U Vilovome dolu

27.08.05

Kuća, dom, porodica – to zaista nisu samo obični simboli, to je u našem slučaju, i ličnom i kolektivnom, čitava katastrofa. Jer mi danas nemamo ni kuću, ni dom, ni domovinu, a sistematski se radi da se i porodica, to prvo i poslednje utočište, razori

Dve ugledne izdavačke kuće: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srpsko Sarajevo, objavile su nedavno knjigu izabranih i novih pesama Rajka Petrova Noga (1945), pod naslovom „U Vilovome dolu”.

U izboru, koji je sačinio Dragan Hamović, našle su se pesme iz poznatih Nogovih zbirki „Zimomora”, „Zverinjak”, „Bezakonje”, „Hajdučija”, „Lazareva subota”, „Na kapijama raja” i „Nedremano oko”, ali i odlomci iz tri prozne „strofe” pod zajedničkim naslovom „Ječam i kaloper”.

Kuća, dom, porodica – zauzimaju posebno mesto u Vašim stihovima. To nisu samo obični simboli?

- Kuća, dom i porodica zauzimaju posebno mesto u svačijim stihovima. Pisci pišu o ovome i onome, ali kad bolje razmisliš, ni o čemu drugom do o tome kako je neko imao kuću, dom i porodicu, pa ih – voljno ili nevoljno – više nema. Beskućnost, bezdomost i samost rodna su mesta poezije. A pošto su sve nesrećne porodice nesrećne na svoj način, sva je tajna poezije, izgleda, u tome „svome načinu”.

Beskućnost, bezdomost i samost, koje su našle jezik i pevaju, više i nisu tako same, jer su se skućile u jeziku, pa mogu da teše i „razgovore” sebi slične i one koji to nisu, ali će biti. U poeziji je naročito prisutno ono čega je bilo, pa ga nema.

Uostalom, kuća, dom i porodica, kao prošireno „rođaštvo”, to su samo prisnija imena za pleme, naciju i guberniju. Da malo uopštim našu rđavu beskonačnost: mi smo u svetu imali dom – i razoren dom još uvek je dom – ali, „svet nam nije dom”. U to sam se još jednom uverio na povratku iz rasejanja, gde i ja imam „dobrovoljnog janjičara”.

Da nisam bio siroče, možda ne bih ni bio pesnik, šalio se jedan kritičar. Nego bih šumarskim čekićem u zavičajnoj šumi „doznačavao građu” i radosno čekićao balvane, a ta bi tetovaža drveta, zacelo, imala oblik soneta.

Zar svaki čovek nije u Boga siroče? I što je stariji, sve veće.

„Ko doma nema, taj ga neće steći”, pisao je početkom prošlog veka veliki evropski pesnik, a ovaj mali iz Vilovoga dola, sa iskustvima kraja toga istog strašnog veka, nadodao je: „Onome ko doma nema, prokišnjava svaka kuća”.

Znam naličja i srećnih (ako takvih ima) i nesrećnih porodica. Znam za porodične omraze, osujećenosti, bolesti, svakojake prevare i krivice. Ćosićev Ivan Katić iz savremenog rasula naše patrijarhalnosti kao da kaže: pakao, to su bližnji. „Bližnji – to su oni koji mi najveće patnje donose, koji me najviše vređaju”. Jedan lik Dostojevskog, opet, saučesnički pita: „Ko od nas nije poželeo smrt svojih bližnjih”. Znam, dakle, mane Božijeg dela, ali ne znam ni za šta bolje.

Kuća, dom, porodica – to zaista nisu samo obični simboli, to je u našem slučaju, i ličnom i kolektivnom, čitava katastrofa. Jer mi danas nemamo ni kuću, ni dom, ni domovinu, a sistematski se radi da se i porodica, to prvo i poslednje utočište, razori.

A kad kuće stvarno nema, dom postaje – reč?

