Mesečeva palata

01.01.00

Politika04.12.1999.
Prevedena proza
Paradoksalni optimizam
Pol Oster: "Mesečeva palata"; izdavač "Geopoetika"; s engleskog prevela Ivana Đujić-Paunović
Koliko ste puta stajali na samom kraju, ubeđeni kako više nema izlaza, kada je nešto neočekivano unelo dah promene i pomerilo vas sa mrtve tačke? A koliko ste puta krenuli ni iz čega, iz očaja bezizlaza, sa samog dna svog poraza? Kada je reč o prvoj od dve mogućnosti, nema se mnogo šta dodati. Srećni slučaj se može samo čekati, mada nije uputno na njega se previše oslanjati. O drugoj se već može razgovarati, a Marko Fog, jedan od likova iz romana "Mesečeva palata" Pola Ostera, imao bi o njoj štošta da kaže.
No, najpre nešto o američkom književnom i filmskom radniku Polu Osteru. Prošle godine je preveden njegov roman "NJujorška trilogija", zahtevno štivo koje u osnovi ima detektivske zaplete sa praćenjem sumnjivih i potragom za nestalim licima. U haosu potrošenog smisla, kakvom se predstavlja Amerika na kraju drugog milenijuma, čovek je proizvod mračne vizije. On je čovek u sredini, progonitelj koji ne shvata da je i sam progonjen, što ga neminovno gura u zamku pogubne igre opšteg rastrojstva. Poetička ravan trilogije pisca posmatra kao paradigmatičnu figuru ove zatamnjene konstelacije - uronjen u tekst, on postepeno gubi identitet. On je čovek koji nestaje, što je i konačna, najtamnija instanca Osterovog pesimističkog stanovišta.
Na pragu istine
"Mesečeva palata", što ukazuje na svu raskoš jednog spisateljskog rada, sasvim je drugačije zamišljena i drugačije ostvarena knjiga. Više od prethodne, ova je napisana u duhu tradicionalnog romana, ali i obeležena modernim senzibilitetom rasula. Sa tog se aspekta ovo složeno ostvarenje, koje se umnožava u više značenjskih linija, može čitati i kao (post)moderni porodični roman. Pitanja koja pokreće, međutim, pripadaju sferi univerzalnih, vanvremenih glavobolja čovečanstva. Otkriće i ispunjenje identiteta ima i značenje traganja za korenima, šire za prapočecima, pa se potreba za osmišljavanjem života ne može odvojiti od rešavanja problema čovekovog mesta u svemiru i njegove uloge u poretku stvari.
Žarište modela sveta ovog najlakše se može očitati u poređenju sa klasičnim porodičnim romanom "Budenbrokovi" Tomasa Mana, sagom o usponu i padu homogene, redu i radu sklone srodničke skupine. Marko Fog, sticajem okolnosti, upoznaje dva prava oriđina, Tomasa Efinga i Solomona Barbera, da bi se, kada je već isuviše kasno, ispostavilo kako su mu to deda i otac, za koga je oduvek mislio da je mrtav. Ista je sudbina snašla i Barbera, a niz podudarnosti u životima tri generacije ukazuje i na poremećaje koji ih uzrokuju. Porodica, na pragu ujedinjenja, dosezanje istine, biva svaki put iznova kobno rastavljena, kao što Fogu sve izmiče iz ruku baš kada pomisli da je nešto osvojio.
Božanstvo ljubavi i ludila
Efing, Barber i Fog, uprkos podudarnostima, liče jedni na druge na paradoksalan način izoštrenih suprotnosti, slika u ogledalu, pa i grotesknih izobličenja u onima iz kuća za zabavu tipa strave i užasa. Paradoks je ključna reč ovog romana, najveća njegova draž, pa i majstorstvo i intelektualna dubina Pola Ostera. U vladavini haosa i besmisla, paradoks nadvladava aporetsku prirodu sveta a egzistencijalne i ontološke ponore osvetljava nesvakidašnjim misaonim prosvetljenjima. Sva tri junaka u jednom trenutku odlučuju da se povuku iz borbe u društvenoj sredini, građenoj na lažnom redu i radu, tvrdeći kako je za čovekov opstanak najbitniji sklad između unutrašnjeg i spoljašnjeg, mir u njemu samom i prihvatanje sveta onakvog kakav jeste.
