14.08.03
Grbavi od istorije
Ispod naslova Nedremano Oko autor je napisao triptih i po pozivu predao knjigu Srpskoj kniževnoj zadruzi. Odštampana je krajem prošle godine, povodom 110 godina postojanja najstarije srpske izdavačke kuće. Od tada do danas ova zbirka pesama donela mu je tri nagrade: Zlatni suncokret (Vitalova književna fondacija), Meša Selimović (Udruženje izdavača i knjižara i “Večernje novosti”) i Žičku hrisovulju. Vesti o nekim nagradama stizale su mu dok je bio u bolnici i dok su mu, kako kaže, “anđeli pevali”. U obrazloženju Hrisovulje piše da se Rajku Petrovu Nogu dodeljuje za “pesnički glas ličnih i narodnih uspenja i postradanja”. Nagrada će pesniku biti uručena na Preobraženje, 19. avgusta u trpezariji manastira Žiča, a o pesniku će besediti Matija Bećković i Nikša Stipčević.
Prošlo je više od dvadeset godina otkad ste iz Sarajeva došli u Beograd. Pripadnik ste onog pesničkog bratstva koje je u nesporazumu sa svojim zavičajem. Kad ste poslednji put bili u Sarajevu? Kako danas razmišljate o tom gradu i o Bosni?
- U Beogradu se od 1982. godine odmaram od užeg zavičaja, premda je pesniku zavičaj jezik. I ovde se osećam kao Irac u Londonu. Pre nego što sam došao u Beograd, u raznim sam vatrama kršten. Držao sam se saveta koji je Andrić dao Meši Selimoviću kada je ovaj dolazio u Beograd: “Biće vam lepo u Beogradu.” Napravio je dugu pauzu i ponovio: “Biće vam lepo u Beogradu ako od Beograda ne budete ništa tražili.” Kad od Beograda ništa ne tražite, onda vam se dogodi da vam Beograd ponešto i da.
U Sarajevu sam bio u julu pre dve godine. Spustio sam se na prepad, i sat i po šetao po mestima koja su me zanimala. Niko me nije prepoznao, ali ni ja nikog nisam prepoznao. U meni se ništa nije pomaklo, kao da sam bio u nepoznatom gradu. I sada, kad idem na Pale, gde predajem na Filozofskom fakultetu poslednje dve godine, na Sarajevo gledam “s pogledom u stranu”. Sarajevo je gde je nekad bilo, i kafana je kraj Morića hana, samo mene tamo nema. I dobro je što me nema u toj varoši moje mladosti u kojoj je prošao bolji, jer mlađi deo mog života.
Danas se vaš izgon iz Sarajeva čini dečjom šalom u odnosu na ono što se dogodilo desetak godina kasnije?
- Taj izgon pisaca i intelektualaca iz tadašnjeg Sarajeva, to je u stvari na nekolicini nas isprobavano ono što će posle pokušati da kolektivno primene. Nepočinstva iz poslednjih ratova pravilno su raspoređena po nacijama, konfesijama i nadmorskim visinama, ali ako se gleda u prošlost, i ako se traže uzroci i posledice za eksploziju “geoloških naslaga mržnje” širom našega nesrećnog zemljopisa - taj skor će izgledati znatno drugačije. I onaj koji tu priču danas u Hagu priča, ponekad sa zapanjujućom koncentracijom - neka i to bude disonantno od onoga što se može ovde čuti - u istorijskim dokumentima će, možda, dobiti svetlije mesto nego što se mnogima danas čini.
Jednom mi je, dok smo leteli od Podgorice do Beograda, a Rajka Noga ostavili na Oku Pive, Zoran Gavrilović rekao kako će Nogo večito biti isti: ludo talentovan, neobuzdan i neprilagođen. Bilo je to sredinom sedamdesetih. Šta je danas ostalo od tog Rajka?