- Kad kuće stvarno nemaš i kad dom postane reč, ti si onda domac. Domac – to je stanje. Čiji si ti, mali? Ničiji. Ja sam domac. Nemaš kućni dom, a zovu te domac. Svet se tako delio na domce (sirotište, đački, popravni, studentski dom) i vanjske. Sem domaca, svi su vanjski. Ne pripadamo im, ne pripadaju nam. Nismo socijalno bliski. Šta god da igramo međusobno, oni ne mogu pobediti. Inače tuča, inače linč. (Kad domci u krug zatvore vanjske, kako se samo, u tom „toplom zecu”, osokole kukavelji, oni što imaju dve leve noge. S kojom samo strašću privaljuju bubotke... A kad nvs, neoprezne, u kakvoj tesnoj ulici zaskoče ti vanjski, radili su, bogme, lanci sa bicikala, bokseri na rukama.) Iz sirotišta preki put je vodio u popravni dom. Da tamo ne zaglavim, spaslo me je sećanje na prvih devet godina života u patrijarhalnoj i pobožnoj porodici. Kuća u Pešovome, u Vilovome dolu, u snu je imala rajske dveri, ali ja ih nijednom nisam uspeo da otvorim. Samo se okolo žutio ječam i mirisao kaloper. U tom jarkom sećanju, kao na sugreb, nagazio sam na jezik, i on je bio to slovo razlike u opštoj uniformnosti. Imenu i prezimenu uskoro sam dodao i ono Petrov. Da se zna. Kuća, dom i porodica selili su se u rečnik – „to se raščinjen svet u rečnik seli polako” – a kada se kućiš, domiš i porodičiš u rečima, onda možeš da biraš pretke. Ili da budeš „svm sebi predak”.

U čežnji za pripadanjem, otadžbina je taj „krug sunčeve svetlosti“ – dakle poezija – a njeno zvezdano nebo „krov nad glavom, crkva, kuća”.

Nebesnici sa Kosova

Jednom ste rekli: „Ja sam Kosovo u kući imao”. Između kolektivnog i Vašeg intimnog pamćenja može li se staviti znak jednakosti?

- Moja lična, porodična kalvarija prizivala je opštu, kosovsku, njome se i tešila i sokolila. Kosovski polom i moj porodični potop, kako je to Dragan Hamović napisao, „proističu jedno iz drugog, podupiru se međusobno”. U onoj kući u kojoj se slavila Lazareva subota, kosovski nebesnici bili su kućna čeljad. Docnije, u sirotištima i internatima, a onda i u onom „krugu sunčeve svetlosti”, od tog pamćenja se prela sve prisnija „uspavanka prvog bola”. Da, ja sam Kosovo u kući imao, a bol je u oba smisla bio žrtveni i prvi.

I premda sam štošta iz kolektivnog pamćenja posvojio, znak jednakosti se nikako ne može staviti. U velikom se ogledalu zrcali ogledalce. Nekada sam bio sledbenik, a nekada zabludeli. „Bolje čedo i pređavolasto/ no bogaljče i slepo i kljasto”. A ko zna koga će i kakve će stihove kolektivno pamćenje posvojiti. Ako Srba bude, da pamte. Ima lepote i u onome što potone u zaborav.

Danas ni u Vilovome (pustom) dolu nema „nebesnika sa Kosova”. Junaci su iščezli iz naših života. Kosovo više nije najskuplja reč, već reč koja se izbegava?

-U Vilovome (pustom) dolu, i u nebu nad njim, ima i danas nebesnika, no je sve manje nas. Drumovi će poželjet Srbalja... Nisu junaci iščezli, nego su ih, spravama za opštu lobotomiju, i nakaznim inverzijama, predusretljivci, ovi što ih sve rane tuđeg roda bole, izvikali za nepočince. Kosovo je i sada i uvek naša najskuplja reč, a od nje su bežali i beže oni koji su Kosovo proćerdali. I onda i sada, što god upropaste, to teslime pesnicima, i još ih za tu propast optuže. Da Kosovo i kosovski mit treba ostaviti pesnicima i popovima, to je bio, koliko juče, ciničan poklič, i možda to – istorijski gledano – ne bi bilo najgore rešenje. Više od pet vekova Kosovo je bilo u Božjoj i deseteračkoj nadležnosti.

Čitav prošli vek za Srbe je bio – Karakaj, crni kraj. Stradali smo i sa ove i sa one strane Drine. Vidite li kraj toj pogibiji?

