Sabrane priče I

09.03.19 Danas

U obilju novoobjavljenih knjiga, o čijem nas izlasku svakodnevno izveštavaju mediji, lako se i, rekao bih, neoprezno, prelazi preko naslova koji uveliko prevazilaze tu svakodnevnost.
Dobar primer skorašnjeg datuma da književnost ipak nije instant umetnost svakako su Sabrane priče I-II rusko-američkog pisca Vladimira Nabokova. Već odavno sa ugledom jednog od najznačajnijih romansijera prošlog veka, Nabokov – ispostavlja se to posle čitanja pomenute knjige i na srpskom jeziku – nije ništa manje zanimljiv i provokativan pripovedač.

U ogledu o Čehovu, prema kome, za razliku od Dostojevskog, nije krio naklonost, pre svega zbog umeća u oblikovanju „potresnih likova“, Nabokov je napisao da je autor „Šale“ i „Tuge“ bio pisac koji se „tako mnogo oslanjao na podvodne struje nagoveštaja da prenesu pravo značenje“. Isto bi se, danas, povodom Sabranih priča moglo reći i za samog Nabokova, kada je reč i o likovima i o načinu na koji se posreduje pravi smisao priče, nikada eksplicitan, uvek pomalo zatajen. Priča je za Vladimira Nabokova – u njenoj stalnoj promeni oblika, pripovednih lica i načina pripovedanja – u stvari posebna vrsta više igre čija se pravila stalno iznova grade i uspostavljaju. Pravilo je da nema pravila, ali takav vid slobodne inventivnosti ne vodi u proizvoljnost, nego u neprestano iznalaženje novih mogućnosti i nepredvidivih, neočekivanih rešenja; ishod je katkad humoran, pokadšto tragičan, ponekad ironičan, ali svakad iznenađujući. Stari pisci osvajali su prepoznatljivost stila i potom mu, tokom stvaralačkog puta, u manjoj ili većoj meri ostajali verni (autoreproduktivni). Nabokov, ne tako daleki vesnik kasnije postmodernističke prakse, u gotovo svakoj priči (donekle i romanu), izjašnjavao se i uspostavljao kao nov, drukčiji, iznenađujući glas, otkrivajući pre svega mogućeg „sebe“ u pripovednom tkanju jezika. U tome je, samo naizgled paradoksalno, njegova pripovedačka doslednost i prepoznatljivost; biti uvek drugi, u postojanom a nestabilnom identitetskom preobražaju, te jedino tako ostati svoj. Neponovljiv. Neuporediv. (Ne)sličan sebi.

Koliko su samo Nabokovljeve priče daleko jedna od druge! Recimo, evo, iz prve ruke: sentimentalno i, slobodno je reći, sladunjavo patetično „Pismo koje nikada nije stiglo u Rusiju“ nekoliko svetlosnih godina udaljeno je od košmarne, snevne fantazmagorije „Terra incognita“ – kao da su u toj nesravnjivoj različitosti pisane maštom dva pisca iz dva veka. Pa, ipak, ne može im se poreći isto poreklo u postojanom, nezaustavljivom jezičkom preobražaju. Američki kritičari zvali su to Nabokovljevo svojstvo oksimoronskom „poštenom prevarom“, a David Albahari, jedan od njegovih prevodilaca i sledbenika u prostoru srpskog pripovedanja, svojevremeno je napisao da „prilikom čitanja Nabokovljevih dela treba uvek biti spreman na zamke i varke; najbolji način da ih rastumačimo jeste da ih rešavamo kao šahovske probleme i da izbegavamo sve one poteze koji nas ‘očigledno’ vode uspehu“.