- Moj dobri profesor sa postdiplomskih studija imao je krivo. I u mladosti je to bila bolna gluma. Ja sam čovek sa dva-tri lika. Javno sam možda bio takav kakvim me je profesor opisao, a u sebi oduvek, od rođenja turobno ozbiljan i tužan. U poeziji je dopušteno, ponekad i poželjno služiti se maskom koja, istina, vremenom počinje da biva druga priroda. Ali kako vreme prolazi, spadaju maske, višak tog temperamenta se topi, i kao kod svakog Hercegovca kad uđe u izvesne godine - ostaju samo kost i koža ovog truležnog tela. Ja sam turski lenj, nisam se previše naprezao. Pisao sam poeziju onako kako dišem.
Astmatičarski. I sa znatnim pauzama kada sam dokoličario i živeo od minulog nerada, što i sada činim. Malo je šta od onog Rajka ostanulo. I nije mi žao. Jedva sam čekao da ostarim.
Ne možete se požaliti da vas književno bratstvo nije lepo dočekalo u vreme kad ste počeli da pišete? Kako vam danas izgleda književna družina koja bi trebalo da dočeka nekog novog Noga?
- Posrećilo mi se, i ne žalim se. “Nije da nije bilo, i sunce mi je sjalo - samo i tog je malo.” Danas bi dobro bilo, u pogrebno ozbiljnoj poeziji srpskoj, kada bi se pojavio neki junoša koji bi zanosnim niskim stilom razbucao tu pogrebnu ozbiljnost, na način na koji je to, recimo, nekad učinio Branko Radičević sa crkvenoslovenskom klasicističkom celomudrenošću koju je zatekao. To bi nas dvostruko obradovalo, jer bi navestilo da je i nama najzad svitnulo, i da smo napokon izašli iz ovog tunela u kome se živi rđava beskonačnost i u kome sve vitalno počinje da se suši i atrofira.
Hoćete reći da “rđava beskonačnost” određuje i život i umetnost?
- U balkanskim koordinatama nesreće je i preko jego, a ako čovek pravi književnost od takve rudače, onda je zacelo ima u izobilju. Ja bih voleo da se malkice odmorimo od istorije. Mi smo grbavi od istorije. Ako imamo šta da kažemo, a imamo, jer smo stari istorijski narod, onda možemo govoriti i bez tih drastičnih spoljnih podsticaja. Tim spoljnim podsticajima ravna današnji planetarni varvarin, a priloge beščašća u ozbiljnom procentu daju i takozvane domaće snage.
Primećujem kako se u poslednje vreme književna bratija sve više okuplja u sopstvenoj zemlji, kao u izbeglištvu, oko svojih crkava i manastira. I ovaj Venac u Žiči - nadam se da neće biti trnov - jedno je od takvih okupljanja. Srbija je postala jedan ogromni zbeg, a u tom zbegu se, kao u ona vremena, okupljamo evo oko crkava. Da ne govorim o našem žrtvovanom narodu na Kosovu i sa Kosova koji živi u logoru, i tamo i ovamo. Samo to bi bilo dovoljno onome ko srpskim jezikom piše da bude u koroti.
A ova naša nova vlast svaki put iz beloga sveta dođe ozarena. Tamo nudi i što joj ne traže. I čudi se što i mi nismo srećni, od te njihove kolosalne ideje, da nas moćni dobrovoljno okupiraju. To nam je - što nam je. Možda tako i mora biti. Ali, na Koštunici se barem videlo koliko mu je neprijatno da radi to što mora. Ako mora. Biti nasmejan i srećan u ovoj nesrećnoj zemlji malčice je neuljudno. I za to postoji paradigma. Milan Nedić je imao ratnu slavu i generalsku čast. Sve je to žrtvovao spasavajući Srbe. A opet je ostao kolaborant. Znao je šta radi i šta ga čeka. I nije držao usrećiteljske govore.
