Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Njegov otac bio je pripadnik tehničke inteligencije, majka je predavala srpski jezik. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997. godine, a onda i romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008), „Parter“ (2009) i „Majčina ruka“ (2011), kao i zbirke priča „Tragači“ (2001) i „Mediterani“ (2006, 2008) i knjigu eseju „Kroz glavu“ (2012). Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.O savremenim problemima piše bilo neposredno („Parter“, „Mediterani“, „Dvadeset četiri zida“), bilo da ih izmešta u prošlost („Žega“, „Šnit“, „Majčina ruka“). Poslednjim trima knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja „Etnofikcija“. Začetnik je istoimene poetike koja je izvršila izvestan uticaj na nekoliko mlađih srpskih autora od kojih je najupečatljiviji svakako Dejan Stojiljković, čiji roman „Konstantinovo raskršće“, takođe objavljen u Laguni, daje sebi sličnu „slobodu“ u rekonstruisanju istorije. Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma. Uz njegovu prozu se pominju i odrednice neorealizam, trans, snajperska proza, generacija miks. Napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Na BELEF-u 2008. godine izveden je dramski komad „Tvrđava Evropa“, srpska praizvedba drame „Nomadi“, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanu „Dvadeset četiri zida“ u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/2004. Takođe u BDP se od 2009. do 2011. izvodio njegov drugi komad „Bar sam svoj čovek“. Po motivima njegove drame „Radovan 2013.“ novosadska trupa Jorik je izvela istoimenu predstavu 2013. Sa španskog je preveo, između ostalog, četiri knjige Roberta Bolanja.U izdavačkoj kući Laguna petogodišnji autorski ugovor potpisao je 2005. Nakon što su njegovi Mediterani otvorili Laguninu ediciju „Meridijan“, kada se mesto urednika ispraznilo, logičnim se ispostavilo da njen prvi autor postane urednik. Za roman „Žega“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ i nagradu iz fonda „Borislav Pekić“, a za knjigu eseja „Kroz glavu“ nagradu „Desimir Tošić“. Dok je u nekim srpskim književnim časopisima bio zabranjen autor, u Zagrebu mu je kultni časopis „Quorum“ posvetio opsežan tematski blok u broju 4-5-6 od 2012. godine. Član je Srpskog i Katalonskog PEN Centra. Jedan je od osnivača Srpskog književnog društva, preko kojeg ostvaruje status samostalnog umetnika od 2002. U poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića, najmlađi je zastupljeni prozni autor.
29.01.19
Kritika „Tuđina“ Igora Marojevića u „Književnom magazinu“
Beogradsko petoknjižje Igora Marojevića sa romanima „Parter“, „24 zida“, „Prave Beograđanke“ i „Tuđine“, te knjigom priča Beograđanke, čine njihovog pisca jednim od najautentičnijih glasova u savremenoj srpskoj književnosti, a digitalni realizam koji, prema Marojevićevim rečima, predstavlja pravac koji „uvažava internet kao nezaobilazno prozno tkivo“, najvažniji je model autorovog obraćanja čitaocu. I čini se da se pisac i čitalac dobro razumeju u virtuelnom svetu, koji, između ostalog, omogućuje da potpisnik „Pravih Beograđanki“ izvrši samoubistvo tokom (pisanja) romana, da se pojedini junaci i junakinje kreću u vlastitim, digitalizovanim zabranima, ali i da nametnu, pa i pokušaju rešiti neka od pitanja funkcije i smisla društvenih mreža i čovekove usamljenosti u stvarnom svetu.
Kao i u četiri prethodna naslova, Marojević radnju najnovijeg romana, „Tuđine“, situira u Beograd. Preciznije, prvi deo Tuđina odigrava se u Boki Kotorskoj i Staroj Hercegovini (što je i eksplicirano u naslovu prvog poglavlja), a drugi i treći deo u prestonici, neposredno pre i tokom Nato bombardovanja. Neke pojave vezane za Beograd, prepoznatljive u kontekstu Marojevićevog petoknjižja, uočavamo i u novom romanu: pisac junake smešta u (polu)zatvoreni prostor, u kojem se jasnije i hiperrealističnije uočavaju njihove vrline i mane. Ono što su u „Parteru“ bili splavovi, u „Pravim Beograđankama“ filmska distributerska kuća ili stanovi na Novom Beogradu gde se sukobljavaju Zemunci i „Blokoši”, u „Tuđinama“ je kompanija strica i imenjaka glavnog junaka, Ratomira Jaukovića.
