O slikarstvu

24.05.14

Istoričarka umetnosti, novinarka, likovna kritičarka, predavač na Koledžu lepih umetnosti na Univerzitetu Južnog Velsa u Sidneju i na Odeljenju za istoriju umetnosti Australijskog nacionalnog univerziteta u Kamberi, Zoja Bojić na korak je da prva u srpskoj kulturi prevodima i stručnim komentarima sveobuhvatno zaokruži pregled antičkih istoriografa umetnosti.
Posle Vitruvija i Plinija Starijeg srpskim čitaocima približila je i spise Filostrata Starijeg i Filostrata Mlađeg - O slikarstvu. Knjigu su kao i prethodne dve objavili Zavod za udžbenike i Dosije Studio, a u najavi su već i Kalistratovo delo o skulpturi, kao i svojevrsni priručnik za čitanje antičkih umetničkih spisa.
Zašto je važno da prevodimo antičke izvore?
- Ne moramo uvek da potpuno primenjujemo Vitruvijeva uputstva za gradnju, niti da posmatramo istoriju umetnosti prema zapisima Plinija Starijeg ili da koristimo teoriju slikarstva kako su nam je predočila dvojica Filostrata, ali treba da imamo u svesti da se i na taj način nešto može da posmatra. Antički izvori su toliko aktuelni i danas da je važno da ih prevodimo, čitamo, analiziramo, uračunavamo u istoriju umetnosti. Naravno da niko danas ne gradi kuće prema Vitruvijevim uputstvima, mada u Australiji postoji muzej - Galerija portreta u Kamberi, jedna od najznačajnijih nacionalnih umetničkih institucija, koja je upravo na taj način izgrađena. To nije urađeno zbog eksperimenta, nego zato što se smatralo da su to najbolja uputstva po kojima su usklađenost građevine prema mestu i njenoj funkciji prioriteti kojima će se arhitekta rukovoditi. Ali, to je izuzetan primer.
Uglavnom se govori o vezi antike i umetnosti kasnijih epoha na Zapadu. Kakav je njen odnos sa Vizantijom, koja je zapravo prvi baštinik antike?
- U vizantijskom slikarstvu, mada su stvari šire, ima nekoliko veoma interesantnih tačaka koje pominje Filostrat Stariji. Jedna od njih je slikanje pojma vremena. O njemu vrlo retko razmišljamo zato što iz današnje perspektive i kroz istoriju umetnosti obično razmišljamo o načinu slikanja koje pokazuje aristotelovsko trojedinstvo mesta, vremena i radnje - ono što umetnik vidi u datom trenutku. Međutim, postoji i ta dimenzija vremena, koje na slici može da bude prikazano ne samo kao dramski trenutak radnje nego kao radnja, film koji se odvija. To je nešto što je vizantijska umetnost apsolutno prihvatila iz umetnosti antike. Druga zanimljiva tačka je to što Filostrat Stariji na jednom mestu pominje ram slike od dragog kamenja koji znatno doprinosi tome da se slika bolje doživi i koji ima veliku vrednost u okviru cele kompozicije, što je korišćeno u Vizantiji. Treće je prikazivanje atributa i simbola koji se dalje nastavljaju u hrišćanskom slikarstvu, bilo na Istoku ili na Zapadu. Likovi se tradicionalno prikazuju sa atributima i simbolima koji nam olakšavaju njihovo čitanje, što je još jedna od tekovina antike. Mada o atributima razmišljamo u smislu kulta, ovde je reč o umetničkim delima koja su to sama po sebi.
Zašto se vaše kolege u Srbiji radije opredeljuju za analizu i opis antičkih dela nego za bavljenje antičkim teoretičarima umetnosti?
