Sabrane priče II

18.03.19

Činjenica je da se u ovim pričama nalaze začeci ne samo njegovih velikih romana, već i nekih od proznih dela velikih pisaca 20. veka. – U svojoj najranijoj fazi obrađivao je teme iz Rusije i ruske emigracije u Berlinu.
Briljantne „Sabrane priče” Vladimira Nabokova, koje su donekle bile zasenjene njegovim romanima, čitamo u izdanju beogradske „Derete”, u dva toma. Kritički materijal bitan je deo ovog izdanja. Urednik ovog kapitalnog izdavačkog poduhvata je Aleksandar Šurbatović, koji je i jedan od njegovih prevodilaca.

Mnoge od ovih kraćih proza čitamo prvi put na srpskom jeziku. Od neprocenjive su vrednosti Nabokovljevi komentari na neke od priča, kao i komentari priređivača, pre svih, njegovog sina Dmitrija Nabokova.

U kojoj meri je za vas ovo izdanje predstavljalo izazov, budući da ste angažovali čitav prevodilački tim?

Pripovetke su prevođene sa ruskog i engleskog. Finalna verzija teksta sravnjena je sa engleskim, i to samo zato što je Nabokov jedino tu verziju i odobrio. Većinu pripovedaka je preveo Nabokovljev sin Dmitri, uz svesrdnu očevu pomoć, a završnu reč na tekstu imao je sam autor. Nažalost, neki raniji prevodi ni približno nisu zadovoljavali kriterijume Nabokovljeve proze, pa smo bili prinuđeni neke od njih ponovo da prevodimo. Ova knjiga predstavlja verovatno jedinstven slučaj u istoriji prevođenja, jer je uredništvo u završnoj verziji teksta moralo vrlo pažljivo da razluči šta su autorski dodaci i poboljšanja, a šta uredničke intervencije samog Nabokova, kojima je anglosaksonskoj publici pokušao da kontekstualizuje određene karakteristike ruskog naroda i ruske emigracije u Berlinu i Parizu, između dva svetska rata. Imali smo sreću da sarađujemo s nekim od najboljih prevodilaca, poput Đorđa Tomića, Alena Bešića, Veselina Markovića, Arijane Božović, Srđana Vujice i Zorana Paunovića, tako da je ovaj zahtevni zadatak utoliko bio lakši.

Nabokov je ove pripovetke objavljivao u emigraciji, u časopisima, u Berlinu, Parizu, a zatim u SAD. Kakav je to svet koji niče iz ove vrsne proze, šta on govori o autoru, o sunarodnicima Rusima koje je portretisao, o velikim gradovima Evrope 20. veka i kako ih je on video?

Nabokov je uvek bio ogledalo sveta o kome je pisao. U svojoj najranijoj fazi obrađivao je teme iz Rusije i ruske emigracije u Berlinu i, po mom mišljenju, to su mu i najuspelije priče. Pred Prvi svetski rat Nabokov počinje da piše na engleskom jeziku i samim tim njegov stil se umnogome menja, pre svega u jezičkom pristupu, svedeniji je, racionalniji, a tematski spektar njegovih priča definitivno se pomera sa ruskih tema, a dobrim delom i evropskih, na američki kontinent. Međutim, iako je razbokoreni, skoro pa barokni Nabokovljev stil delimično bio zauzdan, suštinski je i dalje dominirao njegovim postupkom. Bilo bi interesantno napisati jedan esej o uticaju Nabokovljeve geografije na njegov književni postupak.

Koliko ga je politika tematski zaokupljala? Koga od tadašnjih totalitarnih lidera predstavlja pripovetka „Istrebljivanje tirana”?

Mislim da je u ruskoj emigrantskoj fazi politika jedan od najznačajnijih tematskih okvira Nabokovljevih priča. Kao što znamo, bio je ljuti protivnik komunista, što ne čudi s obzirom na to da je dolazio iz aristokratske porodice liberalnih, demokratski orijentisanih političara. Deda mu je bio ministar pravde za vreme vladavine Aleksandra II, a otac, jedan od vođa opozicije u parlamentu, bio je ubijen u političkom atentatu koji se odigrao u Berlinu 1922. godine. Njegovo jedino oružje u borbi protiv staljinizma bili su ironija i cinizam kojima se obračunavao sa svojim neprijateljima. Nabokov je ipak, kao i svi veliki pisci, vrlo vešto u svom delu skrivao lična politička opredeljenja, jer književni tekst nikada nije doživljavao kao ideološku platformu. U tom smislu, „Istrebljivanje tirana”, jedna od njegovih najpoznatijih priča, predstavlja književno razračunavanje sa svakom vrstom totalitarizma, pre svega sa Staljinom, ali svakako čitaocu ne pruža nikakva finalna politička, antropološka ili filozofska rešenja, jer na kraju krajeva Nabokov je vrlo dobro znao: to i nije zadatak pravog pisca.

Neke priče direktno upućuju na Nabokovljeve romane, kao ona nazvana „Krug”, a za jednu je rekao da je u stilu Sartra, ali deset godina pre „Mučnine”...

Nabokov svakako nije patio od skromnosti, pa i ne čudi ovakav komentar. Ali činjenica je da se u ovim pričama nalaze začeci ne samo njegovih velikih romana, pre svih mislim na „Lolitu” i „Bledu vatru”, već i nekih od proznih dela velikih pisaca 20. veka. Nabokov je sve vreme bio autonomna pojava svetske književnosti, vešto izbegavajući moderni i postmoderni diskurs, ali u isto vreme postavljajući neke od književnih kanona, koji i dan-danas inspirišu mnoge umetnike.

U jednoj priči se Nabokov čak našalio sa najčuvenijim kritičarem u emigraciji Vasilijem Šiškovim. Da li su pripovetke koje je pisao za Nabokova imale tešnji odnos sa životom, od onoga koji bi se mogao pripisati njegovim romanima?

Mogli bismo da povučemo nekoliko paralela između našeg Danila Kiša i Vladimira Nabokova. Obojica su bili vrsni stilisti, natprosečne erudite i surovi dželati jalovih i površnih književnih kritičara, sa kojima nisu želeli nikakve kompromise. Svaki od tih kritičara koji je lakoumno pokušavao da razmontira njihovu moćnu književnu mašineriju rizikovao je da završi poput Vasilija Šiškova: ismejan za sva vremena. Nažalost, posle njihove smrti miševi su opet podigli glavu. U svakom slučaju, potpuno se slažem sa vama da Nabokov u svojim pričama bliže i podrobnije opisuje svakodnevni život nego u romanima. Zašto je to tako, verovatno je samo on mogao da odgovori.

Autor: Marina Vulićević