Sa druge strane, upravo se u prostorima kroz koje cirkuliše veći broj ljudi izdvajaju pojedinci koji se teško uklapaju u sredinu. Kontemplativni, jogijevski tipovi, slabi subjekti, nezadovoljni interakcijom sa okolinom, traže odgovore u sferama duhovnosti. Takav je slučaj sa Lukom iz „Partera“, naratorom iz „24 zida“, Belanom i Marojevićem, pa i Emilijom iz „Pravih Beograđanki“, a konačno i sa Jaukovićem mlađim, koji, bežeći iz patrijarhalne sredine koja u sebi još uvek nosi odlike plemenskog ustrojstva, bez obzira na to o kojoj je političkoj opciji reč, dolazi u metropolu u kojoj nailazi na sistem vrednosti veoma sličan zavičajnom. O čemu je, zapravo, reč i na čemu počivaju usamljenost i osećaj nepripadanja glavnog junaka u (najmanje) dvema tuđinama u kojima se obreo?
Rani susret sa samoubistvom (očevim, Simoninim) obeležiće Jaukovićevu potragu za odgovorima, te će on tako zaviriti u digitalni prostor, ali i u literaturu. Ipak, njegova studiozna analiza mesta („tuđina”) na kojima se obreo i ljudi koji ga okružuju biće jedini siguran put ka bolnim istinama. Nad Beogradom padaju bombe, ali čini se da niko iz kompanije njegovog strica na njih ne obraća previše pažnje. Osnovna okupacija ovih ljudi svodi se na to kako da, pod maskom slučajnosti, izvedu samoubistvo, te tako, kako narator veli, „prevare Boga”. Bežeći u bolest, u rizične situacije, posebno se izlažući Nato bombama, opterećujući svoje organizme do neizdržljivosti, ovi protagonisti, shvata Jauković, deo su zavere koja poprima razmere endemije. Njihovo licemerje se posebno ispoljava u tobožnjim borbama protiv depresije i slavljenju života (udruženja Ptolomej prvi i Društvo siromašno duhom) ali poruka njegovog oca, koju Jauković nalazi na kraju romana, jasno ukazuje da su njegove sumnje bile opravdene. „Ne mogu da živim među samoubicama”, glase poslednje reči čoveka koji je rešio da se simbolički bori protiv svoje okoline koristeći njihovo oružje. Ili je to jedino raspoloživo oružje koje postoji?
Bez udubljivanja u filozofiju samoubistva, ali sa stalnim okruženjem knjiga i muzičkih izvođača koji se sa ovim fenomenom dovode u vezu, Jauković je neko ko sve vreme traga, sve vreme sumnja. Hamletovska drama u njemu (implicirana odnosom stričeve krivice i odgovornosti za očevu smrt) neće rezultirati osvetom, premda stric gine. Rezultiraće spoznajom jednog antiutopijskog sveta koji je nastanjen poklonicima kulta destrukcije, ali koji negiraju svoju krivicu i nespremni su da prihvate vlastitu odgovornost. Možda bi se antagonizam u njima najbolje dao preneti Jaukovićevim zapažanjem posetilaca kafea „Izlog“:
„Sagnuo sam se i, usput, na belom mermeru prigušenog sjaja, primetio noge onih ležernih ljudi kako im, dok su tela uglavnom odavala opuš-tenost, mahom, cupkaju, u najrazličitijim ritmovima (...) Kad sam se ponovo uspravio (...) jedino mi je bilo žao što nisam uspeo, koliko god se trudio, da ucelo vidim nijednog vlasnika dvostruke, ležerno-anksiozne figure, kako u isti mah gornjim delom kulira a donjim ispoljava stres.”
Junak, dakle, uspeva u svojoj nameri, koja se ispoljava u prvoj rečenici romana: da dokuči razlog očeve smrti. Na taj način njegova satisfakcija je dvostruka – on takođe shvata da kukavica nije zapravo Radan, nego sve one samoubice koje su ga okruživale, a koje, potom, okružuju i njega, Ratomira, nastojeći da mu imputiraju potrebu da, na što prikriveniji način, oduzme sebi život. Međutim, Jaukovićeva spoznaja ne spada u red onih velikih i krucijalnih objava, najpre stoga što njegova naracija ukazuje na delatnog lika koji razmišlja i zaključuje, ali nije na onom intelektualnom nivou koji svojim promišljanjima izaziva veća društvena gibanja. Njegov je slučaj okončan saznanjem i novom ljubavlju – sasvim dovoljno da se radnja romana privede kraju, tj. da se njemu i njegovoj devojci „otvori put”, da se pesmom „Ljubav mladoga mornara”, kao simboličkom predstavom stvari koje nisu onakve kakve nam se čine, akcija prepusti nekom drugom. I sama naracija, na momente infantilizovana i „kaurismakijevski” pojednostavljena, podređena je potrebi da Marojevićevog protagonistu tretiramo najpre kao junaka privatne, a tek potom i javne (beogradske, crnogorsko-bokeljske) priče. Inicijacija mladoga Bokelja odvija se u dva pravca: ka ljubavi i ka spoznanju smrti.
