Nedremano oko

14.08.03

Ispod naslova Nedremano Oko autor je napisao triptih i po pozivu predao knjigu Srpskoj kniževnoj zadruzi. Odštampana je krajem prošle godine, povodom 110 godina postojanja najstarije srpske izdavačke kuće. Od tada do danas ova zbirka pesama donela mu je tri nagrade: Zlatni suncokret (Vitalova književna fondacija), Meša Selimović (Udruženje izdavača i knjižara i “Večernje novosti”) i Žičku hrisovulju. Vesti o nekim nagradama stizale su mu dok je bio u bolnici i dok su mu, kako kaže, “anđeli pevali”. U obrazloženju Hrisovulje piše da se Rajku Petrovu Nogu dodeljuje za “pesnički glas ličnih i narodnih uspenja i postradanja”. Nagrada će pesniku biti uručena na Preobraženje, 19. avgusta u trpezariji manastira Žiča, a o pesniku će besediti Matija Bećković i Nikša Stipčević.
Prošlo je više od dvadeset godina otkad ste iz Sarajeva došli u Beograd. Pripadnik ste onog pesničkog bratstva koje je u nesporazumu sa svojim zavičajem. Kad ste poslednji put bili u Sarajevu? Kako danas razmišljate o tom gradu i o Bosni?
- U Beogradu se od 1982. godine odmaram od užeg zavičaja, premda je pesniku zavičaj jezik. I ovde se osećam kao Irac u Londonu. Pre nego što sam došao u Beograd, u raznim sam vatrama kršten. Držao sam se saveta koji je Andrić dao Meši Selimoviću kada je ovaj dolazio u Beograd: “Biće vam lepo u Beogradu.” Napravio je dugu pauzu i ponovio: “Biće vam lepo u Beogradu ako od Beograda ne budete ništa tražili.” Kad od Beograda ništa ne tražite, onda vam se dogodi da vam Beograd ponešto i da.
U Sarajevu sam bio u julu pre dve godine. Spustio sam se na prepad, i sat i po šetao po mestima koja su me zanimala. Niko me nije prepoznao, ali ni ja nikog nisam prepoznao. U meni se ništa nije pomaklo, kao da sam bio u nepoznatom gradu. I sada, kad idem na Pale, gde predajem na Filozofskom fakultetu poslednje dve godine, na Sarajevo gledam “s pogledom u stranu”. Sarajevo je gde je nekad bilo, i kafana je kraj Morića hana, samo mene tamo nema. I dobro je što me nema u toj varoši moje mladosti u kojoj je prošao bolji, jer mlađi deo mog života.
Danas se vaš izgon iz Sarajeva čini dečjom šalom u odnosu na ono što se dogodilo desetak godina kasnije?
- Taj izgon pisaca i intelektualaca iz tadašnjeg Sarajeva, to je u stvari na nekolicini nas isprobavano ono što će posle pokušati da kolektivno primene. Nepočinstva iz poslednjih ratova pravilno su raspoređena po nacijama, konfesijama i nadmorskim visinama, ali ako se gleda u prošlost, i ako se traže uzroci i posledice za eksploziju “geoloških naslaga mržnje” širom našega nesrećnog zemljopisa - taj skor će izgledati znatno drugačije. I onaj koji tu priču danas u Hagu priča, ponekad sa zapanjujućom koncentracijom - neka i to bude disonantno od onoga što se može ovde čuti - u istorijskim dokumentima će, možda, dobiti svetlije mesto nego što se mnogima danas čini.
Jednom mi je, dok smo leteli od Podgorice do Beograda, a Rajka Noga ostavili na Oku Pive, Zoran Gavrilović rekao kako će Nogo večito biti isti: ludo talentovan, neobuzdan i neprilagođen. Bilo je to sredinom sedamdesetih. Šta je danas ostalo od tog Rajka?
- Moj dobri profesor sa postdiplomskih studija imao je krivo. I u mladosti je to bila bolna gluma. Ja sam čovek sa dva-tri lika. Javno sam možda bio takav kakvim me je profesor opisao, a u sebi oduvek, od rođenja turobno ozbiljan i tužan. U poeziji je dopušteno, ponekad i poželjno služiti se maskom koja, istina, vremenom počinje da biva druga priroda. Ali kako vreme prolazi, spadaju maske, višak tog temperamenta se topi, i kao kod svakog Hercegovca kad uđe u izvesne godine - ostaju samo kost i koža ovog truležnog tela. Ja sam turski lenj, nisam se previše naprezao. Pisao sam poeziju onako kako dišem.
