskim odnosima, s druge strane. Pre svega, slobodnijim pristupom i relaksiranjem teške teme. Pokušavam da to učinim u „Granici“, čiji će jedan od glavnih junaka biti, na primer, Hugo Boss, inače autor crnih SS uniformi. Kao link „Granice“ i „Mediterana“ mogu da navedem i podrivanje stereotipa o multikulturalnosti. Kao što u „Mediteranima“ relativizujem multikulturalnost, pre svega savremene Barselone, tako je u „Granici“ konstruišem tamo gde je nema: tokom Drugog svetskog rata, u Zemunu. Srbi su se u gradu plašili Hrvata, Hrvati Nemaca, Nemci Srba, pa su samim tim bili oprezniji: tolerantniji jedni prema drugima. Praktično, multikulturalniji.

Mića Vujičić

25.09.06

Balkanska poimanja multikulturalnosti pretežno se svode na puko katalogizovanje raznih nacija i vera koje žive na jednom prostoru, kaže Marojević u razgovoru za Glas
Jedan od naših najuspešnijih književnika mlađe generacije Igor Marojević, koji inače živi i stvara na relaciji Španija - Beograd, oglasio se nedavno romanom "Mediterani". Knjiga koja je privukla pažnju domaće čitalačke publike predstavlja zapravo drugi deo njegovog petoknjižja, započetog romanom "Žega", za koji je dobio nagrade "Stevan Pešić" i "Borislav Pekić". NJegov prvi roman "Obmana Boga" nedavno je objavljen na španskom, a trenutno se prevodi i na portugalski. Opus Igora Marojevića beleži i nekoliko dramskih ostvarenja. NJegov komad "Nomadi" izvođen je na španskom i katalonskom jeziku, u produkciji barselonskog Instituta za teatar, a po njegovom drugom romanu izvedena je pozorišna predstava "Dvadeset četiri zida" u Beogradskom dramskom pozorištu.

Kako su nastali "Mediterani"?
U "Mediteranima" sam svaku rečenicu shvatio kao šansu. Pošto su preinformisanost i cajtnot svakim danom sve veći, ne bežim od čitljivosti ako ona ne škodi značenju. Deblinovski rečeno: stil zavisi od građe, a građa koju sam odabrao za knjigu očito se nije isprečila stilskoj jednostavnosti. Za razliku od mojih prvih kratkih proza, sabranih u "Tragačima", "Mediterani" nisu zbirka priča, već knjiga priča, delo odlučnijeg koncepta.

Šta je presudilo da etnološko postane vaša osnovna preokupacija u ovoj knjizi?
Mene uvek zanimaju oba pola priče: u ovom slučaju, etnološko kao značajan trend i poluga multikulturalnosti, a s druge strane, široka rasprostranjenost površnog shvatanja etnološkog. Uvek se bavim paradoksima, u ovom slučaju, visoko zanimanje za Drugo i spoljno poštovanje Drugog ponekad deluje diskriminativno, samim tim što se stalnim označavanjem Drugog kao Drugog, ono negde pokazuje kao nešto uvek tuđe.

- Otkud množina u naslovu romana?
Mentalitet je i dalje bitna kategorija na Mediteranu, pa je kolektivizam nešto što vezuje njegove razne krajeve. Osim "mi" - horizonta kao razloga za množinu u naslovu, on podvlači i manje organski pluralitet Mediterana, u smislu različitih etnosa i sistema koji ga prožimaju. Bilo mi je teško da promišljajući Mediteran ne izaberem oblik množine i da ne smestim priče u Barselonu, Boku Kotorsku i Beograd, ali i Albaniju, Egipat, Maltu, Francusku, Italiju...

- Kažete da ste pokušali u svojoj novoj knjizi da sagledate koliko je multikulturalnost moguća na Mediteranu. Šta bi bio vaš rezime, da li je moguća?
Jeste, do neke mere. Recimo, priča "Elena" propituje mogućnost duboke veze između lokalne cure i došljaka, katalonske studentkinje slavistike i beogradskog književnog kritičara. NJu zanimaju stvari sa strane, posebno one iz istočne Evrope, ali kad se nađe na raskrsnici u kojoj može ili da odabere život sa strancem ili da produži višegodišnju, nefunkcionalnu vezu sa drugom iz osnovne škole, ona bira bezbedniji, poznatiji smer. Moglo je, naravno, i drugačije, ali čak i u civilizovanijoj multikulturnoj sredini, i dalje se ono, Drugo, živi pretežno samo kao prilika za trenutni iskorak. Što je sredina primitivnija, to se Drugo smatra kao manje prihvatljivo u svakom smislu.

Živite na relaciji Beograd - Španija. Možete li preciznije da napravite paralelu između tamošnjih tumačenja multikulturalnosti u odnosu na nas ovde i sad?
U Barseloni možeš da sačuvaš ono što je zasebno tvoje, a da činiš i deo opšteg. Tvoje učešće u definisanju vlastitog identiteta mnogo je aktivnije no ovde, gde drugi polažu pravo da te definišu po svojoj volji. Multikulturalnost podrazumeva da su se različiti entiteti istinski slili, ali i da svaki od njih može da potencira svoju posebnost. Balkanska poimanja multikulturalnosti pretežno se svode na puko katalogizovanje raznih nacija i vera koje žive na jednom prostoru, takav tretman je nekako zabavno-košmaran. Kao multikultulturalna oblast navodi se Vojvodina, odakle su devedesetih isterivani Hrvati, a sada postoji napetost između Srba i Mađara, ili Crna Gora, u kojoj je početkom devedesetih bilo rizično biti Crnogorac, a dve hiljade i neke, po mnogo čemu sudeći, Srbin, i odakle su bili prognani mnogi muslimani koje neki sloj i dalje rado naziva Turcima. Šta bi bilo da tu živi mnogo Afroamerikanaca, Marokanaca, Korejaca...?

