Žega

U orahovom hladu, čija ivica senči kućni zid, Stevan zatiče mati, kako uz zatvoren klozet, kutlačom, struže kazan - nehotice je hranila pacove, sinju braću što ljubljahu neukuvane parčiće prekrupe.
Nežno ju je oslovio: "Eh, mama-Dunja", a ona se, bojažljivo, ozarila. Skoro je šest meseci kako nije videla sina: neće uspeti da odmah odmori ruke od snažnog-srdačnog grljenja. Kroz zglobova bol, izustila je da Stevanov otac, Dragoslav, šeta - požurio je taj da iskoristi opustelost druma. Džadu je, opet, ispraznio patuljak Ante Giljen, onaj pegavi, vlasnik Doma za izvorno lečenje u Oliverovićima, po zbiračima lekovite trave razaslavši glas da je snop svetlosti što su sinoć pustili Marsovci, da zaprete Zemlji, pao na leglo kornjača u obližnjem selu Bare.

"A Dragoslav, kadikad crta neki ribnjak, a inače: dokon je, dokon", požalila se Dunja na svog čoveka. "Za ovih devetnaest godina: taj nije ni radnog dana sastavio", preterivala je.

Sem što je džemper na poprsju imao rupu opkoljenu kafenom mrljom, poklon-uniforma, koju je Stevan dobio od novih sadrugova, bila je po meri. Obukao se i bacio pak-papir, zapravo ispražnjenu kartonsku loptu, u četvorouglastu furunu. Izvadio je revolver iz pliće ladice nahtkasne. Probe radi, gurnuo ga je uz trbuh, pritegao kaiš i pogladio rebra džempera: nije mogao da se opazi ni nabor. Ponovo je posegao za ladicom - napipavao pribor za kafu. Zatim je zapalio i gurnuo luč među cepanice, samleo šaku mrkih zrna. Voda u limenom kafeniku je huknula ko zver. Poradovao se napitku i prvom dimu duvana, a još više - majci i izdvojenoj polici s knjigama. Podatke je na kartončiće zalepljene pri vrhu knjiga ispisao njegov otac, koji ih je i kupio, i presvukao korice sivom kožom. Na polici kod Stevanovog uzglavlja, azbučnim redom su bile posložena dela s latiničnim napisima:

10.09.08

Već četiri godine, kad god sam u prilici, lično osmišljavam promocije svojih knjiga. Ranije sam, da bih oslikao opšti okvir dela, pripremao pauerpoint-prezentaciju sačinjenu od fotografija iz vremena i okruženja u kom se ono odvija i muziku koja to na izvestan način ilustruje – kaže Igor Marojević, autor novog, značajno proširenog romana „Žega“.
Istinski veličanstvena promocija, do sada najboljeg dela ovog autora, organizovana u klubu Xlagum, privukla je veliki broj novinara, prijatelja i poštovalaca Marojevićevog dela. Topla noć i iskrena priča budila je pozitivnu energiju prisutnih u prelepoj bašti pomalo zaboravljenog kluba. Preko stotinu međusobno gotovo nepoznatih ljudi činili su skladnu i blisku porodicu koje je povezala knjiga, što je dokaz da književni performans može biti literarni ringišpil sa kojeg ne želite da siđete. Vožnje nikad dosta, jer napokon smo dovoljno zreli da uvidimo važnost književne promocije i otvorimo neke nove horizonte. Te večeri se u Xlagumu osetila pozitivna interaktivna energija na relaciji autor-publika-izdavač-mediji, pa možemo reći da je veče uspelo.

Unoseći svežinu u književne večeri obogaćujući ih nastupima talentovanih gostiju, IP Laguna otišla je korak napred, pa se na promocijama ove izdavačke kuće istovremeno mogu čuti i videti proza, zvuci džeza, kvalitetni vokali.

"Za promociju prvog izdanja „Žege“ u beogradskom Studentskom kulturnom centru, tj. za Hipergodbu kako sam je nazvao, pripremio sam, uz određenu etno muziku, scenosled fotografija na kojima su beleženi novinski isečci iz dvadesetih, s akcentom na reklame, novinske skice tada popularnih modnih rešenja – etno-đinđuve, halteri, cipele i haljine... – ali i značajne političare Kraljevine SHS i novinske napise o sukobu protivnika i pristalica kraljevine, o čemu se sve u dobrom delu romana i radi. Hipergodba II posvećena knjizi priča „Mediterani“, održana takođe u SKC-u, nudila je takav materijal diktiran naslovom zbirke, a na promociji „Šnita“ u galeriji Ozon uz prigodnu muziku se vrteo spot sačinjen od fotografija Zemuna četrdesetih i modnih rešenja Huga Bosa, jednog od glavnih junaka romana. Ako na poslednjoj promociji, održanoj u Xlagumu, nije bilo video materijala, bend Ljiljane Sađil bio je tu da svirkom oslika muzičku ponudu dvadesetih, kada se odvija doba „Žege“.

Mislim da nema potrebe za klasičnom promocijom tipa: književni kritičari, dugi i pohvalni i samopohvalni govori. Tako bi bilo najlakše, ali i najdosadnije, mada ne i najubedljivije. Zanimljivo je da iz promocije u promociju na predstavljanjima mojih knjiga broj prisutnih raste gotovo pravilnom progresijom. Ovom prilikom ću podsetiti i na Laguninu „Meridijan“ turneju, tokom koje je nas nekoliko domaćih pisaca iz te izdavačke kuće koristeći koncept srodan opisanom, ako već ne istovetan, obišlo gotovo celu Srbiju", kaže Marojević.

Najčešće novinarsko pitanje vezano za vaše novo izdanje jeste: čemu potreba da proširite „Žegu“ za stotinak stranica i izmenite tkivo romana?
Dok sam pisao prvu verziju romana, nisam razmišljao o publici ali se, malo nakon što je izašlo, ispostavilo da je to delo praktično namenjeno književnim kritičarima i članovima književnih žirija, ili fondacija – uskom krugu, u svakom slučaju. Bio sam napisao ne sasvim razumljiv roman kakav ni na prvom nivou priče ne vodi računa o publici. Prepravio sam ga vodeći više računa o tome da knjiga nije samo umetničko delo, nego i roba. Ako je posredi „žanr“ hermetične književnosti, ja ne bih menjao staru "Žegu": prosto sam promenio žanr.
Hermetična književnost čak ne gubi bitku toliko sa tržištem koliko sa duhom vremena. Ako živimo u doba mnoštva informacija, gotovo sve je informacija i smatram da to pisac treba da prihvati i učini informaciju u vidu svoje knjige primetnijom, između ostalog, tako što će tekst na njegovom spoljnjem nivou učiniti razumljivim, što ne podrazumeva da treba da ga rasterećuje i od dubinskih značenja, kojima će se baviti uporniji čitaoci. Takvo duplo dno u komunikaciji čini najbolje romane dvadeset prvog veka: književnost, uprkos tržišnoj logici, nije u krizi, bar sudeći po novoj američkoj, ruskoj ili latinoameričkoj sceni.

Kao da je nova, pitkija forma, uticala i da čitaoci lakše obrate pažnju na problem ljubavnog trougla, kao jednu od osnovih tema „Žege“?
Mislim da je čovek najčešće u nekom ljubavnom trouglu, ne samo u ljubavi nego i u životu – a ponekad, je l’ tako, i u seksu. Već počev od toga što je mnogo ljudi koji obavljaju posao koji manje vole od svog hobija, mnogo ljudi je u nekoj vrsti ljubavnog trougla. Govoreći doslovnije: znam prilično malo ljudi i žena koji imaju čistu partnersku poziciju jedan na jedan. Često je ta vrsta trougla hipotetička, nerealizovana, a mene zanima kako je to kad se oslobodi njena latentna energija i ona se ostvari. Osim što dakle nosi nešto arhetipsko, ljubavni trougao nudi i jače svetlo za ispitivanje učesnikovog/učesnicinog odnosa prema društvenim normama i ličnoj sujeti, naravno i za ispitivanje ljubavi i njene stvarne snage. Zato je taj problem zgodan za prozni tretman, naročito kad se odvija unutar ratnih okolnosti koje ekstremizuju sva pitanja.
Mene zanima da odem relativno daleko u opisivanju ljudskih odnosa unutar rata; većina likova iz „Žege“ i „Šnita“ je odlučna u tome da vodi najnormalniji mogući život i da trenutni rat sebi predstavi nečim dalekim i ne najbitnijim čak i kad učestvuje u njemu. U „Žegi“ Stevan Kažić i Martin Panić, dva mladića koji su sticajem okolnosti pripali sukobljenim stranama, bez obzira na moguće rizike sve vreme traže uslove da svoje seksualne živote ne liše naizgled luksuznih detalja, poput na primer toga da partnerkama obezbede haltere, bez čega ni jedan ni drugi ne bi bili dovoljno potentni. Na tom malom, zakrvavljenom prostoru, gde nema objektivnih uslova ni za mnogo niže prohteve, ta ista strast koju dele nekako ih neizbežno okrene jednog protiv drugog do mere u kojoj je krvav rasplet neizbežan.