Ipak, ovo jeste priča o mentalitetu. Ovo jeste parodijsko tretiranje herojskog kulta predaka, za koje je junačka smrt bila jemac slave i garancija životnog smisla. Ako se smrt, koja ipak jeste nasilna i koja nije lišena volje bića da do nje dođe – ma na koji način bila indukovana – tretira kao slobodni izbor u senekijanskom smislu (ne zaboravimo ni Anicu Savić Rebac, koju, nažalost, kao poznatu ličnost koja je izvršila samoubistvo, imajući jak koncept, Marojević ne pominje), onda se može postaviti pitanje – nije li potreba za njome ostala ukorenjena u jednom mentalitetu i nije li kult kraljice Teute dugo opstao upravo zahvaljujući samoj ideji nasilnog „izlaska” iz života?
Sviknuti na borbu, Jaukovićevi zemljaci (ili sunarodnici?, ali reklo bi se da je njemu to irelevantno, jer se nacionalno ne određuje), ratuju protiv koga stignu, te, konačno, i sami protiv sebe. Otuda se groteskna slika samouništenja širi sa pojedinca na masu. Lovci bivaju plen sami sebi, do istrebljenja, bez pokajanja, jer samoubistvo je greh koji onemogućuje pokajanje. Tako, umesto da se adekvatna borba povede sa agresorom koji napada sa neba (još jedno simboličko polje koje se otvara, ako ništa, barem da se pokaže kao nepotrebno, kao čisti višak, kao dekoracija), junaci Tuđina ostaju duboko ukopani u sredinu iz koje potiču, obeleženi patrijarhalno-ratničkim miljeom, kojeg se ne oslobađaju ma gde živeli. Ali, nije li ovo „izlečenje od života”, sokratovski rečeno, ipak prepoznatljivo i u prestonici i nije li sama prestonica ovde, ipak, metafora jedne nacije koja u svojoj uzaludnosti ili, kako se još u antici veli, neizlečivoj bolesti, ima pravo sebe „nagraditi” svojevoljnim krajem? Sva ova pitanja, postepeno i umešno, otvara najzreliji i najslojevitiji roman beogradskog petoknjižja Igora Marojevića. Pored napete i složene radnje, vanrednih psiholoških portreta pojedinih junaka i junakinja, nesvakidašnjeg pripovedačkog glasa, Marojević u Tuđinama otvara nove prostore za dileme i nedoumice, ostavljajući svog čitaoca da sam do rešenja dođe: čitanjem, kao Jauković u bombardovanoj biblioteci, ili živeći život u koji je bačen.
Izvor: „Književni magazin“
Autor: Dragana V. Todoreskov
10.11.18 Danas
Nigdina
Kako potpisnik ne smatra sebe kompetentnim za arbitražu književnog opusa Igora Marojevića, favorizovanje romana “Tuđine”(“Laguna”, 2018) biće, moguće, ponesenost ovom njegovom knjigom, bez potrebe za hijerarhizacijom unutar njegovog stvaralaštva.
Zato pomalo nategnuto zvuči i stav da mu je ovo najbolja knjiga, najbolja od četiri koje je potpisnik čitao, a nikako najbolja od svega što je Marojević napisao, jer nema osnova ovakvoj tvrdnji.
Na promociji “Tuđine”u beogradskom Studentskom kulturnom centru, u jednom trenutku nadahnuća ili inspiracije, Igor Marojević sebe je odredio najpre kao pisca “digitalnog realizma”, ali, isto tako, kao “utrobnog realistu”što možda jeste na tragu bolanjovske ironije iz “Divljih detektiva”, ali u datom miljeu i posve drugačijem kontekstu funkcioniše, bar na primeru ove knjige, više nego ubedljivo. “Tuđine”su promišljen, koherentan, konzistentan i, pomalo, egzibicioni roman. Kao i neki srpski romani recentne produkcije, gotovo da je nemoguć za klasifikaciju, ali mu upravo to izmicanje žanrovskih temelja daje jednu vrstu svežine i inventivnosti u izrazu.