Ove godine ste, na Odeljenju jezika i književnosti zamalo prošli kao kandidat za člana SANU. Ima li smisla priželjkivati tu besmrtnost ako znate koliko je u javnosti prisutan negativan odnos prema ovoj najvišoj nacionalnoj ustanovi?
- Ja sam čovek koji poštuje forme. Forme su izmišljene da bi se život lakše podneo. Neko ko piše vezanim stihom i obdelava u sonetu - drži do institucija. Držim do porodice, do braka, do Crkve, do SANU, do Srpske književne zadruge, do Matice srpske, do Udruženja književnika, do Francuske 7. (A najviše bih držao do srpke države, da je ima.) Sve su to, unatoč svemu, ozbiljne adrese. Ali, kako se država osipa i suče, i kako ne znamo u kojim granicama zanoćimo a u kojima se budimo, i kako se sistematski razaraju sve institucije - ja ću evo da kažem da mi je do Akademije stalo. A to što sam sa deset glasova u Odeljenju zamalo prošao, iskreno me čudi, jer ja više od pet-šest, koji su za mene glasali, ne mogu da nabrojim. To samo znači da su ljudi bolji nego što ja mislim.
Kad nabrajate institucije do kojih držite, neminovno se svrstavate u tradicionaliste koji u današnjim podelama prolaze još gore od strane postmodernista i zagovornika globalizma, nego što su pre nekoliko decenija trpeli od modernista?
- I u jednoj i u drugoj priči nema književnih, već odlučuju lukrativni, ideološki kriterijumi. Sve to čime se u tzv. književnom postupku služe postmodernisti, služili su se svi veštiji pisci - od Homera do danas. Nemam ništa protiv njih, najugledniji među njima lepo su pisali o mojim knjigama: Mihajlo Pantić, Vasa Pavković, Želidrag Nikčević, Gojko Božović. Ne volim sektaški pristup u književnosti. Razume se, ja jesam tradicionalista i do toga držim, ali znam da u umetnosti poetike i ideologije nikoga ne spasavaju od pravednoga zaborava. Daroviti pisci obdelavaju i u jednom i u drugom usmerenju. Svaka dobra pesma, svaka sjajna knjiga srpskim jezikom napisana neizmerno me raduje. Ni onda ni danas Srbi bez priče ne bi preživeli. I zato je književnost nama tako sudbinski važna. A ovi hoće da nam začepe usta i uzmu i tu poslednju odstupnicu. “Otkini leptiru krila, imaćeš gnusnu bubu”, kaže pesnik. Književni život živi u pulsirajućoj dinamici polemičkih odnosa sinova prema očevima. Most se obično pravi prema književnim dedovima. Da me je sve to mlađeg zateklo, sa temperamentom koji imam, možda bih se lako ufurao u jednu ili u drugu priču. Ovako gledam kako stare mladi pisci i kako se uklapaju u rodnu melodiju i tradiciju i nalaze svoje mesto na mapi književnoj. A preci književni, ako to šta vredi, raduju se tome. Oni koji se u to ne uklope, bivaju zaboravljeni. To je tako oduvek, pa i danas.
Onaj Beograd koji je predstavljao intelektualno i političko stecište prognanih iz ondašnje Jugoslavije sedamdesetih i osamdesetih godina, danas je mesto okupljanja onih koji ponovo uspostavljaju niti pomirenja i buduće saradnje. Reklo bi se da je upravo u tome njegova veličina?
