Kapija Balkana

31.07.11

Politika, 31.07.2011

Zavođenje lažnim istinama

I Aleksandar Karađorđević i, gotovo 70 godina kasnije, premijer Srbije Zoran Đinđić, nemilosrdno su ruženi pre smrti izazvanih atentatima i bezmerno ožaljeni kad se smrt dogodila

Istorijska priča o Beogradu tema je nove knjige „Kapija Balkana“ naše poznate književnice i akademika Svetlane Velmar Janković, koja se na osoben način prošlošću bavila i u svojim prethodnim delima „Dorćol”, „Lagum”, „Bezdno”, „Prozraci”, „Vostanije”... Na blizu šest stotina stranica glas pripovedača zauzima ulogu vodiča kroz vekove, pokazuje intuiciju i subjektivna gledišta, što čini priču, a dugogodišnja proučavanja naučnih izvora autorke daju pouzdani oslonac pripovesti. Knjigu su objavili „Stubovi kulture”.
Ako je društveno sećanje, kao i ono individualno, selektivno i podložno uticajima, šta je sve uticalo na nastanak ovog dela?
Mislim da ću se najviše približiti istini ako kažem da mene pokreće potreba za svim oblicima traganja i traženja, baš kao i mog „vodiča kroz istoriju Beograda”. Pre mnogo godina, kad sam tek objavila svoju knjigu priča „Dorćol”, objašnjavala sam da je ta knjiga nastala posle zagledanja u plavu tablu sa imenom našeg slepog narodnog pevača, guslara Filipa Višnjića: odjednom sam se zagledala u tu tablu u ulici kojom sam svakodnevno prolazila i videla novim unutarnjim vidom da, u sebi, gotovo ništa ne znam o tom pesniku, lišenom očnog vida, koji tako ponorno ume da sagleda zbivanja i u ljudima, i u Srbiji. Tada se razgorela ta potreba za traženjem istorijskih saznanja, neophodnih za razumevanje tla na kojem postojim i postojimo. U takvoj istoj potrazi stigla sam i do „Kapije Balkana”, prilično prepadnuta naslućenom neizmernom tajnovitošću te kapiješto se postavila između Istoka Evrope i Zapada Azije: Beograd, moj grad, prizivao me je da mu se posvetim, koliko mogu i umem.
Zbog čega ste odlučili da opišete istorijska zbivanja od prvih naselja na obali Save i Dunava do Prvog svetskog rata?
To uzbudljivo kretanje kroz vreme o kojem nam po nešto kazuju nekropole na padinama davnog Dunava koji je ova ista, naša sadašnja reka, a nikako nije ista; to zamišljanje ljudi, čudesnih Kelta, koji su tokom tri veka pre no što je stigla naša, hrišćanska era, umeli da otkrivaju tajne dragocenih podzemnih ruda pošto su već ovladali i podvodnim silama Dunava; to praćenje Kelta u velikim bitkama koje su vodili sa svim neprijateljima od premoćnog Aleksandra Makedonskog do prvih opasnih ratnika velikog Rima; to predstavljanje keltskog plemena Skordisci, koji zidaju prvobitno naselje na ulivu Save u Dunav, što će postati Singidunum – sve je to ispunjavalo, danima, nedeljama i mesecima, moje opipavanje tog nekadašnjeg ljudskog trajanja. Priznajem da sam se jedva odvojila od rimskog Singidunuma, prelepog vojničkog naselja visoke civilizacije koji su, u petom veku posle Hrista, potpuno razorili Huni, i tada sam, u neverovatno živim slikama prvi put shvatila uništiteljsku moć varavara. Već iscrpljena od zamišljenog prisustvovanja, tokom mnogih vekova, silnim ratovima oko Beograda i na Balkanu, zaustavila sam se na granici koju je dubinski zaorao Prvi svetski rat.
Naš narod često u kratkom roku menja mišljenje o ličnosti ubijenog vladara. Za to su primeri knez Mihailo, kralj Aleksandar Karađorđević, pa Zoran Đinđić...
Zar od pamtiveka ne znamo da je svest svakog naroda lako zavesti lažnim istinama? To zavođenje i ta zavedenost s pravca verovatne istine, kakva god da je ona, obično se događa neshvatljivom brzinom: jedno se veruje, recimo, u narodu s proleća – a sasvim suprotno se misli već na jesen iste godine. Tako se zbilo s knezom Mihailom, koji je bio zapljusnut ogromnim valima narodnog oduševljenja i zahvalnosti u aprilu 1867. kada je, najzad, posle četiri stoleća, osvojio srpske gradove od turske vlasti, i to „bez kapi krvi”, kako je isticano, a koji je u jesen iste godine bio naglo okružen ledom neprihvatanja svog naroda, čim se osetila kneževa „kolebljivost” u odnosu na mogućnost ulaska u rat s Turcima, o kojem se decenijama sanjalo. Ta „kolebljivost” se, mnogo kasnije, videla kao kneževa sposobnost za realističku procenu vojničkih sposobnosti tadašnje Srbije, ali to će postati jasno tek mnogo posle nasilne kneževe smrti, zbog koje je njegov narod pao u očaj i u tugu. Srodan model narodnog, ako se tako može reći, ponašanja pokazao se i kada su ubijeni kralj Aleksandar Karađorđević, 1934, i, gotovo 70 godina kasnije, premijer Srbije Zoran Đinđić 2003. Obojica su nemilosrdno ruženi pre smrti izazvanih atentatima i bezmerno ožaljeni kad se smrt dogodila.
