Suze i sokolari

20.09.04 NIN

Autor visokovrednovanih i, neretko, u više izdanja objavljivanih knjiga pesama R. P. Nogo je i kritičarskoj praksi vičan: u njegovoj bibliografiji ima jedan izbor kritika, jedna studija i jedna zbirka eseja. U novu je knjigu složio eseje različitog opsega, novinske zapise i tri svoja intervjua. Teme koje esejistički obrađuje (na ponekima se ogledao i kao antologičar, odnosno priređivač), Nogo je sagledao u korpusu junačkih narodnih pesama; u poeziji Brankovoj i Zmajevoj, Šantićevoj, Dučićevoj i Rakićevoj; u proznim delima Andrića, Slijepčevića, Sijarića, Ćopića, Selimovića i Ćosića; i, najzad, u pevanju Pope, Raičkovića i Bećkovića.
Dela i autori o kojima ide govor nižu se hronološkim redosledom pa se, sa malo preterivanja (kako Nogo voli reći), može zaključiti da ovde reprezentuju književnoistorijske etape koje razaznajemo u srpskoj književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Šta je, onda, po sudu esejiste, u ovim etapama književno najvrednije, a i sudbinski najvažnije? Njegoš je, veli, u svevremenom smislu naša epska paradigma, a Dučić naša lirska paradigma; u vremenu nešto bližem današnjem naša epska paradigma su Andrićeva dela, dočim je konkretno “danas” Raičković naša lirska, a Bećković naša epska paradigma. Seobe i deobe su, vidljivo je to već u narodnim pesmama, “dvije ključne riječi naše sudbine, istorije i poezije, naše stvarnosti”. Sadržane su, dabome, u sveobuhvatnoj simbolici Kosova pa nije čudno što nas, kad to smetnemo s uma, ono pritisne “šest vijekova teškom, svirepom paradigmom”. U tom je kontekstu, nalik tragičnom finalu, i “paradigma našeg izgona”. Stihom ju je, svojevremeno, u “Epitafu za Mešu Selimovića”, dorekao pesnik Nogo.
Nacionalna tradicija je, po Nogovom uverenju, ukrštaj standarda, književnih i etičkih u prvom redu. Poučen nacionalnom istorijom, Njegoš nas je naučio “da naše pleme jedan poredak ima: pridružiti se, priložiti se precima”. U književnosti podjednako, mlad pesnik može da se smatra miljenikom sudbine ako mu se dva-tri stiha, ili dve-tri pesme pridruže Brankovim, Zmajevim i pesmama potonjih velikana... Šantić se, navedimo neke Nogove ocene, dobro drži u strogom izboru u kome je uočljivo da je u svoju rapsodiju ugradio “komađe od različnijeg epskijeh pjesama”. Rakić je oživeo “krepost starinskih junaka”, a Dučić je “uposlio” nacionalnu tradiciju i ponekoj svojoj pesmi omogućio dotok “svetlih megdana” neposredno iz narodne pesme. Germanist Slijepčević je osobit i po tome što je pronikao vrednost naše patrijarhalne kulture. Sijarić je, na tom tragu, do visokog književnog stila doveo “uspavane potencije rudimentarnog narodnog kazivanja”, a jedna Ćopićeva priča se efektno finalizuje zato što ima običajnu, mitsku i religijsku osnovu.
Mada temeljni, navedeni stavovi su, razume se, izdvojeni iz celina. Ipak, saglasni naznačenim merilima, oni se razvijaju u naznačenim koordinatama. Učini li se da su (stavovi) svedeni, neophodno je naglasiti da fleksibilna i otvorena esejistička forma ne traži integralna sagledavanja ni njima podobne kritičke pristupe. Ono što ima da kaže (a to je sve samo ne malo), Nogo kazuje jezikom koji minimalizuje razlike između kritike i proze. Jezikom koji je maltene paradigma (!) značenjske složenosti i izražajnih mogućnosti, bogatstva i lepote maternjeg nam jezika. Na delu je, uz to, esejist od duha koji je, kad tumačenju zatreba, kadar da aktivira primerno poznavanje versifikacije i poneku tekovinu novijih kritičkih metoda, koji ume i besprizivnu presudu da izrekne (recimo, tzv. stražilovskoj liniji u srpskoj poeziji). Ukratko, zanimljiv je i privlačan Nogov tekst čak i na ivici ekvilibrističkog domišljanja: kad u njegovo vidno polje nakratko uđe postmodernizam (onaj u prozi), on jednostavno apstrahuje specifičnost njegove poetike i hvali svojstva koja su u književnosti oduvek nesporna.
U esejima nisu mimoiđena, a novinski Nogovi zapisi su podstaknuti kulturnim, istorijskim, etičkim i dnevnopolitičkim pitanjima koja su tokom poslednjih dvadesetak godina predmet ovdašnjih sučeljavanja. Reč je, između ostalog, o zanemarivanju, pa i izdaji nacionalnih interesa i o bagatelisanju nacionalnog duha u kulturi, o osvešćivanju u odnosu na “bratstvo” srodnih naroda i o metanisanju moćnima, o gubljenju nacionalnog ponosa. Dakako, Nogo je spram navedenih pojava i neimenovanih vinovnika nacionalnog posrnuća krajnje kritičan ali, pri tom, ne oseća obavezu da precizira svoju varijantu radikalno drugačijeg, ispravnog postupanja u datim okolnostima. Po svoj prilici zna da nam je istorijsko iskustvo (nedavna prošlost pogotovu) krcato posledicama upravo takvog, radikalno drugačijeg delovanja, pa bi se ispostavilo da su epski rituali umiranja jedino naše ispravno opredeljenje.

Bogdan A. Popović