Prozraci

23.02.08

Od vremena kad je bio rimski Singidunum, Beograd je 37 puta bio sravnjen do temelja i, zatim, ponovo se podizao, iz sopstvenih ruševina? I neprijatelji su mu priznavali da je pravi pravcijati grad feniks. Zato svaki i svačiji dualizam izgleda potpuno prevaziđeno
IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta dobijamo i koliko? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku prelomnim za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, veći u istorijskom, socijalnom, kulturnom...
Seriju tekstova o ovim problemima nastavljamo razgovorom sa Svetlanom Velmar-Janković, našom poznatom i nagrađivanom književnicom i članom Srpske akademije nauka i umetnosti.
Da li je određenje Srbije kao raskrsnice između Istoka i Zapada stvar istorije ili je aktuelno više nego ikada?
Kad sam, prošlog proleća, pisala kratak predgovor monografiji profesora Dejvida Norisa posvećenoj Beogradu i njegovoj istoriji, nazvala sam taj predgovor „Kapija Balkana”. Pošto sam predgovor završila, shvatila sam da me je vratio poslu koji sam započela još pre nekoliko godina pa, nedovršenog, ostavila na stranu: to je bio rad na jednoj vrsti vodiča u prošlost Beograda, i taj me rad ponovo zaokuplja poslednjih meseci. A kad se bavite istorijom Beograda, grada kojeg vidite kao kapiju Balkana, onda ste neprestano suočeni sa kovitlacom sila Istoka i Zapada što mahnitaju, kroz vekove, nad tim gradom, nad tom kapijom. Kao što je Beograd kapija Balkana, tako je i Srbija raskrsnica na koju se stiže kad se prođe kapija, ali neobična raskrsnica, neka vrsta istorijom gotovo omađijanog prostora, na kojem se pomenute sile neprekidno sudaraju. Velike evropske države su, tokom poslednjih desetak stoleća, na različite načine pokazivale zanimanje za ovaj naš prostor, bilo kao mogući gospodari, bilo kao nepouzdani zaštitnici, bilo kao skriveni ili neskriveni neprijatelji. Tako je bilo nekad, tako je i sad, a očigledno da će tako i biti i ubuduće.
Koliko oduvek zavisimo od odluka velikih sila?
Veliki su nas, tokom poslednjih dvesta godina, najčešće videli kao državicu bundžiku, koja se i zgodno i opasno učvrstila u samom središtu Balkana pa, zahvaljujući i svom buntu, i svom geopolitičkom položaju, i svojoj brojnosti, preti da se predstavi kao moguća koheziona snaga balkanskih naroda. To se nijednoj od hrišćanskih evropskih sila, a najmanje neevropskoj, islamskoj Turskoj, nije sviđalo, ni u jednom trenutku naše novije istorije. Kad je, posle Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske carevine, stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca gotovo istovremeno sa Republikom Čehoslovačkom, to je velikima tada moralo izgledati, i jedno i drugo zdanije – da upotrebim ovu starinsku, dositejevsku reč – samo kao prolazno rešenje, koje mora dobiti konačne oblike čim se ukloni sovjetska narasla napast.
U povesti krupnih političkih zamisli i u nastojanju ka njihovom ostvarenju, pedeset ili sedamdeset godina, kao što shvatamo, ne znače dug period: bitno je da se te zamisli kad-tad ostvare. I ostvarile su se. Nema više mnogonacionalnih država nastalih posle velikog rata u Srednjoj Evropi i na Balkanu. Samo usitnjene države su preostale, neke pod kontrolom velikih. Smanjena Srbija je, baš u ovom času, opet značajna raskrsnica između Istoka i Zapada, kao što je uvek i bila, a i sama je na opasnoj raskrsnici, možda najopasnijoj do sada.
Postoji li neki treći put u Evropi za nas, između tog već poslovičnog ideološkog ukrštaja dve suprotnosti?
U sudarima i mahnitanju velikih sila nad Kapijom Balkana i nad Srbijom nisam uspela da prepoznam prvenstveno ideološki ukrštaj – da upotrebim vaš izraz. Možda ga je i bilo, ali samo u vremenu posle Drugog svetskog rata, kad je sukob ideologija izgledao bezmerno važan, jer je maskirao mnogo suštinskiji sukob interesa među najvećima. Uvek su, u svakom ratu, u pitanju sukobljeni interesi, i uvek su ti interesi višestruki i različiti. Nema nikakve sumnje da mi moramo da težimo Evropi, kojoj pripadamo. Ali da bismo uspeli da joj se priključimo što je, po mom uverenju, pitanje našeg opstanka, valjalo bi da što pre odredimo mere sopstvenih interesa u sadašnjoj političkoj situaciji: mala smo zemlja, a malo je i naših prijatelja, u svetske ratove i u balkanske sukobe uložili smo ogroman broj žrtava, najveći među balkanskim narodima. Ne mislim da bi u našem interesu mogao biti bilo kakav sukob, morao bi biti samo, kako sam već pomenula, jedan oblik gandijevskog istrajnog otpora svakom nasilju. Ne bahati inat nego stišan, ali nepokolebljiv otpor. I rad na sopstvenom uzdizanju, u svakom trenutku.
