02.05.11
Emigracija u sećanje
Rajko Petrov Nogo
Pisac Rajko Petrov Nogo o knjizi ”Zapiši to, Rajko”, književnim i drugim prilikama druge polovine proteklog veka. Pometenije balkanske istorije nije raspametilo svest srpskih pisaca
PRENUO sam se kad je sećanje zaborav počeo da obrasta. Brbljao sam šta su mi drugi pričali i šta sam drugima pričao. Celoga veka ništa nisam beležio. Zapiši to, Rajko, korio me Kapor. Neću, neka ode u pravedni zaborav. A onda je odnekud iskrsnula fra Petrova, a zapravo Andrićeva rečenica: “Zapiši, pa će i Bog zapamtiti” - seća se Rajko Petrov Nogo početaka pisanja knjige koju ovih dana objavljuje Srpska književna zadruga, pod nepromenjenim kaporovskim naslovom. “Zapiši to, Rajko”, nova je autobiografija o drugima koju naseljavaju pisci, od Andrića, Crnjanskog, Desanke, Huma, Skendera, do Kiša, Pekića, Selenića, Raičkovića.... Slikajući lično, Rajko Petrov Nogo čitaocu nudi povest o književnim ali i drugim prilikama druge polovine proteklog veka. Povest koju beleži pesnik što potvrđuje i pesma na kraju svakog poglavlja.
- Iz zime našega nezadovoljstva emigrirao sam u sećanje na ove apostole lepote i bola. I radovao se što su moji poslovi i dani tekli kad i njihovi, što sam njihove knjige čitao, o većini i pisao, a sa nekima i blisko prijateljevao. U milosrdnim događajima, kao što znate, nismo oskudevali. Gorki talog poluvekovnog iskustva i nekoliko zimskih meseci, eto toliko mi je trebalo.
* Kako se bira od Andrića do Raičkovića?
- Oni su se sami izabrali. U nekolike poslednje decenije poumirala je čitava biblioteka najboljih srpskih pisaca. Knjigu otvara Andrić, a zatvara Raičković, dva naša klasika. Andrić je u Herceg-Novom voleo da svrati u maleno Raičkovićevo dvorište, tik uz crkvu i groblje na Topli. Pili su kafu, pušili, i u suton gledali kroz kapiju u čemprese i krstove. Volim ovaj Dučićev pejzaž, govorio je Andrić, a obojici su, možda, kroz svest prolazili ovi stihovi: “Kada ćemo reći već je vreme mreti / Kao što se kaže već je vreme kući.” Dva koraka uz tu ulicu školovao se mladi srpski bog, Rade Tomov. Andrić ga je u jednom tekstu video kako se tu u letnje podne kupa svetlošću... Toliko čuda na jednom mestu, a u mojoj knjizi ih, eto, nema.
IZNEVERAVANJE * OTKRIVAJUĆI “male tajne velikih pisaca”, da li ih malo i izneveravate? - Ironičan kad i zanesen, nisam pisao hagiografije, ni biografije, već skice i lake, nekad šaljive kroki crteže u kojima je važnije bilo šta ću izostaviti, prosejati, nego šta ću dopisati. Andrić nas je učio karakterističnoj pojedinosti, a Crnjanski da su memoarski zapisi dobri, osobito kad nisu baš sasvim tačni. Uživaš, recimo, u Mediteranu, a čezneš za Hiperborejom... Ja sam svoju književnu porodicu voleo, ali od te ljubavi nisam obnevideo. I kad sam je retko sporio, možda sam joj tada još dublje pripadao.
* U šetnji kroz sopstveni ali i književni život druge polovine prošlog veka, slikate mnogo toga još. I ne krijete emocije, a ni to da ste s vremenom saznavali ko je ko u toj našoj priči!
- Junaci naših dana, i u nadzemlju i u podzemlju, i na estradi i u politici - ako to nije isti svet - uglavnom su ološ. Junaci druge polovine prošlog veka, ovi u knjizi, ovi apostoli lepote i bola, na pozadini savremenog jada, sa ove razdaljine, bivaju sve više spasonosna uteha: “U tuđem smo srcu svoje srce čuli”, pisao je Miljković. Još kao mladić, ne samo da sam čitao, već sam se i sreo sa Andrićem, Crnjanskim i Krležom, recimo. Neki su iza tih susreta, pričali su mi, ostali razočarani. Ja sam i do danas očaran. Ličili su na svoje knjige i na neke junake svojih knjiga. Kud ćete više.