- Beograd je odgojio sve svoje dušmane. U Francuskoj 7 branili smo sve one koji će nas posle ubijati. Ta beogradska širina je bila zaista divotna, ali, što bi rekao Dostojevski, čovek je preširok, možda bi ga trebalo malo suziti. Nemam nikakvo razumevanje za ta grljenja nakon ovoliko krvi. Deo Beograda, nazovi kosmopolitski, mondijalistički, odan valjku globalizacije, sklon je sorosevskim ljubavima; taj Beograd će prostrti tepih onima koji ga mrze. A ja za tu ljubav i takvu perverziju nemam naročitog smisla. I neka znaju da im se umiliti neće. U svetu su se, a svet je poludeo, dogodile neviđene inverzije, Orvel je za tu inverziju mala maca. Da je crno belo, a belo crno, to smo mislili da je deo ideologije koja je propala. Jednom sam rekao, pa ću da se citiram da se ne bih ponavljao: Naši dušmani nam neće nikada oprostiti zločine koje su nad nama počinili! I to je u psihologiji, tj. u patologiji stara stvar.
Mazohizam je možda karakterističan za Srbe, pogotovu za Srbe intelektualce, to jest za Srbe inteligente, ali u ovako visokom postotku počinje da biva bolest od koje bi se trebalo lečiti. Ako te neko prokaže da si patriota, to danas znači da hoće da te lustrira i stavi na stub srama, a u malo mračnije vreme mogu te i obesiti nasred Terazija.
Ovde se dogodio “topli balkansi zločin”. Mi nikada nismo vodili ovakve ratove. I pre su ovde ratovali, jedni protiv drugih, ljudi iste krvi i jezika, a različitih vera, ljudi koji su, takoreći, jedni o drugima sve znali. Ali, ovo nije bio rat gde je okupator ušao na velika vrata a neki mu se, po običaju, pridružili. Podstaknuti spolja, mi smo svoje balkanske atavizme krvavo razigrali i nema smisla da se sada grlimo. Takav bi lepljiv zagrljaj mogao biti smrtonosan.
RADMILA STANKOVIĆ
05.06.03 NIN
Postradanje po Nogu
Viđena kao “crna rupa”, iliti “crna tačka”, kao permanentan “zbeg”, pesnikova “Srbijica” je valjda najočigledniji primer nepodudarnosti Tvorca i njegovog dela. Takav nesklad svojstava i namera koje mu se pripisuju sa onim što je stvorio, jedino je objašnjiv mogućnošću da je njegovo inače “Nedremano Oko” u našem slučaju zadremalo. Da nas je naprosto izgubio iz vida. Međutim, pesnikovo, po prirodi stvari “dvojničko oko”, jasno sagledava posledice ovog tragičnog zaborava. Poslanje pesniku nalaže da ih predoči “Pre nego sve bude pepeo i para”. Njegove “starinske rime” su, štaviše, svojevrstan medij, “Nedremano Oko grčkoga oltara” kroz njih “projavljuje postiđenje svoje”.
Ma koliko, na ovaj način naznačen, pojednostavljivao učinke izvanrednih Nogovih pesama, u biti je idejni i poetički koncept nove pesnikove zbirke sadržan u ovim navodima. To je osnova njenog smisaonog plana koji se, od prve do završnih pesama, usložava ili izoštrava, uobličuje. Množinom svojih osobenosti ova nas zbirka uverava da je nezavisno od aktuelne problematike kojom je zaokupljen i od jezičko-stilskih i versifikacijskih inovacija u kojima je maltene besprimerno uspešan, Nogo zapravo vrlo blizak tradicionalnim poetičkim načelima. Blizak im je ne samo zato što tekstom, podtekstom i kontekstom aktivira, svrhovito i efektno upošljava mitsku, istorijsku, religijsku, kulturnu, književnu, jezičku, prozodijsku i kakvu sve ne tradiciju, već i po shvatanju istorije, nacije, uloge pesnika.
