Smeh u tami

22.01.08

Napomena izdavača na koricama nedavno objavljene knjige Vladimira Nabokova, Smeh u tami, da je ovo prvi prevod romana na srpski jezik je svakako istinita. Prevod sa engleskog je sačinio Flavio Rigonat, ali za čitaoca koji nije vrsni poznavalac Nabokovljevog dela, neophodna je I dodatna napomena. Smeh u tami je 5 godina kasnije napisana engleska verzija romana Camera obscura pisanog na ruskom koji je kod nas svojevremeno preveo Petar Vujučić. Kako nismo u prilici da na ovom mestu poredimo ova dva prevoda, važno je napomenuti da neki tumači misle kako je Smeh u tami samo prevod Camere obscure, dok drugi veruju da je veliki stilista Nabokov svako imao razloga što je ovaj roman iste tematike napisao dva puta na dva različita jezika, pa se ta razlika može I valja očekivati I u dva ponudjena prevoda na naš jezik.
Sam siže romana je jednostavan I njega čitalac otkriva već u prvom pasusu:
“Bio jednom jedan čovek koji se zvao Albin I živeo je u Berlinu, u Nemačkoj. Bio je bogat, ugledan I srećan; jednog dana je ostavio ženu zbog mlade ljubavnice; voleo ju je, nije bio voljen; I život mu se ružno okončao. To je čitava priča I mogli bismo da ostanemo na tome kada ne bi bilo koristi i uživanja u samom pričanju.”
Nabokov, svestan da je priča sve I ništa, a stil I magija pripovedanja ono što odredjuje velikog pisca, odlučuje se da za sobom ostavi dva romana, rusku I englesku verziju iste tematike, ali izmenjenih imena glavnih junaka I stilski prilagodjene jednom I drugom jeziku I kulturi. Da je roman prvo napisan na ruskom jeziku, otkriće se I u zahtevnim analizama poredjenja Tolstojeve Ane Karenjine I ove knjige. Pitanja greha I prevare, kajanja I tragičnog kraja, neosporna su prilikom traganja za sličnostima izmedju likova Albina I Ane. Neki teoretičari odlaze I dalje pronalazeći sličnosti izmedju Tolstojevog majstorskog umeća da pripovednom tehnikom vizualizuje čitave slike insistirajući na boji I detalju I Nabokovljevog opredeljenja da stavi akcenat na pozadinu čitave priče koja se poetički oslanja na dostignuća slikarstva, filma, dominaciju vizuelnog. Otuda I prvobitni naslov Camera obscura, koji delom asocira na prvobitnu filmsku kameru a delom na obskurni sadržaj romana. Glavni junak je likovni kritičar, sanja o tome da snima vizuelno neobične filmove, njegova ljubavnica želi da postane glumica, njen ljubavnik je slikar I čitave scene se odvijaju kao na filmskom platu, po pripremljenom scenariju u kome su neki likovi učesnici, a drugi posmatrači, neki uživljeni a neki izvan predstave. Konačno, kada glavni junak oslepi, intenzitet zamišljenih slika se pojačava sve do tragičnog kraja.
Asocijativnost naslova Smeh u tami čitaoce pak vodi u smeru grotesknog I demonskog položaja glavnih likova I otkriva mi onaj bliži, površinski sloj romana koji se oslanja na ogoljenu priču o sredovečnom muškarcu koji je izgubio sve zarad mlade ljubavnice krajnje sumnjivog morala. Margo, u romanu zapravo 16-godišnja devojčica istinska je preteča Lolite. Iako nešto starija i ne tako nevina u psihološkom smislu, ona ima brojne odlike demonske privlačnosti Lolite I na sličan način asocira na arhetipske žene koje su uvele muškarca u greh: Eve, ili demonske Lilit.
U svetlu nedavno objavljenog eseja profesora, vrsnog prevodioca I poznavaoca dela Nabokova, Zorana Paunovića, koji nam otkriva pripovetku Volšebnik kao preteču Lolite, a naročito u svetlu spisateljskih navika Vladimira Nabokova, da uspostavlja suptilne I čvrste veze medju svojim pripovetkama I romanima, I u romanu Smeh u tami se može uživati kao u jednoj od verzija Lolite.
Ali bilo da ovu knjigu posmatrate kao preteču Lolite, bilo kao verziju podatnu za poredjenje sa ruskom verzijom Camera obscura, ili kao osobeno delo nastalo pod uticajem Tolstoja, ovaj roman je jedna od neizostavnih kockica u mozaiku koji ocrtava kontinent Nabokov I možete se nadati, da citiramo Nabokova, “koristi I uživanju u samom pripovedanju” majstora proze.
Jasmina Vrbavac

Vavilon, 22. januar 2007.