Najveći krivac za poremećaj prvobitnog sleda je ideja napretka, oličena u Nilu Armstrongu i osvajanju Meseca, skvrnjenjem nekadašnjeg božanstva ljubavi i ludila. Na crnoj listi su i vizionarski genije Nikole Tesle, koji sa noćnog neba skida iskonsku tamu i bledu mesečinu potire električnim bleskom, te neutaživa glad Amerike što je sa lica zemlje zbrisala civilizaciju zasnovanu upravo na obožavanju spomenutog boga, kao i sve što joj je stalo na put. Nasuprot metastazi razuma, sve se paradoksalno izokreće, sa naličja na lice, vapajem za isceljenjem. Za iracionalnošću. Roman se tako i završava, jasnom svetlošću punog meseca, sjajnijom od naizmenične struje, večno snažnijom od imperijalističkih pokolja. Drevno božanstvo pronalazi svoje mesto u tami, prvoj praznini iz koje je nastao svet. Iz koje se uvek iznova pokreće.
Dušica POTIĆ

01.01.00

Vreme
11.11.1999.
Knjige - Mesečeva palata
Radost propadanja
Pol Oster je jedan od mnogobrojnih pisaca čije knjige u srpskom prevodu padaju u prazninu opšte nezainteresovanosti
Ima nečeg jako privlačnog i zavodljivog u svetu Pola Ostera (Paul Auster) čak i kada njegovi junaci propadaju. Ostali načini da se prevali određeni broj koraka na zemlji nikad nisu bili sporni kao to srljanje ka dnu, društvu poraženih, palih i rastočenih uz pretvaranje, kako pisac kaže na jednom mestu, u "trupinu živog očajanja".
Nijedna od dve prevedene knjige Pola Ostera (Njujorška trilogija koju sačinjavaju Grad od stakla, Duhovi i Zaključana soba i roman Mesečeva palata), koje je kod nas objavila Geopoetika, ne zagovaraju propadanje kao životni credo, ali likovi koji promiču Osterovim književnim i filmskim svetom - ovaj američki pisac okušao se i u filmu pišući scenario za Dim, radeći sa Vejnom Vangom Modre u licu, da bi na kraju i sam režirao Pandorinu kutiju - često u toj pukotini pronalaze sigurno sklonište.
Propali ljudi nisu gubitnici, mada se Pol Oster često poigrava klišeima američkog sna i jednostranim crno-belim cepanjem sveta na up i down. Razlika između gubitnika i propalog čoveka leži u slobodi izbora onoga ko želi da dodirne dno. Gubitnik ne bira, on je izabran.
Zato Stenli Fog u Mesečevoj palati sledi "militantno odbijanje da se bilo šta preduzme", podižući "nihilizam na nivo estetske postavke". "Nemoj da se plašiš... nikom nije dopušteno da umre više od jedanput", teši se mladi junak dok u ritama tumara Central parkom, zamenjujući svet uspešnog diplomca Kolumbije za život zapuštene skitnice koja se raduje koricama pice, ostacima hot-doga i okrajcima sendviča iz kanti za smeće koje "pucaju od izobilja".