- Kako vidite našu književnu scenu?
Prilično je tipična za trenutno srpsko društvo, možda malko bolja. Kao što se u domaćoj politici stalno gubi inicijalni kontekst, pa je moguće da se odbornik jedne građanske stranke "šali" na račun Jevreja, Roma i konc-logora, tako se gubi kontekst književne scene: da li je ona istinski okrenuta Zapadu ili isključivo vrednuje unutrašnje tokove srpske književnosti, čiji bi politički ekvivalent, u doba kad EU donosi vitalne srpske odluke, bio uspon radikala. Rast nacionalizma pokazao se kao nezaobilazna faza tranzicionog društva, ali iskustvo Srbije daje neslućene doprinose istoriji tranzicija. Zato je i srpska književna scena trenutno takva da pri dodeli književnih priznanja vlada potpuna obespućenost. Ističu čas osavremenjena dela i pisce (Tasić-Ninova nagrada), čas vraćaju vidik u 19. vek (npr. Nogo-Vitalova nagrada). S obzirom na to da nerado ističu mlađe pisce, lično nisam zaobiđen priznanjima, ipak mi je od toga da sam dobio neku nagradu, mnogo važnija vest da mi je prevedena knjiga. Prevodi na strane jezike čine pouzdaniju stvarnost od srpske književne scene.

Mila Milosavljević

16.03.06

Jedan od naših najprevođenijih mlađih pisaca Igor Marojević objavio je knjigu priča „Mediterani“. Život na relaciji Beograd-Barselona uticao je na ovog pisca da Mediteran spozna bez predrasuda. Jer, čemu sunčani dani, ako su noći besane zbog komšijskog seksa?

- Kombinacija autobiografskog, terapijskog i onog hladnozanatskog - tako ja doživljavam pisanje - kaže za „Blic“ Marojević, koji iza sebe ima tri romana, zbirku priča „Tragači“, brojne prevode...

Nova zbirka priča razbija mit o Mediteranu...
- Postoji nekoliko elemenata tog mita: taj podmit o multietičnosti kao jedan, zatim mit o lagodnom, hedonističkom životu kao drugi, a koji je, kao i svaka predrasuda, nešto što ima dobre elemente jer služi ljudima da izgrade optimizam, da imaju svoje idealno mesto. No, od jednog trenutka, premoć uzimaju loše strane predrasuda. Uvek me je zanimalo kako ljudi žele da nekritički izvuku samo ono što im odgovara iz bilo koje predstave, prizora... Mislim da su se loše stvari na društvenom planu desile baš na osnovu takvog preterano selektivnog opažanja. Tako da u bavljenju selektivnim opažanjem ljudi u stvari nalazim jedan od stalnih poriva za pisanjem.

U istim koricama, razbijate i mit o jugoslovenskoj kinematografiji...
- Kao dečak, pitao sam se - zašto naši glumci toliko mašu rukama dok govore, i zašto se toliko čuju voda, lomljenje stakala, onomatopeje, uopšte jaki zvukovi. Onda sam shvatio da svi ti elementi čine u stvari neku posebnu poetiku jugoslovenskog, balkanskog filma. Pošto dovodim nastanak ekstremnih, radikalnih društvenih pojava, kao što je rat, u vezu sa najrazličitijim kulturološkim uzrocima, došao sam do zaključka da su jugoslovenski film i dobar deo te muzičke scene apsolutno uticali na pojavu rata. Pošto je ljudima koji aktivno slušaju neki ubitačni pop-folk bend ili se oduševljavaju štosevima iz nekog jeftinog domaćeg filma zaista snižen prag estetske percepcije, lakše su prihvatili i ratne okolnosti. Uticaj filmskog ukusa na rat pokušao sam da iskažem u priči „Zlatne godine YU kinematografije“, naravno, ne ovakvim esejiziranjem nego skromnim proznim sredstvima.

Veliki pasus posvetili ste silikonima. Niste im mogli odoleti?
- U toj priči „Nurija“ kao bitan motiv pominju se i silikoni i emisija „Veliki brat“. Ja ne sudim o tim stvarima, već me one interesuju kao deo društvenog miljea u tranziciji. Interesuje me kako se proces tranzicije i mešavina različitih kulturnih modela, naročito ona koja nije sistemski kontrolisana, odražava na svakodnevicu. Tako je „Nurija“ slika saživota iz zgrade u kojoj žive cura koja hoće silikone i da učestvuje u „Velikom bratu“ i ljudi koji to osuđuju.

Blagonakloniji ste prema ženskim likovima?
- Kad sam bio mlađi, mislio sam da su muškarci bolji pol, međutim, vremenom sam uvideo da je većina muškaraca koje poznajem kastrirani mačisti. Društvo je strukturisano mačistički i od muškaraca se očekuje da vode svaku stvar, ali to ide teško, posebno u društvu u tranziciji. Takođe, žene imaju mnogo izraženiji intuitivni momenat, a intuicija obuhvata nešto krajnje iracionalno i nešto krajnje racionalno, kao što je iskustvo. Utoliko sam možda i stvarno blagonakloniji prema ženskim likovima.

U svim pričama bavite se, kako sami ističete, problemom nepostojanja konteksta. Šta pod time podrazumevate?
- Neke stvari nisu ono za šta se predstavljaju. Na primer, ako se udubite u srpsku istoriju, neizbežno primećujete velike dijahronijske rupe koje, sve u svemu, svedoče o nedostatku tradicije, ma koliko se na nju kod nas pozivalo. Dalje, naši prozapadnjaci su često seljačine, desničari su tradicionalisti, a roditelji su im bili komunisti, a sve to, i još mnogo toga, čini priličan nedostatak konteksta. Nerealna predstava čoveka o sebi istovremeno je i groteskna, pošto groteska nastaje spojem, čak sukobom, potpuno različitih osobina. A ja verujem u grotesku kao način izražavanja, i stoga se rado bavim nedostatkom konteksta. Toga ima obilato i po Barseloni, i svuda u svetu, ali, rekao bih, nigde više nego ovde.