- Ne čitav prošli vek, već svi vekovi – od Maričke i Kosovske bitke do oslobodilačkih ustanaka i Karađorđeve bune, od Prvog i Drugog velikog rata do ovih najnovijih, građanskih i verskih, naša postradanja i sa ove i sa one strane Drine i drugih „plemenitih međa” gde su Srbi živeli i žive, i gde su bili dostojni svoje pogibije – mogli bi se i sa druge strane osvetliti pitanjem: šta bismo bili, i kako bismo se zvali bez svega toga? „I ovo je neko zlamenije”. Ne vidim kraj pogibiji, ni našoj ni ovih oko nas, sve dok se i oni i mi i svetski usrećitelji ne pomirimo da Srbija i srpske zemlje postoje, pa da i za njih, kao i za ostali svet, treba da važe ista pravila. Inače će se svet balkanizovati, inače će varvari i tamo ući u utvrđeno. Kao što već i ulaze.

Živimo u vremenu globalizacije. Moćnici sveta žele sve da ponište i ujednače, da zatru svaku individualnost i posebnost. Da li je to i kraj naše epike, naših mitova, našeg pamćenja?

-Moćnici sveta žele to što žele. Ali šta hoće ovi naši otpravnici njihovih poslova? Ovde, a naročito u svetu? Koji ih Čičikov bira, kakva ih Korobočka overava...

Da se četiri godine, a onda i 78 dana, nismo opirali, poništili bismo dva zlatna veka Nemanjića, dakle Svetoga Savu, Žrtveno Polje, dakle Miloša i Lazara, a onda i sve zatočnike kosovske misli, naše ustanike, Karađorđa, Vuka i Vukove pevače, NJegoša, Dučića, Andrića i Crnjanskog... A ko smo bez njih? Nema toga sinjega kukavca koji ne šilji pero na sve što je veliko i uzvišeno. Zabrinjavajući je postotak onih koji „nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno, manijaka koji vole da pljunu i prikvase uz tuđe delo, pogotovo ako uživa neki glas”, pisao je Andrić, a ta je pošast, danas i ovde, konjukturna disciplina koja ima visoku promidžbu.

Izumrli su neki značajni stari, istorijski narodi, a mi se i danas nadahnjujemo njihovom epikom, mitovima, pamćenjem. Srbi su stari, istorijski, ali i star narod, pa ne bi bilo čudo da nestanu i da se njihova epika, mitovi i pamćenje, književnost dakle, kao neobičan anahronizam izučavaju u nekom, recimo mandarinskom institutu.

Lazareva subota i komentari

Na kraju knjige „U Vilovome dolu” objavljeni su prozni odlomci (pesme u prozi). Da li su to fragmenti iz Vaše nove knjige?

- Glosa „Ječam i kaloper” trebalo bi da bude jedna jezičko-muzička kutijica spakovana u četiri „strofe”, s prološkom i epiloškom pesmom. Reč je o oksimoronu: spolja prozni sintaksički nizovi, iznutra poezija. Ječam je žito, „seme plemenito”, i od njega se živi; kaloper je Bogorodičin cvet porodične sloge, ono za šta se živi. Kaloper raste i miriše oko kuće, naročito kad kuće nema. Ječam i kaloper sećanja. Uspavanka prve sreće i prvog bola.

Slike iz detinjstva i zavičaja prisutne su i u ovim proznim zapisima?

- Arhajske slike iz detinjstva i zavičaja ovde naviru barem dvojici: onome koji se seća i onome koji pati. Premda ne treba zanemariti ni onoga koji to zapisuje. U mozaiku različnih glasova, mesto iz koga se govori menja se i leluja, a ono što se glosira ima funkciju refrena. Kao da je mozaik utihnulih glasova sam sebi našao formu.

Neki prozni odlomci podsećaju na komentare Vaših ranijih pesama, a neki, opet, na lirski dnevnik ili memoare. Ono što nije stalo u stih, smestilo se u proznu rečenicu?

- Kao što je već rečeno, to bi se moglo zvati Lazareva subota i komentari, a možda i mala zaštitna povelja napisanih (i nenapisanih) pesama, lirski dnevnik i „memoari”, naročito jer nisu doslovno tačni, rana sreća i prvi bol, dakle ono što nije stalo u stih, obrelo se u glosi. „Kazana na južnom narečju, svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego, ako je tužna, i nešto tužnija”. Sad bi trebalo zaćutati. Da sam imao pameti, ne bih ni ovoliko.

Da li je ovo samo izlet u prozu ili nagoveštaj ozbiljnijeg stvaralačkog zaokreta?

- To nije izlet u prozu, još manje je ozbiljniji zaokret. Kome je Bog dao, ako mu je dao, da leti, taj ne mora da šipči peške.

Zoran RADISAVLJEVIĆ