Fingiranje autobiografskog modela pripovedanja u pripovednom prvom licu jednine najpre zavodi čitaoca i stavlja ga na iskušenja da li u njemu prepoznaje (in) varijantu “bildungsromana”na crnogorski način ili se to sazrevanje (do koga, uostalom, nikad ne dolazi) travestira samom ironijskom distancom. Uopšte uzev, u “Tuđinama”upravo fascinira odsustvo svih stvari koje su prisutne kao narativni katalizatori i služe kao agensi dramaturgije. Tako bombardovanje Beograda, iz drugog dela romana, nosi obeležja groteske sa jakim parodijskim naznakama jer, čemu uopšte bombardovanje kad će se svi akteri “Tuđina”samoubiti ili su već uveliko “uskladišteni”u enciklopediji mrtvih tako što su sebi sami oduzeli život.
Igor Marojević, naše raseljeno lice, od prvih stranica romana u nešto dramatičnijem tonu daje na znanje da nije imun na žene, knjige, muziku, filmove ali ni na izazove modernog nomadizma, te se iz sumornih crnogorskih bibliotečkih prostorija seli u još sumornije, beogradske. Na prvom nivou, virtuoznost romana ogleda se u tome što je naš sazrevajući junak samo hladni posmatrač, a na drugom nivou, što ga posmatrano nimalo ne menja i gotovo da u njemu ne ostavlja nikakvih tragova.
Stranice “Tuđina”gomilaju ne samo kolekcije filmova, knjiga pisaca-samoubica, albuma nego i najpre ljudi, koji se naizmenično pojavljuju kao u filmu koji ne poštuje rampu. Fascinira dekonstrukcija urbaniteta u kojem se velegrad pojavljuje kao nakupačka magaza te tako ono što je prvobitno zamišljeno kao uzlet u svet, pre predstavlja izlet u trivijalno.
Na promociji “Tuđina”, potpisnik je rekao da ga “Tuđine”najpre asociraju na francuski “Novi roman”, a u prvom redu na Alena Rob-Grijea. Otkud to? I u “novom romanu”stepen objektivizacije se, između ostalog, ostvaruje depersonalizacijom ljudi, predmeti se osamostaljuju i njihova prividna funkcija je u stvari disfunkcija, a klimaks se permanentno odlaže kao realistički anahronizam. “Tuđine”je lud roman jer ga, isprva, nastanjuje tuđin (Tuđin, kažem, ne Tuđman) i, kako bi to rekla Krista Volf, okosnica njegove zatečenosti i poetske konverzije sveta je svest o “bez mjesta nigdje”.
“Tuđine”, rekli smo, gomilaju ljude i situacije, ali i mrtve s tim se što gomilanje samoubijenih odvija znatno efikasnije. Broj samoubijenih u “Tuđinama”nakon stanovitog vremena poprima karakter prave epidemije. Iako pre svega individualni čin, samoubistva kod Marojevića su omeđena pre svega psihologijom kolektiviteta, s tim što se to kolektivno nikad zapravo ne konstituiše kao narativna supstanca. Otud, reći za ovaj roman da se bavi erozijom patrijarhalnog ne igra nikakvu ulogu, jer se “Tuđine”uopšte ne bave opozitnošću patrijarhalnog i nepatrijarhalnog, ruralnog i urbanog, tradicionalnog i modernog… Iako je prostor junakovog lutalaštva veoma precizno određen geografskim granicama, unutrašnji prostor duhovne “Odiseje”je ono što je prevashodni interes pripovedača.
“Tuđine”, kad već govorimo o filmovima, podsećaju na jedan legendarni film rumunskog reditelja Liviju Ćuleija – “Šuma obešenih”. Mrtvi su svuda oko nas, tako da pojedinačno telo-leš nema nikakvog značaja. Otud ona travestijska situacija u stanu Bogdana, jednog od likova: svuda se nalaze knjige Džeka Londona, Jukija Mišime, Ernesta Hemingveja, Žila Deleza, ali je njihovo tematsko i kreativno polje anulirano zajedničkom karikom da su svi ti pisci izvršili samoubistvo. Kako ovo da shvatimo? Da svaka kreativnost završava nužno u samoubistvu? Da samoubistvo suštinski determiniše kreativnost?
U “Tuđinama”se sve rastače, sve je dezavuisano, nema tragedije ni drame, nema dramskih akcentuacija jer nema dramaturgije prelaza. Frapantan ritam “Tuđina”je kao film u jednoj kadar sekvenci koji ako baš mora da drži pažnju čini to kroz unutrašnju montažu.
Unutrašnja montaža Igora Marojevića ipak, ne isključuje upotrebu dinamičke kamere. Ta njegova kamera ponekad podrhtava jer se snima iz ruke, ponekad je sklona statičkoj slici i bira duge prelaze. Ono što ona registruje je svet bez “Boga”, tek zajednica izmučenih.
Miroljub Stojanović