Astmatičarski. I sa znatnim pauzama kada sam dokoličario i živeo od minulog nerada, što i sada činim. Malo je šta od onog Rajka ostanulo. I nije mi žao. Jedva sam čekao da ostarim.
Ne možete se požaliti da vas književno bratstvo nije lepo dočekalo u vreme kad ste počeli da pišete? Kako vam danas izgleda književna družina koja bi trebalo da dočeka nekog novog Noga?
- Posrećilo mi se, i ne žalim se. “Nije da nije bilo, i sunce mi je sjalo - samo i tog je malo.” Danas bi dobro bilo, u pogrebno ozbiljnoj poeziji srpskoj, kada bi se pojavio neki junoša koji bi zanosnim niskim stilom razbucao tu pogrebnu ozbiljnost, na način na koji je to, recimo, nekad učinio Branko Radičević sa crkvenoslovenskom klasicističkom celomudrenošću koju je zatekao. To bi nas dvostruko obradovalo, jer bi navestilo da je i nama najzad svitnulo, i da smo napokon izašli iz ovog tunela u kome se živi rđava beskonačnost i u kome sve vitalno počinje da se suši i atrofira.
Hoćete reći da “rđava beskonačnost” određuje i život i umetnost?
- U balkanskim koordinatama nesreće je i preko jego, a ako čovek pravi književnost od takve rudače, onda je zacelo ima u izobilju. Ja bih voleo da se malkice odmorimo od istorije. Mi smo grbavi od istorije. Ako imamo šta da kažemo, a imamo, jer smo stari istorijski narod, onda možemo govoriti i bez tih drastičnih spoljnih podsticaja. Tim spoljnim podsticajima ravna današnji planetarni varvarin, a priloge beščašća u ozbiljnom procentu daju i takozvane domaće snage.
Primećujem kako se u poslednje vreme književna bratija sve više okuplja u sopstvenoj zemlji, kao u izbeglištvu, oko svojih crkava i manastira. I ovaj Venac u Žiči - nadam se da neće biti trnov - jedno je od takvih okupljanja. Srbija je postala jedan ogromni zbeg, a u tom zbegu se, kao u ona vremena, okupljamo evo oko crkava. Da ne govorim o našem žrtvovanom narodu na Kosovu i sa Kosova koji živi u logoru, i tamo i ovamo. Samo to bi bilo dovoljno onome ko srpskim jezikom piše da bude u koroti.
A ova naša nova vlast svaki put iz beloga sveta dođe ozarena. Tamo nudi i što joj ne traže. I čudi se što i mi nismo srećni, od te njihove kolosalne ideje, da nas moćni dobrovoljno okupiraju. To nam je - što nam je. Možda tako i mora biti. Ali, na Koštunici se barem videlo koliko mu je neprijatno da radi to što mora. Ako mora. Biti nasmejan i srećan u ovoj nesrećnoj zemlji malčice je neuljudno. I za to postoji paradigma. Milan Nedić je imao ratnu slavu i generalsku čast. Sve je to žrtvovao spasavajući Srbe. A opet je ostao kolaborant. Znao je šta radi i šta ga čeka. I nije držao usrećiteljske govore.
Ove godine ste, na Odeljenju jezika i književnosti zamalo prošli kao kandidat za člana SANU. Ima li smisla priželjkivati tu besmrtnost ako znate koliko je u javnosti prisutan negativan odnos prema ovoj najvišoj nacionalnoj ustanovi?
- Ja sam čovek koji poštuje forme. Forme su izmišljene da bi se život lakše podneo. Neko ko piše vezanim stihom i obdelava u sonetu - drži do institucija. Držim do porodice, do braka, do Crkve, do SANU, do Srpske književne zadruge, do Matice srpske, do Udruženja književnika, do Francuske 7. (A najviše bih držao do srpke države, da je ima.) Sve su to, unatoč svemu, ozbiljne adrese. Ali, kako se država osipa i suče, i kako ne znamo u kojim granicama zanoćimo a u kojima se budimo, i kako se sistematski razaraju sve institucije - ja ću evo da kažem da mi je do Akademije stalo. A to što sam sa deset glasova u Odeljenju zamalo prošao, iskreno me čudi, jer ja više od pet-šest, koji su za mene glasali, ne mogu da nabrojim. To samo znači da su ljudi bolji nego što ja mislim.