Negde ste rekli da je „Žega“ namenjena pre svega individualcima. Na šta ste tačno mislili?
Ako šaljem ikakvu poruku čitaocima, ona se svodi na neku vrstu ohrabrenja individualcu da ostane takav, iako ga kolektiv praktično tera da mu se pridruži u agresivnom populizmu. To je posredovana i u isti mah najopštija moguća poruka svih mojih knjiga. Što se konkretno tiče „Žege“, deo romana je direktno smešten u devedesete, a njegov glavni junak je jedan od bezbrojnih mladih, urbanih individualaca koji do kraja osamdesetih nisu imali pojma o svom porodičnom poreklu. Međutim, opštim okretanjem javnog govora prema prošlosti, brojnim izbegličkim pričama i sličnim činiocima, takvi ljudi su bili prisiljeni da se naglo upute u rodoslov. Na tom tragu savremeni junak „Žege“ u bolnici svakodnevno sluša od jednog stogodišnjeg starca priče o svojim precima koji su učestvovali u zelenaško-bjelaškom ratu (a ta senilno ispripovedana storija čini istorijski deo romana). O svemu tome naš dečko isprva ne zna apsolutno ništa, da bi pri kraju radnje i sam otišao u Crnu Goru, u nekoj vrsti nagle i delirične obuzetosti rodoslovom i istorijom, ali i u realnoj panici od bombardovanja.

Za roman “Žega” Igor Marojević dobio je nagradu Stevan Pešić i nagradu iz fonda Borislav Pekić. Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Svojom neposrednošću i lakoćom osvaja čitaoce pišući o savremenim problemima, bilo neposredno (Mediterani, Dvadeset četiri zida), bilo da ih izmešta u prošlost (Žega, Šnit). Poslednjim dvema knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja pod naslovom Etnofikcija.

Vanja Gavrovski

13.02.06

Zadatak kritike je da u postojećoj književnoj produkciji prepoznaje nove potrebe društva i odgovore na duh vremena, čega kod nas generalno nema

Uskoro će se u izdanju „Lagune” pojaviti nova zbirka priča „Mediterani” Igora Marojevića (1968), drugi deo njegovog etno-petoknjižja koje je otvoreno romanom „Žega” (2004). Za ovaj roman, koji su kao i njegova prethodna dva romana i zbirka priča objavljeni u beogradskim „Stubovima kulture”, Marojević je dobio nagradu „Stevan Pešić” i nagradu iz Fonda Borislav Pekić. Inače, Marojevićev prvi roman „Obmana Boga” nedavno je objavljen na španskom.

Nova knjiga i promena izdavačke kuće dovoljan su povod za razgovor, ali i da saznamo neke od planova Igora Marojevića, najmlađeg proznog autora zastupljenog u poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti” Jovana Deretića, i pisca koji živi između Barselone i Beograda. Svoj prelazak u „Lagunu” Marojević obrazlaže opredeljenjem ovog izdavača za odlučno tržišno poslovanje.

– Osim naslova koji komercijalnošću pravdaju sopstveno objavljivanje, „Laguna” štampa i romane relevantnih savremenih autora, a ovo više zbog kvaliteta nego zbog tiraža. S obzirom na duh vremena, poslovni rezon te vrste mi je blizak. „Laguna” mi je ponudila dobre uslove, između ostalog mojom zbirkom „Mediterani” otvoriće novu ediciju domaće proze pod naslovom „Meridijan”, napominje naš sagovornik i najavljuje multimedijalnu promociju svoje zbirke, „Hipergodbu”, za 27. februar u SKC-u.

– U novoj zbirci priča „Mediterani” etnološkim se bavim tako što danas svenametnuto interesovanje za druge kulture posmatram sa stanovišta svakodnevnog. Pobornik sam drugosti, ali ne i njenog mehaničkog nametanja. Pokušao sam da sagledam koliko je multikulturalnost moguća u svakodnevici i da podrijem stereotipe o Mediteranu kao multikulturalnom prostoru par ekselans, kao i neke druge stereotipe o njemu. Oblikom množine u naslovu pokušavam da s jedne strane podvučem paradoks da se Mediteran često prikazuje kao jedinstven geopoetički prostor, koji je istovremeno pun unutarnjih različitosti, a s druge strane da naglasim kolektivizam – „mi”, a ne „ja” horizont, kao odliku svih manje tolerantnih sredina, kaže Marojević i dodaje:

– Naravno, površan tretman multikulturalnosti posebno je prisutan kod nas, gde se pod tim pojmom umesto suštinske saživljenosti različitih vera i nacija rado podrazumeva sama činjenica da one žive zajedno na izvesnom prostoru. Otuda je dobar deo priča smešten u prostor Boke kotorske i Beograda, ali i Albanije, Egipta, Malte, a tu je, s druge strane, i nekoliko priča iz Barselone, objasnio je Igor Marojević.

Saznajemo od našeg sagovornika da će priča njegovog sledećeg romana iz etno-petoknjižja biti posvećena zanimljivostima srpske književne scene, a nosiće naziv „Španska sela”. Reč je o još jednom romanu koji razotkriva svojevrsne stereotipe, a stvarnost posmatra iz drugog ugla.

– Iz estetskih razloga, imena pisaca prevodim na španski i sve se dešava u Andaluziji, ali će konture ovdašnjeg književnog života biti prepoznatljive. Usled pomešanosti nespojivih kulturnih modela i nedostatka inicijalnog konteksta, naša sredina obiluje maltene gotovom proznom građom, i to je jedan od razloga što sada više vremena provodim u Beogradu nego u Barseloni. Recimo, mnogi koji se izdaju za hrišćane zapravo su pagani, ljudi prozapadnih nazora imaju komunističke manire, desničari i tradicionalisti su deca komunista, a odsustvo bilo kakvog konteksta dopunski je naglašeno tranzicijom. U svakodnevici, takve mešavine čine mehanizam mnogih grotesknih epizoda, a posebno na književnoj sceni, koja očito ne ume da se snađe u novom vremenu, primećuje Igor Marojević.

Na pitanje kako vidi ulogu kritike u gotovoj „životnoj proznoj građi”, Marojević je odgovorio da je njeno postojanje dovedeno u pitanje, zato što je zadatak kritike da u postojećoj književnoj produkciji prepoznaje nove potrebe društva i odgovore na duh vremena, čega kod nas generalno nema.

– Vrlo malo naših kritičara poznaje, na primer, savremenu zapadnoevropsku prozu, što se vidi po tome što često nagrađuju knjige po maglovitim, impresionističkim merilima, podržavajući arbitrarne unutarnje tokove srpske književnosti umesto univerzalnih. I upravo zbog arbitrarnosti i nedostatka konteksta ponekad NIN-ovu nagradu dobije roman koji bi bio razumljiv nekom čitaocu sa Zapada. S druge strane, i pored žešće hiperprodukcije romana, žirijima je više puta uspelo da daju NIN-ovu nagradu za roman godine feljtonu, ili zbirci priča. Na toj veštini svaka čast, naglasio je Igor Marojević.

Vežbanje govora za NIN

Posebno mesto u najavljenom Marojevićevom romanu „Španska sela” imaće književne nagrade, kao groteskna prilika za satisfakciju piscima koji ni posle nekoliko decenija na umetničkoj sceni nemaju ni publiku, ni prevode.

– Neki pisci koji su izgubili ili dobili NIN-ovu nagradu, ili neka druga važna priznanja, zaista su reagovali na načine koji mogu da budu deo građe za roman. Jedan je zbog izostale nagrade nagovestio da će prestati da piše, da bi zatim udario svoju susetku jer se suviše raspitivala za njegovu odluku. Onda je odglumio da je to učinio u napadu ludila, pa se popeo na krov kuće i zaista završio na četrnaestom spratu VMA. Jedan je bio nagrađen važnim priznanjem, od čega se ni do danas nije oporavio. Drugi se deset dana pred dodelu nagrade zaključao u sobu i vežbao govor, ali nije imao gde da ga održi, jer ga je žiri zaobišao. Bilo je u vezi sa nagradama i tuča i smrtnih slučajeva, rekao je Marojević, koji je kao završetak svog etno-petoknjižja najavio istorijske romane „Granica”, o Zemunu u doba NDH, i roman „Knjiženje”, o stradanju Nemaca u Vojvodini 1945. godine.

Marina Vulićević

02.03.05

Izdavačka kuća „Stubovi kulture“ predstavila je na ovogodišnjem Sajmu novi roman “Žega” poznatog pripovedača Igora Marojevića (1968) koji otvara buduću romanesknu (etno)tetralogiju. Kroz četiri različite priče autor će pokušati da demistifikuje istoriju i rasvetli fenomen multikulturalnosti. Marojević je do sada objavio romane „Obmana Boga“ (1997), „Dvadeset četiri zida“ (1998) i zbirku priča „Tragači“ (2001). Adaptacija romana „Dvadeset četiri zida“ izvodi se u Beogradskom dramskom pozorištu, a njegov prvi dramski tekst „Nomadi“ od maja 2004. igra se u Španiji. Poslednjih godina Marojević živi na relaciji Barselona-Beograd.

