Žorž Amado (1912-2001) spada u velikane savremene brazilske književnosti Autor je preko trideset romana i romansiranih biografija, prevedenih na više od pedeset jezika. Najpoznatiji romani su mu Dona Flora i njena dva muža, Gabrijela, cimet i karanfil i Velika Zaseda: tamna strana. Zbog svog levičarskog političkog angažmana proganjan je u vreme Vargasove diktature (1930-1945), živeo je u Parizu 1948. i 1949, četiri godine je putovao po Evropi i Aziji, da bi po povratku u Brazil svoj raniji militantni politički ton zamenio umerenijim političkim stavovima. U svojim delima skoro šezdeset godina ocrtavao je brazilsku nacionalnu fizionomiju, onu "osobenu boju kože i duha" koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta, a "Baijce" od stanovnika ostalih krajeva Brazila. Sočnim i slikovitim jezikom, koji se često opire gramatici portugalskog jezika, spajajući dokumentarno i poetsko, faktografiju i legendu, Amado je ispreo neverovatne i istinite priče svoga kraja, zasnovane na piščevom neposrednom iskustvu i kolektivnom pamćenju sačuvanom u mitovima i predanjima. Dobio je mnoga nacionalna i međunarodna priznanja i nekoliko puta bio kandidovan za nagradu Nobelove fondacije.
02.04.06 Danas
Jedan od najpoznatijih romana Žorža Amada pred čitaocima
Šatra čudesa, Žorž Amado
Trenutak je za nacionalnu žalost, rekao je portugalski pisac i nobelovac Žoze Saramago 2001. godine, na vest o smrti Žorža Amada, književne ikone čijih je 25 romana obeležilo modernu literaturu Brazila i čitave Latinske Amerike.
U poslednjem kolu Srpske književne zadruge objavljen je Amadov roman "Šatra čudesa", u prevodu s portugalskog iz pera Jasmine Nešković, jedno od njegovih najupečatljivijih dela, koje evocira čitavu epohu 20. veka u Brazilu, njegova socijalna previranja, rasne i multikulturne konflikte koji prate razvoj svesti o identitetu svih naroda koji na tom tlu žive vekovima.
U središtu zbivanja je Pedro Arkanžo, etnolog i angažovani borac za ravnopravnost afrobrazilskih stanovnika i njihove kulture u društvu koje je sklono da tu etničku posebnost oblasti Baija, nekadašnjeg stecišta trgovine crnim robljem, zanemaruje. Čitalac paralelno prati dva toka - jedan savremeni, gde zaplet počinje Arkanžovom smrću i dolaskom slavnog profesora Kolumbija univerziteta, nobelovca Džejmsa Levensona, koji zadivljen Arkanžovim dostignućima u etnologiji i izučavanju folklora istražuje njegov život i rad, i drugi tok - flešbek u vreme Arkanžove mladosti i aktivizma s početka 20. veka. Levenson postepeno spoznaje svu dramatiku Arkanžove borbe da u zatvorenoj kulturi belaca objavi svoje radove i skrene pažnju na prisutnost afrobrazilske kulture, kao i njegov privatni život. Godišnjica Arkanžove smrti prilika je da Baija ućari na svom mrtvom velikanu. Sudbinu ovog naučnika i filozofa Amado je uobličio oslanjajući se na biografije nekoliko stvarnih filozofa i etnologa koji su živeli i stvarali početkom prošlog veka,i bili u situaciji da brane Afrobrazilce od teorija o rasnoj inferiornosti crnih naroda. Prema ovom delu, slavni brazilski reditelj Nelson Pereira dos Santos snimio je pre tri decenije istoimeni film u čijoj je žiži izazov upućen brazilskom mitu o sopstvenoj rasnoj demokratičnosti i toleranciji.