Ljubica Jelisavac

10.03.06

Jednostavno, hoću da dnevna politika bude dalje od mene. Neću da učestvujem u pravljenju posledica koje ona proizvodi. Politika je u mom slučaju s druge strane književnosti

Književni opus Igora Marojevića (37) od prošle nedelje je bogatiji za zbirku priča Mediterani. Svoju pređašnju izdavačku kuću Stubove kulture ovaj prozaista je zamenio Lagunom koja je objavila pomenutu knjigu najmlađeg proznog autora kojeg je Jovan Deretić uvrstio u poslednje izdanje Kratke istorije srpske književnosti.

Za svoj prethodni roman Žega (2004) Igor Marojević je dobio nagradu iz Fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić. Prvi roman ovog pisca Obmana Boga nedavno je objavljen na španskom jeziku. Poslednjih godina živi na relaciji Barselona-Beograd. Član je Srpskog PEN-a i istoimene katalonske asocijacije. Prevodio je Čileanca Roberta Bolonja, za koga kaže da je najveći pisac priča od Karvera naovamo. Uveren je da i njegov drugi omiljeni autor Tomas Bernhard ovde polako pušta korene. Na pitanje šta misli o planetarnoj slavi jednog Dena Brauna, na primer (Da Vinčijev kod, Anđeli i demoni, Digitalna tvrđava...), odgovara da je uveren kako njegovi romani neće preživeti, ali da su bolji od onih koje piše Paolo Koeljo, na primer. A tvrdi da je knjiga “Don Kihot” alfa i omega svih postmoderna, krimi-romana, klasika i svake mistifikacije uopšte.

U Španiju je pre nekoliko godina Igor otišao motivisan razlozima privatne prirode, a onda je tamo počeo da radi. U Institutu za teatar učestvovao je u pripremanju sopstvenog komada Nomadi, koji je izveden u Barseloni. Marojević je u Beogradu diplomirao na Filološkom fakultetu na Grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, a kada je dovoljno savladao španski jezik, upisao se na postdiplomske studije iz komparativne književnosti u Barseloni. Jedan od dva odabrana predmeta bio je Konstrukcija dramskog teksta, a imao je sreću da mu profesor bude jedan od najboljih živih dramskih pisaca u Španiji – Sančiz Sinistera:

- Imao sam zadatak da načinim adaptaciju priče Tomasa Bernharda. Profesoru se ta moja vežba dopala. Kako je bio u kontaktu s pokojnim rediteljem Đordijem Mesaljesom kome je bio potreban komad poetički blizak Bernhardu, Mesaljes mi je ponudio da napišem dramu iz savremenog života u Barseloni. Moje dotadašnje iskustvo dramskog autora svodilo se na gledanje adaptacije mog romana 24 zida u Beogradskom dramskom pozorištu. Tako su Nomadi bili razlog da ostanem u Barseloni, a onda su došli i drugi poslovi, od prevoda do pisanja za časopise. A na postdiplomske studije sam se upisao ne da bih završio i radio nešto sa tim, već da bih naučio španski jezik koji će mi omogućiti da razgovaram o književnosti, ne samo da se sporazumevam na ulici i u kafani.

Za većinu sveta postoji pojam Mediteran. Vaša poslednja zbirka priča zove se Mediterani. Zbog čega je to množina i šta je za vas prvi susret sa Mediteranom?

- Ja sam rođen u Vrbasu, a onda su se moji roditelji preselili u Bar, gde sam završio osnovnu i srednju školu. To je bila moja prva spoznaja Mediterana. Druga je bila kada sam počeo da živim u Barseloni. Očigledno, ima vrlo različitih mediterana. Zatim, u ovoj knjizi pišem i o kolektivizmu, i ta tema diktirala je plural u naslovu.

Da li je i Perast, taj grad bez izbora i selo bez spokoja, kako ga etiketirate u jednoj od svojih priča, takođe bio deo vašeg prvog susreta sa Mediteranom?

- Perast je posebno mesto. Meni je on metafora za Mediteran u opadanju, jer čuva neku patinu i svojevrsne dokaze da je ranije bio vrlo bitan u Boki ali je to u isto vreme mesto sa svega nekoliko stotina žitelja.

Najavljujući novi roman, kažete da ćete se baviti nagradama u nas, sa posebnim osvrtom na NIN-ovu nagradu. Moja prva asocijacija bila je da je reč o mladom piscu koji, poput glumca koji pred ogledalom vežba kako će da zahvali na Oskaru, razmišlja šta bi rekao kada bi ga obradovao žiri NIN-a?

- Ja baš nisam jedan od onih koji su se našli deset puta u užem izboru za NIN-ovu nagradu pa je nisu dobili, tako da ne verujem da me to što je nisam dobio frustrira. Ne bih je odbio, naravno, ali baš i ne čeznem za njom. Mislim da se svet ne sastoji iz književnih nagrada i da postoje mnoge druge mogućnosti. Doduše, znači mi što sam dobio priznanje iz Fonda Borislav Pekić, jer su ga dobijali i neki meni veoma bliski ljudi. Jednostavno, čini mi se da je srpska scena puna tragikomičnih likova, uključujući verovatno i mene, koji tvore izvanrednu proznu građu, skoncentrisanu oko književnih nagrada. Sve mi je to pomalo kao da čitam neki ruski roman Bulgakova ili Vaginova, koji govori i o piscima. Šteta je ne iskoristiti takvu građu.

Mnogi su pisci pravili povodom NIN-ove nagrade razne skandale. Vi ne spadate u one koji su spremni da zabavljaju čaršiju na taj način?

