Prozraci

14.06.08

KNJIŽEVNI znalci su zapazili već njen prvenac, roman „Ožiljak“ (1956), ali i njih i čitaoce definitivno je očarala blistavom knjigom pripovedaka „Dorćol“ (1981). Usledili su visoko ocenjeni romani „Lagum“ (1990), „Bezdno“ (1995) i „Nigdina“ (2000), pa romansirana autobiografija „Prozraci“ (2003), a između njih knjige priča „Vračar“ i „Glasovi“, knjige za decu „Knjiga za Marka“ i „Očarane naočari“, knjige drama „Knez Mihailo i žezlo“, knjiga eseja „Ukletnici“, knjiga molitvi „Svetilnik“. Ovim naslovima Svetlana Velmar-Janković se uvrstila u sam vrh savremene srpske proze i istovremeno, što je retkost, ostala jedan od naših najčitanijih pisaca.
Za dosadašnja dela ugledna književnica i akademik dobila je pregršt nagrada. Pre nekoliko dana uručena joj je i nagrada „Gordana Todorović“, koja se bijenalno dodeljuje ženama piscima za životno delo.
vKada se vratite svojim dosadašnjim knjigama, da li vas za neku od njih nešto posebno vezuje?
- Kad se vratim svojim knjigama u mislima, jer im se na drugi način ne vraćam, nikad ih ponovo ne čitam, osim kad pripremam stranice koje ću čitati na književnim susretima - shvatam da sam za svaku od njih posebno vezana. Pre desetak dana sam učenicima viših razreda jedne beogradske osnovne škole, koji su mi postavili slično pitanje, odgovorila koristeći poređenje odavno poznato u narodu, kad je reč o rođenoj deci. „Kad na šaci jedne ruke posečeš jedan prst - on boli; kad posečeš drugi, isto boli. Kao i prsti, sva deca se isto vole, pa ipak svako drukčije, i isto bole, nimalo drukčije“ - govorile su stare srpske žene. Sa knjigama je kao sa decom: svaka se voli, ali na drugi način, sam po sebi poseban. Kad bih pokušala da budem sasvim iskrena prema sebi, onda bih morala da priznam da, ipak, od svih knjiga, nekako izdvajam „Lagum“, možda stoga što me je najviše namučio.
Pisala sam ga gotovo punih dvadeset godina, sa prekidima, i to dužim, razume se. Pisala sam ga zato što sam morala da ga pišem, pri tom uverena da uopšte nisam prozni pisac, nego esejist. Napisala sam tri potpune verzije romana, svaka je bila različita i sa svakom sam bila nezadovoljna. Sve tri verzije sam uništila, što sad zaista žalim, jer bi mogle da mi omoguće uvid u moja traženja i, što je još bitnije, lutanja. Prvu sam spalila u velikoj beloj kaljevoj peći u stanu porodice moga prvog supruga Miodraga Protića i, dok sam je spaljivala, stalno sam sebi govorila da tako nešto nikada više neću napisati. I nisam, jer se četvrta, poslednja verzija svakako jako razlikuje od te prve.

Sve se više čitaju istorijski romani ili romani s istorijskom pozadinom. Zašto smo kod te „učiteljice života“ stalno ponavljači?
- Verovatno zato što, prvo, vrlo malo poznajemo sopstvenu istoriju. Decenijama se u školama predavala istorija, u izvesnom smislu falsifikovana, jer su mnogi važni istorijski podaci prosto prećutkivani. Najviše oni koji su se odnosili na vladajuće kneževske i kraljevske dinastije, ali i mnogi drugi. Umesto da bude zanimljiva, istorija je, za većinu učenika, bila dosadan predmet, štivo koje valja što pre zaboraviti, nikako pamtiti. Sad se vide posledice takvog predstavljanja sopstvene istorije mladim naraštajima: osim onih koji se po pozivu bave istoriografijom, uglavnom većina ništa ne zna, lovi po pamćenju, kad zatreba, zagubljene podatke. Toj većini istorija ne može nikako biti „učiteljica života“ pošto od nje i iz nje nisu stigli ništa da nauče. Drugo, ono čemu bi istorija mogla da nas nauči, nije preterano privlačno: naučila bi nas da smo mali narod, ali stalno, tokom poslednjih desetak vekova, a osobito tokom poslednja tri, u sferi interesa velikih sila, koje sa nama računaju kao sa monetom za potkusurivanje. Lako su nas koristili, i nimalo retko, da ginemo za njihove interese pod vidom brige za naše. U takvom postupanju ni Rusija nije uvek bila izuzetak. Strepim da smo, od svih nauka koje bismo mogli da dobijemo od „učiteljice života“ kada bismo hteli i umeli da je čujemo, spremni da usvojimo samo onaj koji proizlazi iz falsifikovane varijante: da krvlju, a ne umom, valja da ponovo osvajamo ono što nam veliki otmu. Zato smo balkanski narod koji je najviše stradao i u balkanskim i u oba svetska rata, narod koji u demografskom nadmetanju gubi u odnosu na svoje susede. Bugari, Albanci, Grci se množe, a nas je sve manje. Poslednji je čas da se opredelimo za um kao za vođu, i da naučimo da primamo poraze bez histerije. Istorija uči da mali narodi samo na taj način mogu da opstanu.

Slažete li se da se na ovim našim prostorima u poslednje dve decenije strahovito urušio moral?
- Razume se da se slažem. Stalno o tome urušavanju govorim i ponavljam se, već postajem dosadna. Ali ne mislim, kao ni vi, da je to urušavanje počelo otprilike
pre dve decenije, možda se tada samo jako ubrzalo i postalo temeljitije. Počelo je mnogo ranije, onda kada je postalo sasvim razgovetno da moralne vrednosti socijalističkog poretka nisu čvrste u meri u kojoj se to očekivalo. Potresi u političkoj eliti poretka mnogo su doprinosili osećanju nesigurnosti i straha i kod takozvanih običnih građana: Goli otok, slučaj Milovana Đilasa, Brionski plenum sa smenjivanjem Aleksandra Rankovića, hrvatska Deklaracija o jeziku 1967. i Deseti kongres Saveza komunista Hrvatske 1970, progon liberalne vlade Marka Nikezića, Ustav od 1974. i jačanje albanskog nacionalizma i separatizma - pominjem samo neke od ključnih događaja koji su potresali ondašnji naš svet, a o kojem današnji mladi opet ništa ne znaju - sve su to činioci što su pripremali podlogu, kad je počeo raspad druge Jugoslavije, za međusobni obračun bivših bratskih naroda. U tom se obračunu konačno srušila lestvica moralnih vrednosti. Mladim ljudima je danas kod nas vrlo teško da se izbore sa izazovom koji se zove laka zarada i koji je, ne retko, skopčan sa nečistim radnjama, krilatice - bolje prolazi onaj koji manje zna i biti pošten isto je što i biti glup - odavno su u opticaju i, bojim se, nisu bez uticaja.

Živimo u vremenu kada se insistira na individualizmu, ali se to pretvara u samoživost, egoizam, i totalno odsustvo za međusobno uvažavanje i solidarnost.