"Taita" je naziv drugog ključnog romana, takođe filmovanog. On je isto tako proizvod Amadove druge, zrele faze, i u njemu se takođe sagledava odnos marginalizovane jedinke i zajednice. To je višeslojni narativ o povratku u zavičaj žene koja je bila izopštena iz porodice i društva još kao mlada devojka, i posle dugog niza godina izbivanja u Sao Paulu gde je prostituka dolazi da obiđe porodicu kojoj je godinama slala novac. Ironija je da u starom kraju svi veruju da je ona u Sao Paulu ugledna persona, srećno udata za bogataša. Po oceni kritike, "Taita" sublimira glavne Amadove preokupacije - senzualnost i socijalni aktivizam - izvanredno ih preplićući. Uporedo sa romansom sa svojim nećakom koji bi hteo da postane sveštenik, Taita se bori da spreči dolazak multinacionalne kompanije koja želi da u njenom kraju izgradi elektranu koja bi zagadila okolinu.
I život Žorža Amada nije lišen romaneskne živopisnosti i dramatike. Rođen 1912. u Itabuni, na severoistoku Brazila, sa dvanaest godina preseljava se u Ileus, nakon što su njegovi roditelji posle jedne poplave izgubili čitav imetak - plantaže kakaoa. Posle završene gimnazije u Salvadoru, glavnom gradu provincije u kojoj je odrastao, studirao je prava u Rio de Žaneiru i ubrzo počeo da aktivno učestvuje u književnom radu. Već 1931. objavio je prvi roman "Zemlja karnevala". Postaje jedan od osnivača modernističke "akademije buntovnika". Kao aktivni levičar prvi put biva uhapšen od strane diktatorskog Vargasovog režima, a dve godine kasnije njegove knjige su zvanično spaljene. Bio je zabranjeni pisac i u Portugalu, ali ga je Ervropa, naročito Francuska prigrlila, posle hvalospevnog članka Albera Kamija. Bio je delegat nacionalne konstitutivne skupštine Brazila kao predstavnik komunističke partije 1945, ali je kroz nekoliko godina komunistička partija zabranjena i njeni članovi bili su izloženi hapšenjima. Amado dobija azil u Francuskoj, odakle je proteran 1950. Sledeće dve godine živi u Pragu, a povremeno posećuje Sovjetski Savez gde je 1951. dobio Staljinovu nagradu za mir.
Po povratku u Brazil, 1955 napušta politiku i posvećuje se pisanju. Na njegovu novu opsesiju folklorom, tradicijom i kuturnim identitetom u živopisnom ambijentu Baije prvi skreće pažnju Žan Pol Sartr. U samom Brazilu Amadovo bavljenje seksualnim tabuima ove zemlje, uz jaku dozu humora , mašte i lirizma izaziva skandale potkraj čednih pedesetih, i na nekoliko godina pisac će biti prisiljen da odloži odlaske u rodni grad, gde je radnja jednog od tih "skandaloznih" romana smeštena, zbog pretnji koje su mu upućivane zbog navodnog vređanja osećanja meštanki.
O Amadovoj popularnosti svedoči i činjenica da je preveden na pedesetak jezika u 55 zemalja sveta, dok su mnogi njegovi romani pretočeni u filmove, TV drame i pozorišne predstave. Čak su inspirisali koreografe sambe za čuveni brazilski karneval. Mada je bujna geografija slika njegovog zavičaja sa mešavinom kultura i rasa doprinela živopisnosti njegove literature, pogrešno bi bilo svoditi Amada na izrazitog predstavnika tropikalizma, jer ispod te šarolike površine provejavaju ozbiljniji socijalni i psihološki problemi i konstantno izrugivanje društvenom establišmentu, konvencijama i lažnom moralizmu. Njegovi romani "Dona Flor i njena dva muža" i "Nasilna zemlja" doneli su mu kandidaturu za Nobelovu nagradu.
Slavu njegovih romana pratila su i sporadična osporavanja, pored ostalog, optuživali su ga da je u mladosti bio glasnogovornik nacizma i staljinizma, ali te spekulacije nisu naudile njegovoj veličini. Bio je oženjen Celijom Gatai, takođe spisateljicom, sa kojom je imao dvoje dece. Nakon smrti u 88. godini, prema svojoj poslednjoj volji, kremiran je, a pepeo je rasut po bašti kuće u kojoj je poslednjih decenija živeo.
V. Roganović
