Nabokov - eseji o Gogolju i Dostojevskom

16.08.08 Danas

Govoreći o Gogolju, Nabokov ističe: "Velika književnost je na granici iracionalnog. Hamlet je ludi san neurotičnog školarca.Gogoljev Šinjel je groteska, mračna noćna mora koja buši crne rupe u mutnom obrascu života...Dajte mi kreativnog čitaoca; ovo je prava priča za njega". Nabokov smatra da "kada se, kao u besmrtnom Šinjelu, Gogolj stvarno prepustio i srećno lutao po ivici sopstvenog, ličnog ambisa, postao je najveći umetnik koga je do sada Rusija imala". Nabokov ističe da je Gogoljev svet apsurdan zato što je žalostan, zato što je ljudski, zato što su ga stvorile baš one sile koje su naizgled u takvoj suprotnosti sa njim. Nabokov napominje da "kod Gogolja postoji nešto drugo iza grubo oslikanih kulisa, tako majstorski spojenosa površinskim tkanjem naracije, da to prosečni građani, Rusi, uopšte nisu primetili..." Nabokov dodaje da Gogolj iznenada „sklizne u talas zapenušane poezije, samo da bi se rasplinuo u banalnosti ili pretvorio u sopstvenu parodiju, ili, pak da bi zaustavio kraj rečenice koja se vraća u mađionačerovo bajanje - ono bajanje tako svojstveno Gogoljevom stilu. Nabokov zaključuje da je, ipak, "apsurd bio omiljena Gogoljeva muza".Nabokov, tumačeći opus Dostojevskog, ističe: "Nedostatak ukusa Dostojevskog, njegovo dosadno bavljenje likovima koji pate od prefrojdovskih kompleksa, način na koji se on valja po tragičnim povredama ljudskog dostojanstva - teško je diviti se svemu tome. Ja ne volim te trikove njegovih likova koji greše u svom putu ka Isusu ili, kako je to ruski pisac Ivan Bunjin pisao, razbacuju se Isusom na sve stran". Nabokov ističe da kod Dostojevskog ako postoji jedan pejzaž, to je pejzaž ideja i da se sa ovim piscem dogodilo nešto neubičajeno: "Kao da je sudbina ruske književnosti predodredila Dostojevskog da postane najveći ruski dramski pisac, a on pogrešno skrenuo i pisao romane", ističe Nabokov. S. D.

12.08.08 Danas

O Tolstoju, Nabokov kaže: "Tolstoj je najveći ruski pisac. Na stranu njegovi prethodnici, Puškin i Ljermontov, najveće ruske umetnike mogli bismo da poređamo ovako: prvi Tolstoj, drugi Gogolj, treći Čehov, četvrti Turgenjev". Nabokov smatra da je Tolstojeva ideologija tako "pitoma i tako daleko od politike, a njegova umetnost tako moćna, tako jarka, tako samosvojna i univerzalna, da bez teškoća prevazilazi sve njegove propovedi". Nabokov ističe da su Tolstoja, kao mislioca, na duže staze zanimali Život i Smrt, a, konačno, da nijedan pravi umetnik nije u stanju da izbegne ove teme. Analizirajući Tolstojev kompletan opus, Nabokov primećuje: "Postoji vremenska odmerenost svojstvena samo Tolstoju, koja odmerenom čitaocu pruža osećaj prosečne realnosti koji je on sklon da pripiše prodornoj viziji. Tolstojeva proza ide u korak sa našim pulsom, njegovi likovi se kreću istim zamahom kao i ljudi koji nam prolaze pod prozorima dok sedimo čitajući njegovu knjigu". Nabokov ističe da Tolstoj pažljivo prati konture misli, osećanja ili predmeta koji opisuje sve do perfekcionizma, a da ima običaj da "u priču utka upadljive detalje, svežinu opisa fizičkih stanja". Smatrajući Tolstoja pretečom ruskog modernizma, Nabokov zaključuje da kod Tolstoja uvek postoji "neka nežna poetska intonacija, postoji napet unutrašnji monolog, postoji tehnika toka svesti koju je Tolstoj već izumeo u opisu Aninog poslednjeg putovanja". Govoreći o Gorkom, Nabokov napominje da je ovaj pisac najznačajniji kao "živopisni fenomen društvene strukture", ali da je bio lišen "intelektualne širine". Kada Gorki piše u rečenici "bledosmaragdni ćilim i brilijanti rose", Nabokov to kratko naziva "pravim juvelirskim izlogom". Nabokov smatra da je kod Gorkog očit "haos ideja i siromaštvo umetničkog dostignuća", a da je od toga "pa do takozvane sovjetske književnosti, samo jedan korak". S. D.