Pročitao sam skoro sve intervjue koje ste dali nakon objavljivanja “Žege” i primetio da je reč koju ste najčešće izgovorili u tim intervjuima reč “istorija”. Da li je “Žega” obračun sa istorijom?

- „Žega“ jeste neka vrsta obračuna sa istorijom. Naravno, znam da upuštanjem u taj „obračun“ neću ništa promeniti u svakovrsnoj okrenutosti lokalnog vizira ka prošlom. Želeo sam zbog sebe da napišem roman u kome bi lokalna politička, kulturna i ina okrenutost ka prošlosti i mitu bila demistifikovana, i u kome bi to bilo postignuto pre svega spoznajom o nemogućnosti objektivnog saznavanja istorijskih činjenica. Verujem, takođe, da je tokom devedesetih - pristizanjem izbeglica sa ratom zahvaćenih područja, kulturnim bekgraundom Miloševićeve politike i pogibijama rođaka, poznanika – dosta mladog urbanog sveta odjednom je postalo upućeno na povesti o vlastitom poreklu: na nešto o čemu do tada nisu imali pojma. Bio bih zadovoljan ako bi se u tom smislu bar nekoliko desetina čitalaca moglo da identifikuje sa glavnim junakom „Žege“, čiji doživljaji ilustruju rečeni šok nagle upućenosti na prošlost kao i to, da nije moguće spoznati čak ni ličnu, porodičnu istoriju.

Jak antimitski naboj

„Žega“ je, na neki način, obračun i sa domaćim istorijskim romanom...

- „Žegom“ sam želeo da napišem opreku klasičnom istorijskom romanu kakav je, u slučaju većine domaćih istorijskih romana iz devedesetih, ispostavljao književnost kao satelitski oslonac za istoriju i, u krajnjem slučaju, kao pomoćni poligon za nekakvu nacionalnu katarzu, utehu za njeno izostajanje iz domaće politike. Istorijski roman može verodostojno da tretira istorijske činjenice ali ne na način na koji bi predstavljao utešni poligon politike. Ja sam napisao radikalan roman koji uglavnom ne poštuje ni istorijske činjenice. Ali, prikazao sam ih kao moguće, kao nešto što se moglo desiti, već po pravilima savremenog žanra koji je poznat kao istoriografska meta-fikcija. Sve uzev, „Žega“ je istorijski roman sa jakim aistorijskim, antimitskim nabojem. „Žega“ je istorijski roman u kojem je mnogo bitnija reč „roman“ nego reč „istorijski“.

Dobronamerni kritičar

Bili ste veoma uticajan kritičar dok ste pisali književnu kritiku u jednom velikom dnevnom domaćem listu. Planirate li da se vratite kritici?

- Objavljuje se mnogo estetski problematičnih domaćih naslova, po ukus je rizično odveć ih čitati. Iako nisam važio za sasvim dobronamernog kritičara, vidim da sam kritike pisao katkad i previše dobronamerno. Ko da na delu miri takve disbalanse? Posebno mi je besmisleno da to činim sada, nakon što sam objavio prvu knjigu iza koje mogu da stanem u potpunosti. Sada bar više nemam nekih dilema. A dok sam kao kritičar imao određenog uticaja, imao sam i dilemu da li je medijska i književno-kritička pažnja posvećena mojim knjigama posledica vrednosti onog što pišem ili pak ne.

Kako vam se nametnula tema kojom se bavite u “Žegi”? Između ostalog, pišete o sukobima u Crnoj Gori, “bijelaši protiv zelenaša”, u trenucima kad se stvara zajednička kraljevina, ali tu priču, uz pomoć pripovedača, povezujete sa nesrećnim devedesetim godinama...

-Izabrao sam građu o zelenaško-bjelaškom ratu u Crnoj Gori dvadesetih godina XX veka, jer su štiva o toj temi nepouzdana ne samo s obzirom na ideološki oprečna mišljenja istoričara, nego su često takva i u okviru jedne te iste „ideologije“. Takav mi se zjap učinio zgodnim rekvizitom za mnoge dodatne relativizacije istorijskog. Zatim, reč je o sasvim malom ratu, što mi je omogućilo da prikažem radikalnu marginu rata, koju tretira sve više dobrih stranih pisaca savremenih istorijskih romana. Opet, u srpskoj književnosti dosta je pisano o ruralnom, ali uglavnom stereotipno i jednostrano. Hispanski pisci magijskog realizma su se proslavili upravo pišući o ruralnom, a ja ne vidim da su, na primer, sela severne Crne Gore manje iracionalna i oneobičena po sebi i u tom smislu manje magijska od latinoameričkih ili španskih. Autor samo ne sme da dozvoli da bude ponesen lokalnim, mora u svakom trenutku da ima distancu prema temi. Pa, ja možda i ne bih uspeo da dovršim „Žegu“ da nisam tri godine proveo u Španiji i tako se dodatno distancirao od građe. Zelenaško-bjelaški rat me je zanimao i kao slabo korišćena, maltene ekskluzivna prozna građa. Na kraju, taj rat je pre bio međuplemenski sukob nego građanski rat, što važi i za ovdašnje sukobe devedesetih s tim što su potonji proizveli znatno više žrtava. A vi znate da su u „Žegi“ tretirane i ovdašnje devedesete.

“Žega” je početak vaše etnotetralogije. Zamolio bih vas da nam otkrijete šta će biti tema sledećih nastavaka ove “prozne reke”...

- I sledeća moja dela biće u znaku regionalnog i marginalnog, prožeta, kako jedan kritičar reče „bespogovornim cinizmom“ u demistifikaciji istorije i površno shvaćenih teorija o multietnološnosti. Planiram da napišem roman o četiri godine NDH u Zemunu, kao roman o napeto miroljubivoj koegzistenciji Srba, Hrvata, Nemaca i Jevreja, s obzirom da je taj grad, u kojem inače živim kad sam u Srbiji, silom prilika bio najbezbednije mesto u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Planiram i roman o progonu Nemaca u Vojvodini od 1945. do početka pedesetih, kao roman o nešto manje miroljubivoj koegzistenciji Nemaca, Mađara, Rusa i Dinaraca. Lična spona sa temom je u tome što sam se rodio u jednoj kući u Vrbasu koja je do 1945. pripadala Nemcima koje smo mi proterali, pobili ili poslali u neki logor. Pak za kraj tetralogije išla bi čistija etno priča, knjiga znakovitog naslova „Mediterani“. Ta zbirka priča je praktično već gotova, a ovih dana odlazim u Španiju da se na neko vreme apsolutno posvetim pisanju romana, ljubaznošću književne fondacije „Valparaiso“.
Ono što se ovde dešava u poslednjih 15 godina tvori pomereniju građi od one koju je koristio Domanović. U njegovo vreme jeste bilo ratova, narodnoga ludila i samovolje vlasnika, ali ne i tolikog odsustva morala. Zatim, način na koji je danas PR-ideologija u Srbiji uhvatila korena prilično je komičan. Ja sam čekao da se takva građa nataloži da bih je pretakao u romane čiji će opšti okvir činiti krvave margine naše krvave prošlosti. To je slučaj i s „Žegom“. Što se multikulturalnosti ili interkulturalnosti tiče, kao takođe bitnih aspekta te moje etno-celine, odnosno kao termina koji su kod nas u poslednje vreme rado korišćeni, plašim se da je priča o krvi ili bar nasilju, nažalost, jedina domaća autentična interpretacija tih termina. NJihovo korišćenje i u ozbiljnijim sredinama zaslužuje oprez, a kod nas se svodi na krvavu grotesku. U tome vidim tragediju, ali i vrhunsku proznu građu. Posebno kad se predstavi kroz vizir površnog shvatanja etnološkog.

Drama „Nomadi” u španskom teatru

U Španiji se izvodi vaš dramski tekst “Nomadi”. O čemu govori ta drama?

- I „Nomadi“ počivaju na kritici multikulturalnosti. Kao i političke korektnosti - discipline koja je neophodna zaostalim sredinama poput Balkana, ali koja na Zapadu uveliko doživljava svoju dekadentnu, čak autoparodijski dekadentnu fazu. U komadu troje Španaca, jedan Englez i po jedna Ruskinja i Čileanka zajednički iznajmljuju stan u Barseloni i nastoje da posredstvom političke korektnosti proguraju neki koliko-toliko lagodan suživot. No, pošto je u pitanju skučen prostor stana, u kojem se gubi distanca – a ja se u skoro svakom svom delu bavim gubljenjem distance unutar skučenih prostora – to se, najviše zahvaljujući njihovim predrasudama, pokazuje nemogućim. “Nomadi” su priča o teškoćama s kojima se multikulturalnost suočava na skučenom prostoru. Režiser je Đordi Mesaljes, koji je uradio nekih 60 komada, a pročuo se po adaptacijama Bernharda i Mameta, meni inače omiljenih savremenih dramskih pisaca. Producent je barselonski Institut za teatar. Komad je praizveden krajem maja u Tarasi kod Barselone, u sali Marija Grau Instituta za teatar, a izvođen je i u samoj Barseloni, kao i na festivalu “Akt Euskadi” u Bilbau. Možda i drugde, ali to ne znam.