U današnjem čitanju Nabokovljevih priča u prvi plan izbija piščevo nesvakidašnje umeće da iskustvo života pretoči u opšte iskustvo književnosti. Na tom ispitu, što bi rekao Danilo Kiš (njegova sintagma je „majstor čarobnjak“), još jedan ovdašnji poštovalac Nabokova, padaju mnogi prozni pokušaji našeg vremena – težina stvarno proživljenog ličnog slučaja, dubina patnje, traume ili euforije najrazličitijeg porekla, nisu jemstvo ubedljivosti i umetničke uspelosti pripovedanja sa estetskim pretenzijama. Ili, drugim, jednostavnijim rečima, „veličina i važnost“ teme ne vodi pravolinijski u valjanost književnog dela. Potrebno je tu štošta drugo uposliti, hajdemo redom: individualni talenat, svest o formi, jezičku inventivnost, „igru duha i fantazije“ (Kiš)… Posebno je, u nastajućem ostvarenju, da bi se ono kandidovalo za umetnost, nužno izazvati auru „literarnosti“, učiniti delatnim onaj nadjezički fluid koji fikcionalni tekst uključuje u širi književni kontekst. Ili, rečeno današnjim žargonom: novoskovani jezički oblik valja nekako, ovako ili onako, umrežiti u megatekst, u „skladište“ književne umetnosti. U tome je mogući ključ i za Nabokova. NJegov život, radom imaginacije nadograđene širokom erudicijom i spremnošću da se pogleda iza lica sveta, sa onu stranu filistarski kodirane stvarnosti (Nabokov: „filistar je određen strasnim naporom da se prilagodi“), postaje osnova od koje se kreće u neizvesnost priče. Sama naracija, i potraga za smislom pohranjena u njoj, u jednom trenutku preuzima inicijativu i oglašava sopstvenu volju, i tako od stvarnog postaje mogući, ništa manje istinit i ubedljiv život. Jednom rečju – literatura.

Spoljašnjih tragova o neminovnosti postojanja u književnosti u slučaju Nabokova ima u nemalom, svakako indikativnom broju. Rođen je iste godine kad i Borhes, na samom kraju 19. veka (1899). Ivan Bunjin, na primer, smatrao je Isaka Sirina (Nabokovljev pseudonim u ruskoj emigrantskoj književnosti) za svog naslednika… Manje se zna da je slušalac Nabokovljevih kurseva na Kornelu bio niko drugi nego Tomas Pinčon (!!!). Ništa u književnosti nije slučajno, najmanje je to Nabokovljevo saznanje, iskazano u gotovo svakoj priči koju je napisao, da priča postoji jedino u saodnosu, tako što okuplja sve pojave ovog sveta i na taj način, samo i tek na taj, u nezaustavljivom varničenju emocionalizovanih misli, postoji u njemu.

U proznom opusu Vladimira Nabokova, podjednako u pričama i romanima, kako to već biva i kod drugih klasika, izvršena je sinteza prethodeće mu tradicije. NJegova posebnost je, međutim, osim u poetičkoj ekskluzivnosti, svakako i u praktično ostvarenom susretu dveju velikih književnih kultura, sa jedne strane, naravno, ruske, a sa druge anglosaksonske. Reklo bi se da je takav susret moguć jedino u umetnosti, konkretno, u magiji priče koja ni decenijama posle prvog objavljivanja ne prestaje da na najbolji mogući, književnom jeziku svojstven način opseda čitaoca. Pomenuto Nabokovljevo „postojanje u književnosti“ unekoliko pomaže razumevanju (ili primicanju razumevanja) inače teško odredivog pojma „svetskog“ pisca. Ne samo stoga što je sa podjednakom snagom ekspresije pisao na dva velika jezika, i ne samo stoga što se i u jednom i u drugom posvetio vivisekciji tipičnih nacionalnih karakteristika i svojstava, uvek sa punom artističkom svešću, sa racionalizovanom, „aristokratskom“ distancom i spremnošću da kartezijansku, ironijski osenčenu samosvest ukrsti i relativizuje sa mističnim, oniričkim i fantastičkim doživljajima, pisac Poziva na pogubljenje, Blede vatre i pregršti antologijskih priča s razlogom može biti smatran „piscem za pisce“, „svepiscem“, kakav status, uostalom, već odavno ima u mnogim književnostima sveta, uključujući, jednim delom, i ovdašnji, srpski kulturni prostor.

Nabokov nikada nije tajio autobiografsku podlogu svog pripovedanja, naravno, ne na način puke reprodukcije ličnog iskustva, nego tako što je detalje svog dobrim delom nomadskog života transponovao i pripovedačkom alhemijom pretvarao u nov, upravo pripovedni oblik, u celinu koja je svet za sebe. Pa se tako i njegove priče uslovno mogu podeliti prema prostorima u kojima su zamišljene, koje su posredno opisivale ili otkuda su povukle koren. Živeći u Rusiji, Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj i, najzad, Americi u kojoj je napisao najznačajnija dela i stekao ugled i slavu, Nabokov je, kako ishodi posle čitanja njegovih priča, zapravo celog života pisao svoju fikcionalnu biografiju, svoj mogući, izmaštani curriculum vitae, neobavezan prema uspostavljenim, najčešće ograničavajućim društvenim porecima i pravilima. Nabokovljev sin Dmitrij, ujedno prevodilac mnogih njegovih dela i priređivač prvog izdanja Sabranih priča, napisao je u predgovoru za njih: „Mnogo je potrebno (…) da bi se ušlo u trag temama, postupcima i slikama koje se javljaju i razvijaju u ovim pričama, ili odjecima Nabokovljevog detinjstva u Rusiji, njegovim studentskim danima u Engleskoj, vremenu provedenom u emigraciji u Nemačkoj i Francuskoj, Americi koju je izumeo, kako sam reče, pošto je izumeo Evropu.“

