Pnin

26.04.11 Vavilon

Kada se nadjete u dilemi šta čitati, postoje pisci čije knjige vas nikada neće razočarati. Vladimir Nabokov je jedan od onih kod kojih ne postoji promašaj, niti slabo delo. U izdavačkoj kući Odiseja, koja je, pored izvrsnog izbora dečije literature, odnedavno počela da objavljuje i knjige za odrasle, izašao je roman PNIN, u prevodu našeg poznatog prevodioca i vrsnog poznavaoca Nabokova, Zorana Paunovića.
Pnin je Nabokovljev roman iz američke faze, objavljen 1957. godine i na prvi pogled bi se mogao svrstati u humorističku prozu sa autobiografskim momentima. Timofej Pnin je ruski emigrant koji u Americi radi kao profesor ruskog jezika na nekom od malih, provincijalnih univerziteta i na tom mestu se njegova biografija prepliće sa životnom pričom samog Nabokova. Medjutim, Nabokov nema nameru da kroz lik Timofeja Pnina ispriča svoju sudbinu.
Poznat po lavirintima i koncentričnim krugovima kojima se kreću njegove narativne strategije, po zamkama, skrivenim čoškovima i iskrivljenim ogledalima koja love, kako ih sam Nabokov naziva „površne prikazivače“, on i ovaj roman piše u cilju preispitivanja i poigravanja dvema suštinski neodredljivim kategorijama: stvarnošću i fikcijom.
Humor koji se u romanu zasniva na dramtičnoj neprilagodjenosti glavnog junaka, Timofeja Pnina, životu koji bi narator nazvao njegovim stvarnim životom, podleže sumnji u onim trenutcima kada se otkriva da Pnin izvesno proživljava još nekoliko stvarnosti koje su čitaocu retko dostupne i često prikazane kao nagoveštaj. Podsećajući na Džojsove epifanije, i Nabokovljev roman otkriva stanja u kojima se bez vremensko-prostornih ograničenja njegov junak kreće kroz paralelene stvarnosti. Dok je u jednoj smešan u svojoj nesposobnosti da se prilagodi, u nekim drugim realitetima, Pnin se menja i dovodi čitaoca u konstantno stanje napetosti i neizvesnosti, gde se do konačne istine teško stiže.
Sledeći zapažanja Džona Apdajka da Nabokov „piše prozu na jedini način kako bi trebalo da uvek bude pisana – ekstatično.“ I da su „Po intenzitetu svoje inteligencije i misaone radosti, njegovi romani jedinstveni i spadaju u presedan američke književnosti.“, a mogli bismo slobodno reći i svetske književnosti, roman Pnin jednako kao i celokupni opus Vladimira Nabokova, izaziva čitalačko uzbudjenje i nemerljivo uživanje koje se otkriva u svakom segmentu ovog dela. Bilo da se pronalazi na nivou osobene, a stilski perfektno komponovane rečenice, u realističkim a opet sasvim originalnim likovima ili na nivou zapletene radnje koja se ne čita samo jednosmerno, ili u mogućnostima prepoznavanja drugih autora, zaumnih tema ili ironizovanja datosti, sve te dihotomije i kontrasti utkani u roman rezultuju prijemčivošću veoma širokom dijapaznu čitalačkih sposobnosti gde će svako ponaosob uzimati od romana ono što sam može i želi da prihvati ili protumači kao sopstveni izvor radosti čitanja.

Jasmina Vrbavac

23.03.11

Roman Pnin, po mišljenju velikog broja kritičara, najjednostavniji je i najpristupačniji roman Vladimira Nabokova. Upravo tom svojom „pristupačnošću“, međutim, ovo delo prosto mami na pogrešna tumačenja – među njegovim čitaocima uvek će biti mnogo onih koji su skloni zaključku da je reč o „lakom“ humorističkom romanu, nizu labavo povezanih vinjeta iz života neobičnog ruskog emigranta u negostoljubivoj Americi. Postoji, međutim, i koheziona sila koja taj skup vinjeta drži na okupu; ta sila, mnogo snažnija no što se na prvi pogled čini, skrivena je u nizu tipičnih Nabokovljevih lavirinata – ponajviše u čudnom, zagonetnom i složenom odnosu pripovedača i glavnog junaka.