Mića Vujičić

24.10.04

Novi roman Igora Marojevića „Žega”, nedavno objavljen kod „Stubova kulture”, djelo je o nemogućnosti spoznavanja istorije. Autor piše o Crnoj Gori, dvadesetih godina prošlog vijeka, kao i o nedavnim događajima. U „Žegi” se prelama nekoliko istorijskih slojeva, viđeni iz perspektive pojedinca, a dobar dio knjige posvećen je i „zelenašima” i „bjelašima”.

Igor Marojević je završio Filološki fakultet u Beogradu. Od 2001. godine živi i stvara u Barseloni. Objavio je romane „Obmana Boga”, „Dvadeset četiri zida”, zbirku priča „Tragači”.

U romanu „Žega” istorija je predstavljena kroz pojedinačna iskustva ljudi. Otkud takav pristup?

- Istorijski roman može da kroz kolektivna iskustva ugađa takozvanim opštepotvrđenim činjenicama, to može da čini i kroz, kako vi kažete, pojedinačna iskustva ljudi, ili ta iskustva-a to je negdje i najčešća forma pisanja savremenog istorijskog romana-može da podvrgne obilnijoj fikcionalizaciji, pri čemu istorijski fakti postaju manje bitni od samih operacija na tekstu. Moj roman pokušava da radikalizuje potonju formu pisanja i da istoriju izmjesti na marginu u smislu prikazivanja njene nespoznatljivosti. Samim tim „Žega” ostaje jedna vrsta istorijskog romana jer se bavi istorijom, ali ne na jednosmjeran način, već je više od istorije same interesuje proces spoznavanja istorije. Takav subžanr je u teoriji književnosti poznat pod odrednicom „istoriografska meta-fikcija”. U njemu sama istorija postaje drugostepeni činilac koji se, između ostalog, tiče i građe: prije svega je riječ o fikcionalnom tekstu, a u takvom tekstu logično je da ono, fikcionalno, treba da prevagne nad građom koja postaje nešto drugostepeno.

Pišete i na španskom, kako Vam „leži” to pisanje i razmišljanje na tuđem jeziku?

- Do sada sam na španskom pisao samo eseje i dijaloge za svoju prvu dramu „Nomadi”. Riječ je o formama u kojima autor može da donekle prilagodi pismo vlastitim limitima u poznavanju jezika. S prozom to nije slučaj. Kako je riječ o žanru koji čini moj prvenstveni okvir, rekao bih da je moje autorsko obretanje u tuđem jeziku ipak još daleko od suštinskog.

Neki su naši sunarodnici skloni sa istoriju uče čak i uz gusle i epsku poeziju. Međutim, Vi u knjizi „Žega” ispoljavate stav da istoriju nikad nije moguće realno rekonstruisati i objektivno je spoznati, tako da čitaoca ostavljate u dilemi za mnoga doskorašnja istorijska uvjerenja. Možete li objasniti prirodu i opravdanost ovakvog stava?

- Što vele Linda Hačn i Ričard Rorti, prošle događaje poznajemo samo putem njihovih diskurzivnih zapisa, njihovih tragova u sadašnjosti. Dakle, s jedne strane, tekst po sebi je primaran u odnosu na istoriju, s druge tragovi koje on ostavlja okreću vidik ka sadašnjosti: tumačenje sadašnjosti na osnovu priče o prošlosti još je jedna osobina istorio-grafske meta-fikcije. Time se postiže aluzivnost, zar ne? Tim se poslom najvjerovatnije bavi i „Žega”.

U istoj knjizi ste se dotakli i istorijskog perioda (oko 1918. godine), vrlo delikatnog za Crnu Goru. Kad je već tako, možda ste dužni i da to malo prokomentarišete, tim prije što je za mnoge Crnogorce bio tragičan.

- Dozvolićete da je Holokaust ipak bio kudikamo tragičniji, pa je, da navedem samo jedan primjer, D.M. Tomas ipak doinekle sebi dozvolio parodiju tragičnog u „Belom hotelu”, jednome od međaša savremenog senzbiliteta u romanu. Parodija se odavno ne svodi na sprdnju, lakrdiju; uveliko se koriste termini poput „ozbiljna parodija”, „gorka parodija”... Čitaoci koje interesuje period koji pominjete ne mogu da ga na istorijski vjerodostojan način spoznaju na osnovu „Žege”, ali, kako ipak ima mnogo potencijalnih čitalaca koji ne znaju mnogo o tom periodu, oni za istorijske izvore o njemu mogu da se zainteresuje čitajući „Žegu”, pa da pokušaju da sami donesu neke istorijski vjerodostojnije zaključke.

Čije Vam je opredjeljenje bilo shvatljivije, onih sa bijelog ili sa zelenog papira? Zbog čega?

- Ono što trenutno nalazim relevantnim jeste da kažem da u romanu ima tri naratora, od kojih je jedan brat bivšeg zelenaša čiji iskazi formiraju dobar dio njegovih iskaza, drugi je bivši bjelaš i komunista, treći je junak s kraja 20. vijeka i malo šta zna o svemu tome. I da niko od njih nije ideološki ostrašćen.

Ko je u tim događajima, po Vama, bio glavni promoter zla? Šta je tu mogao da uradi običan čovjek, osim da strada?

- Glavni promoter zla je, kao i uvijek, bio primitivizam. Običan čovjek je, osim da strada, mogao jedino da se preseli.

Jednom ste rekli da ste otišli u Španiju između ostalog i zbog namjere da se upoznate sa većom kulturom, što istovremeno podrazumijeva da postoji i neka manja koju ste već upoznali. Pretpostavljam da ste mislili na kulturu u svom bivšem okruženju (u Vojvodini i Srbiji). Dakle, još prije spoznaje te veće, znali ste da je srbijanska i vojvođanska kultura, mala. Na čemu se zasniva Vaše komparativno vrednovanje kultura?

- Da govorimo o književnosti. Za srpsku književnost ne mislim da je mala, ali je svakako manja od španske, tačnije hispanske. Dok je srpska književnost širi internacionalni uticaj i opipljiviju referentnost izvršila jedino Kišovim djelima, hispanska je mnogo veći uticaj načinila preko Borhesa, pod čijim je poetičkim uticajem bio i Kiš. Da ne govorimo o Servantesu koji je prije toliko vjekova anticipirao, pa i uticao, na formiranje postmodernog senzibiliteta. To mi se čini opipljivim mjerilima, a moglo bi se još štošta dodati.

Porijeklom ste iz Crne Gore pa Vas moram pitati kako se „snalazite” s tim crnogorskim korijenima? Da li Vas na neki način opterećuju ili postepeno zaboravljate na njih?

- U tim kategorijama mogao sam da šire govorim do odlaska u Barselonu, od kada, živjeći u jednom stvarno multikulturanom gradu, živim među različitim rasama i u drugoj realnosti u kojoj vidim da nije bitno-sada je vrijeme da parafraziram Ničea-odakle dolaziš koliko je bitno kuda ideš.

Obzirom na Vaše obrazovanje i profesiju siguran sam da imate valjan uvid u crnogorsku književnost danas. Šta nam možete reći o njoj i njenom uticaju na naša kulturološka kretanja u opštem smislu.

- Posljednje tri godine se, osim svojom književnošću, bavim gotovo isključivo hispanskom književnošću, u okviru prevođenja, postdiplomskih studija i u drugim okvirima. Ako to u praksi znači-a znači-otkrivanje cijelog jednog književnog rudnika koji je na jezicima nastalim iz srpskohrvatskog zapravo veoma slabo poznat i prilično arbitrarno prevođen, razumjećete da malo tu ostaje mjesta za praćenje drugih književnosti.

Vaša drama „Nomadi” objavljena je na španskom jeziku. Recite nam nešto više o njoj?