Kad nabrajate institucije do kojih držite, neminovno se svrstavate u tradicionaliste koji u današnjim podelama prolaze još gore od strane postmodernista i zagovornika globalizma, nego što su pre nekoliko decenija trpeli od modernista?
- I u jednoj i u drugoj priči nema književnih, već odlučuju lukrativni, ideološki kriterijumi. Sve to čime se u tzv. književnom postupku služe postmodernisti, služili su se svi veštiji pisci - od Homera do danas. Nemam ništa protiv njih, najugledniji među njima lepo su pisali o mojim knjigama: Mihajlo Pantić, Vasa Pavković, Želidrag Nikčević, Gojko Božović. Ne volim sektaški pristup u književnosti. Razume se, ja jesam tradicionalista i do toga držim, ali znam da u umetnosti poetike i ideologije nikoga ne spasavaju od pravednoga zaborava. Daroviti pisci obdelavaju i u jednom i u drugom usmerenju. Svaka dobra pesma, svaka sjajna knjiga srpskim jezikom napisana neizmerno me raduje. Ni onda ni danas Srbi bez priče ne bi preživeli. I zato je književnost nama tako sudbinski važna. A ovi hoće da nam začepe usta i uzmu i tu poslednju odstupnicu. “Otkini leptiru krila, imaćeš gnusnu bubu”, kaže pesnik. Književni život živi u pulsirajućoj dinamici polemičkih odnosa sinova prema očevima. Most se obično pravi prema književnim dedovima. Da me je sve to mlađeg zateklo, sa temperamentom koji imam, možda bih se lako ufurao u jednu ili u drugu priču. Ovako gledam kako stare mladi pisci i kako se uklapaju u rodnu melodiju i tradiciju i nalaze svoje mesto na mapi književnoj. A preci književni, ako to šta vredi, raduju se tome. Oni koji se u to ne uklope, bivaju zaboravljeni. To je tako oduvek, pa i danas.
Onaj Beograd koji je predstavljao intelektualno i političko stecište prognanih iz ondašnje Jugoslavije sedamdesetih i osamdesetih godina, danas je mesto okupljanja onih koji ponovo uspostavljaju niti pomirenja i buduće saradnje. Reklo bi se da je upravo u tome njegova veličina?
- Beograd je odgojio sve svoje dušmane. U Francuskoj 7 branili smo sve one koji će nas posle ubijati. Ta beogradska širina je bila zaista divotna, ali, što bi rekao Dostojevski, čovek je preširok, možda bi ga trebalo malo suziti. Nemam nikakvo razumevanje za ta grljenja nakon ovoliko krvi. Deo Beograda, nazovi kosmopolitski, mondijalistički, odan valjku globalizacije, sklon je sorosevskim ljubavima; taj Beograd će prostrti tepih onima koji ga mrze. A ja za tu ljubav i takvu perverziju nemam naročitog smisla. I neka znaju da im se umiliti neće. U svetu su se, a svet je poludeo, dogodile neviđene inverzije, Orvel je za tu inverziju mala maca. Da je crno belo, a belo crno, to smo mislili da je deo ideologije koja je propala. Jednom sam rekao, pa ću da se citiram da se ne bih ponavljao: Naši dušmani nam neće nikada oprostiti zločine koje su nad nama počinili! I to je u psihologiji, tj. u patologiji stara stvar.
Mazohizam je možda karakterističan za Srbe, pogotovu za Srbe intelektualce, to jest za Srbe inteligente, ali u ovako visokom postotku počinje da biva bolest od koje bi se trebalo lečiti. Ako te neko prokaže da si patriota, to danas znači da hoće da te lustrira i stavi na stub srama, a u malo mračnije vreme mogu te i obesiti nasred Terazija.
Ovde se dogodio “topli balkansi zločin”. Mi nikada nismo vodili ovakve ratove. I pre su ovde ratovali, jedni protiv drugih, ljudi iste krvi i jezika, a različitih vera, ljudi koji su, takoreći, jedni o drugima sve znali. Ali, ovo nije bio rat gde je okupator ušao na velika vrata a neki mu se, po običaju, pridružili. Podstaknuti spolja, mi smo svoje balkanske atavizme krvavo razigrali i nema smisla da se sada grlimo. Takav bi lepljiv zagrljaj mogao biti smrtonosan.

RADMILA STANKOVIĆ