- Ne mislim da u sebi nemam skandalmejkerski potencijal, ali ga se klonim. Ne privlači me da pravim skandale po svaku cenu. Osim što volim da uglavnom govorim šta mislim, ako je to skandal. U ovoj sredini prag opažanja je žešće pomeren, pa se postavlja pitanje šta zapravo čovek treba da učini da bi napravio skandal. Ovde je veoma teško nekoga istinski skandalizovati. U stvari, jedino možeš da malo uzburkaš sredinu kada ispadneš budala.

Koliko ste u Španiji spoznali uspeh nekog od naših pisaca? Na koji se način to manifestuje? Koliko ste svesni uloge marketinga i komercijalnog momenta u literaturi?

Srbijom teče partijski novac

Ima jedna španska poslovica koja kaže da je posleratno doba gore od ratnog. Mi smo upravo u takvom periodu. Ljudima se sve dugogodišnje želje prepoznaju na licu, istovremeno ih udaraju trendovi spolja i taj tranzicioni, koji je vrlo nezgodan. Štaviše, duševno zdravlje će koliko-toliko moći da sačuvaju samo oni koji su sposobni da se izmaknu i da se liše patosa samosažaljenja.

Čini mi se da Srbijom, više no ikad, teče partijski novac, i da su stranke čak i povlašćenije nego u jednopartijsko doba te da su ljudi van partija parije, više no ikad. Ne znam šta bi čovek u takvim okolnostima mogao da javno govori, a da to bude, što kažu Hrvati, učinkovitije.

- Meni su jedan profesor iz Latinske Amerike a drugi iz Barselone gotovo jednoglasno rekli da je Milorad Pavić trenutno jedan od najvećih svetskih pisaca. Mogu ja da mislim o Paviću što god hoću, ali mnogi valjani poznavaoci literature smatraju ga začetnikom interaktivne književnosti. I kada kažeš da dolaziš iz Srbije, odmah odgovore: a, znam, Kusturica, a poneko doda i Pavića. Kao čitalac nisam sklon toj vrsti fantastike koju on neguje, ali Hazarski rečnik ima dobru inovativnu strukturu i svakako je zaslužio međunarodni uspeh. Ostalo što sam čitao od Pavića ne tangira me nešto, osim možda poneke priče.

Kad je reč o mom stvaralaštvu, u ovoj fazi rada ne žudim za tim da budem naročito komercijalan. Svakako razmišljam o publici, konačno, u tom pravcu sam promenio izdavačku kuću i moja nova proza je bez sumnje prijemčivija od one ranije, no ne pokušavam da napravim bestseler, ni svetski ni srpski, samim tim što je moja poetika prilično negativna. Ona govori, između ostalog, o ljudskoj gluposti i sisarskoj prirodi ljudi, puna je cinizma i ironije. Mogu da mislim kako je život lep koliko god hoću, ali ne mogu da ne primećujem znakove perverznog ludila koji ga prate, a možda ga i sržno čine. Kao ni većina čitalaca, tako ni većina izdavača, ni ovde ni u svetu, nije posebno luda za takvim knjigama. Ali verujem da bi svuda mogao da se nađe krug zainteresovanih za takvu prozu, pa bih se posebno zadovoljio time da ona bude prevedena na što više jezika.

Da li vas činjenica da živite na relaciji Barselona – Beograd spasava od izjašnjavanja i odgovora na pitanje – čiji ste vi pisac, srpski ili crnogorski?

- Tu je stvar jasna. Ja sam srpski pisac samim tim što pišem na srpskom jeziku i knjige mi se izvorno objavljuju u Beogradu. Recimo, Španac Luis Bunjuel je većinu svojih filmova radio u Meksiku i oni su, jednostavno, meksički filmovi. Sve i da sam jako opredeljen u smislu pripadnosti crnogorskoj naciji, moje knjige su deo srpske književnosti. To je jedna od mojih retkih pozitivnih pripadnosti uopšte. Inače, ne mogu čak ni da navijam za neki klub, jer sve biram po izrazito individualnom merilu, pa imam problem sa tom kolektivnom pripadnošću.

Koliko se može porediti podela književnosti u Španiji na špansku i katalonsku sa ovom našom, srpsko-crnogorskom?

- Katalonci imaju svoj jezik koji je drugačiji od španskog i to je kao kada biste poredili srpski i slovenački jezik. Katalonski pisci koji pišu na katalonskom jeziku su katalonski pisci, a oni koji pišu na španskom jeziku su španski pisci, ali niko ne dovodi u pitanje da li je na katalonskom jeziku postojala književnost od 12. veka. Sve to su vrlo opipljiva merila. Ono što je slično, to je dnevna politika. Neki Katalonci su više prošpanski a drugi više prokatalonski, i tamo je bilo sporova da li Katalonija treba da bude država, regija ili deo unitarne Španije. Ali, to nisu literarni sporovi. Kod nas, međutim, i kad je o književnosti reč, primenjuju se i neka vanstručna, politikantska merila.

Mislite li tu i na čuveni problem čiji je Ivo Andrić, srpski ili hrvatski i slična otimanja pisaca, na primer?

- Naravno. Smatram da u takvom slučaju treba primeniti opštija merila i sve će biti jasnije. Ivo Andrić je bio zastupljen u Hrvatskoj mladoj lirici kao hrvatski pisac i pisao je na hrvatskom ijekavskom, tačno se zna do koje godine. Posle toga počinje da objavljuje u Beogradu na srpskoj ekavici, pa ako se već delimo, hajde da poštujemo te elementarne kriterijume. Bivši srpskohrvatski jezik podeljen je na srpski i hrvatski, a u isto vreme negde se ne uvažava činjenica da je Andrić pretežno pisao na jednom od ta dva jezika. Dok je postojala SFRJ, Kiš je pak rekao da je on jugoslovenski pisac koji je dao doprinos srpskoj književnosti. U današnjem kontekstu, on je, dakle, srpski pisac. Ali, kao književna, tako ovde trpe i novinarska, lekarska, inženjerska, ili pak šoferska struka. Sve se pretvorilo u političarenje.