Znamo da su se neki ustanici, posle Prvog srpskog ustanka, ponašali kao dahije. Da li smo se suviše zatvorili u okvire sopstvene istoriografije te stoga ona izgleda tako „strašna”?
Ako se, makar površno i kratko, posvetimo upoređivanju istoriografije evropskih naroda, nije teško doći do utiska da istorijske nauke svedoče o tome da su se neki od tih naroda, pre svega oni mali, najčešće zavisni od velikih i jakih, dugotrajno i s mnogim žrtvama, borili za sadašnji položaj slobodnih država. Sve su te bitke, to se zna, bile surove i pobednici su, i te kako, umeli da prisvajaju odlike pobeđenih, pogotovo ako su ti pobeđeni predstavljali, svojevremeno, njihove moćne gospodare.
Time se može objasniti i priča o srpskim vojvodama iz Prvog srpskog ustanka koji su se brzo ugledali na one besne Turke – dahije, protiv kojih su poveli ustanak. Mišel de Montenj je najdublje pronikao u surovu i alavu prirodu čoveka koji je prinuđen da ratuje.
Kako danas tumačite simboliku ruke kneza Mihaila, na najpoznatijem spomeniku u Beogradu, koja okrenuta ka jugu znači potrebu oslobođenja južnih pokrajina?
Srpski vladari Milan i Aleksandar Obrenović, kao i Petar Karađorđević, koji su došli posle kneza Mihaila i sami su ubrzo prihvatili uverenje svoga prethodnika u upravljanju malom balkanskom državom, okruženom ne preterano prijateljski raspoloženim susedima, a bez mora, da je, za tu državu, jedini izlaz da se izbori za iskorak na more, na jugu Balkana. I danas neki državnici i političari misle da je ruka kneza Mihaila bila usmerena prema jedino mogućem državničkom rešenju srpskog pitanja.
Ponovljene greške velikih naroda osećaju oni mali. Igre moćnika našom malom državom traju...
S nevelikim iskustvom pisca koji se zavlači pod šator istoriografije, bojim se da se, na Balkanu, igraju slične igre politički velikih i moćnih kakve su započete i u 18. a, naročito, u 19. veku, i nastavile se sve do Prvog svetskog rata, pa i do dana današnjeg. Moćnima u Evropi pridružila se, posle Drugog rata, i Amerika, velika gospodarica nakon pada Berlinskog zida, ali igre su i sada prepoznatljive, mada se igraju u nešto izmenjenom ritmu i sa izrazima iz novog političkog rečnika. Moćni su još moćniji, a mali se vežbaju da budu kao žabe što podižu nogu podražavajući konja kad ga potkivaju. Čim je reč o ovoj temi, sklona sam da navodim stihove Vaska Pope iz njegovih „Igara”: „Ko se ne razbije u paramparčad / Ko ostane čitav i čitav ustane / Taj igra”.
Marina Vulićević
-----------------------------------------------------------
Dosadna školska predavanja
Vaš pripovedač kaže da su Srbi narod koji brzo zaboravlja. Zbog čega je zaborav tako jak?
Psiholozi nas, još od 19. veka, uče da je zaborav oblik čovekove odbrane od nevolja kojima nas život zasipa, što je svakako tačno.
Ali onaj oblik zaboravljanja, koji se prilično razvio u našem nacionu – namerno upotrebljavam reč koju je, u novije doba, uneo u književnost Crnjanski, možda bi se mogla oceniti kao preterana. Dokaza o tom procesu samozaborava ima dovoljno, ali uzroke je teško otkriti, izgleda. Nema sumnje da nedovoljno poznajemo svoju istoriju, koja se u školama uglavnom izučava kao suva, dosadna, potpuno nezanimljiva nauka koja bi mogla da bude, da je drugačije ispisana, uzbudljiva i više nego privlačna istorijska pripovest. Koliko sam upućena Rusi, na primer, Bugari, ili Francuzi umeju da svoju istoriografiju predstave mladim naraštajima u modernim oblicima svakovrsnog kazivanja, što mi, bojim se, ne umemo.