Roman počinje na način krajnje neobičan za zrelog Nabokova – spokojnim, tradicionalnim realizmom devetnaestog veka, konvencionalnim pripovedanjem u trećem licu, s tačke gledišta sveznajućeg autora koji svoje junake posmatra odnekud s visine, takve da otud može da vidi i zna sve, i ono što je oko njih, i ono što je u njima. Tako o Pninu odmah saznajemo sve što je neophodno da bi se u potpunosti shvatio i doživeo onaj deo njegovog života koji je u ovom romanu u središtu pažnje. Poznavaocima Nabokovljevog života i dela, priča se od samog početka čini odnekud poznatom; pedesetogodišnji Timofej Pnin, predavač ruskog jezika na američkom provincijskom koledžu Vejndel, iz Rusije je izbegao nakon Oktobarske revolucije i, posle dvadesetak godina provedenih u Evropi, najvećim delom u Parizu, stigao u Sjedinjene Države. Autorovo „sveznanje“, čini se, potiče iz činjenice da piše o sebi i sopstvenom iskustvu – 1950. godine, u trenutku kada počinje radnja romana, Vladimir Nabokov je vršnjak Timofeja Pnina, begunac iz sovjetske Rusije, predavač na koledžu Velsli. Sličnosti ima još, no i ovih nekoliko najupadljivijih jasno upućuju na specifičnu povezanost autora i glavnog junaka, na vezu one vrste kakvu neretko srećemo u autobiografskim romanima.
Nabokov, međutim, premda se rado poigrava sličnostima, ne želi da zarobi ni sebe ni Pnina time što će ga pretvoriti u sopstveni alter ego; glas pripovedača nipošto nije – kako bi se na osnovu prvih nekoliko stranica moglo zaključiti – poistovećen s autorovim glasom. Pisac na početku dopušta, čak i želi da čitalac poveruje kako se našao u rukama predusretljivog, pouzdanog sveznajućeg pripovedača, u okviru dobro znane pripovedačke konvencije koja je gotovo potpuno nespojiva s Nabokovljevom prozom. Sumnja opreznijeg čitaoca, slutnja da priča nije, ili neće biti tako jednostavna kako se u prvi mah čini, potvrđena je vrlo brzo pojavom „trećeg čoveka“, nekakvog „ja“ koje nije ni autor, ni protagonista, ali je povezano s obojicom. S autorom je taj tajanstveni lik povezan po funkciji, po tome što dobija ulogu posrednika između njega i priče i ukida kategoriju „sveznanja“. S glavnim junakom povezuje ga to što je i sâm učesnik događaja. Bilo bi, međutim, pogrešno, očekivati od Vladimira Nabokova da tu ulogu jasnije nagovesti. Prilikom njegove prve pojave jasno je samo to da on bar delimično pripada onom krugu likova u kome se kreće Pnin – vrlo verovatno i istoj akademskoj sredini. Najznačajnija dilema, koja ostaje prisutna tokom čitavog romana, tiče se problema naratorovog stava prema glavnom junaku.
Ispočetka, preovladava dobronamerna, pomalo pokroviteljski superiorna ironija. Pnin putuje iz Vejndela u ne manje opskurni gradić Kremonu, gde treba da održi predavanje. Priču u kojoj nas upoznaje s Pninovim poreklom i okolnostima u kojima trenutno živi, narator povremeno prekida podsećanjem na činjenicu da junak sedi u pogrešnom vozu. „Pogrešan voz“ je metafora Pninovog položaja u svetu u kome se zatekao i u kome je prinuđen da se snalazi kako zna i ume – ne s previše uspeha. To kao da navodi na zaključak – pogrešan, pokazaće se kasnije – da Pninova nesposobnost i nesnalaženje nisu tek problemi Rusa koji nije u stanju da se prilagodi Americi, već nedaće čoveka koji nije u stanju da se prilagodi drugim ljudima i svetu uopšte.
