Otplesana istorija

30.09.13

Koliko god bila zagledana u „svetlu budućnost“, moja generacija će uvek jednim okom bacati poglede na zemlju u kojoj smo rasli, u kojoj smo stekli prijateljstva koja su, kako vidimo, nadživela tu istu zemlju

Izdavačka kuća „Arhipelag“ objavila je zbirku izabrane poezije „Otplesana istorija“ Rista Lazarova, poznatog makedonskog pesnika i predsednika Makedonskog PEN centra, u prevodu Duška Novakovića. Lazarov je svojevremeno bio generalni direktor novinske agencije Tanjug, glavni urednik međunarodnog časopisa Balkan forum. Od 1997. godine je direktor i glavni urednik nacionalne televizije Telma. Objavio je više od 20 knjiga poezije, od prve„Noćna ptica u parku“(1972) do knjige „Sitnokoračarka“ (2012). Knjige izabranih pesama Rista Lazarova objavljene su u Engleskoj, Rusiji, Srbiji, Bugarskoj, Albaniji, Sloveniji, Češkoj i Australiji. Dobitnik je više književnih nagrada: „Mladi borac“, nagrade grada Skoplja „13. novembar“, nagrade Makedonske radio-televizije za najbolju knjigu za decu objavljenu između dve Struške večeri poezije...Lazarov prevodi sa engleskog, srpskog i bugarskog jezika.

Utisci o Vašoj knjizi izabranih pesama „Otplesana istorija“ govore o erudiciji, proživljenom vremenu, različitim inspirativnim ličnostima...Brodski, Ajnštajn, Mateja Matevski, Markes, Breht – da li su to i ljudi sa kojima stalno vodite zamišljene dijaloge?
–Drago mi je da je to uočeno: proživljeno vreme. Jureći, kroz tranzicione tunele i pećine, ka nepoznanicama i neizvesnostima novog vremena, mi ipak ne ostavljamo za sobom totalnu vremensku prazninu. U onom što ostane iza nas otkrije se nešto i za pesmu. Jer, pesma se ne izmišlja, ona se naprosto otkriva, često i zagnjurivanjem u skrivene predele života. Kao što ni pesnici, što reče Mirko Kovač, ne spasavaju svet nego se samo trude da mu udahnu dušu. Ne živi se, kao što se i ne piše, samo na dnevnoj svetlosti, iako i u životu i u pesmi čovek treba da zna što hoće da kaže. Stvarni život, proživljeno, se piše, da bi, naposletku, sve bilo jasnije: i stvarnost, i život, i sudbine. Stvarni život, dabome, čine i ljudi i sa njima dijalog uvek traje, baš ovde i baš sada. To su dijalozi između dva nespokoja, uvek oči u oči, bez vremenske čipke.

Savremenost je posebna junakinja Vaše poezije, podjednako kao i mrtva kraljevstva istorije. Kažete: „Sve postaje javno. Ima li Isus kancelariju za odnose sa javnošću? I ko će ih ubediti da ljudi, kada se dele na jedne protiv drugih, na kraju ostaju bez gaća i otadžbine?“. Savremenost, podjednako kao i istorija, inspirišu na ironični humor, grotesku?
–Prisnost sa savremenošću ne znači udaljavanje od sebe samog. Utoliko pre što je i sama savremenost prenatrpana prošlošću, pa je sve teže pronaći je u pravom obliku. Dubina savremenosti podrazumeva i višeslojnost života, a i pogleda na život. Ima onih koji u svom patetičnom zanosu i ne primete da cveće kome se dive jeste veštačko i uopšte ne miriše. Ima onih koji maltretiraju savremenost, cede je ne primećujući da su je na taj način sasušili. Ima onih koji u sopstvenoj dosadnoj dokolici i ne primećuju karambol i ispreturanost vrednosti, kojima je udobno u spavaćim kolima, a ne vide da je voz uveliko pomahnitao. Od moje prve pesme imam isti rakurs pogleda na život. Ne umem da usred karnevala zauzmem pozu namćora – ta, odmah bi se videlo da je to poza, da ne kažem podvala. A i sve više verujem da poezija i nije za kobajagi učene namćore. Uostalom, kome je nekad škodila kap ironije?

Tako, ironično, posmatrate i iseljeništvo, nostalgiju, jugonostalgiju – posebno?
–Rekoh: ne naučih, ne znam da budem patetičan, a i iseljeništvo se valjda, tokom vremena, oslobodilo pretplate na ispraznu patetiku. U nostalgiji, pa i jugonostalgiji ne vidim ništa loše. Svi znamo da je prošlo to što je bilo, ali to što je prošlo ne znači da nije bilo. Koliko god bila zagledana u „svetlu budućnost“, moja generacija će uvek jednim okom bacati poglede na zemlju u kojoj smo rasli, u kojoj smo stekli prijateljstva koja su, kako vidimo, nadživela tu istu zemlju. Hteli ne hteli, ostadosmo vlasnici istine o negdašnjoj nam zajedničkoj domovini, njenih kulturnih vrednosti i stvaralačke moći, ali i svega onoga što izaziva ironične otklone.

Kako biste danas ukratko opisali Balkan, pored onoga opisa iz Vaše pesme:„U tranziciji je tako: teško se shvata, brzo se zaboravlja. Množina brzo postaje jednina. I moć gomile brzo se rasplinjava na pojedince.Komiteti za zaštitu ljudskih prava na zasluženom su odmoru...”?
–Svih ovih godina, nakotilo se dosta takvih koji su se izveštili u brzom zaboravljanju. Pamćenje im ni ranije nije bilo neka vrlina. Balkan postade zaboravljeno ćoše Evrope, prazan prostor ili skladište neizvesnosti. I skladište raskomadanih snova, predskazivalište novih apokalipsi. Opet, navikavamo se polako na život jednih pored drugih, prvih komšija. Eto, i pasoš nam više nije potreban, u evropskoj budućnosti i granice će, praktično, nestati. Kulturna saradnja ima zavidan kvalitet, intenzitet i skoro neprekidnu frekvenciju, što je od izuzetne važnosti. Živi smo ljudi, a i ovo nebo nad nama je deljivo samo kontrolorima leta.