Koliko to političarenje utiče na vas lično, koliko vas takva situacija onemogućava da radite i da razmišljate o potpunom povratku u Beograd, budući da lično niste ni na koji način stranački eksponirani, što može da vam bude ozbiljan minus?

- Meni je književnost u jednom trenutku možda spasila život i već bi mi to bilo dovoljno da se bavim njome, naravno ne na neki amaterski način. Naprotiv. Ali, ako ponekad ne mogu da živim od pisanja književnosti, ja ću se baviti prevođenjem ili nečim drugim što je takođe bavljenje književnošću. Na kraju krajeva, kada sam se opredelio za ovaj posao, nisam ni od koga očekivao ni socijalno osiguranje, ni radni staž, ni penziju...

Politika je u mom slučaju s druge strane književnosti. Njome se na dnevnom nivou neću baviti jer me tako nizak diskurs jednostavno ne privlači.

Ali ta politika učinila je da ne postoji sistem vrednosti, da jeftina slava jednako prija i političarima i estradnim zvezdama, učinila je da ogroman broj mladih ljudi i dalje sebe ne vidi u društvu. Može li takva politika biti potpuno s druge strane književnosti?

- Ja, jednostavno, hoću da takva politika kako ste je opisali, bude dalje od mene. Želim da kažem: neću da učestvujem u pravljenju posledica koje ona proizvodi. Mogu sve to da opisujem, u proznom smislu me donekle zanima nedostatak sistema vrednosti o kom govorite. Ima tu zabavnih prizora. Recimo, vidite neke mlade devojke na ulicama i u kafanama za koje ne znate da li njihova odeća nosi svojevrsno pornografsko značenje, ili je to isticanje seksepila zapravo neki udavačko-miraždžijski gest. Ima u Beogradu odlične prozne građe, to je velika, nepregledna sredina, puna haosa koji je uzrokovan što vajkadašnjim nedostatkom konteksta i javašlukom, što neminovnom tranzicijom, što opštim ubrzanjem koje dolazi sa Zapada. I baš ta prozna građa jeste jedan od razloga zbog kojih želim da se vratim. Ima ovde, mada ne mnogo, i nepatetičnih pojedinaca koji imaju snage da se malo izmaknu i da na sve to gledaju sa strane. Ako moja knjiga Mediterani, pa i moja proza uopšte, nudi nešto pozitivno, to je upravo implicitno hrabrenje pojedinca da ne ide u slepu trku za bilo čime, da proba da posmatra stvari distanciranije, iz dugoročnije vizure. Mada nisam siguran da ću ono što je dugoročno bolje i sam doživeti.

Radmila Stanković

20.06.06 Blic

Junaci ovih priča su svedoci sveta kao velikog, razuđenog mesta zločina. Napustivši svoje matice radi poboljšanja života, oni su u novoj sredini, neprijatnoj i pored mnogih formi napadno srdačnog ponašanja samo stranci, bolesni od samoće i uplašeni „od prekrupnog zalogaja“ („Matador“). Trpeći zbog nemogućnosti (potpunog, apsolutnog) prevoda („Zlatne godine YU kinematografije“), oni su ponižavajućim nesporazumima odvojeni od ljudi („Elena“, „Antoni“, „Toplo žuta“) i radije slušaju (prisluškuju), nego što govore ili delaju. Kada jednom iskuse „spoljni“ svet, povratak u „zidom ograđeni“ zavičaj im je gorak („Malta“) ili nemoguć: pornografski ideali lepote, eksplicitni ili maskirani tradicionalnim zabranama („Nurija“, „Prejako“), posvuda su unakazili ljudskost u ženi, a posredno i u muškarcu („Kapljica“); očajnička stanja nemaju tragične već groteskne ishode („Perast“), a (epska) patetika je isprana iz svakog osećanja i motiva („Rat za čast Moane Poci“); da bi se ogradila od (tuđe) nesreće, „većina“ se zanima fudbalskim takmičenjima (imitacijom svetskih i lokalnih ratova), dok bližnji prose ili umiru („Elena“, „Prozak plus“, „Antoni“). Ali, ta patološka izopačenja i nered imaju društveno-političku strukturu: separatizam, kao oblik ideološkog autizma (nesposobnosti za komunikaciju), dovodi ljude u bezizlazne položaje i menjajući im (istorijski) kontekst kao da ih baca u prazninu gde oni od straha lude i ubijaju („Kazneni udarac“).

Ističući svoju (mračnu) lektiru (Brodela, Bernharda, Karvera, Bolanjoa) i iskustvo literarnog prevoda, Marojević se zalaže za pripovedanje koje, za razliku od (pokojnog) postmodernizma, ne bi bilo samo sebi cilj, već oblik komunikacije sa svetom i (drugačijom) književnošću.

Vesna Trijić

06.04.06 Vreme

Ako išta povezuje ove tri knjige i trojicu autora, to je postranjenost od opštih mesta srpske prozne konfekcije
Šta je "mejnstrim" a šta "alternativa" u književnosti jednog jezika, ili ko su "insajderi" a ko "autsajderi" gledano sa stanovišta glavnog toka? I da li sve te (proizvoljne?) odrednice uopšte nešto znače glede kvaliteta, ili se relevantna dela "dešavaju" – onda kad se dese – i u samom epicentru kao i na rubu, i preko ruba, nekakvog (imaginarnog?) dominantnog modela? I da li je danas uopšte još moguć jedan mejnstrim u nekoj normalno razvijenoj nacionalnoj književnosti? Nije li, recimo, za nekoga to u srpskoj književnosti (i dalje) jedan Dobrica Ćosić, a za nekog drugog David Albahari? I da li ove paradigme (i brojne moguće treće) još uopšte ikako korespondiraju – pa makar se i svađale – ili su se nepovratno udaljile, pa svaka obdelava svoju bašticu?