- Čini mi se da pojam individualizma, koji podrazumeva samovaspitavanje i samoposmatranje kao važne činioce, ne bi trebalo dovoditi u neposrednu vezu sa onim što ste tačno odredili kao sebičnost i potpuno odsustvo za međusobno uvažavanje, kao i za solidarnost. Psiholozi kažu da, koliko se pojedinac potpunije razvija kao jedinka, individua, toliko treba da postaje i sposobniji za odnose sa drugim jedinkama, za bolje saučestvovanje u njihovim životima. Sebičnost je neodvojiva od ljudske prirode, ali preterana sebičnost, zaokupljenost samo sopstvenim interesima izraz je duboke nezrelosti. Kad je društvo, kao što izgleda da je to sada sa nama slučaj, izdeljeno na slojeve, ili grupacije, ili političke stranke, kako hoćete, od kojih svi, svako na svoj način, grabe koliko za sebe toliko i za svoju grupaciju - onda bi socijalni psiholozi možda našli da je u pitanju patološka poremećenost tog društva i da mu je potrebno hitno lečenje. Mislim da je naše društvo bolesno od silnih muka koje je pretrpelo ne samo tokom poslednjih osamnaest godina nego i mnogo ranije i da mu je potrebno lečenje. Egoizam, kao vrhunski oblik ravnodušnosti prema sudbini drugog, nespremnost da se taj drugi čuje i razume - samo su površinski, primetni znaci tog oboljenja. Ne treba verovati da bilo ko može da ostane zdrav u takvom bolesnom okruženju - pogledajmo se, svi nosimo pečate iste bolesti, neko primetne, a neko manje vidljive, ali svi smo zaraženi.

Kroz istoriju, pa, evo i sada, postavlja se pitanje gde nam je mesto kao narodu. Kakav je vaš odgovor?
- Znate, da mi je pre trideset godina bilo ko rekao da ću se, jednog dana, u bilo kojoj situaciji i u bilo čemu pozvati na neko shvatanje Josipa Broza Tita, ne samo da bih se zaprepastila nego bih se i uvredila. Ali Englezi lepo upozoravaju da nikad ne treba reći nikad, jer mi se danas Brozova politička formula kojom je igrao između Istoka i Zapada čini prilično primenljivom i danas: uzeti i od Zapada i od Istoka ono što se može i što odgovara nama malima, nama u balkanskoj zemlji seljaka, a pri tom ostati u najvećoj mogućoj meri svoj i sklizak kao riba. Verovatno da nije bilo rđavo ni to što je, u Brozovoj eri, bilo smišljeno i izmišljeno takozvano radničko samoupravljanje, slavna etiketa na praznoj boci iz koje su mnogi levi zapadni politički ideolozi pristajali da okuse. Moram da priznam, htela ne-htela, davno prošlom maršalu da je bio veliki igrač, kao i mnogi drugi lideri toga doba, kakvih više nema. Ali, i od istorije koju su oni stvarali može se mnogo naučiti, ako ne popustimo predrasudama. Nama je mesto na Balkanu, što je oduvek prostor na kojem se susreću Istok i Zapad. Vrlo opasan prostor, ali sa mnogo prednosti.

NOVE KNJIGE

- VEĆ godinama radim na drugoj knjizi „Prozraka“, moje romansirane autobiografije koja, kao nekada „Lagum“, kao i svaka nova knjiga uostalom, zahteva da se uložim do iscrpljivanja, tako da mi se ponekad čini da neću stići da je završim. Ali, žurbe tu niti može, niti sme da bude, zato često pravim prekide. Sad sam u periodu jednog dužeg prekida koji ispunjavam radom na knjizi koja će se, verovatno, zvati „Kapija Balkana“. U pitanju je skroman vodič kroz istoriju Beograda od njegovog nastanka do kraja prva dva balkanska i početka Prvog svetskog rata sa kojim, po uverenju nekih francuskih istoričara, u stvari počinje XX vek.

BEZ ODJEKA

Objavili ste i dve izuzetno zapažene knjige za decu. Imate li utisak da je dečja književnost kod nas, potpuno nezasluženo, na marginama?
- Dopustite mi da vaše pitanje dopunim podatkom koji mi je važan: krajem prošle godine sam, u izdanju kraljevačkog časopisa „Povelja“, u njihovoj specijalizovanoj biblioteci „Vidi čuda“, objavila knjižicu-plaketu „Sedam mojih drugara“. Ova biblioteka pri časopisu objavljuje kratka sećanja pisaca za decu na njihovo detinjstvo i tu su, pre moje, u maštovitoj opremi, izašli pravi mali biseri književnosti za decu Gradimira Stojkovića, Vesne Aleksić, Raše Popova. U prilog vašem utisku da se književnost za decu ceni nedovoljno i potiskuje na marginu, navodim primer ovih naših knjižica-plaketa: nisam primetila da se neki od kritičara osvrnuo na njihovo postojanje, ili neko od novinara u kulturnim rubrikama zabeležio da su izašle. Plakete su propale u tajac, a jedna izvanredna zamisao uredništva „Povelje“ ostaje bez odjeka. Ni prva, ni poslednja.