Gradovi – junaci Vaše poezije, a među njima posebno Skoplje, Prag, Venecija. Kakva iskustva Vas za njih vežu?
–Lepo ste primetili: gradovi – junaci. A junake treba i poštovati, i voleti. Gradovi nisu arhitektonske izložbe, već prostranstva nabrekla životom, živim ljudima, pesmama i suzama, svačim. Posrećilo se da upoznam mnoge gradove na svim kontinentima i brzo sam se zaljubljivao u njih, ali ne okom putopisca. Neke ljubavi, znamo, brzo prođu, neke ostanu doveka: u Skoplju živim, u Pragu mi je sin, a Beograd nosim u srcu..

Marina Vulićević

03.01.13 Danas

Knjiga izabranih pesama „Otplesana istorija“ Riste Lazarova predstavlja snažnu sumu proživljenog iskustva ovog makedonskog pesnika, esejiste, kritičara i novinara.

Kao što je i sam pesnik u jednom intervjuu izjavio, on piše pesme „ukoliko ih otkrije u životu“. A čitalac kroz poeziju otkriva da je njegova opservacija sveta brižljiva, a utisci i sećanja koje pretače u poeziju živi i razgovorni.
Možemo slobodno reći da su pesme Riste Lazarova pisane u skladu s Rilkeovom pesničkom teorijom obelodanjenom u romanu „Malte Laurids Brige“: „Stihovi nisu osećanja kako to ljudi misle - nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari, potrebno je poznavati životinje...“ Pesnik strpljivo sakuplja impresije i senzacije, dovodeći ih u red pretvara ih u umetnost. Njegov izraz je pun, stihovi su objedinjeni u živopisnu sliku, a jezik savršeno jednostavan, upečatljiv i simboličan. Provodeći nas poezijom kroz istoriju svog sećanja, od ranih dana svog detinjstva do mudrosti zrelog života, pa čak i u istoj pesmi kao što je, recimo, pesma „Pusti pužu rogove“, pesnik nam s gorkom ironijom i smehom prekrivenom tugom pokazuje da je čovek ponekad „drčno hvalisav“, lažno hrabar, ponizan, zapravo nesavršen. Virtuoznim sintagmama, pesnik pevajući o svojim utiscima govori o ljudskoj prirodi ogoljujući je, o pustoši javnog života, istoriji, tranziciji, o iskrama svakodnevice koje zasijaju samo u pesnikovom oku. Sve može biti povod za pesmu i tuga zbog smrti najbližih i prizor Venecije kao „školjke ukotvljene u vekove“.
Proces spoznaje stvarnosti je dominantan motiv u ovoj zbirci, zato se sa podjednakom pažnjom govori o smrti oca i o kačketu Pabla Nerude. Međutim, stvarnost za pesnika predstavlja snažan utisak, koji nam se, čitajući poeziju, čini trenutnim, ali i nezaboravnim. Jer baš kao što je to rekao Gojko Božović u tekstu „Poezija proživljenog iskustva“, Risto Lazarov „izazove stvarnosti razume kao privremene događaje života, nipošto kao jedini mogući život“. Pesnik se u pojedinim pesmama ponovo rađa kroz svoje senzacije. Popevši se na vrh Maču Pikčua, tog „mrtvog kraljevstva koje još živi“, pesnik vidi kačket Pabla Nerude, „prazničnu zastavu zaljubljenih“, a zatim ga doziva:
„Mahao sam ti, mahao, do besvesti sam ti mahao/I baš me briga što bezbojni i bezimeni vetar/ ulazi pravo u moje kosti/dok zurim u tvoj kačket/rađajući se s tobom, brate“. Pesnik opisuje utiske koji su na njega ostavila remek-dela, ali ne na hladan, parnasovski način, utiske koje su probudili pesnici, poznanici, savremenici... Jedna od najsnažnijih pesama možda je „Ciplele za mog oca“. Ova, baš kao i pesma „Tramvaj za sećanje“, sastavni je deo svih antologija pesama Riste Lazarova. Dok se u prvoj pesmi autor kroz nenametljiv, nepatetičan, a dubok izraz, obojen gorkim smehom suočava sa smrću oca, opisujući jednu rutinsku radnju dok „dan pre umiranja“ sa bratom kupuje cipele za oca „špicaste i tvrdog đona/da bi mogao/onako merkalijski/da ritne“ anđela čuvara kad mu počne „baljezgati o besmrtnosti dobrote i pravednosti“, u drugoj pesmi autor se suočava sa starošću. Obe pesme opevaju univerzalnu temu, izraženu na potpuno ličan i lirski način, snagom osećanja prepoznatljivog za svakoga.
Risto Lazarov je tvorac nekoliko zbirki. Njegove zbirke izabranih pesama su objavljene u Engleskoj, Rusiji, Srbiji, Bugarskoj, Albaniji, Sloveniji, Češkoj, Australiji... Dobitnik je velikog broja nagrada za poeziju. Završio je jugoslovensku književnost i makedonski jezik na Filološkom fakultetu u Skoplju. Predsednik je makedonskog PEN centra.Knjigu „Otplesana istorija“ objavila je izdavačka kuća Arhipelag u svojoj biblioteci Element, a s makedonskog jezika preveo je Duško Novaković.

M. Bojanić