Svojevremeno učitelj, kadgod i bespoštedni kritičar svog naroda, pesnik je u novoj zbirci - u triptihu Nedremano Oko - saosećajni tumač, u izvesnom smislu i nosilac njegove nepojamno tragične sudbine. Istorijske i ovovremene. Takve kojoj, mada mu moći nisu male, “rukopisac još ne nađe ime”. Istini za volju, ume pesnik i da okrzne naša nepočinstva: “Opela ćemo očas obrnut u poklade”, izneverili smo pa i popljuvali Hrista, raspolućeni smo “između crkve i kafane” i sl. Ali, pri svemu, ovakvo i ovoliko postradanje nikako se, po pesnikovom sudu, ne može predstaviti kao žetva onog što smo posejali. (Samo “marsovci” su kadri da “kukuriču Učinili to ste sebi”)... Hoće se, naime, reći: manje-više sve pesme između prološke i epiloške posreduju “ovo” što nam se dogodilo i što nam se, od strane “ovih”, bez prestanka događa. Čak i kad smo “Za trpezom od vražde u razbratničkom kolu”, to je uzrokovao neko od “ovih”. U konkretnom slučaju”Varvar što nebo kontroliše”. Manje-više, sve su to balade, tropari, “suzne molitve” za spas od pokore kojoj smo oduvek izloženi. U veku iza nas pogotovu.
U ulozi zastupnika kolektiva, Nogo gotovo bezrezervno s njim deli razumevanje istorijskih i sudbinskih okolnosti. Argumentovanje ovog mišljenja povelo bi nas ka povezivanju pesnikovih ideja, ili ka diferenciranju stavova koji nam se čine nekritični. Mera Nogovog poistovećenja sa kolektivom je, na sreću, prevashodno pesnička, tako da prioritet u tumačenju i prosuđivanju ove zbirke treba da imaju selektivni, analitički pristupi... Sastavljena od trideset tri pesme grupisane u tri ciklusa (15+3+15), zbirka Nedremano Oko je kompoziciono oslonjena na simboličko, religijsko i ino značenje brojeva o kojima je reč. Delovi triptiha, pri tom, motivsko-tematski međusobno korespondiraju, spoljašnji se prelamaju u unutrašnjem koji ih ozračuje sopstvenim značenjem. Ciklusi sadrže pesme ispevane rimovanim stihom u čvrstoj metričkoj šemi (neretko u sonetnoj formi), ili tzv. slobodnim, eliptičnim. Među njima, sasvim izvesno, preovlađuju poetske tvorevine visokog i najvišeg reda, jedinstvene stvaralačke sinteze koje mogu da reprezentuju delo svog autora. Ali i jedan, veoma snažan tok savremenog srpskog pesništva.
BOGDAN A. POPOVIĆ
18.01.03 Politika
Savremena poezija
Oko dvojnika
Rajko Petrov Nogo: "Nedremano oko", predgovor Aleksandar Jovanović; izdavač Srpska književna zadruga, Beograd, 2002.
Pesnika Rajka Petrova Noga kritika je uključila u onaj magistralni tok posleratne srpske poezije koja svoje ishodište pronalazi u tradiciji lirske metafizike ispevane u različitim oblicima vezanoga stiha, koja je zaživela sa pojavom srpskih modernista početkom prethodnoga veka, osobito sa Jovanom Dučićem. S druge strane, iako prevashodno priznat kao majstor sonetne forme, Rajko Petrov Nogo nije ništa manje ubedljiv ni kao pesnik slobodnoga stiha, što njegovom pesništvu ne daruje samo izuzetnu raznovrsnost u formalnom pogledu već i upućuje na različite poetike koje na ovaj način sintetizovane pomeraju i smisaoni horizont njegovog pesništva. Ovaj pesnik takođe izvrsno vlada dramaturgijom poetskih celina, kako na nivou pojedinačnih pesama tako i čitavih ciklusa, odnosno zasebnih pesničkih zbirki, u prvom redu "Lazareve subote" (1989), ali i najnovije knjige "Nedremano oko", koja se pojavila u jubilarnom, 110. kolu Srpske književne zadruge.