23.02.08

Od vremena kad je bio rimski Singidunum, Beograd je 37 puta bio sravnjen do temelja i, zatim, ponovo se podizao, iz sopstvenih ruševina? I neprijatelji su mu priznavali da je pravi pravcijati grad feniks. Zato svaki i svačiji dualizam izgleda potpuno prevaziđeno
IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta dobijamo i koliko? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku prelomnim za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, veći u istorijskom, socijalnom, kulturnom...
Seriju tekstova o ovim problemima nastavljamo razgovorom sa Svetlanom Velmar-Janković, našom poznatom i nagrađivanom književnicom i članom Srpske akademije nauka i umetnosti.
Da li je određenje Srbije kao raskrsnice između Istoka i Zapada stvar istorije ili je aktuelno više nego ikada?
Kad sam, prošlog proleća, pisala kratak predgovor monografiji profesora Dejvida Norisa posvećenoj Beogradu i njegovoj istoriji, nazvala sam taj predgovor „Kapija Balkana”. Pošto sam predgovor završila, shvatila sam da me je vratio poslu koji sam započela još pre nekoliko godina pa, nedovršenog, ostavila na stranu: to je bio rad na jednoj vrsti vodiča u prošlost Beograda, i taj me rad ponovo zaokuplja poslednjih meseci. A kad se bavite istorijom Beograda, grada kojeg vidite kao kapiju Balkana, onda ste neprestano suočeni sa kovitlacom sila Istoka i Zapada što mahnitaju, kroz vekove, nad tim gradom, nad tom kapijom. Kao što je Beograd kapija Balkana, tako je i Srbija raskrsnica na koju se stiže kad se prođe kapija, ali neobična raskrsnica, neka vrsta istorijom gotovo omađijanog prostora, na kojem se pomenute sile neprekidno sudaraju. Velike evropske države su, tokom poslednjih desetak stoleća, na različite načine pokazivale zanimanje za ovaj naš prostor, bilo kao mogući gospodari, bilo kao nepouzdani zaštitnici, bilo kao skriveni ili neskriveni neprijatelji. Tako je bilo nekad, tako je i sad, a očigledno da će tako i biti i ubuduće.
Koliko oduvek zavisimo od odluka velikih sila?
Veliki su nas, tokom poslednjih dvesta godina, najčešće videli kao državicu bundžiku, koja se i zgodno i opasno učvrstila u samom središtu Balkana pa, zahvaljujući i svom buntu, i svom geopolitičkom položaju, i svojoj brojnosti, preti da se predstavi kao moguća koheziona snaga balkanskih naroda. To se nijednoj od hrišćanskih evropskih sila, a najmanje neevropskoj, islamskoj Turskoj, nije sviđalo, ni u jednom trenutku naše novije istorije. Kad je, posle Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske carevine, stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca gotovo istovremeno sa Republikom Čehoslovačkom, to je velikima tada moralo izgledati, i jedno i drugo zdanije – da upotrebim ovu starinsku, dositejevsku reč – samo kao prolazno rešenje, koje mora dobiti konačne oblike čim se ukloni sovjetska narasla napast.
U povesti krupnih političkih zamisli i u nastojanju ka njihovom ostvarenju, pedeset ili sedamdeset godina, kao što shvatamo, ne znače dug period: bitno je da se te zamisli kad-tad ostvare. I ostvarile su se. Nema više mnogonacionalnih država nastalih posle velikog rata u Srednjoj Evropi i na Balkanu. Samo usitnjene države su preostale, neke pod kontrolom velikih. Smanjena Srbija je, baš u ovom času, opet značajna raskrsnica između Istoka i Zapada, kao što je uvek i bila, a i sama je na opasnoj raskrsnici, možda najopasnijoj do sada.
Postoji li neki treći put u Evropi za nas, između tog već poslovičnog ideološkog ukrštaja dve suprotnosti?
U sudarima i mahnitanju velikih sila nad Kapijom Balkana i nad Srbijom nisam uspela da prepoznam prvenstveno ideološki ukrštaj – da upotrebim vaš izraz. Možda ga je i bilo, ali samo u vremenu posle Drugog svetskog rata, kad je sukob ideologija izgledao bezmerno važan, jer je maskirao mnogo suštinskiji sukob interesa među najvećima. Uvek su, u svakom ratu, u pitanju sukobljeni interesi, i uvek su ti interesi višestruki i različiti. Nema nikakve sumnje da mi moramo da težimo Evropi, kojoj pripadamo. Ali da bismo uspeli da joj se priključimo što je, po mom uverenju, pitanje našeg opstanka, valjalo bi da što pre odredimo mere sopstvenih interesa u sadašnjoj političkoj situaciji: mala smo zemlja, a malo je i naših prijatelja, u svetske ratove i u balkanske sukobe uložili smo ogroman broj žrtava, najveći među balkanskim narodima. Ne mislim da bi u našem interesu mogao biti bilo kakav sukob, morao bi biti samo, kako sam već pomenula, jedan oblik gandijevskog istrajnog otpora svakom nasilju. Ne bahati inat nego stišan, ali nepokolebljiv otpor. I rad na sopstvenom uzdizanju, u svakom trenutku.
Na kakvo sve uzdizanje mislite?
Pod uzdizanjem podrazumevam predanost radu u privredi, u obrazovanju, prosveti i kulturi, u zdravstvu. Pri tom ne zaboravljam da je predanost radu veoma potcenjena vrednost kod nas, pošto ni sam rad nema baš neku cenu. Oni političari koji budu umeli da zavedu poštovanje i jednako delovanje zakona za sve, koji budu uspeli da obnove visoke vrednosti i rada i moralnih kategorija kakve su bile poštenje, požrtvovanost, uvažavanje ličnosti drugog, stavljanje društvenog iznad ličnog interesa – stvoriće uslove da krenemo svojim putem u Evropu. Da li će to biti zapadnoevropski ili naš, balkanski, još pomalo istočnjački put, ili neki treći, sopstveni, saglasan našem dubinskom mentalitetu – videće se. Sve se oblikuje samo dok se stvara, ali se pri stvaranju mora naporno raditi, gotovo bez predaha. Drukčije ne uspeva.
Koliko je za Srbiju tokom istorije Zapad bio sinonim za savezništvo, a koliko za nerazumevanje?
Mislim da je zaista vreme da shvatimo da evropski Zapad nije nikakva koherentna skupina koherentnih država nego da su to zemlje koje već petnaest godina nastoje da, kao Evropska unija, međusobno usaglase sopstvene interese. Ujedinjuje ih strah od silovitih Sjedinjenih Država, nepredvidive Rusije, ogromne Kine, Indije neshvatljive u obnovljenim moćima, južnoameričkih buntovnih republika, probuđene ali još divlje Afrike. Ako i kad to bude odgovaralo njihovim interesima, ove države će biti Srbiji naklonjeni saveznici kao što su, nekada, neke od njih to i bile, ali izvesno razumevanje ne treba očekivati pošto, koliko znam, razumevanje i nije kategorija koja se politički visoko vrednuje. Hajde da vidimo čemu nas uči primer Slovenije: malena država stisnuta između alavih, a mnogo većih, Slovenija se, čim se odvojila od Jugoslavije iz koje je uzela sve što je mogla, posvetila ćutanju i podizanju standarda svojih građana. Reklo bi se da je zajednički kredo svih njenih političkih čelnika, bez obzira na njihova ideološka uverenja, bio: rad, red i napredak, ali u najvećoj tišini, i uz brigu samo za sopstveni boljitak. Sebično, reći će mnogi. Možda, ali su plodovi takvog političkog ponašanja ne samo krupni nego izazivaju i divljenje. Mi jesmo nesebično davali, ali izgleda da to nismo umeli da činimo kako je trebalo: na naša ne mala davanja odgovarano je udarcima, sa svih strana.
Kako Srbija da stekne još saveznika i učvrsti svoj položaj u Evropi?
Ako hoćemo da opet steknemo saveznike u Evropi, valjalo bi da u zajedničke dogovore unosimo manje emocija, a više odmerenosti i odgovornosti; manje spremnosti da prodamo i ono što ne bi valjalo prodavati, izvore vode, na primer, a više sklonosti da sačuvamo sve što se može sačuvati – mnogobrojne prirodne lepote, još nedodirnute pipcima moderne tehnologije, recimo. Setimo se, bar ponekad, starih Grka, koji su svim Evropljanima ostavili nauk da je mera bitna u svemu. Danas su nam najpotrebnije vrednosti čija imena počinju slovom M: mudrost i mera.
Kako Vi u svom stvaralaštvu posmatrate pomenuti dualizam, problem Srbije između Istoka i Zapada?
Kad zaronim u prošlost Beograda, čujem samo huj olujnih ratnih vihorova i posmatram smene mnogih doba na Kapiji Balkana, rušenja i podizanja tvrđave nad ušćem Save u Dunav. Znate li da se smatra da je, od vremena kad je bio rimski Singidunum, Beograd 37 puta bio sravnjen do temelja i, zatim, ponovo se podizao, iz sopstvenih ruševina? I neprijatelji su mu priznavali da je pravi pravcijati grad feniks. Zato svaki i svačiji dualizam izgleda potpuno prevaziđeno – da ne kažem bezazleno – kad ga zapljusne prošlost Kapije Balkana.

Marina Vulićević

11.01.04

"VELIKO je zadovoljstvo hteti i stvarati", kaže stara mudrost. Bezrezervno i celim bićem književnica Svetlana Velmar-Janković stvara već gotovo pet decenija. Od prvog romana "Ožiljak" 1956. godine, preko nagrade "Meša Selimović" ("Lagum", 1990), NIN-ove nagrade ("Bezdno", 1995) i mnogobrojnih priznanja, stalno je prisutna na našoj književnoj sceni. Danas je jedan od najčitanijih domaćih pisaca, a njena najnovija knjiga autobiografske proze "Prozraci" za samo tri meseca doživela je tri izdanja u produkciji "Stubova kulture".
Da li ste očekivali da će "Prozraci" imati toliki uspeh?
- Ono što nazivamo uspehom jedne knjige, a što se može procenjivati i nagradama koje se toj knjizi dodeljuju, samo je deo onog međudejstva što nastaje kad tek objaljena knjiga počne da priziva svoje čitaoce i oni da joj se odazivaju. Ili - da joj se ne odazivaju, što se može dogoditi i izvanrednim knjigama, kao što znamo. Dok pišem, mislim samo na to kako da što potpunije oblikujem, rečenicom, onu neoblikovanu sadržinu koju nastojim da iskažem. Zanat pisanja se uči svakog dana i nikada se ne može izučiti. Uvek se ostaje šegrt. Nagrade svakako podstiču osećanja zadovoljstva i radosti, ali je mnogo važnije to što, u današnjem svetu u kojem je reklama vid moći, obraćaju širem krugu čitalaca pažnju na knjigu. Najveća nagrada je odjek koji knjiga izazove u čitaocu. "Prozraci" su, izgleda, brzo počeli da odjekuju, mnogo brže no što sam smela i da se nadam.