- „Nomadi” su pokušaj da se kritikuje politička korektnost, kao disciplina koja je neophodna zaostalim sredinama poput Balkana, ali koja na Zapadu već uveliko doživljava svoju dekadentnu, čak autoparodijski dekadentnu fazu. U komadu troje Španaca, jedan Englez i po jedna Ruskinja i Čileanka iznajmljuju stan u Barseloni i pokušavaju da posredstvom političke korektnosti proguraju neki koliko-toliko lagodan saživot. Međutim, pošto je u pitanju skučen prostor stana, u kome se gubi distanca -a ja se u skoro svakom svom djelu bavim gubljenjem distance unutar skučenih prostora-to se, najviše zahvaljujući njihovim predrasudama, pokazuje nemogućim. „Nomadi” su priča o tome kako multikulturalnost teško da može da postoji na skučenom prostoru. Režiser je Đorđi Mesaljes, koji je uradio nekih šezdeset komada, a pročuo se po adaptacijama Tomasa Bernharda i Dejvida Mameta. Producent je barselonski Institut za teatar. Komad je pra-izveden krajem maja u Tarasi kod Barselone, u sali „Marija Grau” Instituta za teatar, a izvođen je i u samoj Barseloni i na festivalu „Akt Euskadi” u Bilbau. Možda i drugdje, ali to trenutno ne znam.

Prevodite i sa španskog. Koje ste nam to pisce približili?

- Riječ je o dva naizgled sasvim različita, ako ne i suprotna pisca, Špancu Enrike Vila-Matasu, te pokojnom Čilencu Robertu Bolanju i njihovim djelima „Samoubistva za primjer” („Aleksandija pres”, 2004), odnosno „Isprave za ples” i „Udaljena zvijezda” („Svetovi”, 2002, 2004). No, poetička kopča među njihovim knjigama ipak postoji i ona se može prepoznati u pokušaju osobenog preispitivanja i revidiranja borhesovskog pisma u današnje vrijeme. Dok se Vila-Matasov pripovjedač zavlači u skrajnutije i manje tretirane uglove biblioteke, Bolanjo je distancu od borhesovskog koncepta kratke priče postigao njegovim presijecanjem karverovskim, a riječ je o dva najuticajnija koncepta kratke priče u dvadesetom vijeku. Kako su posrijedi oprečni pristupi, pseudodokumentarno-ludički s jedne i neorealistički s druge strane, te kako je u njihovo kombinovanje unio neviđen balans, jasno je da je Roberto Bolanjo iz svoje prividne poetičke smješe izašao kao sasvim autentičan autor.

Koliko pisac treba biti i misionar misli koja podržava sve što je napredno i ljudsko?

Sve manje vjerujem da treba to da bude, mislim da je najbolje da što više govori i piše u svoje ime. Uostalom, sve više je i pitanje šta je to napredno. Recimo, u posljednjih nekoliko decenija proizvedeno je više informacija nego za sveg ostatka trajanja čovječanstva. Mada na početku napredna - budući da je omogućila da mnogi civilizacijski detalji postanu oblasti za sebe pa je tako omogućila i veću slobodu izbora - takva perspektiva se usput zamaglila. Sada već enormna količina informacija koja se proizvodi teško da ima suštinskije veze sa progresom, ona je prije balast koje zbog pitanja kompeticije nijedan punkt moći ne može da se liši i sve više vodi ludačkoj akceleraciji i površnosti, na kraju krajeva i pospješivanju ratova.

Drago mi je ako čitaoca ostavljam u dilemi za mnoga doskorašnja istorijska uvjerenja. Ona su, u najvećem broju slučajeva, ionako bila pogrešna, s obzirom na ovdašnju hiperprodukciju istorije i predanja - opštem poslu koji se, kako vidimo, s vremena na vrijeme pretvara u krvavi luksuz. Osim te „opravdanosti”, nju nalazim i u bogatoj istoriji (post)moderne literature. Niz teoretičara je zahtijevao novi odnos prema istoriji, a to su dobrim dijelom činili na osnovu pomaka unutar te literature. Derida, Fuko i kompanija, svi na sličnom tragu, evo da taj trag markiram za početak parafrazom Mišela de Sertoa, po kome pisanje istorije istiskuje stvarnu prošlost koja bi danas bila ograničen i ograničavajući pokušaj da se shvate odnosi između mjesta, discipline i konstrukcije teksta. Mada bi govoreći o tome trebalo krenuti još od Ničea.

Vujica Ognjenović

02.08.04

Posle "Obmane boga" i "Dvadeset četiri zida", Igor Marojević napisao je i treći roman, "Žega", nedavno objavljen u "Stubovima kulture". Knjigu je završio u Španiji, gde već tri godine živi i radi, ali sama radnja ima veze sa jednom drugom zemljom i jednom drugom istorijom... Mesto radnje je SCG, a vreme je "sklopljeno iz nekoliko slojeva istorije", pri čemu se najviše tretira doba borbe između belih i zelenih u Crnoj Gori. Zasićen čitanjem domaćih istorijskih romana, "koji su ugađali istoriji više nego što je trebalo", Marojević je želeo da napiše knjigu koja će istoriju marginalizovati.

Citiram te: "Žega" je dekonstrukcija istorijskog romana...
- Nasuprot romanima u kojima fikcija služi činjenicama, te nacionalnoj katarzi u književnosti kao utesi za njen izostanak iz zvanične politike, "Žega" se igra istorijom. U knjizi je teško dokučiti šta se stvarno dešavalo u segmentu prošlosti koji je prikazan. Istorija je prikazana kao pošast, kao neman koja grabi, kao kolektivno mentalno stanje koje mnogi od junaka trpe mimo svoje volje. Na delu je potpuna marginalizacija opšte potvrđene istorije u jednom istorijskom romanu, nešto što možda unosi izvesno osveženje u srpsku književnost, da ne budem pretenciozan, ili možda već jesam.

Znači otpor istoriji?
- Bio sam zasićen njome jer sam živeo ovde i video kako ona utiče na ljude, kako oni bukvalno na osnovu predanja, jedne isključivo oralne kulture, formiraju mišljenja o politici ili o nekim drugim vitalnim pitanjima. Hteo sam da prikažem otpor prema istoriji koji, opet, nije jednoznačan u tom smislu što ja priznajem da je istorija jako bitna ovom društvu, ali je samo moja stvar kako ću je prikazati.

Ali "žega" je i velika vrućina u glavi?
- Žega u glavi, žega kao prikazivanje konstelacije u kojoj je sve ogoljeno, u kojoj nema nikakve distance, nema hladnog rasuđivanja, žega je face to face odnos i, takođe, žega ima veze sa paganskim solarnim kultom čiji se običaji prikazuju ili parodiraju u knjizi.

Pisanje "Žege" se odužilo - lični ritam pisanja ili nešto drugo?
- To nipošto nije moj ritam pisanja. Ipak, ovaj roman nastajao je još od sredine devedesetih, a tek sam odlaskom u Španiju dobio priliku da se od svih tih tadašnjih događaja, kao i od same građe, distanciram. Kada sam građu za roman doživeo kroz prizmu drugog jezika, ali i kroz prizmu redukovanog srpskog jezika, stvari su same otpadale. Skraćivao sam dosta, ali ovo je prva knjiga iza koje mogu da stanem sto odsto.

Etnotrilogija

- "Žega" je početak etnotrilogije. Dok se ona bavi takozvanim našim narodima, drugi će roman, takođe istorijski, tematizovati zaposedanje kuća prognanih i pobijenih Nemaca u Vojvodini, u jednoj takvoj kući sam i ja rođen. Biće to priča o Dinarcima, Rusima, Nemcima i Mađarima i zvaće se "Knjiženje". Treću knjigu zamislio sam kao zbirku priča znakovitog naslova "Mediterani", gde ću pisati i o svom španskom iskustvu.

Nomad u Barseloni

U poslednje vreme, kaže Marojević, uspeva da živi od svog spisateljskog rada zahvaljujući stipendijama, ali i od svog prvog pozorišnog komada koji se izvodi u Španiji.
- Naručen mi je komad o savremenom životu u Barseloni i napisao sam kritiku površno shvaćene multikulturalnosti i političke korektnosti, dramu koja se zove "Nomadi". Komad se igra u Barseloni, a bio je i na festivalu u Bilbau. Koliko sam ja video, publika je "pohvatala" stvari, pošto su Španci dosta ironični, ironija im je integrisana čak i na nivou rečenice što je i normalno u zemlji Don Kihota.
Smatraš li sebe emigrantom?
- Smatram sebe nomadom. Živeo sam do sada u šest gradova, što i jesam i nisam birao. Nedostatak takvog života je u tome što ne postoji čvrsto uporište, a prednost je što čovek nije mentalno kupljen prevelikom blizinom uvek iste životne infrastrukture. Ako čovek ume da kontroliše svoju mentalnu ćudljivost, onda to može dobro da funkcioniše.

Lj. Pupezin

21.07.04

BUDVA - Na kamenom Trgu pesnika u Budvi autorsko veče imao je Igor Marojević (36), rođen u Vrbasu. Do pre tri godine živeo je u Beogradu, gde je završio filološki fakultet - odsek srpski jezik i književnost. Od 2001. godine živi i stvara u Barseloni.

Njegov prvi roman "Obmana Boga" objavljen je 1997. godine ("Stubovi kulture"). Kod istog izdavača je objavio i prozna dela "Dvadeset četiri zida", "Tragači" i roman "Žega" koji je nedavno izašao i za koji je dobio nagradu "Borislav Pekić".