Središnji i naslovni motiv "Nedremanog oka" objedinjuje tri ciklusa sa ukupno 33 pesme ove knjige različitih stihovnih rešenja (od sedmerca do šesnaesterca i slobodnog stiha), u čijem podnaslovu stoji triptih. Numerološka simbolika broja 33 upućuje na njenu unutarnju razdeobu na tri celine: na uvodnu i završnu od po 15 pesama i na središnju od samo tri pesme, koja na na mikroplanu simbolizuje Sveto Trojstvo kojim su prožete 33 godine života, stradanja i smrti Bogočoveka Isusa, čiju trnovitu krunu nosi i sâm pesnik, upravo kao njegovo "dvojničko oko". Oko koje je poput Božanskog, Svevidećeg Oka budno i onda kada spava ili kada nam se čini da je odsutno, da ne zna za svet ljudskog postojanja, za njegovu individualnu, kolektivno-nacionalnu i civilizacijsku katastrofu, pa se kao u pesmi "Knjiga o Jovu", uprkos neminovnosti ljudske patnje i pustoši, može uputiti samo očajnički vapaj pobune.
San i budnost
U ishodištu ove knjige jeste najdublja pesnikova potreba za odgovorom na pitanje o odsustvu i prisustvu Božanskog principa i njegovog subjektivnog doživljaja tog odnosa. Kod Noga se u svakoj pesmi mogu pronaći slojevi raznolikih smisaono-iskustvenih palimpsesta: od arhetipskog, preko mitološkog i mitskog, antičkog, srednjovekovnog, literarno-kulturnog, do ključnih nacionalno-istorijskih događaja koji su obeležili sudbinu i rasap srpskog naroda, od iskona do skorašnjeg bombardovanja NATO-a. Oni se prepoznaju jedno u drugom, proširuju aluzivnu višeznačnost pesme i većih celina, problematizujući pojedine topose i simbole (pagansko-slovenska i docnije hrišćanska figura vuka, psa, svetitelja, pesnika, Bogooca, Sina i Bogomajke).
Iako pesnik vaskrsava duhovnu vertikalu koja ga od mitsko- paganskog vodi ka onostranom i transcendentnom, on istovremeno svedoči o trajnom poremećaju vremena koje se iščašilo iz svog zgloba. San i budnost, sneg i smrt stoje u napetoj smisaonoj vezi upravo sa onim što u nedostatku Smisla i Slova pesniku može da znači "izgubljeni zavičaj reči". Poput Miltonovog izgubljenog raja. U pesmi "Orfej i Euridika" Nogo nas podseća na Orfejevu moć da "pogledom sneg otapa, zveri kroti, sa suncem čavrlja", zahvaljujući "rečima koje su pljuskale u okeanu smisla".
Suzna molitva
Orfejevo, odnosno pesnikovo zamiranje glasa i njegov muk potiču od ljubavnog smrtnog zagrljaja i pogleda na Euridiku, koju doziva iz "domovine reči", bezglasnog zavičaja u koji ga ona vodi poput slepca. Ne slučajno, ovaj motiv će dobiti svoje razrešenje upravo u pesmi "Kenotaf", jednoj od najboljih u zbirci: "Stalno se vraćam kući po žeravicu reči / A ugljen sam u vodi nad ničim tuja tmola / Kako ću tamo ući kad ostanem bez reči / Zna ona što me vodi A nema me već pola". Simbolično vraćanje kući za pesnika ima višestruko značenje: kuća je grob njegov i njegovih predaka, snegom sačuvano sećanje na večiti život ("Tropar u dva glasa"), oniričko pretapanje slika mrtvoživih, prelazak u drugu, višu javu ("Nevesinjski iskonostas"). San je tako blizanac smrti, njeno Nedremano Oko koje je istovremeno i pesničko i Božansko.