ROMANSIRANA BIOGRAFIJA
U JEDNOM delu romana je pismo vašeg oca Vladimira, napisano vrlo potresno. Šta ste osećali u trenucima dok ste pisali te redove?
- Ne bih se usudila da počnem opasan posao kakav je pisanje romansirane biografije da nemam osećanje da sam se već dovoljno odmakla od one sebe koja se, htela - ne htela, nalazi u središtu zbivanja ispripovedanih u "Prozracima". Znači, i od njenih emocija. Znate, ja koja piše nikako se ne sme poistoveti sa onim ja koje se opisuje: prvo ja mora sve vreme da teži ulozi nepristrasnog kazivača, inače posao neće valjati. Trebalo bi da ja kazivača sasvim priguši ili, ako ikako može, čak da izbriše svoje sadašnje emocije kako bi se ličnost ja o kojoj kazuje, videla što celovitije.
Koliki je očev uticaj na vaše književno stvaralaštvo, ima li u vašim romanima dodirnih tačaka sa njegovim "Pogledom s Kalemegdana"?
- U mladosti, vaspitavala sam svoj književni ukus suprotstavljajući se književnim nazorima svoga odsutnog oca koji su mi izgledali odviše starinski i tradicionalistički. Opredelila sam se za pristajanje uz avangardne pokrete u umetnosti Evrope 20. veka, koje moj otac nije prihvatao, iako ih je dobro poznavao. U međuratnoj našoj književnosti postali su mi bliski stvaraoci koje on nije pristajao da razume: Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver. Kad smo se, posle mnogo godina, moj otac i ja najzad sreli, započeli smo naše duge razgovore i o književnosti, u kojima je svako od nas ostajao pri svojim stavovima i svojim argumentima, uz veliko poštovanje sagovornika. Bili su to izvanredni razgovori, iz kojih sam mnogo naučila, jer je moj otac bio od onih erudita kakvih, bojim se, više nema.
Bila je to vreme slavnih genracija?
- Da, generacija rođenih u poslednjoj deceniji 19. veka: odlične austrougarske ili francuske škole, neiscrpne radoznalosti duha, neprekidan rad na saznavanju i samopoznavanju stvarali su, nekad, takve znalce kakvi su bili i Andrić, i Crnjanski, i Rastko, i Vinaver, i Toša Manojlović, i Milan Kašanin. Uticaj mog oca na mene imao je, znači, dva smera: delovao je dok sam mu se suprotstavljala ali, možda, još više, kad sam nastojala da ga shvatim. Potpuno nas je vezala naša zajednička odanost Beogradu i Kalemegdanu: i danas mogu da se ne složim sa nekim pogledima svoga oca iz njegove studije "Pogled s Kalemegdana", ali ne mogu da ne cenim i ne usvajam neka njegova pronicljiva sagledavanja pojedinih obeležja nacionalnog mentaliteta, izneta u toj knjizi prvi put 1938, a aktuelna i danas. Priznajem da strepim što mi se pričinjavaju kao sve aktuelnija.

NAOPAKE VREDNOSTI
ČESTO volite da kažete da ste strogost nasledili od oca, a mekotu od majke. Kako ispoljavate te osobine?
- Mislim da sam veoma stroga prema sebi, a možda odviše meka prema onima koje volim.
Možete li da nam približite poreklo čuvenih Velmara?
- Nema čuvenih Velmara. Svi moji preci po ocu, Jankovići, bili su samo viđeni sveštenici u Slavoniji, to znači Srbi u Austro-Ugarskoj, čvrsti borci za svoj rod i pravoslavnu veru. Cenili su rad, red i obrazovanje. Čestitost na prvom mestu. Bio je to jednostavan, tvrd svet. Ne znam kako bi se snašli u današnjem društvu, ovom našem, u kojem je naopačke okrenuta lestvica moralnih vrednosti.
Bili ste svedok burnih vremena, ali ste se borili da nadvladate zlo. Živimo u vremenu velikih preokreta, kako i čime danas nadvlađujete zlo?
- - Zlo se prvo mora prepoznati u sopstvenoj ličnosti, pa zatim i savladavati, svakog dana iznova. Monasi iskušenici znaju koliko je to težak zadatak, ali i koliko neophodan da bi se silovitost Zla, pomahnitalog na kraju 20. i na početku 21. veka, smanjila i utišala. Savremeni zapadni čovek neprekidno se udaljuje i od prirode i od samog sebe, a Zlo odmah koristi njegovu sklonost ka površnosti i samozaboravu koji i te kako doprinose prastaroj ljudskoj žudnji za materijalnim bogatstvom. Zlo se nadvlađuje - kao i uvek od postanka sveta - težnjom ka većoj duhovnosti, ka dubljoj samospoznaji.
Koliko su Srbi spremni da rade na svojoj duhovnosti, koja im je kao pravoslavcima neophodna, i da li su na putu da zbog toga izgube nacionalni identitet?
- Naši saplemenici rade malo ili nimalo na svom duhovnom uzdizanju, naročito od doba koje je nastupilo posle Prvog svetskog rata.

BOGATE SIROTINJE
PRIPADATE generaciji sjajnih stvaralaca u srpskoj književnosti. Vidite li naslednika među mlađim kolegama?
- Imamo sjajne mlađe i najmlađe književne stvaraoce. Ne mogu da odolim, a da ne pomenem, uz strepnju da ću se sigurno ogrešiti o neke od njih, iz naraštaja onih koji više ne dolaze u red najmlađih, Aleksandra Gatalicu, Gordanu Ćirjanić, LJubicu Arsić, Ambra Maroševića, Sretena Ugričića. One nešto starije, kao što su Radovan - Beli Marković i Dragan Velikić kao da ne treba više ni posebno isticati - ili baš treba? Mi smo sirotinjski narod sa bogatom književnosti.
Diplomirali ste francuski jezik, Vitez ste Francuske legije časti. Koja je osnovna nit koja Vas spaja sa postojbinom Gala?
- Od mog radnog detinjstva, francuski kulturni i književni prostor je tle na kojem se, izvan svoje zemlje, najbolje osećam i najlakše dišem.
Prošle godine u Nišu ste dobili nagradu "Romanda Serbika" i podsetila da je Ramonda bila krhka, a opet jaka. Kakva je junakinja našeg doba - Setlana Velmar-Janković?
- Nemojte molim vas, kakva junakinja! Ja samo - neka mi oprosti Isidora Sekulić što prisvajam njene reči - služim svoju službu u životu koji mi je dat. Koliko umem i znam.
Šta možemo da očekujemo u 2004. godini, imate li nešto u pripremi?
- Imala sam utisak da su me "Prozraci" baš umorili, tako da se sad posvećujem malim prozama: malim, ali koje, takođe, mnogo zahtevaju.
Po čemu ćete pamtiti 2003. godinu?
- Nekoliko izvanrednih knjiga koje sam stigla da pročitam, nekoliko sjajnih koncerata i izložbi, tajanstveni Mars, tako približen na noćnom letnjem nebu, pakleno leto, otvarali su, u meni, vratnice samospoznaje u ovoj godinu u kojoj su, i kod nas i u svetu, Zlo i Zloća i Sebičnost uzimali svoj danak, najčešće krvav. U ovoj godini se moglo čuti kako nas Vasiona opominje.

