Ječam i kaloper

07.10.06

“Ječam je žito, “seme plemenito” i od njega se živi; kaloper je Bogorodičin cvet porodične sloge, ono zašta se živi. Kaloper raste i miriše oko kuće, naročito kad kuće nema. Ječam i kaloper sećanja. Uspavanka prve sreće i prvog bola...” - objasnio je pesnik Rajko Nogo naslov svoje knjige još dok je bila u nastajanju. Dobitnik “Žičke hrisovulje”, Vukove, Vitalove, nagrade Meša Selimović... na nedavno održanim Ćorovićevim susretima pisaca u Bileći ovenčao se još jednim priznanjem: nagradom za najbolju proznu knjigu - “Ječam i kaloper” - za koji neki kažu da je pesma u prozi, a drugi da je lirska pripovest.
Nogova nova pesnička ispovest u sećanju drži na okupu rodnu kuću i sve njene ukućane, predele Hercegovine, i predele detinjstva, pevajući o njima sa osećanjem radosti što ih je moguće pretočiti u jezik i sačuvati u jezičkom postojanju. Otuda se i čini da je glavno obeležje knjige čiji je junak “raspolućen na onoga koji pati i ovoga koji se sjeća” - ton koji spaja pesmu i prozu, lično i opšte, himnu i tužbalicu.
- Ovu knjigu sam pisao celog veka, 50 godina i jednu zimu. U nju je stalo sve što nije stalo u moje pesme, a od iste je tvari od koje su i pesme. To je pisalo siroče - a što smo stariji sve smo veća siročad - koje je našlo jezik i u jeziku utehu. Nisam znao kad sam počeo da pišem na šta će da izađe. Ovaj mozaik utihnulih glasova sam sebi je našao formu. Kada sam prvom odlomku stavio naslov “prva strofa”, opsetio sam se glose; znao sam da će imati četiri “strofe” i da će četvrta biti moto iz Vulfovog romana “Pogledaj dom svoj, anđele”. Tako sam, izgleda, našao ono što Danilo Kiš zove “izvestan način”. A kada se knjiga sklopila, ni sam nisam znao je li poezija ili proza; meni je bilo važno da sam ispričao priču koju nisam mogao da ispričam u pesmi - ličnu, porodičnu priču, ali tako da se tiče i drugih.

* Po tonu, ova knjiga je opelo koje držite svojoj porodici.
- Ne samo porodici, već i onim pejzažima Gornje, Istočne i Južne Hercegovine koja je skoro zakorovljena. Sa ove razdaljine sa koje pišem, radost je da smo uopšte imali kuću, detinjstvo... Dvostruka radost je vaskrs tog sveta u sećanju i jeziku.

* Dva nadgrobna natpisa i dva citata uzeti su kao moto četiri strofe; jedan od njih je iz romana “Pogledaj dom svoj, anđele”. Zašto baš taj roman?
- To je višegeneracijska knjiga, baš zato što je roman porodične tuge. Moto koji sam uzeo da bude četvrta strofa sušta je poezija, obrazac koji jasno govori da u književnosti i nema ničeg drugog do poezije, sve drugo je pešačenje, prozna proizvodnja. Svi su veliki prozni pisci, a to potvrđuje i Vulf - pesnici. Ili propali pesnici. Sad kad sam propao pesnik, stekli su se, dakle, uslovi da budem prozni pisac. Je li mi kasno?

* Kako je vaš prijatelj, pesnik sa kojim vas i mešaju i “rimuju” poslednjih nekoliko decenija, Gojko Đogo, postao jedan od junaka knjige?
- Treću strofu ne bih mogao da napišem da mi sećanje nije osvežio Gojko Đogo. Rođen u Vlahovićima, odakle je moja majka, ustupio mi je i literaturu o srednjovekovnim nadgrobnicima u crkvi Svetog Lazara na Vlahovićima u kojoj je krštena moja majka. Tako je Gojko, Dijak iz Nagorča, moj Vergilije kroz pejzaže južne Hercegovine.