Blic 24.07.11
Pisati o Beogradu je kao skok u bunar
Svetlana Velmar Janković

Uskoro iz štampe izlazi knjiga „Kapije Balkana”, novo delo Svetlane Velmar Janković („Stubovi kulture”) u kome je glavni junak Beograd i njegova istorija. Na poslednjim stranicama, pod naslovom „Reč na kraju” poznata književnica je napisala da je taj „brzi vodič kroz istoriju Beograda - istorijska priča”, a u razgovoru za „Blic” govori o svojoj novoj knjizi, Beogradu nekad i sad, vremenu u kome živimo...
Decenijama je istraživala prošlost Beograda: Svetlana Velmar Janković

Knjigoljupci, i ne samo oni, ističu da se već neko vreme željno iščekivala „Kapija Balkana”, istorijska priča o Beogradu. Istorijska, kako Svetlana Velmar Janković napominje, jer se oslanja na obimnu istorijsku građu, a priča jer je kazivanje ipak samo subjektivno sagledavanje istorijskih zbivanja od prvih pomena naselja na ušću Save u Dunav pa do Prvog svetskog rata.



Šta vas je motivisalo da se poduhvatite tako teškog, obimnog, zahtevnog posla, odnosno ispisivanja istorije našeg glavnog grada? Šta su vam bili uzori, a šta oslonci, čime ste se rukovodili?

- Zaista se više ne sećam kako sam i zbog čega odlučila da, ipak bez dovoljno iskustva u tim poslovima, skočim u taj bunar bez dna, misleći da je u pitanju samo kada u kojoj ću se sa zadovoljstvom okupati. Taman posla! Dok sam se batrgala u tom bezmerju podataka i tumačenja, hvatala sam se za mnoge uzore i još mnogobrojnije oslonce koje sam, hvala bogu, nalazila na svim stranama. Učila sam bez prekida, danju i noću.


Ukratko: ko je i kakav je Beograd? Da li je bio zahtevniji, teži ili umiljatiji junak od ostalih u vašem opusu?
- Beograd nikako ne može biti samo junak jer je pre svega gospodar onom piscu koji se drznuo da se posveti njegovoj istorijskoj prošlosti.


Kakav mu je profil, karakter, sudbina...
- To će, nadam se, čitalac saznati iz „Kapije Balkana“. Ako ne sazna - promašila sam i nameru i cilj.


Prokrstarili ste kroz devetnaest vekova istorije Beograda, odnosno do Prvog svets kog rata. Šta je po vama najmarkantniji ili jedan od najmarkantnijih momenata u njegovoj biografiji?
- Istorija Beograda je, videćete, tako uzbudljiva i prebogata da se ne može odabrati bilo koji segment bez osećanja da će se tim izborom pogrešiti, jer je preteško staviti rečicu „naj” pred bilo koji istorijski period s ubeđenjem da je reč baš o “najmarkantnijem” istorijskom prostoru. Istorija Beograda je čudo istorije - po mom, sasvim subjektivnom iskustvu, razume se.


A kako gledate na Beograd danas?
- Beograd danas je današnji Beograd, koji se mnogo razlikuje od svih Beograda koji su postojali u gradu s tim imenom tokom devetnaest vekova kroz koje sam nastojala da prođem, upoznajući ih. Na primer pojam morala je uglavnom drugačiji u svakom od tih Beograda, a meni je posebno bio važan onaj tip građanskog morala koji sam prepoznala u Beogradu posle 1878. godine, dakle posle uspostavljene državne samostalnosti. Taj moral se oblikovao u brojnim društvima, kroz koje je jačala svest o vrednosti građanstva. Najčuvenije je Društvo za ulepšavanje Vračara, ali je najstarije bilo Advokatsko udruženje za kojim stupaju Srpsko lekarsko društvo, Apotekarsko društvo, Novinarsko udruženje, Učiteljsko udruženje, Poštansko-telegrafska zadruga, Profesorsko udruženje, Svešteničko udruženje, Srpsko brodarsko društvo, Železnička zadruga - navodim vam samo one nazive koji govore sami za sebe o oblicima beogradskog građanskog društva u nastajanju tokom dve poslednje decenije XIX veka. Nikako ne treba zaboraviti ni Društvo za ulepšavanje Dunavskog kraja, Društvo „Miloševac“ za uređenje Palilule, Društvo za uređenje Zelenog venca, Društvo „Savinac” i mnoga druga društva što su se starala o sređivanju svog kraja varoši. Sva ta društva su bila uglavnom vrlo preduzimljiva i vrlo posvećena svojim dužnostima, često ulažući i sopstvena materijalna sredstva.


Dakle građanska udruženja su odigrala svoju zapaženu ulogu u istoriji, a gledano iz današnje perspektive, šta je ključna odlika realnosti? Kog j e žanra današnjica?
- Žanr je, reklo bi se, pojam u velikom opticaju u svim oblastima humanističkih istraživanja kod nas. Ne znam šta bi bila ključna odlika stvarnosti u kojoj mi danas živimo u Beogradu. Obrazovana, a nezaposlena mladež ima svoju stvarnost, ali i neobrazovana takođe, srednje generacije preživljavaju stvarnost opstojavanja u borbi za egzistenciju, a oni koji su stigli do svoje starosti pokušavaju da je, koliko-toliko, produže, u sve težim uslovima. Hoću da kažem da, kao i uvek, postoje različite odlike različitih stvarnosti, mada se meni čini da je poslednjih godina nastala velika zbrka svih mogućih društvenih stvarnosti, i da se ta zbrka možda može proceniti kao novi žanr moralnih - ili nemoralnih - pravila ponašanja u čijem oblikovanju svi zajedno učestvujemo.


Tatjana Nježić