Danila KLJAJIĆ

31.12.03

Teško podnosim što se u sadašnjem Beogradu ne ceni život, ni ljudi, ni drveće, ni cveće, ni trava, što je nestalo poverenje koliko u smisao sklada, toliko i u smisao istine. Ali, duh Beograda živi, baš zato što se menja: svaka generacija dodaje tom duhu od svoje energije i zato je beogradski duh koliko star toliko i mlad i ima ga svuda, treperi oko nas, treba samo naučiti da ga prepoznajemo. Ili upoznajemo

U belešci o piscu na kraju najnovijeg romana Svetlane Velmar-Janković “Prozraci” (Stubovi kulture, Beograd, 2003) piše da se “rodila u Beogradu, školovala u Beogradu i živi u Beogradu”. Ta činjenica je obeležila kompletno njeno stvaralaštvo, a ponajviše “Prozrake”, koji su zapravo prvi deo romansirane autobiografije.
Prelistavajući naslove poglavlja (Naprsline, Glasovi, Bezdanice, Provalije, Tmine, Lagumi, Hajke), potencijalni čitalac bi možda, pomislio da ga čeka mračna knjiga. Ali nije. Svetlana Velmar-Janković samo je perom velikog majstora pripovedanja ispričala kako je odrastala u mračnom vremenu. A kada su je pitali šta bi iz sopstvene prošlosti promenila da može, odgovorila je: ”Ništa, baš ništa.”
Za naslov romana odabrala je, kaže, jednu lepu, staru i zaboravljenu reč, koja joj se nametala još dok je pisala “Bezdno”. Prozraci, kao mešavina tame i svetlosti, ovde su sinonim za ljudsko sećanje.
Vaša nova knjiga obuhvata vreme od tridesetih do pedesetih godina prošloga veka, istorijsko i porodično. Sa kakvim ste ga osećanjem pisali?
– Trudila sam se da, što više mogu, neka lična osećanja svedem na najmanju moguću meru. Emocija je - to se retko uzima u obzir - rđav savetodavac onima koji su posvećeni zanatu pisanja. Ako se osećanja i ukrote i udalje, tek onda se sećanja oslobode i spremnija su da se oblikuju u čistijim vidovima - slikama. Dok sam pisala ovu knjigu nastojala sam da udaljavam osećanja, da bih približila sećanja.

Pretpostavljam da možemo očekivati nastavak te sage. Kada?
– I ja se nadam da možemo, ali ne znam kada. Neka skicirana poglavlja za drugu knjigu već imam, ali sad moram da se malo odmorim od “Prozraka”, knjige koju sam nedavno završila, jer me je baš iscrpla. Zato sad pišem nešto što pripada sasvim drugom žanru - evo, upotrebljavam reč koju kritičari toliko cene - i verujem da će mi ta vrsta pisanja omogućiti predah. Zato ne mogu da vam kažem kad ću sakupiti dovoljno energije koja će mi omogućiti da nastavim rad na drugoj knjizi “Prozraka”.

Vaš otac Vladimir bio je, između ostalog, književnik. Šta ste, sem spisateljskog dara, od njega nasledili? Čemu vas je naučio? Kakav je bio kao čovek? Zašto ga književna istorija i danas prećutkuje?
– Otac je bio prisutan samo u prvih deset godina moga života i mislim da ne bi bilo umesno da o njegovoj ličnosti govorim drukčije nego kao o roditelju. Kad smo se, posle 21 godine razdvojenog življenja, sreli u Parizu 1965, rekla sam mu ono što sada, nešto drukčijim rečima a i drukčije intoniranim, ponavljam: kao vaspitač bio je vrlo strog i vrlo određen u zahevima, nepopustljiv. ’Ne’ uvek je ostajalo ’ne’, ’da’- se uvek ispunjavalo.
Nikad nije obećavao ono što ne bi mogao da ispuni, a njegova strogost gotovo nikad nije ni pokušala da okrnji dostojanstvo ličnosti u detetu. Ipak, danas mislim da je bio prestrog, jer sam tu strogost doživljavala kao unekoliko nasilnu. Mislim da sam od njega preuzela poštovanje osnovnih moralnih normi u interakciji sa spoljašnjim svetom uopšte. Kad je reč o daru, imala ga je i moja majka, koja je, iako vrlo kratko, sarađivala u časopisu “Misao” dok ga je uređivao Ranko Mladenović. Pisala je pesme u prozi, pripovetke simbolističkog usmerenja. Imala je odnegovan književni ukus i znatnu književnu kulturu. Moji roditelji su mi darivali sve duhovno bogatstvo koje imam - ako ga još imam.

Alavost prema vlasti

Možete li, kao stari opozicionar, da ocenite trogodišnji učinak vlasti DOS?
– U prvoj godini, ta vlast je uspela u nečem velikom: oslobodila nas je Gospodara straha, koji je pravi vladar u svim totalitarnim sistemima, i vratila nas među evropske zemlje. U sledeće dve godine, a naročito u ovoj poslednjoj, 2003, postarala se da zatamni svoje uspehe, da ih gurne u senku, jer nam je opet oduzela nadu da ćemo se osloboditi laži, korupcije, alavosti prema vlasti i svakoj vrsti nedozvoljene imovine. Aman, dosta! Zato sam opet u opoziciji.

Relativno skorija srpska prošlost (19. i 20. veka) česta je potka vašim romanima. Kako se arhivska građa koju koristite preoblikuje u literarno štivo?
– To je dugačka priča, koja podrazumeva proces u kojem učestvujem svakodnevno. Svakoga dana napišem bar poneku rečenicu. Istoriografska građa koju koristim, kada nastojim da se pisanjem vratim u neko od prošlih doba, služi mi kao potka u tkanju koje obrazuju jezička imaginacija i intuitivno pronicanje kroz činjenice. Istoriografska materija je jedino čvrsto tlo o koje mogu da se oslonim kad sklapam neizvesno pletivo od reči i od kojeg mogu da se otisnem u prostore imaginacije i intuicije, u prostore fikcionalnog.

Rođena ste Beograđanka. Kako danas doživljavate svoj grad? Živi li još negde duh starog Beograda? Da li je ta prošlost bliska mladim naraštajima?
– Vrlo mladi ljudi uglavnom ne vole priče o prošlosti i iz prošlosti, pogotovo ako ih tim pričama, nezanimljivo ispričanim, gnjave. Mlade, ne samo kod nas, privlači ono što se predstavlja kao zamaman trenutak sadašnjosti u koji su spremni da zarone, osećajući ga kao neponovljiv i kao samo njihov. Prošlost oni moraju da dele sa drugima i stoga su nestrpljivi da je odgurnu, dok im se budućnost prikazuje kao obezobličen prostor koji će svakako moći da osvoje i da ispune onim što žele.

Ni ja nisam volela, u svojoj mladosti, priče o Prvom svetskom ratu i o Solunskom frontu, iako sam preživela strahote Drugog svetskog rata. Kad prva mladost izmakne, onda se stiče smisao za značenja prošlosti, onda se može saznati da sadašnjost bez prošlosti u stvari i ne postoji. A ni budućnost.
Moj Beograd volim, a kad volite, zar ne, zatvarate oči pred manama. Ipak vidim mnoge nedostatke moga grada, koji je u nekim krajevima baš ružan, a sav je prljav i neuredan i nesređen i bez dovoljno zelenila. Teško podnosim što se u sadašnjem Beogradu ne ceni život ni ljudi, ni drveće, ni cveće, ni trava, što je nestalo poverenje, koliko u smisao sklada toliko i u smisao istine. Ali, duh Beograda živi baš zato što se menja. Svaka generacija dodaje tom duhu od svoje energije i zato je beogradski duh koliko star toliko i mlad i ima ga svuda, treperi oko nas, treba samo naučiti da ga prepoznajemo. Ili upoznajemo.