Pisce čije će recentne knjige ovde biti razmatrane malo toga međusobno povezuje, poetički, senzibilitetski, svetonazorno, ili kako god. I u njihovim "društvenim" životima i građanskim (dez)angažmanima teško da se može pronaći neka deblja nit-poveznica. Ono što im je, međutim, zajedničko jeste to da se njihovo pisanje kreće negde po strani od vladajućih, ili naprosto najprisutnijih modela u savremenoj srpskoj prozi, kao i stanovita žanrovska difuznost i neodredivost, i izvestan – "spontani" ili "brižljivo negovani" – pogled-sa-margine na Opšta Mesta savremene srpske literature, to jest ovakva ili onakva postranjenost (što nema nužno veze sa ličnom autorskom nepriznatošću, daleko od toga!), estetska i(li) egzistencijalna, od onoga što ovdašnja kritika najradije "kanonizuje". Što samo po sebi, opet, nije ni kvalitet, a kamoli mana...

ULIČNI HODAČ: Srđan Valjarević se u prvoj polovini devedesetih obreo niotkud – a tako i treba! – u srpskoj književnosti, i afirmisao se kao pesnik i prozaik jednog melanholičnog postbukovskijevskog i postkarverovskog senzibiliteta; njegove su poetske i prozne priče o intimnim užasima i divotama, a sve u zarobljeništvu podivljale Istorije, bile ono što je mnogim čitaocima – od kadgod "svojih" pisaca izneverenim i ostavljenim na suvome u varvarskim vremenima – bilo tako potrebno i tako lekovito. U ogavnim okolnostima koje su tada vladale i senčile naše živote, Valjarević je nekako imao biti prvim glasom još jedne "izgubljene generacije", da bi se onda nekako pokazalo da je ova (književna) generacija bila do te mere izgubljena/poništena/rasuta da je zapravo i nije bilo, da se sve svelo na ne više od tri-četiri imena, od kojih se većina opet negde zagubila usput, ne ostvarivši prethodno baš mnogo od onoga što se od njih očekivalo. Uostalom, i za samog se Valjarevića može reći da se negde usput bio zagubio – u egzistencijalnim vrtlozima, Bože moj... – i da se tek sporadično javljao da nas podseti na sebe, pa i na ono to je još možda mogao biti. A za to vreme su ono malo Scene iznova hrpimice preuzeli uglavnom jalovi mlađani klonovi svojih profesora, koji su ih lepo podučili da okrenu glavu od odvratnih i trivijalnih realija i posvete se istraživanju Nutrine Sopstvene Praznine...

Kako god bilo, Valjarevićev je povratak sa Dnevnikom druge zime (Samizdat B92, Beograd 2005), nekako na desetogodišnjicu onog, štono kažu kultnog, Zimskog dnevnika, vaistinu upečatljivo iskupljenje zarad svih onih posnih godišnjih doba. Ako je do smeštanja u "fioke", Dnevnik druge zime najbliži je romanu zaogrnutom u dnevničku formu; u svakom slučaju, to je kudikamo više roman od onog paraleksikonskog semoljisanja koje je famozni The Žiri proglasio romanom, pa još i najboljim... No, to je i najmanje bitno. Dnevnik druge zime kolekcija je dnevničkih zapisa ispisivanih od početka decembra do kraja marta, tokom jedne duge i teške, a opet sve vedrije "zime oporavka": dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. A od ranije znamo da je Valjarević kao prozni pisac možda i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle, ili bi ih pak upropastio ne umejući da im podari pravi ton, da ih depatetizuje na jednoj strani, ali i da ih liši svakog ciničkog naboja. Valjarević je, uostalom, pisac operisan od cinizma. U njegovom slučaju to nikako ne znači operisanost od duha: ovakva, pak, kombinacija ume da rodi vrlo plemenitim plodovima, a Dnevnik druge zime tome je najbolji mogući dokaz. Pošto ni sam pisac u javnim nastupima uopšte ne krije izrazito autobiografsku potku ove knjige, nema razloga ni da se mi femkamo: "doslovno" ili ne, ova knjiga jeste hronika Valjarevićevog povratka u život, prošarana tučano teškim reminiscencijama na boravak u stacionaru, ispisanim u obliku trideset pesama (kaogod nekakvih intermeca ili interludija u dnevničkom tekstu) reklo bi se izrazito proznog jezika, a ipak perfektno ugođenog poetskog ritma. Usredsređen na svoje teško ranjeno telo koliko i na duševna stanja, pisac ovih zapisa sa čitaocem će obazrivo, a snažno podeliti svoje "poslove, sumnje i snove", a u međuvremenu će – polako, nogu pred nogu – špartati Iznova Pronađenim Gradom, gledanim ovaj put treznim, ali ne i suvim očima. Sklon svakovrsnom minimalizmu i understatementu, daleko od razmahanosti i svake preciozne fraze, Valjarević Dnevnikom druge zime ostavlja utisak početka jedne spisateljske zrelosti, za koju se vredi nadati da će tek da nas ugodno iznenadi. Što nam pisac ovde na neki način i najavljuje, preteći svojim budućim romanima... No, već je i ova knjiga pri vrhu onog najboljeg što je prošle godine na srpskom jeziku pisano i objavljeno, jedna od onih sve ređih i sve dragocenijih s kojima se lako i vedro budiš i zaspivaš i koje ti nešto znače: zamislite, srpska književnost nas se još (tu i tamo) može ticati, još je nisu sasvim ubili, mada se na tome po književnim pilićarnicima vredno radi!