Svoju neobično veliku upućenost u junakov unutrašnji život narator objašnjava nekako usput i prilično neodređeno, kao onda kada ukaže na činjenicu da je on „za ovu priliku“ i Pninov lekar. I odista, dok u nepoznatom mestu, sišavši iz pogrešnog autobusa u koji je ušao po izlasku iz pogrešnog voza, s namerom da ipak stigne u Kremonu, očekuje čudo koje će mu to omogućiti, Pninu se događa nešto što bi u potpunosti mogao da protumači samo njegov lekar. Naime, Pnin, mnogo manje snažan nego što to njegov fizički izgled nagoveštava, često oseća napade neobične bolesti čiju prirodu ne razumeju do kraja ni on ni njegov lekar. Njeni fizički simptomi delimično podsećaju na srčani napad, no mnogo je bitnije ono što se u tim trenucima događa u njegovoj svesti. Konkretno, u trenucima napada, za Pnina se privremeno ukidaju poznate granice vremena i prostora. Reč je o odrazu Nabokovljeve teorije o vremenu, koja na različite načine nalazi mesta u gotovo svim njegovim delima – sadašnjost, prošlost i budućnost nisu ono što mislimo da jesu; sve tri kategorije ravnopravno su prisutne u svakom trenutku našeg postojanja, a sposobnost da sve tri učinimo dostupnim zavisi od pojedinca i od konkretnog trenutka.
Pninova sposobnost da dokaže takvu relativnost vremenskih kategorija nesumnjivo je velika – a najveća je u trenucima pomenutih tajanstvenih napada. Oni su, kako saznajemo, praćeni nekom vrstom “epifanije”, sredstva koje i Nabokov, poput Džejmsa Džojsa, koristi za slobodno kretanje kroz vreme i prostor. Pnin često podseća na čoveka koji bez prestanka živi u stanju epifanije. Njegovo nesnalaženje, neshvatanje i odsutnost iz života u kome je, hteo on to ili ne, fizički prisutan, kao da nagoveštava da on sve vreme živi još jedan, paralelni život – po svoj prilici značajniji, a i lepši i bolji od onog koji nazivamo „stvarnim”. Zbog toga on u stvarnosti tako često deluje kao mesečar, ili kao neko ko je tek doputovao s druge planete, iz drugog vremena.
U Pninov „paralelni svet” dopušteno nam je da zavirimo tek povremeno i privremeno, no postepeno će iz tih izleta u najdublju tminu njegove svesti kontrastiranih s lepršavim pričicama o njegovom nesnalaženju, nastati celovita slika Timofeja Pnina, koji nije ni bolesnik, ni klovn. Tako nas prva Pninova epifanija vodi u njegovo detinjstvo, ali ne više kao bezličnu apstrakciju od koje je ostala tek svest o tome da se to zbivalo nekada, u tačno određeno vreme i negde, na tačno određenom mestu. To „nekada” i „negde” sada je u Pninovoj svesti konkretan skup senzacija – zvukova, mirisa, opažaja, ništa manje stvaran od onoga koji nudi „stvarnost”. Most koji povezuje pedesetogodišnjeg Pnina u parku nepoznatog grada u američkoj provinciji i jedanaestogodišnjeg Timošu u bolesničkom krevetu u Sankt Petersburgu, jeste identično osećanje fizičke tegobe, povremeno prisutne i nikada do kraja objašnjive u rasponu od četrdeset godina. Konkretan simbol povezanosti istovremeno je i središnji lajtmotiv ovog romana. Veverica na slici iznad postelje bolesnog Timoše pretvara se u vevericu pred nogama Timofeja Pnina, čiji je napad bolesti upravo prošao.