Kao dobar poznavalac sopstvenog naroda i njegove istorije, šta možete da nam kažete o srpskom mentalitetu? Da li je istina da slabo pamtimo, a brzo zaboravljamo?
– Razgovor o mentalitetu ne bi smeo da se improvizuje - mislim da je bilo dosta improvizovanih razmišljanja o toj temi, što podrazumeva niz novijih naučnih istraživanja, kako antropoloških i sociopsiholoških, tako i istoriografskih i geopolitičkih. Ne bih, dakle, da improvizujem. A ako me pitate da li je istina da slabo pamtimo, odnosno da brzo zaboravljavamo - istina je, nažalost. U opasnoj meri negujemo nepamćenje, u opakoj meri se priklanjamo zaboravu. I to ne odskora. Takvo ponašanje, bojim se, vodi gubitku nacionalnog identiteta.

Naša politička zbilja ponekad liči na petparačke romane. Gde je, po vašem mišljenju, izlaz za običnog čoveka koji je preopterećen politikom?
– Jedini izlaz koji vidim za takozvanog običnog čoveka - i sebe, razume se, ubrajam u obične ljude - jeste da prestane da politiku smatra svojim, i to važnim, poslom. Hajde da pokušamo da već jednom ostavimo politiku političarima, pa da, kad se politička scena ozbiljnije uobliči, zahtevamo da se bave nama, kao što i treba da čine.

Radmila Lotina

25.09.03

Nedavno je, u izdanju „Stubova kulture“ objavljen prvi tom romansirane autobiografije Svetlane Velmar Janković pod nazivom „Prozraci“, što bi se danas moglo prevesti sa transparenti, ali ne samo to. Govoreći o svojoj gotovo nasušnoj potrebi da simbol poglavlja ili čak čitavog svog dela sažme u samo jednu jedinu reč, Svetlana kaže kako su je ti prozraci pod svetlom plamena, okačeni u čast Kneza Mihajla i njihovo (zamišljeno) lelujanje i svojevrsna promenljivost, podsetili na nestalnost ljudskog sećanja.

„Već odavno se sa rečju prozraci stoički nosim. Ona mi je važna jer je lepa, stara, zaboravljena reč. Htela sam da joj dodam još jedno, novo značenje. Nametnula mi se još dok sam pisala „Bezdno“. Naišla sam na to da su Knezu Mihajlu, nastojeći da mu ukažu čast prilikom njegove posete Šapcu, popalili brojna kandila i burad sa smolom, a iznad toga su bili prozraci na kojima je pisalo živeo Knez i slično. Zamišljala sam kako su izgledale te ulice staroga Šapca polovinom XIX veka, kako sav treperi pod ondašnjim kandilima i plamenima iz buradi. To mora da je bila neverovatna mešavina tamnih i svetlih mesta. Poput ljudskog sećanja. Naime, tako i doživljavam ljudsko sećanje - kao mešavinu onoga čega se sećamo, onoga čega se dosećamo, što mislimo da se sećamo, onoga što promenimo pod ko zna kakvim spoljašnim i unutrašnjim okolnostima.“

U ovoj knjizi ste zapisali sećanja u iz prve dve decenije života. No, kada se okrenete iza sebe nailazite li na nešto čega se stidite?
- Razume se da ima i toga. U knjizi, recimo, postoji jedan moj manir iz detinjstva kog sam se kasnije stidela, a to je da prisluškujem roditelje. Imala sam i trenutke straha. Možda sam ta mesta kojih se stidim gurnula od sebe, potisnula ih. Nestala su u onim tamnim prostorima. Čovek se nerado seća onoga čega se stidi. Da se vratim prisluškivanju. Tek kasnije kada je ono došlo spolja u naše živote shvatila sam koliko je to ružno, oporo, odurno. Uvidela sam koliko je prisluškivanje nešto sasvim strašno. No, to moje naivno dečije prisluškivanje je bio deo moje užasne radoznalosti da prodrem u svet odraslih. Ili se bar ja tako pravdam (smeh).

Kakav osećaj čovek uopšte ima kada se poduhvati pisanja autobiografije? Da li je to pranje sopstvene prošlosti, da li je to želja da se ostavi istina o sebi, da čovek zadovolji svoj ego ili ništa od svega toga?
- Nemam utisak da je nešto od toga jako važno, možda je u tragovima bilo prisutno, ali nije bilo bitno. Ono što vidim kao presudno to je želja da predstavim sebe i svoju porodicu - razume se subjektiviziranim viđenjem - onima koji dolaze. Lično me oduvek prati utisak da suštinski o svojim roditeljima čovek jako malo zna. Imala sam veliku želju da svojim potomcima i njihovim generacijama ostavim trag o jednom vremenu i o nama koji smo živeli u njemu. Pogotovo što je to vreme koje je objektivno važno. Ponosna sam što sam iz porodice iz koje jesam, strašno me je obogatila i lepim i teškim danima, i patnjama i radostima, ali mi je ostavila jednu veliku svetlost.

A u kojoj meri su na vaš život uticali muškarci sa kojima ste bili?
- Veoma su mi određivali život. Imala sam sreću, i imam sreću da oba moja supruga budu od onih retkih muškaraca koji cene ženu i njen rad. Naravno, i sin je tu da žestoko obeleži taj život, razume se i da dobar niz godina upravlja njime pa i dan danas na neki način. Mislim da bi moj život bez muškaraca koje sam volela i koje volim bio potpuno ispražnjen. Žena sam koja se vezuje i koja voli i pri tom se daje mnogo, zbilja mnogo. Pružim se, onako kao ličnost, svim svojim bićem. Ali znate, bez toga ne može. Ko hoće da dobije mora prvenstveno umeti da pruži. I kada boli, a nužno mora i da boli.

Kada biste nešto unazad mogli da promenite, šta bi to bilo?
-Ništa, ali ništa. Uprkos činjenici da sam danas u situaciji da mogu racionalno procenjivati stvari koje su mi bile jako teške i strašne u godinama poniženja, velikih poniženja. Iskustva društvene i svake druge poniženosti. Ni to ne bih menjala. Jer, to iskustvo poniženosti je strašno važno za formiranje ličnosti. I to shvatiš tek kada ga na neki način prevaziđeš. Tu sam tako jako izrasla. To kaže i Đerđ Konrad u ovoj knjizi koju često citiram: „Skršite se pa mislite da nikada nećete više stati ni na vrh od prsta, ali ako stanete na dno pa se ispravite onda to može biti jako dobro.“ Znate, i sa majčine i sa očeve strane vučem neku nit koja mi u najtežim trenucima podari snagu od koje se i sama zaprepastim.

A od ljubavi?
- Naravno. Ne postoji ništa jače od ljubavi. Ima mnogo različitih ljubavi i svaka ima svoju snagu i lepotu i, naravno, težinu.

Vrh palca
Prošli ste uzbudljiv život koji se pokazao uspešnim; mislite li da se srpski narod, koji jedan od motiva vašeg spisateljstva, izvukao i „izašao na zelenu granu“?