OSUNČANA LEDINA: Ima li uopšte kakvog funkcionalnog linka između Valjarevića i Igora Marojevića? Na prvi i nekoliko narednih pogleda nema, jerbo je reč o uočljivo različitim senzibilitetima i rukopisima, a opet, nije bez neke to što se Marojeviću pripisuje "krti realizam" (Vladislava Gordić), mada na sve moguće načine zakrabuljen, transponovan u nešto drugo, ponajčešće u ironijsko poigravanje sa junacima, okolnostima u kojima su se obreli, konačno i sa samim sobom, sa The Autorom i njegovim dogodovštinama, sa "životnim radostima & teškoćama" koje mogu krasno da posluže kao predložak za – nakon što smo odstrelili nagoveštaje samosvrhovite anegdotalnosti – prozno-esejističko proigravanje sa duhom vremena. A bogme i sa geopoetičkim stereotipima. Nova, druga zbirka Marojevićevih priča Mediterani (Laguna, Beograd 2006) u neku je ruku reprezentativan primer(ak) takvog zaokruženog koncepta: kolekcija od četrnaest po svemu različitih proza koje povezuje to što su smeštene negde u mediteranski milje (širokogrudo shvaćen: može, za nuždu, da se protegne i do košavno-bljuzgavog Beograda), i što diskretno ali neopozivo podrivaju i izneveravaju poneki od dežurnih ("brodelovskih", u ovom slučaju) stereotipa o Mediteranu kao području izobilja, lakoće i vedrine življenja, mestu gde žive bezazleni hedonisti, pri tome još i urođeno multikulturalni... Notoran već sa svoje hladnoće, koju će kritičari radije nazvati "emotivnom prigušenošću", a mogla bi se nazvati i svojevrsnom namernom (koliko i, tobož" paradoksalno, "prividnom") emotivnom dezangažovanošću kao osvešćenim opozicijskim stavom vladajućem tonu "južnjačkog" (ergo: balkanskog, mediteranskog...) pripovedanja, Marojević u Mediteranima – čija naslovna množina, bajdvej, razložno potcrtava fakat da je svođenje tog područja na zajednički sociokulturni nazivnik bilo koje vrste vrlo diskutabilna rabota – varira i panoramira četrnaest slika egzistencijalne zebnje i(li) pometnje, od kojih su najuspelije one smeštene u Barselonu, autorovo privremeno utočište u prethodnim godinama: ovaj je pisac, kao i junaci koje izabere da oblikuje – ili oni izaberu njega, kako god – najbolji u ulozi Stranca, onog-koji-primećuje, a ničemu se, jel"te, ne čudi, niti produkuje "stavove" gde im mesto nije; ako je to, naime Stranac, i bukvalno, stvari su utoliko ogoljenije, a Marojević utoliko bolje demonstrira ono osećanje sveta koje tako snažno i tako konstantno obeležava njegovu prozu. No, i "domaće" mistifikacije (prerađeni Perast i Rat za čast Moane Poci; groteskni, sardonično karikaturalni Kazneni udarac kao pljuska neizbežnim toposima "balkanskog" i "muškog" kočopera), u kojima mu se otvaraju prilike za lapidarno, brzo i efikasno sastrugavanje pozlate sa ponekog samozadovoljnog lokalnog klišea, mahom su uspešni pokušaji da se prodre s onu stranu površinskih slika, opštih mesta jednog vremena i prostora. Kada još samo malo olabavi svoj pogdegde odveć "kr(u)ti" rukopis, Marojević će sigurno otići i dalje od Mediterana, no i oni su, u pozitivnom smislu, dovoljno daleko od svega onoga što dominira začaurenom domaćom proznom konfekcijom: knjiga priča koje, baš "mediteranski", bar mestimično osunčavaju jednu magluštinom obavijenu ledinu na kojoj obitavaju Zaslužni Radnici srpske proze, i taljigaju li ga, taljigaju...

ROMAN U ODUSTAJANJU: Nenad Prokić je banuo u čarobni (polu)svet srpske proze malo iz dramaturgije, malo iz politike; to možda i ne bi bilo neophodno spominjati da nije tako vidljivo iz njegovog prvenca Alpha Foxtrot (LIR BG i Forum pisaca, Beograd 2005). Evo nam, dakle, još jednog komandoskog upada "spolja" u naš ušuškani zabran, i to kroz (još) jedno žanrovski teško locirljivo delo... Kako, dakle, okarakterisati ovaj trodelni tekst od pukih stotinak stranica? Možda bi najbolje bilo reći da je to roman u odustajanju: njegov je prvi deo začetak jedne manje-više "klasične" – i sa zavidnom, nepočetničkom veštinom ostvarene – romaneskne naracije smeštene u savremeni Beograd; njegov je junak intelektualac pomalo zagubljen u srednjim godinama, na glupom i beznačajnom poslu, u zemlji Srbiji u kojoj su Nisko i Ružno podruku zaseli i zavladali, pa ne puštaju, opsesivni čistunac koji uzalud pokušava da se nekako ugnjezdi u svoj život u takvim okolnostima, a da se pri tom ne zaprlja... Ako vam se čini da ovo zvuči obećavajuće, rado ću se složiti s vama; iz nejasnih razloga, međutim, Prokić u drugom, daleko najdužem delu Apha Foxtrota naprosto ubija zametak sopstvenog romana menjajući ga za jedan više bunovan no buntovan solilokvij svog junaka, da bi tek posle nekoliko desetina stranica polako, u fragmentima, bez osobitog reda i smisla, počeo da se vraća ponekoj krhotini inicijalne Priče, ali tako da joj se istinski uopšte ne vrati ni do samog kraja. O, zašto? Nemam pojma. Prokićev me postupak podseća na kuvara koji počne da sprema neko ukusno jelo: sve lepo izgleda i miriše, stvar se krčka i obećava, a onda se kuvar odjednom uskopisti, skine šerpenju sa štednjaka i zafrljači okolo vaskoliki njen sadržaj, pa se ono što je imalo biti sastojcima dobrog ručka pretvori u vrele gromuljice koječega koje se nekako tužno slivaju po zidovima, patosu i licima kolateralnih žrtava njegovog čina. A opet, u poslednjim će se stranicama tekst relativno "oporaviti", ali samo utoliko što će povremeno (pro)funkcionisati kao zanimljiv i strastven esejistički "moj obračun s njima", to jest sa savremenom Srbijom, ovakvom kakva je, musavom i prema sebi savršeno nezahtevnom... U redu, ali to je dobro za knjigu eseja, dok je Alpha Foxtrot u konačnom zbiru više jedan prozni bastard nejasnog pravca i smisla, koji je pao žrtvom svog autora: on ga je rodio, on ga je i ubio! Šteta, jer se lepo vidi da je sve to moglo biti drugačije, samo da se znalo šta se sa svim tiim hoće, ili da je bilo strpljenja da se to izgradi. Eto paradoksa: Prokić je dobar pisac, ali kao da ima problema s tim da prihvati da je uopšte nekakav pisac?!