O čemu govori roman "Žega"?

- O nemogućnosti poznavanja istorije. Govori o Crnoj Gori, ratu u Juti (SAD) i o našim devedesetim godinama prošlog veka. To je roman koji je suprotnost klasičnom istorijskom romanu. Tu postavljam temu da se istorija ne može spoznati, odnosno da konačna slika svakog rekonstruisanja opšte istorije mora biti iskošena.

Zašto ste napustili zemlju?

- Pre svega zbog želje da steknem drugačije iskustvo. Sticajem okolnosti, mogao sam da se preselim u Barselonu. Želeo sam da se upoznam iz prve ruke sa jednom većom kulturom. Čovek ne može ni da uspostavi valjane kriterijume ako nije upoznao nešto drugačiji život od našeg. Opšte je mesto da je Servantes rodonačelnik savremenog senzibiliteta književnosti, dok je rodonačelnik španskog književnog pravca (esperanto) Valje Inklen, pak, uticao na mnoge pisce hispanoameričkog magijskog realizma. Ako čitate književnost koja je iznedrila takve pisce, horizont se pomera.

Pišete i drame.

- U drami, na španskom, "Nomadi" propitujem onu drugu stranu multikulturalnosti. Reč je o skeniranju ljudskih duša. U toj drami šest ljudi različitih nacionalnosti iznajmljuju stan u Barseloni. Sva njihova nastojanja da po principu političke korektnosti provode jedan ugodan saživot ne uspevaju i on se postepeno urušava. Drama se izvodi u Barseloni i Bilbau.

Prevodite sa španskog na srpski.

- Prvi moj prevod je "Udaljena zvezda", u izdanju novosadskih "Svetova", Roberta Balonje, čileanskog pisca, koji je napisao uzbudljiv roman o svojoj zemlji za vreme Aljendea i o dolasku Pinočea na vlast. Bolanjo je jedna od najmarkantnijih pojava nove latinoameričke književnosti, koji je nažalost umro 2003. u pedesetoj godini u Barseloni. Drugi roman koji sam preveo je "Samoubistvo za primer", Enrika Vila-Matasa, takođe izuzetnog pisca.

Ostajete li u Barseloni?

- Videću. Možda ću ostati, a možda ću se vratiti u Beograd, grad koji stalno sanjam, ili ću otići na neku treću stranu - kaže na kraju Marojević.

Stanko Papović

28.11.08 Popboks

Građanski rat u Crnoj Gori na početku 20. veka. Stevan se upušta u zabranjenu vezu s Marijom i time priziva krvnu osvetu. Niko ne izlazi živ, jer gde god da neko od junaka krene, zadnjica mu je pozadi...



Ako su odnosi među ljudima tako teški, to je stoga što su ljudi stvoreni da se ubijaju, a ne da imaju odnose, zapisao je Emil Sioran. Iako je rat obično sinonim za užas, pustošenje, strah i nehumanost, ima pisaca (npr. Selin, Džozef Heler, Kurt Vonegat, Emrouz Birs) koji su u svojim delima koristili rat kao podlogu za apsurd, parodiju, sarkazam ili grotesku.

Igor Marojević je u romanu Žega (Laguna, 2008), a koji sa romanom Šnit (2007) čini prva dva dela petoknjižja Etnofikcija, blizak knjigama pomenutih autora. On podseća da je građanski rat u Crnoj Gori s početka prošlog veka između bjelaša i zelenaša (pristalica i protivnika Kraljevine SHS) bio najapsurdniji rat vođen na ovim prostorima.

Zaplet se dodatno intenzivira poterom za preljubnikom koji je pogazio običajne zakone i prizvao krvnu osvetu. Veza glavnog junaka Stevana s Beograđankom Marijom postaje kobni ljubavni trougao: lanci ljubavne sreće ponekad su toliko teški da je potrebno troje da ih nose. Ženske grudi mogu biti preslatke voćke, ali i bombe...

O svemu ovome (tehnikom skaza) svedoči nam starac, Stevanov stogodišnji brat, koji krajem 90-ih prošlog veka leži u bolničkoj sobi na Banjici i o tome priča grudobolnom mladiću, otkrivajući mu strašne i odvratne tajne o njegovom poreklu, ali i „zakon“ da rat na ovim prostorima kao da nikad nije ni prestajao, niti će ikada prestati.

Ovaj „mesni rat“ među crnogorskim plemenima naliči na farsu (doduše, s krvavim ishodom) tim pre što se vodi implicitno, iza kulisa, daleko od očiju javnosti. Postoji samo jedno pravilo: nema pravila, sve je dozvoljeno. Bratoubilačke spletke, gramzivost, skrnavljenje grobova, način na koji brđani doživljavaju erotiku (i masturbaciju), sevdah, mnogo toga u romanu biće čitaocu strašno, ali i smešno.

Marojević se znalački poigrava ne samo s običajima tadašnjeg crnogorskog (a i srpskog) življa, već i sa samom prirodom čoveka s Balkana: svako od nas nosi u sebi zver, samo je potrebno nešto da je podstakne. Jednostavna i snažna logika Žege nameće se sama od sebe – što je više ljudi uključeno u nešto, to je manje humanosti i pravde.

Mnogobrojni likovi otežaće čitaocu da u prvoj četvrtini knjige prati fabulu (koja je prstenasta, kako bi rekao dobri stari Aristotel), dok ne pohvata sve konce. A onda će ga šaroliki svet Žege podsetiti da iz „tamnice kakav je Balkan“ nema bežanja. Svi će pre ili kasnije imati svoj deo vlasti, odnosno vratiti mu se.

Žega je roman koji zahteva ozbiljnog i posvećenog čitaoca, iako se to ne može pretpostaviti na osnovu zaista neprikladnih korica koje mogu lako prevariti da je posredi nekakav ljubavni roman za domaćice. A ovo je zapravo snažan „sirovi, krti realizam“ s mnogobrojnim postmodernističkim bravurama kao što su neobično rešena sintaksa, mnogobrojne reminiscencije (kao recimo parodija Koštane s početka romana), osobeno razračunavanje s mentalitetom, zakoni brđanske etike i još mnogo toga.

Nenad Župac

20.09.08 Danas

Ova godina postaje književno interesantna po relativno velikom broju izmenjenih i dopunjenih izdanja već priznatih i nagrađenih romana. Posle Davida Albaharija, koji je preradio svoj “Mrak”, pa Josipa Mlakića sa “Živima i mrtvima”, pojavila se i nova verzija “Žege” Igora Marojevića, ovoga puta u izdanju Lagune, matične piščeve kuće u kojoj radi i kao urednik prestižne edicije domaće proze “Meridijan”.

Prerađivanje većpostojećeg književnog dela najčešće je motivisano tržišnim razlozima, mada postoje primeri koji pokazuju da je ova igra sa dvoseklim mačem u potpunosti uspela da promeni percepciju dela. Možda su najbolji primer “Rani jadi” Danila Kiša, kojima je dodavanje “Eolske harfe” iz 1983. godine potpuno promenilo strukturu. Opasnost koju prerade mogu da nose sa sobom nalazi se u gubitku naklonosti publike kojoj se originalno delo svidelo, kao i u pogrešnim tumačenjima koja potom mogu da uslede, ali potreba da se svake godine ima nova knjiga često nadvladava sve drugo. Današnja pozicija književnosti, odnosno pisca i njegovog dela, u velikoj meri se razlikuje od one s početka osamdesetih godina proteklog stoleća, i savremena potreba za prisutnošću u javnosti često nadvladava potrebu za umetničkom doslednošću i strogošću. To je danak koji se mora platiti dobu u kome živimo. U tom smislu pre svega treba razumeti i intervencije koje je Marojevićnačinio strukturi “Žege”

Roman, koji je prvi put objavljen kao izdanje “Stubova culture” 2004. godine i koji je najavljen kao prva knjiga etno-petoknjžja “Etnofikcije”, morao se čitaocima učiniti prilično hermetičnim. Priča o Crnogorcima iz Gorika, Brezovika i okoline, plućnim bolestima, sukobu unitarista i separatista, ljubavi i neveri, i, konačno, identitetu, teško da je mogla da bude razumljiva s obzirom na idiosinkratički Marojevićev stil i sižejni postupak koji koristi postmodernu, decentralizujuću strukturu da bi ispripovedao veoma lokalnu priču.