* Vi ste “Ječam i kaloper” pisali kao sin, brat, ali i kao deda. Postoji li razlika u tako različitim “perspektivama”?
- Moj brat, koji je od mene stariji četiri godine, u knjizi je dat kao da smo blizanci. To me je spaslo psihologiziranja. Crnjanski je govorio da je budućnost proze u memoarima, osobito kad oni nisu baš sasvim tačni. I da sam hteo, ova sećanja sa same granice nesećanja nisu mogla biti tačna. Da, pisao sam i kao deda, radujući se što smo se najzad dočepali i te privilegije da budemo dede. Jer, kod nas se tako često ratuje da deca ne pamte ni oca, kamoli dedu. Naša je istorija takva da se ni na grobljima ne možemo okupiti. Ova knjiga je groblje na kome smo se okupili.

* U knjizi nema ničeg političkog, jer ste se, kako kažete, čuvali da ne oskrnavite uspomene na svoje najdraže. A da li u njoj ima nacionalnog?
- Ona je iz dubina koje god sam mogao da dosegnem - srpska, baš zato što je arhajska. To mi potvrđuju oni koji kažu da je i u njihovom, posve različitom kraju bilo sve tako isto kao u toj mojoj knjižici. Reč je, dakle, o mentalitetu, karakteru i oblicima života jednog istog rasutog naroda. Srbi su prostran, ali zapušten narod i ne brinu ni o čemu svome. Da naši susedi imaju takvu crkvu iz carskog vremena, kao što je crkva Svetog Lazara na Vlahovićima, i da imaju onakvu nekropolu i one nadgrobnike u crkvi sa starosrpskim natpisima - suvim bi zlatom platili tu tapiju svoje starine. Naši na to glavu ne okreću i to uveliko posvajaju upravo - naše komšije drugih vera! Ja sam ovom knjigom pokušao da tu baštinu vratim onima koji su je zaboravili.

PRIJATELJ I ZEMLJAK

- Ne učestvujem u javnom književnom životu Beograda, što zbog bolesti, što zbog gadljivosti. Ne uveseljavam salone svojom tugom. Nisam u uredništvu časopisa ni izdavačkih kuća, ni u žirijima - nigde gde se odlučuje. Svojom voljom oslobađam što više vremena za dokolicu i urednim životom čašćavam svoje telo koje sam dugo mučio. Moj greh je što sam iz dečaštva prijatelj Radovana Karadžića i zemljak Ratka Mladića. Takav me prijatelj i zemljak zapao. Voleo bih da ih nikad ne uhvate. Kada sam u direktnom prenosu u Marićevića jaruzi 2000. kukuriknuo o seči knezova i citirao Višnjićev stih “Jednog posjeć a dva će uteći” i rekao da ta dvojica još uvek beže - počeli su da vrte glavama i počelo je domišljanje kako da me spuste na zemlju i “prikvase”, što bi rekao Andrić. Ali, ja ostajem miran jer znam da će dva-tri put da me sruše i da ću dva-tri put vaskrsnuti. Ako treći put vaskrsnem, onda ću biti klasik.

JEZIK KOJI TUGUJE
- Premda je ova knjiga, formalno gledano, zapis u prozi, svako ko ima dobro uvo oseća njen ritam. Pisao sam i naglas izgovarao, glosirao - što pročitano, što svoje, a što ono što je nenadmašno ispisao Prvi Rukopisac pred čijim čudima unatoč svemu i danas stojimo zadivljeni. Jezik ovde žubori, raduje se i tuguje umesto mene.

ERCEGOVINA
“Daj mi, Bože, od Drine vedrine. Jugovine od Ercegovine... Kada se, kao danas, sa vedrinom ukrsti jugovina, zasuzi planina. Gdje se suza otkine, gdje kane, tu nam je kuća. Po onome što otud sjajka, vidiš da je još ima...”

(iz knjige “Ječam i kaloper”)
Dejana Vuković