Teofil Pančić

26.03.06 Danas

Zbirka priča Mediterani Igora Marojevića objavljena je kao prva knjiga u novoj ediciji "Meridijan" koju izdavačka kuća "Laguna" namenjuje domaćoj prozi. Iako je urednik ovog izdanja Mladen Vesković, odnekud je došla informacija da će i Marojević uređivati ovaj novi prozni voz. Sa tom vešću, mogla bi doći i pretpostavka da će "Laguna", koja se za kratko vreme uvrstila u red najproduktivnijih i najpopularnijih izdavačkih kuća, ovim svojim "Meridijan" projektom, pokušati da vrati novim srpskim prozaistima onaj komercijalni deo koji bi im omogućio da dobiju veće tiraže i da, poput popularnih kolega iz sveta koje upravo "Laguna" promoviše na ovim prostorima, počnu da žive od svog dobrog pisanja. Tako je transfer Igora Marojević (1968) postao simbol još jednog pokušaja literarne tranzicije mlađe srpske proze: one tranzicije koja je, recimo, u Hrvatskoj, odavno završena i koja je osvežila tu književnost delima Tomića, Dežulovića, Ferića i drugih.
Mediterani se sastoje od četrnaest priča. Tu su pre svega prerađene priče "Perast" i "Rat za čast Moane Poci", koje su objavljene u zbirci Tragači ("Stubovi kulture", 2001. godine). Moana Poci postala je još tada čuvena junakinja Igora Marojevića, zajedno sa Perastom koji će nagovestiti Marojevićevo mediteransko prozno skladište. U izboru srpske proze za hrvatski časopis "Libra libera" koji je priredio Srđan V. Tešin, čitali smo "Prozak plus", jednu od najboljih pripovedaka ovog pisca u čijoj se atmosferi i karakterima mogu videti glavne poetske osobenosti pisca. Usamljeni čovek, pomalo izgubljen i zbunjen, redovno depresivan i željan srećnog završetka, pokušava da se snađe u prepunom, a tako opustošenom mediteranskom gradu, i da pliva u tim dramatično-apsurdnim spletkama koje mu priređuje sudbina.
U "Prozaku plus" Igor Marojević pokazuje koliko dobro ume da vodi priču, da je prebacuje iz ruke u ruku, odlažući neizvestan kraj priče koja nam se činila toliko poznatom. Pripovetka "Toplo žuta" takođe je prozni biser i antologije je ne bi smele zaobići. Ona pokazuje koliko Marojević ume da kaže o jednom gradu, jednoj naciji i životu na takvom mestu kroz sliku atmosferskog omotača kojim obmotava svog izgubljenog junaka. Sve emocije u njegovim pripovestima su utišane. Marojević je pisac prigušenih emocija, utišane patnje i predstavnik škole krtog realizma koji začinju novi srpski prozaisti, kako je već dobro primetila Vladislava Gordić-Petković.
"Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat" piše na koricama Mediterana. "Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas."

Mića Vujičić

25.02.06 SEEcult.org

BEOGRAD, 25. februara (SEEcult.org) - Knjizevnik Igor Marojevic, koji ce predstaviti novo delo “Mediterani” 27. februara u Living rumu Studentskog kulturnog centra (SKC) u Beogradu, potpisao je cetvorogodisnji ekskluzivni ugovor sa izdavackom kucom “Laguna”.

Marojevicevom knjigom “Mediterani”, koja sadrzi vise razlicitih aspekata posmatranja predela i zivota mediteranskog podneblja (Spanija, Italija, Boka, Beograd, Francuska, Albanija...),”Laguna” pocinje ediciju srpske knjizevnosti “Meridijani”.

Knjiga “Mediterani” neobicno je, viseslojno i viseznacno prikazivanje sveta koji muci i opcinjava u isto vreme, a smatra se zacetkom jedne nove etape srpske knjizevnosti - krtim realizmom.

Sama prezentacija dela, kako je sam autor definisao (da bi izbegao vec istrosenu frazu "multimedijalno"), bice manifestacija “Hiper-godba”. Ta promocija bice i prilika za susret sa autorom, koji zbog promovisanja prevoda svog prvog romana na kasteljano, uskoro odlazi na duze u Spaniju.

Marojevic, rodjen 1968. u Vrbasu, autor je romana “Obmana Boga”, “Dvadeset cetiri zida” i “Zega”, kao i zbirke kratke proze “Tragaci”.

Njegova dela, odlomci dela i eseji objavljivani su na makedonskom, slovenackom, katalonskom, kasteljanu, galicijskom, italijanskom, engleskom, madjarskom, danskom i bugarskom.

Uvrsten je u vise antologija i izbora savremene srpske proze, ukljucujuci antologiju “Casablanca Serba” Nikol Janigro (Feltrinelli, Milano 2003) i “Bizarni raskazi” Tatjane Rosic (Magor, Skoplje 2002), a pominjan je i u izdanju “Kratke istorije srpske knjizevnosti” Jovana Deretica (Svetovi, Novi Sad 2001).

Marojevic je 2003. godine primljen u Katalonski P.E.N. centar, a od 2000. je u srpskom.

Bio je i urednik edicije “Roman” u izdavackoj kuci “Aleksandrija pres” (Alexandrija-Press), kao i pomocnik urednika kulturne rubrike u “Dnevnom telegrafu”.