* “Sve će proći, podele i omraze, ... ostaće samo poezija, ako je bude imao ko čitati”, kažete na jednom mestu. Pa, hoće li imati ko da je čita?
- Književnost srpskog jezika - zanemarimo li svakojake naše tribalske međusobice - to je okean smisla i pamćenja. I dokle god taj okean postoji, poeziju će imati ko da čita. I u najgorim vremenima ima posvećenika i monaha jezika. Uz poeziju i religiju život se lakše podnosi.
* Verujete li da je srpski jezik zaista jedina naša pouzdana otadžbina, kako kaže neko od “junaka” vaše priče?
- Sa oboda je Srbiji priticala književna snaga. Sve je ovo danas provizorij, ove su granice privremene. Pometenije balkanske istorije i geografije, ni u teža vremena, a bilo ih je, nije raspametilo svest najboljih srpskih pisaca. Nije ni danas. Eno ih, recimo, u Crnoj Gori, poput prvih hrišćana, kao u katakombama, kako okupljeni oko svoje crkve objavljuju i knjige i časopise o svom ruhu i kruhu. A kada se pomislilo da su se, od svakog zaboravljeni, izgubili, oni za inat brojniji izroniše.
FELJTON ODLOMAK iz knjige “Zapiši to, Rajko” čitaoci mogu da prate od utorka u feljtonu “Novosti”.
RADOVAN I KUSTURICA
* U OVOJ autobiografiji o drugima je neizbežno i Radovan Karadžić. Pored portreta “druga iz najranijih dana”, ovde ispisujete i svoj politički stav o ratu u Bosni... Verujete li u istinu između “tri paralelne istorije i percepcije”?
- Autobiografije o drugima - znao je to Mihiz - mogu biti dublji oblik narcizma. Toga sam se čuvao. Čim znaš da postoje tri paralelne istorije i percepcije, i istina je lelujava. Samo su jednoumci tvrdo uvereni u jednu istinu. Ne spadam u znatan deo inteligenata koji lako prelaze na tuđu, najčešće neprijateljsku tačku gledišta. Rat u Bosni i Hercegovini zatrpan je grobnim medijskim lažima. Moja skromna svedočenja dolaze iz vere da “uvek strašnu pravdu izvojuju mrtvi”.
U ovoj “knjizi mrtvih”, kojima sam sećanjem palio “sveću zadušnicu”, samo su dvojica u životu. Jedan je Radovan Karadžić - u Hagu, htedoh reći u Hadu. Kaže se da prijateljstva i ljubavi imaju rok trajanja; ja sam i u tome tvrdoglav... Drugi - Emir Kusturica - tu je u novom starom identitetu, pa, dakle, sa izvesnim iskustvom smrti. Jedan od zakletve - da ne bi živi baš sasvim zavideli mrtvima.
D. VUKOVIĆ
26.05.11 Politika
Biće vam lepo u Beogradu
Zapiši to, Rajko, Rajko Petrov Nogo
Biće vam lepo u Beogradu
...ako od Beograda ne budete ništa tražili – rekao je Ivo Andrić Darki i Meši Selimoviću, kada su rešili da napuste Sarajevo
Knjigu Rajka Petrova Noga „Zapiši to, Rajko”, u kojoj su od zaborava sačuvana sećanja na druženja sa piscima iz bivših jugoslovenskih republika, objavili su, u „Maloj biblioteci”, Srpska književna zadruga i „Beogradska knjiga”.
Knjiga počinje sećanjem na Ivu Andrića: „Ceo novčani iznos Nobelove nagrade – takav je to škrtac bio – Ivo Andrić je poklonio Bosni kojoj je, odnekud, sve dužan. A ona će mu uzvratiti onakvim uzdarjem...”
To što je Andrić pisao bilo je „jedino njegovo imanje, i samo je on bio vlastan da tim imanjem raspolaže”. R. P. Nogo podseća da Andrić nije dozvolio Kombolu da ga uvrsti u „Antologiju hrvatske poezije”. U Travniku su mu napravili rodnu kuću. Ali, Andrić nije voleo Travnik, voleo je Drinu i Višegrad. Kada je kuća bila završena i opremljena „po turski”, Andrića su pitali da li liči na njegovu rodnu kuću, a on je odgovorio: „Ni nalik”.