Ali, ogledanje Božanskog u ljudskom oku ("Razroko") kao da se dešava po principu uzajamnog odsustva, jer su i ljudi i Bog okrenuli lice jedno od drugih. Kako onda sklopiti rukopis neizrecivog speva, kako harmonizovati zauvek rasparčanu celinu tela Sveta? Tako što će pesnik "sricati suznu molitvu", starinskim rimama utrojiti tugu, harmonskim slivanjem reči i melodije otelotvoriti tu molitvu koja nije ništa drugo nego naš unutarnji samogovor sa Bogom. Koji je usamljen bez ljudi, daleko u svojoj ledenoj tišini, kao što je i čovek sam, uprkos ditirambima koji proslavljaju sunčano, vedro nebo.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
22.12.02 Večernje novosti
Utočište u stihovima
NOVA pesnička knjiga neobičnog naslova “Nedremano Oko” Rajka Petrova Noga upravo je objavljena u jubilarnom Kolu Srpske književne zadruge
Plave korice, overene Zmajevim znakom, nepromenjeno traju tačno 110 godina. Time je ovaj pesnik “upisan u listu” pod brojem 626 u kojoj su sabrani i svi naši i svetski velikani lepe književnosti.
- Osećam izvesno uzbuđenje koje dolazi od trenutačne iluzije da sam se pridružio precima – kaže nam Rajko Petrov Nogo. Bože oprosti – kao da sam umro! I sada sa iskustvom smrti jesu li mi se naši književni preci, kao svojti obradovali, ili su se namrštili, kao da sam im tuđ.
U podužoj pesmi “Molitva” Petrov Nogo, koji je do sada objavio desetak zbirki poezije, dobio sva važna književna priznanja, ima početnu strofu koja glasi: “Nagledaše se oči/Buke i besa veka/Ko radost ovu toči/Da ponizi čoveka”. U Zmajevoj leksici, poezija je, takođe pamtivek. Zmaj veli “vek sa vekom i čoveka sa čovekom”. Dakle, po poeziji se narodi prepoznaju?
- Ali šta je 110 godina za naše trajanje – pita se pesnik pa dodaje: Jedan malo duži ljudski vek! To je tačno, ali na mestu na kojem mi živimo i sa ovakvom nesrećnom istorijom koju imamo, osim SANU, SKZ, Matice srpske i Matičinog i našeg Letopisa, ja i ne znam da nam nešto drugo toliko neprekidno traje. Osim naše mnogostradale Crkve, i, unatoč svemu, nas mnogostradalnih u ovoj rđavoj beskonačnosti.
U “Nedremanom Oku” pesnik nije samo ispisao “svoju” ličnu biografiju, istoriju naroda kojem pripada, nego, čini nam se, i povest sveta u kojem se ogledaju božji i ljudski zakoni.
- Dok u rukama držim ovu knjigu koja liči na molitvenik, uzbuđen sam tim više što je kultura, u užem smislu poezija, moje možda jedino utočište. “Apsolutno siroče”, “ničije dijete”, žudelo je da jednom glavu sklopi pod tvrd i trajan krov, a, eto, dok dlanom od dlan, to dete ima 57 godina. Opšta kuća je raskućena, krov prokišnjava, i svaki čas dete se budi u novim i nepoznatim državama. Ove plave korice i “Nedremano Oko” među njima, dođu mi kao uteha.
Pesniku kažemo da nam se čini da je baštinik naše epske tradicije, a da neguje i male kratke forme i pretežno vezani stih. Zato ga i pitamo kako sve to usklađuje?
- Pokojni Nikola Koljević kratko je to obrazložio rečima: “Nasleđe nam je epsko, a poezija lirska”. I kad već pominjem mog profesora, da se prisetim jednog opšteg mesta koje danas ima važnost aksioma: Tradicija se ne nasleđuje, ona se mora zaraditi, učio nas je dr Koljević Eliotovom nauku. A jesam li ja tu tradiciju zaradio i da li sam se, u jeziku, skućio, pripitajte koga, posle idućih 110 godina. Ako bude Srba!
A što se male forme i vrste stiha tiče, on nam kaže:
- Drugih formi osim malih danas nema, niti drugog stiha od vezanog. Svi su dobri “slobodni” stihovi vrlo vezani. Loši, i vezani i slobodni, slobodni su od svega, a ponajviše od poezije. Kako slobodan stih, ako je stih?