Na kakvo sve uzdizanje mislite?
Pod uzdizanjem podrazumevam predanost radu u privredi, u obrazovanju, prosveti i kulturi, u zdravstvu. Pri tom ne zaboravljam da je predanost radu veoma potcenjena vrednost kod nas, pošto ni sam rad nema baš neku cenu. Oni političari koji budu umeli da zavedu poštovanje i jednako delovanje zakona za sve, koji budu uspeli da obnove visoke vrednosti i rada i moralnih kategorija kakve su bile poštenje, požrtvovanost, uvažavanje ličnosti drugog, stavljanje društvenog iznad ličnog interesa – stvoriće uslove da krenemo svojim putem u Evropu. Da li će to biti zapadnoevropski ili naš, balkanski, još pomalo istočnjački put, ili neki treći, sopstveni, saglasan našem dubinskom mentalitetu – videće se. Sve se oblikuje samo dok se stvara, ali se pri stvaranju mora naporno raditi, gotovo bez predaha. Drukčije ne uspeva.
Koliko je za Srbiju tokom istorije Zapad bio sinonim za savezništvo, a koliko za nerazumevanje?
Mislim da je zaista vreme da shvatimo da evropski Zapad nije nikakva koherentna skupina koherentnih država nego da su to zemlje koje već petnaest godina nastoje da, kao Evropska unija, međusobno usaglase sopstvene interese. Ujedinjuje ih strah od silovitih Sjedinjenih Država, nepredvidive Rusije, ogromne Kine, Indije neshvatljive u obnovljenim moćima, južnoameričkih buntovnih republika, probuđene ali još divlje Afrike. Ako i kad to bude odgovaralo njihovim interesima, ove države će biti Srbiji naklonjeni saveznici kao što su, nekada, neke od njih to i bile, ali izvesno razumevanje ne treba očekivati pošto, koliko znam, razumevanje i nije kategorija koja se politički visoko vrednuje. Hajde da vidimo čemu nas uči primer Slovenije: malena država stisnuta između alavih, a mnogo većih, Slovenija se, čim se odvojila od Jugoslavije iz koje je uzela sve što je mogla, posvetila ćutanju i podizanju standarda svojih građana. Reklo bi se da je zajednički kredo svih njenih političkih čelnika, bez obzira na njihova ideološka uverenja, bio: rad, red i napredak, ali u najvećoj tišini, i uz brigu samo za sopstveni boljitak. Sebično, reći će mnogi. Možda, ali su plodovi takvog političkog ponašanja ne samo krupni nego izazivaju i divljenje. Mi jesmo nesebično davali, ali izgleda da to nismo umeli da činimo kako je trebalo: na naša ne mala davanja odgovarano je udarcima, sa svih strana.
Kako Srbija da stekne još saveznika i učvrsti svoj položaj u Evropi?
Ako hoćemo da opet steknemo saveznike u Evropi, valjalo bi da u zajedničke dogovore unosimo manje emocija, a više odmerenosti i odgovornosti; manje spremnosti da prodamo i ono što ne bi valjalo prodavati, izvore vode, na primer, a više sklonosti da sačuvamo sve što se može sačuvati – mnogobrojne prirodne lepote, još nedodirnute pipcima moderne tehnologije, recimo. Setimo se, bar ponekad, starih Grka, koji su svim Evropljanima ostavili nauk da je mera bitna u svemu. Danas su nam najpotrebnije vrednosti čija imena počinju slovom M: mudrost i mera.
Kako Vi u svom stvaralaštvu posmatrate pomenuti dualizam, problem Srbije između Istoka i Zapada?
Kad zaronim u prošlost Beograda, čujem samo huj olujnih ratnih vihorova i posmatram smene mnogih doba na Kapiji Balkana, rušenja i podizanja tvrđave nad ušćem Save u Dunav. Znate li da se smatra da je, od vremena kad je bio rimski Singidunum, Beograd 37 puta bio sravnjen do temelja i, zatim, ponovo se podizao, iz sopstvenih ruševina? I neprijatelji su mu priznavali da je pravi pravcijati grad feniks. Zato svaki i svačiji dualizam izgleda potpuno prevaziđeno – da ne kažem bezazleno – kad ga zapljusne prošlost Kapije Balkana.

Marina Vulićević