U časopisu „Život”, u martu 1967. godine, Muhamed Filipović obznanio je šta je to bosanski duh u bosanskoj književnosti i time obelodanio da je Ivo Andrić i andrićevska literatura više zla Bosni nanela, nego sve vojske koje su kroz nju prolazile i u njoj krv prolile. I, kaže Nogo, bio je u pravu. Jer, da nije bilo te i takve literature: Višnjića, Podrugovića, Milije i drugih Vukovih pevača, Njegoša, Šantića, Dučića, Kočića – svi bismo bili dobri Bošnjaci i Tunjini muslimani. I mirna Bosna. Filipoviću su, ipak, odgovorili Novica Petković i Vojislav Lubarda.
Iz Sarajeva morao je da pobegne i Meša Selimović. Njegova slava je, svedoči Nogo, teško pala Ćamilu Sijariću. Posle pojavljivanja čuvenog romana „Derviš i smrt”, Sijarić je izjavio: „Znao sam da je Meša pametan i načitan čovek, ali odakle mu onako pametan derviš”. Kada su u hotelu „Evropa”, Darka i Meša razgovarali sa Andrićem, i rekli mu da nameravaju da se presele u Beograd, nobelovac im je rekao: „Biće vam lepo u Beogradu... ako od Beograda ne budete ništa tražili”.
U jesen 1968. godine, u Domu omladine u Beogradu, na čuvenoj tribini „Kod Orfeja u 8”, koju je vodio Gojko Đogo, mladim pesnicima, koji su tek objavili prve knjige, govorio je Miloš Crnjanski. Nogo je zapamtio njegov savet: „Valja ne samo raditi, već i dugo živeti, tako dugo da i fizički nadživite svoje neprijatelje. Valja imati kondicije i znati ustati kada vas sruše: jednom vas sruše, vi se dignete. Drugi put, vi se dignete. Kada vas treći put sruše, ako ustanete – tada ste klasik...”
O Desanki Maksimović kaže: „Čitavo jedno, ali strašno stoleće ova je slovenska lipa svojim samilosnim šumom i sapatničkim glasom tešila pastorčad istorije i činila im lada. Nije se libila da odrešito kaže kako je rođena da živi za drugoga, da je deset puta Sestra, pa jednom Žena. Tako je svaki nevoljnik u njenoj poeziji mogao da nađe utehu, a svaki stradalnik branioca. Ne imajući drugog poroda do pesama, svi koji srpski i slovenski zbore bili su joj deca, rod rođeni”.
S Miroslavom Krležom sreo se u Zagrebu, u hotelu „Palas”. Ostalo je zapisano: „Govori, govori, govori Krleža, kao kakva jezička neman, kao jezički buldožer, i što god dohvati – preore, i na naličja okrene, čas ironično, čas cinično, čas melanholično”. Napisao je čitavu jednu biblioteku, pretemeljio hrvatsku, a hteo i srpsku njivu, nema sledbenika...
Posle objavljivanja „Jeretičke priče”, oko koje se digla velika prašina, Branko Ćopić je bio izopšten. Jedne večeri, u Klubu književnika u Beogradu, sedeo je sam. Za njegov sto prišao je jedino Ivo Andrić. Pričali su o svemu i svačemu, Ćopiću se činilo da Andrić nije u toku, sve dok u jednom trenutku nije opsovao. Andrića niko nikada ranije nije čuo da psuje. Nogu je ovu priču ispričao sam Ćopić.
U knjizi je još čitav niz dragocenih priča o Skenderu Kulenoviću, Oskaru Daviču, Nikoli Koljeviću, Novici Petkoviću, Ćamilu Sijariću, Dušanu Radoviću, Vasku Popi, Miodragu Bulatoviću, Borislavu Pekiću, Danilu Kišu, Slobodanu Seleniću, Momi Kaporu, Radovanu Karadžiću, Emiru Kusturici, Stevanu Raičkoviću... a tu su i Nogove pesme o pojedinim „junacima” ove knjige.
Z. Radisavljević