Tužno je jedino to što i tako radikalan izbor često predstavlja samo privid slobode izbora. Oni koji kod Ostera bacaju život u vetar odričući se svega postojećeg postaju zatočenici nečeg drugog. Ništavilo se otvara kao posledica traganja za smislom koje guta sve oko sebe. Upravo dosledno prepuštanje ideji gura Osterove junake u tu pukotinu. U romanu Grad od stakla pisac detektivskih romana Danijel Kvin pretvara se u klošara jer odveć budno motri ulaz u jednu zgradu; junak Zaključane sobe "rastočio" se tokom revnosne potrage za prijateljem iz mladosti; slikar Efing je u Mesečevoj palati "sjebao vlastiti život" u Velikoj slanoj pustinji gde je, u mrtvom svetu beline i ispucale zemlje, želeo da uradi dobre slike.
Zbog toga je priča o poetici sasvim u drugom planu. Estetski kvaliteti su, kako kaže jedan od književnih likova, samo sporedan proizvod u pokušaju da se uđe u samu srž stvari. "Pravi cilj umetnosti nije", kako govori malo kasnije, "da stvara lepe predmete" već da prodre u srž.
Ako se već insistira na poetici, Mesečeva palata je roman o kome rutinirani i univerzalni poznavaoci svega što se nađe između korica obično govore kao o delu "rasnog pisca", kao da je njegova pasmina najbolja preporuka za narednu kasačku trku, ili govore da je to još jedan naslov ovog "plodnog autora", kao da je cilj pisanja da se svake godine okoti nova knjiga. Čitalac kome su slična nagvaždanja već ugušila izvornu zainteresovanost za književnost lako će u Mesečevoj palati prepoznati, ako treba i po azbučnom redu, ono što se naziva apokrifom, dekonstrukcijom, eklekticizmom, hipertekstualnoću, metaprozom ili paraestetskim (uključujući suvereno carstvo kovanica koje počinju prefiksom post).
Naivan i manje iskvaren čitalac čitaće Mesečevu palatu kao triler ili ljubavnu priču, mada je od početka jasno da muško-ženski odnosi služe samo kao dodatna objašnjenja drugih stvari. Ovo je pre svega knjiga o muškim prijateljstvima, odnosima između roditelja i dece, gubitku, nalaženju bliskih i susretima sa potpuno nepoznatim ljudima koji su, opet, na neki način bliski. Takav je i lik Nikole Tesle, koji neočekivano iskrsava u romanu. Njegova rečenica ili fiktivni citat, da bi se zadovoljili oni koji u svemu vide postmoderne strategije - "... Sunce je prošlost, Zemlja je sadašnjost, Mesec je budućnost" - jedan je od ključnih motiva Mesečeve palate.
Roman koji govori o blizini ništavila i sam je pao u ništavilo. Oster je samo jedan od pisaca čije knjige u srpskom prevodu propadaju u hiatus neobraćanja pažnje. Nikog više ništa ne zanima, može se reći i napisati bilo šta, dani teku mirno svojim uobičajenim, besmislenim tokom. S druge strane, svi znaju sve, svaki taksista je upoznat sa poverljivim planovima Pentagona, tajnim dogovorima Jeljcina i Klintona, strateškim antagonizmima između Evrope i SAD i strategiji Vatikana za novi milenijum. Na vrhuncu novouspostavljenog poverenja koje kulminira nakon prvog kilometra vožnje, umesto tajni o konačnosti svemira u koje je, verovatno, isto tako posvećen, on će saučesnički odati da su se Milo i Slobo već sve dogovorili, baš kao da je u svoju uništenu zastavu 101 uskočio nakon čajanke u Belom dvoru. Možda to nadolazeće ništavilo treba podstaći. Stvari treba dovesti do kraja, a za početak je dovoljno Zoricu Brunclik postaviti za ministra kulture, iako je ta mogućnost već dočekana kao šala koja budi sumnje u dobar ukus onoga ko tako nešto izgovara. Naravno, to se neće dogoditi jer je ovo vreme odloženog kraja. Slične ideje se provlače samo zato da bi se građani ove zemlje ponizili toliko da više nemaju snage ni za šta osim da sede zatvoreni između četiri zida i, sa bradom naslonjenom na šake, tupo zure ispred sebe. Mala šala, za tmurne jesenje dane.
Slobodan Kostić