- Mislim da je to problem jezika. Sve dosadašnje knjige prevela sam sa originala - latinskog i grčkog. Većina istoričara umetnosti ne zna te jezike, a klasičari koji prevode razne druge antičke pisce ne mogu da postignu da urade sve što treba. Kad je reč o ovim tekstovima, za njih je, ako ste klasičar, potrebno dodatno znanje istorije umetnosti. Srećan je spoj da neko to radi iz obe perspektive. Sreća je da kod nas na Filozofskom fakultetu postoji svest o značaju antičke umetnosti, ali i da je antička arheologija izdvojena od antičke istorije umetnosti, jer su to dve različite discipline. One se u velikoj meri bave istim ili sličnim materijalom, ali iz potpuno različitih perspektiva, mada postoji puna saradnja između te dve discipline.
Šta je to savremena australijska umetnost u kojoj se mešaju potreba da bude Evropa južne hemisfere, autohtono aboridžinsko nasleđe i sve jači uticaj Azije?
- O istoriji umetnosti govorimo kao o evrocentričnom pojmu. To radimo nesvesno, iako ne želimo da budemo kolonijalisti prema drugim kulturama. U okviru te evrocentrične istorije umetnosti uvek se razmišlja o centru i periferiji. Ako se to primeni na umetnost Australije i u njoj uvreži mišljenje da je Australija periferija, a neka Engleska ili druga "majka" centar, onda je umetnost Australije uvek periferija. Ne zalažem se za globalizaciju i hibridnost, već naprotiv - za multikulturalizam i kulturne memorije, individualna umetnička izražavanja, ali u 21. veku u okviru tog multikulturalizma nema mesta "majkama" i takvom posmatranju. Australija je multikulturna, ali često zaboravlja koliko je važna umetnost Aboridžina, taj paralelan, potpuno novi svet - australijska antika, potpuno druga vizura svega - čovečanstva, postojanja, čoveka, viših sila... Ona je svesna finansijskog značaja te vrste umetnosti, ali polako raste svest i o njenom suštinskom značaju, kao i važnosti umetnosti Azije u Australiji. Neko je izračunao da će, ne znam koje godine, anglosaksonsko stanovništvo biti manjinsko na planeti. U Australiji je engleski lingua franca. To jeste bilo nametnuto, što nije nikakva nezgodacija, ali i dalje se pokušava da se kultura kojoj taj jezik pripada nametne na razne načine u političkom i drugim aspektima života. Australija ne želi da se to izgubi, ali dolazi do prožimanja sa drugim kulturama i postoji specifična nacionalna umetnost, a način na koji ona to sve sadrži jeste pitanje kulturne memorije.
Narodni neprijatelj
Kako kao unuka Milana Kašanina, direktora Muzeja kneza Pavla, potom i Galerije fresaka, gledate na to što što je većina muzeja u Beogradu zatvorena?
- Godinama sam bila očajna zbog Narodnog muzeja i muzeja na Ušću. Oba pripadaju svima nama, a Narodni muzej je nacionalno osvedočeno blago. Koristila sam svaku priliku da vičem "Otvorite Narodni muzej", ali je bilo uzaludno. To je zabarikadirana tvrđava, a onog ko ga je držao zaključan smatram narodnim neprijateljem, naravno, ne u značenju kao posle 1945. Nepodnošljivo je, nekulturno i kriminalno da jedna osoba drži sve pod ključem i zavitlava čitavu naciju. I te prevare - ima, nema depoa, plaćen, nije plaćen, depo tužio državu za neplaćanje... to je stvar nadležnih policijskih organa. Vidim da se stvari pomeraju od kad je Bojana Borić v.d. direktora. Primarna stvar je dozvoliti pristup narodu čije je to blago, a kako će se to uraditi - manje je bitno.