Ipak, uprkos toj jasnoj prostornoj adresovanosti i određenom mestu porekla (bez konkretizacije nema dobre proze), ne treba smetnuti s uma – a što se u njegovim pričama vidi izrazitije nego u romanima koji su ipak više društveno obavezujuća forma – da je Nabokov u pripovedanju često davao prednost oslobođenoj fantaziji i igri, i onoj vrsti duhovitosti koja ne služi pukoj zabavi nego dubinski proniče u svet. NJegove priče, i ranije izdašno prevođene na srpski jezik, uredničkim i skupnim prevodilačkim trudom (David Albahari, Alen Bešić, Arijana Božović, Zoran Đerić, Srđan Đurđov Rašković, Ivana Đurić Paunović, Stevan Janjić, Danijela Jovanović, Veselin Marković, Zoran Paunović, Lidija Subotin, Aleksandar Šurbatović, Đorđe Tomić, Srđan Vujica, Petar Vujičić, Vera Zogović) sada postaju dostupne u reprezentativnom, integralnom izdanju. NJima se van snage stavlja stereotip o superiornosti romana u odnosu na svekoliku drugu književnost, i potvrđuje pravilo da je osnov svega u njoj dobra, zanimljivo ispripovedana priča, a da je obim proznog govora pitanje sasvim drugog nivoa.

Za kraj, mala kritičarska preporuka: Nabokovljeve priče treba čitati polako, jednu, najviše dve dnevno, i pustiti ih da se kao blagi sedativ rastvore u čitaočevoj uobrazilji.

Mihajlo Pantić

15.02.18 Vreme

Ništa u vezi sa Vladimirom Nabokovom nije bilo uobičajeno: književni stil, teme i karakteri koje je birao za svoja dela, književni ukus koji je izazivao uvek oprečna mišljenja, ali, pre svega, njegov život, za koji bez preterivanja možemo rbeći da prevazilazi i najmaštovitije filmske zaplete. Vladimir Vladimirovič je bio ekscentrični erudita neverovatne inteligencije i talenta, aristokrata koga su novac i titule ponekad zaobilazili, pa je bogatstvo i nobilitet uvek nosio u svom književnom peru, kosmopolita koji je ceo život proveo tragajući za kućom i domovinom, da bi, tek kada je stekao svetsku slavu, odustao i od te, za njega, neostvarive ideje. Nabokovu nikada nije bilo suđeno da pronađe dom: bio je u svađi sa ustrojstvom sveta, sa duhom vremena u kome je živeo, i to vreme i taj svet stalno su ga proganjali, pa je često bio prinuđen da uzmiče, shvatajući da su porodica i književnost jedina dva utočišta u kojima će moći da pronađe, i to samo ponekad, toliko željeni mir. Bekstvo je postalo način njegovog života.

BEKSTVO PRVO: RUSIJA

Nabokov potiče iz ugledne aristokratske porodice: njegov deda bio je ministar pravde za vreme vladavine Aleksandra II, a otac Vladimir Dmitrovič takođe je bio ugledan liberalni političar, aktivan član lokalne masonske lože, novinar i jedan od vođa liberalne Ustavno-demokratske partije, popularno nazvane Kadeti, koja će nešto kasnije činiti jezgro otpora boljševicima u građanskom ratu. Majka Elena, iz bogate jevrejske familije zemljoposednika, doneće na svet tri sina i dve ćerke. Najstariji, Vladimir, bio je pravo čudo od deteta i sve ga je zanimalo: objavio je dve zbirke pesama do svoje sedamnaeste godine, puno je čitao, bavio se lingvistikom, govorio je tečno tri jezika (engleski je savladao pre ruskog), od oca je nasledio ljubav prema lepideptorologiji (nauka o leptirima), bio je odličan fudbalski golman, dobar bokser i teniser, ali i sinesteta (između ostalog, slova je prepoznavao kao boje) poput Skrjabina i Kandinskog. Sa Oktobarskom revolucijom završava se njegovo srećno detinjstvo. U decembru 1917. cela porodica beži na Krim pred naletom boljševika, ali ubrzo će i odatle emigrirati u Berlin, gde se sklonio najveći broj ruskih emigranata.