Ovogodišnje izdanje fabularno nije donelo ništa novo, međutim svojim sižeom je pokušalo da odgovori onome što pisac očigledno smatra potrebom publike i ja se s tim u vezi u potpunosti slažem sa njim. Današnja publika, a pri tom mislim i na onu iz vremena prvog izdanja "Žege", suviše je lenja da bi se propustila prilika da joj se podiđe, odnosno da joj se olakša. Ovim ustupkom, ovim naknadnim shvatanjem, Marojević, ipak nije učinio ništa loše za roman, naprotiv. Istaknute su neke značenjske linije, koje su u mnogome ostale skrivene iza naslaga često prenaglašenih jezičkih igara kojima je ovaj pisac više nego sklon. Veliki posao na ojačavanju narativnog vezivnog tkiva i na poboljšavanju čitljivosti krunisan je otkrivanjem jasnijih paralela između onoga o čemu se u romanu pripoveda i onoga što nam se dešava. Drugim rečima, "Žega" se u svom drugom izdanju mnogo više tiče našeg vremena, ne gubeći pri tom lokalni kolorit, kako istorijski, tako i geografski. Dok je "Žega" iz 2004. godine ličila na poderanu mrežu motiva i fabularnih linija, koje su se ukrštale pa zatim razdvajale u nedogled, ovogodišnja verzija ima jasnije označene potke, kroz koje su zatim provučene mnogobrojne narativne niti koje čine konačno tkanje romana.

Interesantno je primetiti da i nova korica knjige govori o njenom "polagunjenju", što, da ponovim, nije nužno negativno određenje. Kako bilo, artistička fotografija Anhela Hovea, sa (post)modernističkom konotacijom, zamenjena je nepotpisanom fotošop montažom, na kojoj se iza obezglavljene figure, koja podseća na Engra i/ili Goju, vidi stari Beograd. Kao da su izdavači autor želeli da se okrenu drugačijoj, pažljivo odabranoj publici.

Čitanje je odavno postalo luksuz. Književnost mora da postane svesna novog mesta koje joj pripada i koje joj je namenjeno. Televizija, internet, razni multimedijalni sadržaji potiskuju knjigu i čitanje u drugi plan i nastoje da im umanje društveni značaj, ali im istovremeno i ostavljaju prostor za angažovanije delovanje, jer ljudska potreba za pripovedanjem ne prestaje. Prilagođavanje književnosti novonastalim društvenim i tržišnim uslovima, koje promovišu novi privatni izdavači kao što je "Laguna", ima svoju cenu. Igor Marojevićje toga očigledno svestan i to je dobro. Njegov ovogodišnji pokušaj približavanja (visoke) književnosti širokoj publici uspeliji je od, po mom mišljenju, prošlogodišnjeg "Šnita", bez obzira na to što je adaptacija ipak lakši posao od kreacije. Pri tom samom tekstu nije učinjena nepravda i to je popriličan uspeh. Nadam se da će čitaoci to uspeti da cene.

04.12.04 Danas

U novoj knjizi Igora Marojevića roman je sa istorijom izravnao račune. Roman je istoriju pozvao na dvoboj. Ako već hoćete: roman je istoriji zavrnuo uvo. Teško je utvrditi da li je isti u svojoj borbi za autonomiju stigao do pobede, ali je bar glasno i jasno rekao da se uloge moraju zameniti. Zloupotreba istorije mora prestati, a sa ukidanjem te društvene malverzacije, prestaće i jedna literarna: istorija će služiti romanu, a ne roman istoriji. Time će se priči sa vrata skinuti teg povesti, a usput će se rešiti i još poneki problem širih društvenih razmera. Pisac "Žege" dijagnosticirao je taj problem u rečenici (izgovorenoj u jednom intervjuu) koja kaže da tamo gde nema sadašnjosti i budućnosti, mora biti prošlosti. A kada ti prošlost postane sadašnjost, onda budi siguran u jedno: ti si izgubio budućnost.

Prethodni pasus nećete pronaći u Marojevićevoj knjizi. Te rečenice će vam odzvoniti u glavi tek nakon njenog čitanja, što i jeste najveći domet "Žege". Reč istorija se u "Žegi" gotovo ni ne pominje, a pisac, koji je uvek na strani romana, zadaje udarac istoj reči koristeći se njenim oružjem: pišući istorijsku priču.

Za svoju glavnu temu Igor Marojević uzima sukob između bjelaša i zelenaša u Crnoj Gori do koga dolazi u vreme stvaranja zajedničke kraljevine, dvadesetih godine prošlog veka. Filmski zavodljivo uvodi čitaoca u priču. Glavni junak, teških devedesetih koje jedva dišu pod pritiskom istorije, leči pluća u bolnici i u laptop upisuje priču starca sa kojim deli sobu. Nakon višeslojne starčeve priče o ovom crnogorskom sukobu, glavni junak pokušava da od svih tih fragmenata sklopi smislen mozaik. Tako dobijamo niz zanimljivih epizoda: nekoliko životnih priča koje pisac vešto paralelno prati. Sve te životne priče imaju veze sa bjelašima i zelenašima, ali, na kraju, što i jeste bila Marojevićeva namera, vidljiva je nemogućnost da jednim pogledom obuhvatimo ovaj sukob i da o njemu donesemo konačan sud.

Kako da to učinimo kada svaka epizoda u "Žegi" na ovaj problem baca novu senku? Kako da sagledamo složenu istoriju, kada glavni Marojevićev junak ne uspeva da razotkrije čak ni lik svoga oca? Šta tek reći nakon epizode o sličnom sukobu koji se događa na drugom kontinentu, a o kome gotovo ništa ne znamo? Istorija je ovde raskrinkana."Žega" otvara romanesknu etnotetralogiju koja će se, između ostalog, baviti i problemom multikulturalnosti. Kako najavljuje pisac, u buduća tri dela ove etnoreke, pisaće o četiri godine NDH u Zemunu, zatim o progonu Nemaca iz Vojvodine nakon Drugog svetskog rata, a ciklus će završiti zbirkom priča "Mediterani".

Mića Vujičić

28.09.04 Blic

Junak romana, mlad, urban i učen, ali (kao Petar Rajić iz „Dnevnika o Čarnojeviću“) bolestan na plućima, pokušava da razume sebe i ratne devedesete pomoću svedočanstava o sudbinama predaka koji su živeli u vreme stvaranja Jugoslavije. Dok surova plemenska razračunavanja, pokrenuta „mesnim ratom“ oko Rovačke republike, zasnovana na epskim idealima izvitoperenim gramzivošću i vlastoljubljem, najavljuju razgradnju patrijarhalnog društva, dotle junakovo iskustvo pokazuje da je takvo stanje konzervirano, da je iskvareni, lažni tradicionalizam (oličen u šumaru, zatočeniku neprovetrene sobe, koji svoju invalidnost tumači kao moć) razlog izopštenosti naroda iz planova Zapada koji su poistovećeni sa napretkom civilizacije. Junakov deda, Stevan, drzak da još početkom 20. veka zgazi patrijarhalne zakone, obeščasti devojku i izbegne vojnu obavezu, blizak je prosečnom savremenom čoveku i, upoređen sa svojim rivalima koji se pozivaju na epske ideale a ustvari su nemoćni perverznjaci i prznice, izgleda kao pošten i human. Na putovanju (sazrevanja i isceljenja) ka svojim seljačkim korenima, junak shvata da je plućnu (antiratnu) bolest nasledio, da je ona ospoljena trauma poraženog epskog čoveka i njegove već groteskne težnje ka Zapadu.
„Žega“ formuliše i razrešava glavne probleme savremenog srpskog romana: odnose između junaka i pripovedača (koji je kroz pravu pošast naracije u prvom licu uprošćen i banalizovan), tačke gledišta i „objektivne istine“, teme, fabule i kompozicije, odabrane leksike i smisla dela, kao i uloge umetnosti u sredini kakva je naša, osetljivija za politiku nego za poeziju. Vraćajući nas Crnjanskom, Rastku Petroviću, Bori Stankoviću i Kišu, predlažući blagotvoran uticaj drame, putopisa i filma, Marojević najavljuje novo doba našeg romana. U srpskoj književnosti dugo nije bilo ovako kvalitetnog i originalnog umetničkog dela.

Vesna Trijić

01.09.04 Zlatna greda

Iako, najverovatnije, tu vrstu aktuelnosti nije imamo u prvom planu dok je pisao svoj roman Žega, ovo, novo delo Igora Marojevica je, izmedu ostalog, i veoma politicki aktuelno: knjiga se svojom okvirnom tematikom bavi Crnom Gorom u godinama neposredno nakon Prvog svetskog rata i stvaranja nove trojedine kraljevine. Medutim, po svemu onome što je do sada radio kao pisac i prevdilac, Igor Marojevic je autor koji se brižljivo cuvao dnevnopolitickog angažmana, pa ni ovoga puta u tom smislu nije napravio izuzetak, vec je pre svega sticaj okolnosti ucinio da jedna tema, tj. siže koji je pisac brižljivo godinama sklapao u celinu, dobije, pored ostalog, i dnevnopoliticku konotaciju. I tu je, otprilike, kraj te vrste aktuelnosti Žege, s obzirom da narativni postupak i njegova semantika umnogome (ili: u potpunosti) odvajaju ovo delo od svega dnevnog i lakog za konzumaciju. Naprosto, ovo je knjiga kojom se u tom smislu - i to je veoma važno - ne može manipulisti. Marojevicev tekst je adresiran visokosofisticiranom citaocu i sve konotacije njegovog znacenja mogu se praviti tek nakom ozbiljne estetske analize.