- Nisam sigurna. No, opet verujem u tu neku snagu koja je negde u njemu. A on je očito na svome dnu. Hoće li da ide još dole ka bezdnu ili će da nađe neki palac na koji će da se osloni teško je reći. Bilo je teških trenutaka u životu toga naroda, koliko hoćete. Sada ne volim njegovu rajnsku pasivnost koja je uvek donosila rđave trenutke i uslovljavanja, sem toga ta rajnska pasivnost obično vodi u oglupljivanje. Lično verujem u onu snagu koju sam videla i u Beogradu i van njega u Srbiji tokom jeseni i zime ‘96./97. godine. Nadam se da to nije izumrlo.

Tatjana Nježić

01.05.04 Zlatna greda

U poslednjoj deceniji 20. iprvim godinama 21. veka srpska književnost nije u značajnijoj meri obogaćena delima memoarskog, autobiografskog ili dnevničkog karaktera. S jedne strane, to je posledica činjenice da su mnogi značajni srpski pisci relativno rano napustili ovaj svet (Kiš, Pekić, Selenić, Hristić, na primer) pa nisu ni bili u mogućnosti da naprave konačno svođenje računa (poput, recimo, Simone de Bovoar u francuskoj literaturi), a, s druge strane, i posledica duha epohe, kraja veka, potpuno čitalački i na svaki drugi način nesklonog kontemplaciji i promišljanju prošlosti (izuzimajući onu u dnevnopolitičke svrhe). Ali, i pored toga, nekoliko dela memoarsko-dnevničkog sadržaja ipak je objavljeno u protekloj deceniji i u tom smislu paradigmatični su, na primer, dnevnička proza Mihaila Lalića Prutom po vodi (objavljena neposredno posle piščeve smrti 1993. godine), tri toma (do sada objavljenih) dnevničkih beležaka Dobrice Ćosića Piščevi zapisi i, najzad, memoarsko-autobiografska proza Prozraci Svetlane Velmar-Janković. U istoj meri u kojoj su različiti pripovedački svetovi ovih autora i njihove društvene pozicije, različite su i knjige njihovih sećanja na prošlost: Lalić se još sredinom pedesetih godina 20. veka, uz mnogo gorčine i razočaranja, povlači iz sveta politike i transparentnog političkog angažmana i suštinski posvećuje literaturi i izgradnji svog narativnog sveta; Ćosić, naprotiv, do samoga kraja svojih zapisa, do sredine devedesetih godina 20. veka ostaje više zainteresovan za sferu društveno-političkog angažmana, nego za literaturu po sebi, dok Svetlana Velmar-Janković u svojim Prozracima autobiografskim detaljima, u stvari, dopunjava svoje romane i knjige priča, dajući im stvarnosnu zaleđinu koja umnogome pomaže razumevanju njenog književnoumetničkog dela.

Dakle, u već opisanom kontekstu, Prozraci Svetlane Velmar-Janković su u najvećoj meri književnoumetnički strukturirana knjiga, neka vrste autobiografskog romana, proze koju autorka pokušava da odredi na sledeći način: "Ima u Stendalovom Životu Anrija Brilara ponavljanje koje mi se dopalo još pri prvom čitanju; francuski pisac nekoliko puta pominje da je sećanje kao freska u raspadanju: jedna ruka ovde, glava tamo, neki drugi odlomak negde drugde - tako da Stendal ni ne pokušava, kako kaže, da opisuje stvari nego samo "njihov efekat na njega u redosledu osvetljenih slika čija se veza gubi u tami." Upravo taj redosled osvetljenih slika autorka naziva prozracima i već na početku knjige otkriva nam otkuda baš ta reč u naslovu prve knjige njenih sećanja: "U nastojanju da uđem u vremena sopstvene prošlosti koja mi, ponekad, izgledaju udaljenija od vremena druge vlade Kneza Mihaila, opet mi je od pomoći reč prozrak: izvesni prozraci izranjaju iz tog vremena, tmastog i tamnog, pa lebde nad gomilom proteklih godina, koliko osvetljeni sećanjima toliko ih i oblikujući, u isti mah. ? Ali, i pored ove ograde, ovo nije knjiga u kojoj se fakti i fikcija mešaju, to je pre distancirana i nepretenciozna, sasvim lična rekonstrukcija vremena spisateljičinog ranog detinjstva, od početka tridesetih godina 20. veka, do početka pedesetih - vremena, da parafraziramo Slobodana Jovanovića (kojeg i autorka citira), opasnog i, sledstveno tome, nimalo dosadnog. Lucidno mešajući u pripovedanju sopstveno sećanje na događaje (birajući samo one zbilja važne prozrake, ili samo one koji su svojom snagom odoleli vremenu), kako one sasvim lične, porodične, tako i sećanje na istorijska zbivanja (potpisivanje Trojnog pakta, 27. mart i demonstracije, rat i kapitulacija, život u porobljenom Beogradu, oslobođenje, promena društvenog sistemna, itd.) sa zapisima velikih savremenika (Vinstona Čerčila, na primer), ali i naknadnim, sadašnjim, viđenjem svega toga, Svetlana Velmar-Janković konstituiše vanredno zanimljivu (sačinjenu od egzistencijalno-literarnih čvorišta), čitljivu i literarno izuzetno stilizovanu knjigu. U njoj, dakle, nema previše istorijske faktografije, s obzirom da je i inače ova autorka u svojoj prozi okrenuta unutrašnjem poretku stvari, bez obzira na realistički prosede svojih knjiga i istorijsku dimenziju koju većina od njih ima. Kao i u prethodnim njenim proznim knjigama i u ovoj knjizi sećanja akcenat je na ličnom doživljaju događaja (sticajem okolnosti, u ovom kontekstu, oni zaista jesu bili svetskoistorijski), koji onda nužno povlače određeni stepen istorijske faktografije u cilju što bolje rekonstrukcije epohe, ali oni ni u jednom trenutku ne zatamnjuju onu prvu, ličnu i lirsku, notu u naraciji, s obzirom da se autorka ne bavi epohom po sebi, već pre ljudima i njihovim sudbinama unutar te epohe.

Čitajući Prozrake postaje nam jasnija unutrašnja struktura predratnog građanskog društva (beogradskog pre svega) u kojem se oblikovala ličnost, a samim tim i estetika i poetika, Svetlane Velmar-Janković, jednog od retkih literarnih reprezenata onog sveta koji je u jesen 1944. nasilno nestao u Srbiji. Ova knjiga, između ostalog, može biti još jedan, suptilan i indiskredan, povod za razmišljanje u ovom pravcu, ali još više intiman, topao i ljudski (bez obzira na gorki talog ličnih i porodičnih iskustava), a pritom i izuzetno književnoumetnički vredan prilog razumevanju naše bliske prošlosti, dovoljno privatan da ne bi bio nezanimljiv, a sa druge strane, dovoljno distanciran i objektivan da privuče pažnju znatiželjnog čitaoca - bez obzira na godine. Ukoliko do sada neko nije čitao dela Svetlane Velmar-Janković ova knjiga može biti pravi podstrek u tom pravcu i pravi ključ za ulazak u njen pripovedni svet.