BEKSTVO DRUGO: NEMAČKA I FRANCUS KA

Ubrzo po dolasku u Berlin, Nabokovi su poslali Vladimira na Triniti koledž, gde je studirao francusku i rusku književnost. Mnogo godina kasnije, ponosno će otkriti: „Nijednom za tri godine u Kembridžu, ponavljam: ni jedan jedini put nisam posetio Univerzitetsku biblioteku, niti sam se potrudio da saznam gde se nalazi. Nisam išao na predavanja. Bežao bih u London kad god bi mi se ukazala prilika. Imao sam nekoliko devojaka u isto vreme." Na njegovu veliku žalost, završio je studije za samo tri godine i odmah se vratio kod svojih u Berlin. Tada se desila velika tragedija: na političkom skupu u Berlinu ekstremni desničar Vasilij Biskupski pokušao je atentat na Vasilija Miljukova, vođu i osnivača Kadeta. Nabokovljev otac Dmitrij je bez razmišljanja skočio da zaštiti svog kolegu, u čemu je i uspeo, ali je to herojstvo platio sopstvenim životom.

Godine 1925. oženio se Verom Slonim, koja će mu biti najverniji pratilac i podrška do kraja života. Ona je najzaslužnija što Vladimir nije spalio neke rukopise, pre svih Lolitu. Devet godina kasnije dobili su sina Dmitrija. U to vreme Nabokov je zarađivao kao statista u nemačkim filmovima, kućni učitelj, prevodilac i teniski instruktor. Ubrzo, pod nadimkom Sirin, izdaje prve romane na ruskom jeziku: Mašenjka (1926), Kralj, dama, pub (1928), Lužinova odbrana (1930), novela Špijun (1930). Preovladavaju ruske teme i antiboljševizam, pa ne čudi što je većina Nabokovljevih dela objavljena u Rusiji tek krajem XX veka: „Ništa diktatori ne mrze toliko kao nepokolebljivi, neuhvatljivi, uvek provokativni osmeh. Jedan od glavnih razloga što su oni Lenjinovi lupeži osudili na smrt galantnog ruskog pesnika Gumiljeva, bio je taj što se sve vreme tokom ispitivanja, u zadimljenoj sobi tužioca, u prostoriji gde su ga mučili, po krivudavim hodnicima kojim su ga sproveli do kamiona, u samom kamionu kojim su ga odvezli na gubilište, pa čak i tu, na licu mesta koje je bilo ispunjeno teškim koracima nespretnog i turobnog streljačkog voda, pesnik sve vreme smešio." Međutim, nisu samo boljševici bili problem: nacisti su već uveliko proganjali Jevreje po Nemačkoj i jedini razlog što su još uvek bili u Berlinu je Nabokovljeva posvećenost radu na najznačajnijem delu iz tog perioda, Dar (1938). U Pariz se sele 1937, ali su tamo ostali samo tri godine. Zbog invazije na Francusku, Nabokovi opet pakuju kofere i ovog puta beže u SAD. „Moj prezir je poprilično jednostavan", konstatovao je u svom stilu, „glupost, tiranija, okrutnost, kriminal i tiha muzika."