Ali, podimo redom. Za projekat ovog romana Igor Marojevic je 2000. godine dobio stipendiju iz fonda Borislav Pekic i konacan rezultat nam pokazuje da je ona bila zaslužena, iz najmanje dva razloga. Najpre, zbog toga što se Marojevic kao mlad autor odlucio za jednu "istorijsku temu", tj. temu koja je u vreme situirana celih osamdeset i više godina pre nas, a da pritom nije zapao u istoricisticko-realisticki manir pripovedanja. Drugi razlog je izuzetno brižljiv rad na jeziku dela i, izmedu ostalog, ovim dvema karakteristikama Žega nadilazi mnoštvo romana i zbirki pripovedaka koje su na srpskom jeziku objavljene ove i u nekoliko prethodnih godina. Roman je organizovan u dve vremenske ravni: prva je naše vreme, tj. vreme u kojem pripovedanje pocinje pricu, a druga dvadesete godine 20. veka u kojima se zapravo odvija vecina dogadaja u Marojevicevoj knjizi. Roman je i prstenasto strukturiran - pocinje opisom beogradske bolnicke sobe koju grudobolni mladic-narator deli sa starcem Tomanom Kažicem; ispostavlja se da su mladicev otac i Kažic zemljaci i njihov razgovor (na kojem insistira starac) odvodi ih u drugu i trecu deceniju prošlog veka, u Beograd i Nikšic, u Italiju i Ameriku; preplicu se ljudi i dogadaji i konfuzne beleške jednog od junaka, Bodina Jovovica o svemu tome; Toman te beleške ustupa pripovedacu koji u jednom crnogorskom planisnkom sanatorijumu za plucne bolesti od svega toga pravi knjigu i njegovim povratkom u Beograd radnja se zatvara, sklapa se pripovedacki i semanticki krug: sve se završava tamo gde je pocelo i u pripovedanju i u pripovedacevoj sudbini (koju on pocinje da percipira kao neminovno ponavljanje nekih od delova starceve price o zajednickoj postojbini i kao nemogucnost svojevoljnog kidanja korena, cak i kada to želimo). U ovako organizovanu pricu Marojevic je uneo neke od tema i motiva iz svojih prethodnih knjiga (Vrbas, Perast, Beograd, na primer), ali ih je znacajno proširio i obogatio novim iskorakom u polje istorijskog i izuzetnom stilskom-jezickom koncentrisanošcu.

Vešto izbegavajuci sve zamke istoricizma u pripovedanju, Marojevic se pre svega koncentriše na svoje junake i njihove licne sudbine, isprepletane tek minulim ratom i pobunom protiv novouspostavljene vlasti, a tek potom daje faktografske naznake o društveoistorjskim okolnostima u kojima se njihove životne price odvijaju, pa i tada te naznake su lapidarne, škrte, tek nagoveštaj taman dovoljan da osvetli pozadinu zbivanja, ali - sasvim opravdano - pisac im ne dozvoljava da ovladaju pripovedanjem i tok njegove knjige skrenu na neki sasvim drugi kolosek. U tom smislu ce mnogi citaoci kojima je regionalna identifikacija vrlo važna pri citanju biti prikraceni i razocarani Žegom, ali ce zato Igor Marojevic pridobiti mnogo širi (potencijalno) krug citalaca, s obzirom da njegov roman funkcioniše u univerzalnim koordinatama. Medutim, te univerzalne koordinate, kao što su porodicno poreklo, ljubav, veliki rat, odmetništvo, politicki preokreti, špekulacije, refleksije o sadašnjosti i slicno, imaju sasvim dovoljno regionalnih, naših detalja da citanje ove knjige ne pretvare u nacelno, paucinasto tkanje bez jasnih putokaza. Marojevic je vrlo vešto i nenametljivo u svoju fikcionalnu (to je naglašeno na pocetku romana) pricu o trgovcima i vojnicima, odmetnicima-komitama, rudarima, zelenašima i bjelašima, ostavljenim ženama, pravim i lažnim grudobolnicima, upleo mnoštvo kratkih isecaka iz ondašnje štampe, radijskih vesti i modnih detalja (ženskog donjeg rublja, na primer) i ti detalji Žegu cine dovoljno stvarnom da održi pažnju i citaoca koji je zainteresovaniji za fabulu nego za stil dela koje cita.

Ovaj dobro odreden balast izmedu fikcije i realisticko-istorijskih detalja (to jest prava mera prisustva ovih drugih), izbegavanje regionalnog govora cak i kod pripovedanja o regionalnim zbivanjima (što je lekcija nesumnjivo naucena od Andrica i Pekica), prevodenje jednog tipa junaka - najcešce senzibilnog mladica koji je baš s toga u neskladu sa svojim vremenom i okolinom - iz prethodnih proza u Žegu, potvrduju punu stvaralacku zrelost Igora Marojevica. Mislim da mu je njegovo iskustvo Evrope (koje je imao prilike da stekne u prethodni godinama) umnogome pomoglo u konacnom stvaralackom profilisanju, odnosno jasnijem naglašavnju onoga što je Marojeviceva proza imala i ranije, ali u jednom mnogo razbarušenijem obliku. Dakle, to je proza koja nije pomodarska, ali ni kvazikonzervativna, vec proza koja modernim pripovedackim tehnikama (katkad na granici ekperimenta) i pricom samom vlada u tolikoj meri da se može upustiti u tematizaciju svoga vremena, ali i u kazivanje o relativno bliskoj istoriji (znaci u polje koje je u našoj kulturi izuzetno kontaminirano svim mogucim vrstama manipulacija), a da pritom iz svega toga izade kao, pre svega, književnojezicka umetnost.

Na samom kraju ne mogu a da ne kažem da, bez obzira na gore opisanu visoku artisticku stilizaciju Žege, Marojeviceva knjiga, ipak, kao i svako valjano književnoumetnicko delo, u sebi nosi odreden stav (Elem, performans doticni naš možda je pokazao da cak i (svesno) najnaivniji i najindividualniji rukavac umetnosti, može da negde ima uticaja na široko ljudstvo...) - koje vrste, to ostavljam citaocima da otkriju, a moje mišljenje je da se taj stav najbolje i jedino može braniti delima poput Žege, koja ce uvek netalentovane amatere i samozvance, više politikante nego književnike, podsetiti koliko su daleko od onoga što bi želeli da budu.

Mladen Veskovic

17.07.04 Pobjeda

Na Trgu pjesnika veče naslovljeno - Što niko pročitao nije-bilo je posvećeno predstavljanju trećeg, tek odštampanog romana „Žega” Igora MarojevićaBudva, 16. jula - Selektor književnog programa 18. festivala Grad teatar, književni kritičar Aleksandar Jerkov govoreći o najnovijem romanu, najviše se bavio stilom pisanja naglašavajući da je Marojević prvo izgradio stil koji će odgovarati onome o čemu će pisati pa tek onda se bavio sudbinama ljudi dodajući: - Roman se bavi sukobom čovjeka sa samim sobom, sa sopstvenom sudbinom, ličnom istorijom, misterijama kolektiviteta, društva i napokon sudbinom čovjeka koja ga zadesi pod kapom nebeskom, kao završnim pitanjem koje stoji nad svima nama, bilo da će on iščeznuti ili da će prezdraviti i ostati subjekat duboko bolno mučen u sebi.
Za kompleksnost priče i priča o ovom romanu potreban je stil koji stalno mijenja žanrove, a za tu vrstu dinamike unutar proze potreban je modus da se spoje odnosi između vremenskih planova, između pripovijedača koji priča cijelu knjigu i onoga pripovjedača čiju priču slušamo u prošlosti kao i metaforu cijele knjige. Važan je stil, istakao je Jerkov, jer Marojević mijenja dijalekatske crte jednoga toposa, mjesta, govora, vremena, mijenja ih sa književnim standardima u oba pravca i tako pravi jedan specifičan. On vješto eksperimentiše ritmom, mijenja rečenice i na taj način stvara svoj prepoznatljiv, osoben stil. Nije lagan, tvrdi Jerkov, ali taj stil Marojevićevog romana, morao bi, posebno u Crnoj Gori da odjekne sa posebnom vrstom prepoznatljivosti duha i da zagrebe u dijalekatskom sloju i ovu vrstu vremenske književne obrade.
Sjutra na platou između crkava, zatalasaće se „Prozni talasi” u okviru koga će se govoriti o novoj španskoj prozi, tačnije o prozi Enrika Vila Matasa i Roberta Bolanjo. Izvode iz djela čitaće glumci, a uvodnu riječ pripremio je Igor Marojević. 19. jula slijedi nastavak ciklusa „Parnas na moru” u okviru koga će se održati veče posvećeno novim stihovima i brigama Ivana Negrišorca.

Branka Čvorović