Pnin, dakle, nije klovn, i to postaje sasvim očigledno u njegovim susretima najpre s bivšom suprugom, a onda i sa sinom iz tog zlosrećnog braka. U Tim susretima Pninov lik dobija i jednu novu dimenziju koja postepeno ukida mogućnost lakog i bezazlenog smeha podstaknutog njegovim komičnim dogodovštinama. Tako postaje sve prisutnije pitanje da li je opravdano nazvati ovaj roman „humorističkim”, i ne ostavlja li takva kvalifikacija po strani njegove najznačajnije odlike? Ta dilema dostiže vrhunac u jednom prizoru emigrantskog okupljanja, u trenucima kada makar privremeno nestaje nesklada između sve potpunije i dostojanstvenije ličnosti junaka i pripovedačeve želje da po svaku cenu, čak i onda kada to nije moguće, govori o njemu kao o komičnom liku. Na tom pomalo patetičnom skupu „raseljenih lica” koja na kratko ponovo pronalaze sebe, dostojanstveni i autoritativni Pnin prikazan je na primeren način, bez ironije i malicioznosti. Istovremeno, pisac koristi priliku da se na elegantan način distancira i od pripovedača i od junaka – ni jedan ni drugi, stalo mu je da nam to stavi do znanja (pošto je za obojicu, naročito za Pnina, često moguće pomisliti tako nešto), nisu maska iza koje je sakriven Vladimir Vladimirovič Nabokov. Jer, obojica su prisutni na skupu na kojem se, pored ostalog, razgovor vodi i o emigrantskim piscima – Bunjinu, Aldanovu, Sirinu (Nabokovljev pseudonim iz vremena kada je pisao i objavljivao na ruskom jeziku). Svaka sličnost je, dakle, bez obzira na obilje primamljivih podudarnosti, sasvim slučajna. Pnin je Timofej Pnin, glavni junak romana, narator je samo narator, ma ko on bio, a Vladimir Vladimirovič je negde drugde.
Odnos pripovedača prema Pninu psihološki je, čini se, lako objašnjiv. Njegovo podsmevanje i često pritajeno likovanje nad Pninovim nedaćama, posledice su njegovog snažnog osećanja inferiornosti, stečenog još prilikom njihovog davnog susreta u Sankt Petersburgu, 1911. godine. Pripovedač, tada dvanaestogodišnji dečak koji je došao kod čuvenog očnog lekara Pavela Pnina, sa strahopoštovanjem posmatra upravo pristiglog, godinu dana starijeg doktorovog sina Timofeja, koji je, kako objavljuje ponositi otac, dobio „pet plus” iz algebre. Pet godina kasnije Timofej je glumac u amaterskoj predstavi koju neimenovani narator posmatra iz publike. Uloga je, doduše, epizodna, no i to je očito dovoljno da produbi osećanje koje pripovedač ne želi da imenuje, ali se u hladnim, suzdržanim, i naizgled emocionalno bezbojnim prisećanjima prepoznaje mešavina osećanja inferiornosti, povređene sujete i zavisti.
Međutim, njihov ponovni susret u Parizu, nakon godina revolucije i građanskog rata u Rusiji, ponovo unosi izvesnu zabunu. Jer Pnin, po rečima pripovedača, ne priznaje u njihovom kratkom razgovoru ništa od onoga što narator pamti kao činjenice koje su mu se duboko urezale u svest; Pnin je, po sopstvenim rečima, uvek imao loše ocene iz algebre, nikada se nije pojavljivao pred očevim pacijentima, a u onoj predstavi jeste nastupio, ali ne u ulozi u kojoj ga pamti pripovedač Jedan od njih dvojice očigledno laže. Ali ko, zbog čega i do koje mere – pitanja su na koja treba dati odgovor. Za početak, antagonistički odnos koji među njima tinja objašnjen je pojavom žene koja ih je, mimo njihove volje, trajno povezala. Liza Bogolepov, studentkinja medicine i nedarovita pesnikinja, pre no što je postala Liza Pnin imala je burnu i silovitu vezu s čovekom koji će kasnije postati pripovedač priče o Timofeju Pninu. Liza se s njim i upoznaje tako što od njega, a ne od autoritativnog Pnina, traži da pogleda njene pesme. Ovaj ne govori ništa o svojoj kompetentnosti, kao što o profesiji kojom se bavi tokom čitavog romana ne progovara ni reč, ali se puno puta – pa i kroz analizu Lizinih pesama – moglo zaključiti da nije laik kad je literatura u pitanju, kao i to da se profesionalno bavi stvarima sličnim onim kojima se bavi Pnin. Sumnjivo sličnim.