JELENA TASIĆ

08.05.14

U rektoratu Beogradskog univerziteta večeras predstavljanje knjige istoričarke umetnosti Zoje Bojić o antičkom slikarstvu
U muzejima, posebno na Tasmaniji, uobičajeno je da se dela izlažu bez potpisa autora, čime se posetiocu poručuje „izvoli, doživi delo, reaguj intuitivno”. I to nije nova ideja, za istu stvar davno su se zalagali Filostrat Stariji i njegov unuk Filostrat Mlađi, antički istoriografi umetnosti iz 2. veka nove ere.
Njihove spise „O slikarstvu” sa starogrčkog je prevela, napisala predgovor i komentare, istoričarka umetnosti Zoja Bojić, predavač na Univerzitetu Novog Južnog Velsa, u Sidneju. Izdavači su „Zavod za udžbenike” i „Dosije studio”, a promocija je večeras u 18 časova u Kapetan Mišinom zdanju, gde govore Miloš Arsenijević, Slobodan Marković i autorka.
– Od posetilaca jedne privatne galerije u blizini Napulja Filostrat Stariji je tražio da se užive i osete kako se sa slika razlažu i mirisi i zvuci. Govorio im je kako vreme može da se prikaže na slici – kroz nekoliko sekvenci ili kao kategorija sama po sebi. Narativni reljefi u rimskoj i grčkoj umetnosti prikazuju svaki delić protoka vremena – pripremu vladara koji odlazi u boj, ali i sliku pauka dok plete mrežu. Vreme je dato kroz večno pletenje, radnju koja označava trajanje. Salvador Dali je ovekovečio vreme slikajući satove – ističe Zoja Bojić.
Naša sagovornica predaje grčku i rimsku umetnost, i predmet Posmatranje umetnosti. Kada pita studente da li je, i zašto, neko delo umetničko, oni se uvek sporečkaju, jer odgovor na to pitanje i ne postoji.
– Kako danas razumemo skulpturu Bude iz 10. veka n. e, i replike u plastici i gipsu koje se koriste u hramovima. Tu su najvažniji kontekst, višeslojnost i multiperspektivnost. Danas se dešava da su neka dela tražena na aukcijama samo zbog promocije autora. Plinije Stariji piše da je jedan vladar po svaku cenu želeo da kupi neko delo, ali prodavac je tada shvatio da je verovatno reč o velikoj vrednosti, i odlučio je da ga ne proda.
Zoja Bojić naglašava da ima dosta primera da umetnik ostavi izvanredno delo, a da za života njegov rad nije imao odjeka.
– Ovo važi za Vojislava Jakića. Sedeo je u kafani u Despotovcu, stavljao papire na mušemu i crtao. Zalepio bi tri metra sjajnih crteža na mušemu, i njih je izložio sedamdesetih godina u galeriji KCB, od poda do plafona. Jakićeva dela su u muzeju u Lozani i uvrštena su u sve istorije art-bruta.
Naša sagovornica predavala je u Nju Delhiju od 1989. do 1993. Doktorirala je na temu umetnika emigranata slovenskog nasleđa u 20. veku u Australiji; pišući, između ostalih, o Rusu Danilu Vasiljevu. Mnoge škole izronile su zahvaljujući delu ovog „oca australijskog modernizma”.
– Grafičar Milan Milojević sa Tasmanije poznat je po ciklusu „Dragi moj Doko”. Slao je umetničke razglednice u domovinu rođaku Đoki, a kako engleski jezik ne poznaje slovo đ, ispalo je „Dragi moj Doko”. Crtao je sebe ispred kuće, ispred automobila, a u pozadini opanke, da se vidi da i dalje drži do tradicije.
Druga njena knjiga na engleskom jeziku je o Slovencu Stanislavu Rapotecu koji se borio u Drugom svetskom ratu.
– On je bio Džejms Bond svog vremena – u raznim misijama, podmornicama. Postao je jedno od najvećih imena australijskog apstraktnog ekspresionizma. Imao je 80 godina kada me je pozvao u svoju kuću u Sidneju. Zvonim. Rapotec kaže: „Čuvajte se krokodila u mom jezeru”, njegova omiljena šala. Našao je uniformu iz Drugog svetskog rata, i želeo da mi pokaže. Bio je vanredna slikarska pojava. Savremenici su ga poštovali, smatrali su ga za silu prirode. Kupio je i vatrogasni kamion, pamte ga i po tome – ističe naša sagovornica.
Kaže da je Sidnejsko bijenale u toku, i „gde god da se krene, udari se glavom o neko umetničko delo”. Obaveštava nas da je recenzent njene knjige, profesor na Australijskom nacionalnom univerzitetu i redovni član Akademije humanističkih nauka Saša Grišin, prvog marta objavio obimnu knjigu o australijskoj umetnosti. Ceo tiraž od 10. 000 primeraka „razgrabljen” je u roku od dva meseca! Galerije su, kaže, dupke pune, rade do kasno, i dosta se polaže na svest o nacionalnom blagu.

Mirjana Sretenović