BEKSTVO TREĆE: AMERIKA

Vladimir Vladimirovič nikada nije naučio da vozi (Vera je bila njegov „šofer"), nikada nije koristio telefon, sastavljao je ukrštenice i šahovske probleme, čitavog života je patio od nesanice: „Spavači su najidiotskija bratija na svetu." Ipak, od svih neobičnosti njegovog karaktera, nema sumnje da je njegov književni ukus bio najosobeniji: Dostojevskog je smatrao drugorazrednim piscem koji se rasipao spasenjem unaokolo: „Najveći ruski prozni pisci su, pre svih, Tolstoj, pa Gogolj, Čehov je treći, a četvrti Turgenjev. Dostojevski čeka ispred kancelarije da dobije objašnjenje za loše ocene koje sam mu dao." Balzak mu je bio osrednji, Pasternak patetičan, Kamija i Brehta je proglasio nulama, Man mu je bio odbojan. Ismevao je Frojda i psihoanalizu. Džojsovog Uliksa je smatrao za najveće delo XX veka (ali nije voleo Portret... i Fineganovo bdenje), veoma je cenio Borhesa i Kafku, za Beketa je tvrdio da piše dobre novele i užasne drame, a Hemingvej mu nije bio toliko loš, ali nikako nije mogao da podnese njegove knjige o (ovo ćemo ipak morati na engleskom) bells, balls and bulls! Sve to nije ga sprečilo da postane profesor književnosti na Kornelu i Velsliju, dok je na Harvardu bio kurator lepidopter u zoološkom muzeju. Vera ga je pratila na svim predavanjima, dodavala mu je beleške ili brisala tablu. Sedela je pored njega ili u prvom redu i nikada nije progovarala ni reč. Kada bi se Nabokov razboleo, ona je ocenjivala testove i obavljala razgovore sa studentima. Jedan od tih studenata bio je i Tomas Pinčon.

U to vreme, Nabokov odlučuje da piše na engleskom (mada je poeziju nastavio da stvara isključivo na maternjem jeziku). Prvo objavljuje roman Stvarni život Sebastijana Najta (1941) i U znaku nezakonito rođenih (1947), da bi potom izašla Lolita (1955), koja mu je donela svetsku slavu. Priču o matorom perverznjaku Hambertu Hambertu, koji se zaljubljuje u dvanaestogodišnju „nimfetu" i besramno je zavodi, niko u SAD nije hteo da objavi. Knjigu ipak objavljuje u Francuskoj, a Lolita postaje svetski hit kome ni veliki Kjubrik nije mogao da odoli, pa je ubrzo roman ekranizovan i to sa podjednako velikim uspehom. Naravno, odmah su počela nagađanja o tome da li je užasni Hambert alter ego Nabokova i da li u romanu ima autobiografskih elemenata. Pokušavajući da objasni kako se nikako ne može povući znak jednakosti između njih dvojice, Nabokov je rekao: „Hambert Hambert, na primer, ne zna razliku između kolibrija i sokola. Meni se to, svakako, nikad ne bi desilo." Ipak, kada je odlučio da bude ozbiljniji i manje ironičan nego obično, ipak je pojasnio zašto je napisao roman o pedofilu: „Zadatak pisca je da posadi svog junaka na vrh drveta, i jednom kada je tamo, treba ga kamenovati." Nabokovu očigledno nije smetalo ako bi i sam ponekad morao da zauzme mesto svog junaka.

Njegov sledeći (i poslednji američki) roman, Pnin (1957), naići će na izvanredan odziv i publike i kritike. Ipak, čini se da mu je bilo preko glave i Amerike i njenog puritanskog duha. Nabokov je kao osvedočeni protivnik carističke autokratije, nacizma i komunizma počeo da shvata i nedostatke jednog, pokazaće se, samo prividnog demokratskog sistema. Onog trenutka kada je postao finansijski nezavisan, zbog komercijalnog uspeha Lolite, Vladimir Vladimirovič je još jednom odlučio da spakuje kofere i da se 1960. vrati u dobru staru Evropu.

BEKSTVO ČETVRTO: ŠVAJCARSKA

Vladimir i Vera su se pomirili da nikada neće naći svoj dom. Zato su, valjda, i odlučili da žive u luksuznom sezonskom hotelu na Ženevskom jezeru sve do svoje smrti. Odlučili su da ljudima poput njih, osuđenim na stalne selidbe, ne priliči nekretnina u posedu. Njihov sin Dmitrij postao je eminentni operski pevač i dobio je posao u Milanskoj skali, a oni su želeli da mu budu blizu. Tamo je Vladimir napisao još dva svoja remek-dela, Bledu vatru (1962) i Adu (1969) – njegovo najobimnije delo, a zatim i Prozirne stvari (1972) i Pogledaj, arlekine! (1974). Dmitrij je bio najzaslužniji za priređivanje, prevođenje i posthumno objavljivanje knjige Sabranih priča (1995), koja se danas smatra jednom od najznačajnijih Nabokovljevih knjiga. Veliki majstor pisane reči krenuo je u svoje poslednje bekstvo 1977, kada je umro okružen najbližima.

autor je glavni urednik "derete"
aleksandar šurbatović