Sumnjivo je, ili makar vrlo neobično, to što Liza ne traži savet od Pnina, koji je već tada na planu književnosti postigao dosta, već od čoveka o čijim dostignućima u toj oblasti ni on sam ne govori ništa. Vezu koja se završava Lizinim psihičkim slomom i pokušajem samoubistva, narator pokušava da predstavi kao isključivo intelektualnu. Delom iz želje da time, ukoliko je to moguće, poništi, ili ublaži vlastitu krivicu, ali svakako ništa manje i iz želje da smanji osećanje inferiornosti u odnosu na Pnina – on laže. Toga je svestan i Pnin, i to će sasvim jasno iskazati u jednoj od poslednjih rečenica koje izgovara u romanu. Znači li to da na kraju romana Pnin zaista treba, kako smatraju neki kritičari, još jednom preispitati sve što je do tada ispričano, kao verovatnu laž? Naravno, ne. Reč je o još jednoj Nabokovljevoj igri privida i stvarnosti, kojom želi da dokaže kako ono što nazivamo stvarnošću nije tako neporecivo i neprikosnoveno kao što izgleda. Za Pnina je stvarnost ono što on misli da se dogodilo, za naratora takođe, a za čitaoca – kako mu drago. Oba junaka imaju snažne psihološke motive da stvarnost oblikuju prema vlastitim potrebama, i oni to i čine. Čitaocu je ostalo da iz svega oblikuje neku svoju priču koju, ako mu je baš stalo do toga, može nazvati „istinom”. Pri tome treba imati na umu da ni u ovom, kao ni u bilo kom drugom Nabokovljevom romanu – ne postoji samo jedna istina. Zbog toga se ovo delo završava rečima novog kompetentnog poznavaoca Pninovog života, koji najavljuje priču „o tome kako je Pnin ustao da se obrati Ženskom klubu u Kremoni, i u tom trenutku otkrio da je poneo pogrešno predavanje“. I ova priča je, naravno, potpuno istinita. Broj postojećih istina zavisi od toga koliko ima pripovedača. Na taj način, preispitivanje odnosa stvarnosti i fikcije i u ovom Nabokovljevom romanu postaje jedna od dominantnih tema. Ne, međutim, i najvažnija – u središtu pažnje je sasvim konkretna priča, povest o životu jednog ruskog emigranta u Sjedinjenim Državama. To što je ona ispričana uz obilje anegdota nije dovoljno da roman svrstamo u humoristički žanr. Teme kojima se bavi odveć su ozbiljne i teške, a Pninov život malo previše gorak i nesrećan za jedan humoristički roman. Da nema autorovog sveprisutnog nepoverenja u realnost i iz njega proistekle nemogućnosti da se bilo šta u ovom romanu bezrezervno prihvati kao istinito, imali bismo pred sobom jednu sasvim konkretnu realističku priču, ispričanu na čehovljevski, melanholično-humoran način. Tako je sve do pred sam kraj, kada čitava „stvarnost“ odjednom postaje sumnjiva, ortodoksni književni realizam prestaje da postoji, s njim i svaka mogućnost pouzdanog pripovedanja, a ostaje još jedan, zahvaljujući završnom preokretu, tipičan Nabokovljev roman. Priča se prekida sama, sama izmiče pripovedačevoj kontroli, kao da je nit na kojoj ju je do tada držao bila previše tanka. Priča o Pninu, sama po sebi, nije ni laka ni neobavezna ni humoristička – takvom je trebalo da je učini način kojim je bila ispričana. Sve priče ovog sveta postoje nezavisno od bilo kakvih posrednika, poručuje Nabokov, i u romanu Pnin pokazuje šta se događa kada se priče lati nedovoljno vešt pripovedač. Priča tada nestaje (u ovom slučaju odlazi automobilom, zajedno s glavnim junakom), odlazi da potraži nekog ko će umeti da je ispriča bolje i lepše i potpunije – kao što je nagovešteno na kraju Pnina, kada čitava povest kao da počinje iznova, u istom trenutku kao i prvi put, ali za neku drugu publiku.
Zoran Paunović (Iz pogovora)