Mladen Vesković

08.10.03 Danas

Roman "Prozraci", peto romaneskno ostvarenje Svetlane Velmar Janković ("Ožiljak", 1956. i 1999; "Lagum", 1990; "Bezdno" 1995; "Nigdina", 2000...) pisan u žanru romansirane biografije, upravo je objavljen, kao i neke prethodne knjige ove autorke, u izdavačkoj kući Stubovi kulture. Roman govori o događajima u periodu od tridesetih do pedesetih godina prošlog veka, odnosno, o autorkinim sećanjima na to vreme.
Knjigu su u Kulturnom centru Beograda predstavili Gojko Božović urednik u Stubovima kulture i sama autorka. Božović je, postavljajući novi roman S. V. Janković u kontekst njenih prethodnih dela, istakao autorkinu pripovedačku sposobnost kretanja kroz mnoštvo nijansi važnog dvojstva koje kakrakteriše XX vek, a to je kobni prepletaj ličnog/porodičnog/intimnog i istorijskog/ideološkog/političkog. Za rekonstrukciju naznačenog vremena autorka koristi lična sećanja i uspomene, kombinujući ih sa savremenim istorijskim dokumentima i novinskim člancima, poručujući da je najbolje svedočiti na način kao da se piše roman.
Sama autorka naglasila je da je pisanje ove knjige za nju bio najteži spisateljski izazov dosad, između ostalog i zbog činjenice da se radi o najdubljim ličnim doživljajima, a samim tim i o mogućnosti nepoželjne subjektivizacije opisanog. Govoreći o neobičnom naslovu knjige ona je objasnila da su "prozraci" polovinom prošlog veka označavali na poseban način osvetljene transparente koji su se upotrebljavali pri iluminacijama i svečanim povorkama, u isti mah upijajući ali i propuštajući svetlosne zrake. Prozraci su u najnovijem romanu metafora sećanja kao svetlosnih proplamsaja, koja jesu veoma važna ali u isto vreme i nepouzdana, te ih stoga treba stalno proveravati, dopunjujući ih drugim vrstama svedočnastava. "Ako zaboravimo ono što je bilo, zaboravićemo sebe", ističe S. V. Janković.
Knjiga "Prozraci" objavljena je kao tzv. "prenumerantsko" izdanje, dakle uz sredstva koja su sakupljena kao pretplata za buduću knjigu, što, nadamo se, označava povratak ovog zaboravljenog običaja vezanog za izdavaštvo. S druge strane ova činjenica naravno svedoči o popularnosti njene autorke.

O. Stošić

22.09.03 Politika

Vredelo je čekati! Godinu dana najavljivano, novo prozno delo Svetlane Velmar-Janković najzad se pojavilo u izdanju beogradskih "Stubova kulture" i već je počelo da svojom magijom pleni čitaoce.

Pod nazivom "Prozraci", ovo ostvarenje naše poznate književnice predstavlja dragoceno autobiografsko delo kroz koje se, zapravo, prelamaju "dah i duh", kako će Svetlana Velmar-Janković reći, jednog vremena.

Pred nama je prva knjiga sećanja koja počinje ranih tridesetih godina XX veka, i traje do početka pedesetih; sećanja, dakle, na "opasno vreme, i kako bi rekao sjajni stilist Slobodan Jovanović, sledstveno tome nimalo dosadno," kako stoji u Reči unapred koju je Svetlana Velmar-Janković napisala ove godine, 12. maja, na dan Svetog Vasilija Ostroškog.

Šta su prozraci? Poneti svakodnevicom, retko spremni da zavirimo u prošlost i u riznicu našeg jezika, zaboravili smo neka stara divna značenja koja on sadrži. Zato Svetlana Velmar-Janković podseća da je prozrak reč na koju je naišla u "Novinama srbskim", dok je istraživala vreme druge vlade Kneza Mihaila Obrenovića. Tako je odmah i usvojila njeno značenje-osvetljena slika ili natpis na platnu koja se upotrebljava pri iluminacijama i svečanim povorkama. Transparent.

Knjiga "Prozraci" Svetlane Velmar-Janković, dakle, predstavlja, prema zamisli autorke, "lelujave svetlosne poruke, koje svetlost upijaju isto koliko je i propuštaju, lebdeći nad nemirnim ljudskim mnoštvom". I zato prozraci "lebde nad gomilom proteklih godina, koliko osvetljeni sećanjima, toliko ih i oblikujući u isti mah".

Svetlana Velmar-Janković u "Prozracima" piše o svom detinjstvu koje se poklopilo sa vremenom kada je Hitler došao na vlast u Nemačkoj. Potom je tu vreme okupacije, a onda oslobođenja, sve do 1948, odnosno do Informbiroa.

Lepotu "Prozracima" Svetlane Velmar- Janković ne daje samo postignuta prava mera između suspregnutog lirskog i faktografskog, već i jedan paralelni svet u kojem autorka neguje duhovne spone sa svekolikom mudrošću filozofije, književnosti i istorije. Kako svetske, tako i naše. Zato će se u izatkanom sećanju Svetlane Velmar- Janković, u kojima ćemo ponovo naići na lagume prošlosti, sa pravom naći citati (ili parafraze) Platona, Slobodana Jovanovića i Čerčila. Oni će "Prozracima" na taj način podariti svevremenost kakvu imaju autobiografske knjige, jer će piščevim rečima dati potvrdu stalne relativnosti i stalnog potvrđivanja o prolaznosti svega. A najviše moći, i tiranije.

A. C.

22.09.03 Glas javnosti

BEOGRAD (Tanjug)- Romansirana autobiografija Svetlane Velmar-Janković "Prozraci", upravo je stigla u knjižare, u izdanju "Stubova kulture". U prvoj, a očekuje se barem još jedna knjiga, Velmar-Jankovićeva je obuhvatila period detinjstva, od sredine tridesetih godina prošlog veka, preko burnih ratnih godina, do početka pedesetih.

Da bi izbegla biografsku suvoparnost, spisateljica je upotrebila romanesknu formu pripovedanja, ali se, pri tome, strogo drži činjenica i govori o autentičnim ličnostima. Period o kome piše je prepun velikih političkih preokreta, ali i burnih ličnih događanja i čitaocima se sada prvi put pruža prilika da razluče šta je u njenim romanima bilo fikcija, a šta lično iskustvo.

Posebno su dramatični opisi stradanja civila tokom bombardovanja Beograda, i onog nemačkog, i kasnijeg savezničkog, kao i vreme potucanja u izbeglištvu. Književnica je u knjigu uključila očevo pismo napisano pošto ih je napustio da mu ne bi bilo suđeno kao "izdajniku".

22.09.03

Sa nestrpljenjem ocekivana romansirana autobiografija Svetlane Velmar Jankovic “Prozraci”, upravo je stigla u knjizare, u izdanju “Stubova kulture”.

U prvoj, a ocekuje se barem jos jedna knjiga, Velmar – Jankoviceva je obuhvatila period detinjstva, od strane tridesetih godina proslog veka, preko burnih ratnih godina, do pocetka pedesetih.

Da bi izbegla biografsku suvoparnost, spisateljica je upotrebila romanesknu formu pripovedanja, ali se, pri tome ,strogo drzi cinjenica i govori o autenticnim licnostima.

Tokom rada na knjihzi autorka je, prema recima urednika Gojka Bozovica, stalno “preispitivala svoje pamcenje” koje je sve vreme “ikrstala” sa dokumentima, u prvom redu novinama toga vremena.

Period o kome pise je prepun velikih politickih preokreta, ali i burnih licnih dogadjanja i citaocima se sada prvi put pruza prilika da razluce sta je u njenim romanima bilo fikcija, a sta licno iskustvo.

Bozovic skrece paznju na suptilnost kojom je opisano autorkino postepeno upoznavanje svega oko sebe u detinjstvu, njeno odrastanje u ratnim godinama.

Posebno su dramaticni opisi stradanja civila tokom bombarodvanja Beograda, i onog nemackog, i kasnije saveznickog, kao i vreme potucanja u izbeglistvu.

Knjizevnica je u knjigu ukljucila ocevo pismo napisano posto ih je napustio da mu ne bi bilo sudjeno kao “izdajniku”.

Ona je svoj knjizevni talenat i smisao za opazanje upotrebila da autenticno docara prve mesece posle oslobodjenja, dolazak nove vlasti i odnos prema gradjanskoj klasi, kojoj je i ona pripadala.