Prozraci 2

14.08.15 Politika

Knjigu sećanja poznate književnice „Prozraci 2”, priredio je posle njene smrti suprug Žarko Rošulj priključujući ovom izdanju dragocena dokumenta iz njene zaostavštine.

Sećanja na porodicu i oca Vladimira Velmara Jankovića, na rat i doba do 1950. godine Svetlana Velmar Janković opisala je u delu „Prozraci“, a drugi deo njenih sećanja „Prozraci 2”, na kojima je radila više godina uz prekide, priredio je posle njene smrti suprug Žarko Rošulj. On je priključio ovom izdanju dragocena dokumenta iz zaostavštine naše poznate književnice, kao i fotografije i pisma iz njene porodične arhive. Ova knjiga upravo je objavljena u „Laguni“, kao svojevrsni prozni testament velike dame naše književnosti. „Nastavak prve knjige `Prozraka` Svetlane Velmar Janković u potpunosti rasvetljava život njene porodice kroz novi, socijalistički režim, gde je bilo malo mesta za pripadnike poražene i omražene građanske klase. Trnovit put samopotvrđivanja do uspeha pratio je Svetlanu Velmar Janković ponajviše zbog sudbine njenog oca, poznatog pisca Vladimira Velmara Jankovića, koji je posle rata bio primoran da emigrira kao pripadnik Nedićeve vlade i `domaći izdajnik` osuđen u odsustvu na smrt. Ova knjiga je, pored ostalog, i ispravljanje te nepravde i podizanje trajnog literarnog spomenika Vladimiru Velmaru Jankoviću“, ističe urednik izdanja Dejan Mihailović.

U razgovoru sa Žarkom Rošuljem, saznajemo da su posle objavljivanja prve knjige „Prozraka“ 2003. godine čitaoci tražili od Svetlane Velmar Janković nastavak njenih sećanja, ali da zbog drugih obaveza ona nije bila u prilici odmah da udovolji njihovoj želji.

– U tom vremenskom razmaku napisala je više knjiga. Ali i pored silnih obaveza pisala je i „Prozrake 2”. To pisanje je, nažalost, često prekidala, pa nastavljala. Posebno u bolnici, teško joj je padalo što ne može da se posveti svojim rukopisima. Kazivala je: „To je moj život!“ Mislila je i na obavezu datu izdavaču da završi knjigu „Prozraka“, pogotovo što su „dve trećine bile gotove“ u rukopisu. Tu je uglavnom obrađen period pedesetih godina 20. veka. Poglavlja: „Žigovi“, „Odskoci“, „Odasi“, „Ožiljci“ i „Susreti“ nameravala je da dopuni i mi sad ne znamo kakav bi oblik imala ta njena nova knjiga. Stoga smo odlučili da tim poglavljima dodamo još jedno – „Iz porodične arhive“. Pogotovo što se ta dokumenta odnose na vreme „Prozraka 2”, na period pedesetih godina prošlog veka – objašnjava Žarko Rošulj.

Prva poglavlja ove knjige opisuju književne početke Svetlane Velmar Janković.

– Iz njih saznajemo kako je na Adi Ciganliji, u avgustu 1952. godine, napisala svoju prvu pripovetku „Parče“, a kasnije i priču „Tapete“. Kako je sama govorila, ti radovi otvorili su joj vrata književnosti. Zanimljiva je činjenica da je Svetlana počela kao novinar. Bila je član Saveza novinara Jugoslavije od 1958. godine. Njena novinarska legitimacija nosi broj – 926. Bila je to „legitimacija za povlašćenu vožnju na Jugoslovenskim železnicama“. To je bila velika privilegija: kao novinar imala je pravo da plaća voznu kartu upola cene. I to je važilo „za neograničeni broj putovanja“. Njeno prvo zaposlenje bilo je u redakciji lista „Pioniri“. Odatle je prešla u redakciju časopisa „Književnost“, a odatle u redakciju „Prosvete“ – priča Žarko Rošulj, podsećajući i na početni literarni uspeh romana „Ožiljak“ (1956).

– Posle Svetlanine smrti bio sam u velikoj dilemi: da li taj rukopis ipak objaviti ili ne? Zahvaljujući okolnosti da su sačuvana mnoga dokumenta u porodičnoj arhivi, odlučio sam da rukopis treba objaviti, ali priključiti mu i materijal koji se odnosi na to vreme. Ta dokumenta osvetljavaju one praznine koje su nastale u nezavršenom rukopisu. Na primer, kad su u pitanju Svetlanini književni počeci dragocena su pisma Bore Ćosića, koja je pisao Svetlani 1951. i 1952. godine. Iz svega toga vidi se i kako je „rezervna generacija“ modernista, kojima je pripadala, izborila svoje mesto u književnosti i kulturi – objašnjava Rošulj.

Kao ljubitelj fudbala, a i za brojne druge ljubitelje ovog sporta Žarko Rošulj navodi zanimljiva svedočenja mladog Bore Ćosića, uključena u knjigu, o atmosferi koja je vladala u našoj zemlji posle velike pobede fudbalske reprezentacije FNRJ protiv SSSR-a.

– Sada mladi teško da mogu da shvate da se ta pobeda doživljavala kao dobijen „rat“ protiv jedne svetske „supersile“ s kojom naši odnosi nisu bili dobri. Taj čuveni naš olimpijski tim, čije smo članove svi znali decenijama napamet, izvojevao je tu važnu pobedu „za Tita“. U masi je bilo i povika „na istok“ i zahtev da se ide pred ambasadu SSSR-a. Naravno, milicija je to sprečila. Ali nije mogla da spreči navijače da pevaju kako je posle te utakmice „Staljin od muke počupao brke!“ Pravljena je i čuvena „bakljada“ u čast velikog trijumfa. Uostalom, ko nije gledao kako su igrali Bobek, Mitić i drugi veliki igrači, taj je uskraćen za veliku fudbalsku magiju. Iz Svetlaninog opisa susreta mladih pisaca sa političkim moćnikom Đidom, može se sagledati i budući politički lom u našoj tadašnjoj Jugoslaviji – ističe naš sagovornik.

Po njegovim rečima, Svetlana Velmar Janković u „Prozracima 2” opisuje i surove uslove u kojima su radile omladinske brigade na radnim akcijama, a u knjizi je data i prilika Vladimiru Velmaru Jankoviću da iznese svoje viđenje razloga zašto je ušao u Nedićevu vladu, dati su opisi stanja političkog života između dva svetska rata.

– Opredelili smo se da te materijale objavimo ne da bi se branio Velmar Janković, nego istine radi i prava svakom čoveku da iznese razloge svog usuda. Pisma školskih drugarica mogu biti zanimljiva, jer se iz njih vidi atmosfera u kojoj su odrastali naši tadašnji maturanti – dodaje Žarko Rošulj. On takođe izražava i žaljenje što nije pronašao i pismo koje je Vladimir Velmar Janković uputio vladiki Nikolaju Velimiroviću 1951. godine, a koje je ocu Nikolaju prosledio porodični prijatelj Gojko Protić.

Marina Vulićević