-Šta je “Nedremano Oko” pitamo još sagovornika?
- Ono što mu ime kaže: Oko Koje Ne Drema. A ako bi zadremalo, ništa se više ne bi držalo na okupu. Prof. dr Ivan Foht voleo je na ovu temu da priča jednu anegdotu. Kako je u nekom salonu neki kompozitor svirao svoju novu kompoziciju. Na pitanje šta je ta muzika i šta je njom hteo da kaže, seo je za klavir i ponovo je celu odsvirao. Eto to sam hteo da kažem, rekao je maestro. To kažem i ja. Ne bi bilo pristojno – sve i da znam šta je “Nedremano Oko”. Da vam to kažem i da tako utičem na eventualni prijem ovih stihova i kod vas i kod vaših čitalaca.
Dušan STANKOVIĆ
20.12.02 Politika
NOVA ZBIRKA STIHOVA RAJKA PETROVA NOGA
Nedremano oko
Knjiga objavljena u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge. - Ogledanje božjih i ljudskih zakona
Najnovija zbirka stihova Rajka Petrova Noga, pesnika specifičnog tona, slika i poetske muzike, nosi simbolični naslov, "Nedremano oko". Objavljena kao 626. knjiga u jubilarnom kolu Srpske književne zadruge o 110-godišnjici postojanja tog našeg znamenitog izdavača, sa predgovorom Aleksandra Jovanovića, "Nedremano oko" predstavlja knjigu u kojoj će svi poštovaoci Nogove poezije, od njegovih prvih zbirki pesama "Zimomora" i "Zverinjak", prepoznavati, i nanovo upoznavati ovog autora.
Na prigodnoj svečanosti u Srpskoj književnoj zadruzi, na kojoj je pesnik kazivao pesme iz nove zbirke, Dragan Lakićević, urednik u SKZ, rekao je da "Nedremano oko" ne stoji samo na granici Starog i Novog Zaveta, nego i na granicama (pesničkog) poimanja sveta.
"U njemu se ogledaju božji i ljudski zakoni, antički svet i srpski epski svet - Sveti Sava, Beli vuk, Kosovo, Filip Višnjić, Marko Miljanov... - sve do prizora i dijalekata naših izbeglica po Srbiji, koji čine pesničke ornamente koliko i freske ove poezije. One ’rese’ tragiku i ironiju Nogovih lirskih ’prodora’ u suštinu ličnog i opšteljudskog udesa".
U predgovoru u kojem analizira poetsku misao Rajka Petrova Noga, jednog od naših najznačajnijih savremenih pesnika, Aleksandar Jovanović je zapisao, između ostalog, i to da "nova knjiga Rajka Petrova Noga pesnički i po onome što peva jeste sasvim savremena, a istovremeno duboko religiozna i nacionalna. Opštehrišćanske dileme daju opštu boju našim nacionalnim i pojedinačnim sudbinama, a to što nam se događa čini ove dileme uvek živim".
Molitveni ton prožima zbirku od prvih pesama, smatra Aleksandar Jovanović, i što se više bližimo kraju knjige, on postaje sve intenzivniji.
Možda je baš tako čitajući, i doživljavajući pesme Rajka Petrova Noga, i kompozitor Svetislav Božić juče nadahnuto kazivao o njoj, ističući u pravi plan upravo tu molitvenu lekovitost Nogove poezije. Božić smatra da metrika Rajkovog stiha proističe iz biblijskih okvira, i u njemu sažima svu strahotu onoga što smo proživeli poslednjih godina.
Ipak, poezija ovog pesnika odoleva opasnom iskušenju da bude estradna: ona se služi tugom, kaže Svetislav Božić, da bi u kontrasvetlu podarila onome koji je čita svu radost i lepotu budućnost.
A. Cvijić