01.01.00
Politika
10.10.2001.
PROROŠTVA RAJKA PETROVA NOGA
Vedrina udesa
Za knjigu "Najlepše pesme", koju je objavila "Prosveta", izbor iz stihova poznatog pesnika i nadahnuti predgovor napisao Đorđo Sladoje
U sve čitanijoj, već prepoznatljivoj i sa znatiželjom očekivanoj novoj biblioteci "Naj..". beogradske "Prosvete" pojavila se i nova knjiga - "Najlepše pesme Rajka Petrova Noga". Izbor poezije jednog od naših najboljih pesnika, kako je kazala urednica u "Prosveti" pesnikinja Ljubica Miletić, sačinio je Đorđo Sladoje, "kolega po peru", istovremeno napisavši i nadahnuti kratak predgovor.
Prateći poeziju Rajka Petrova Noga još od samih početaka, od pre tri decenije, Sladoje ocenjuje uvek rado čitane Nogove proročke i "bogate lirske plodove" kao duhovno delo nastalo iz pesnikove žudnje za višim smislom, za puninom doživljaja, u grozničavoj potrazi za čvršćim životnim i poetičkim osloncima. Svoj predgovor Sladoje je nazvao "vedrinom udesa" Rajka Petrova Noga; sâm pesnik je mišljenja da "nikada nije brže, lakše i ljepše" jednu knjigu objavio. Sarađivao je sa Đorđom Sladojem na izboru za "Najlepše stihove.."., a posebno zadovoljstvo Nogu pričinjava njegov portret koji se nalazi na koricama knjige, a koji je delo Predraga Dragovića. U "Prosveti", inače, najavljuju skoro izlaženje najlepših stihova Sergeja Jesenjina, Branka Miljkovića i Jovana Dučića.
A. C.
01.01.00
Blic
24.12.2002.
Rajko Petrov Nogo: Tradicija se najbolje upošljava eventualnim individualnim talentom, a kolektivno iskustvo se najbolje overava ličnom patnjom. Ko u mladosti nije bio buntovan, a u zrelosti konzervativan, s njim nešto nije u redu
Na Balkanu nikad ništa nije konačno
Ima izvesne organizovane spontanosti što se posrećilo da ?Nedremano Oko? izađe u jubilarnom Kolu Srpske književne zadruge? kaže pesnik Rajko Petrov Nogo govoreći za Blic o svojoj najnovijoj zbirci koja je upravo objaljena u izdanju SKZ. I dodaje ?pesnik Milorad Đurić, stari urednik SKZ, pre nekoliko godina predložio mi je da u Kolo uđem sa novom knjigom. I pre je, ponekad, za neke okrugle datume, tako rađeno. `Nedremano oko` je, kako se to kaže, knjiga po pozivu. Na knjizi je utisnut 626. broj. To znači da je za ovih 110 godina otkad Zadruga postoji ovo 626. knjiga u toj ediciji. To, priznaćete, gordo zvuči.?
Ipak, nije teško pretpostaviti da osećate posebno zadovoljstvo zbog toga što je zbirka objavljena u ovom, posebnom, da kažemo prepoznatljivom ?pakovanju??
- Plave korice SKZ, Zmajevim pečatom overene, znak su aristokratske duhovne tetovaže; bela hartija je po rubovima crvenilom poprskana, pa je tako amblemski svedena i jasna: crveno, plavo, belo ? naše je, zacelo. To je taj vodeni pečat, suvi žig ovih knjiga. ? Ali ni prepozanatljiva pakovanja, ni ta naškost, nikoga, jamačno, ne štite ni od uroka, a kamoli od pravednog zaborava.
Kritika vas je svojevremeno okarakterisala kao ?ispovednog buntovnika?, čime se karakteriše vaša današanja poezia, koja se eto, našla između ovih tvrdih korica?
- Ko u mladosti nije bio buntovan, a u zrelosti konzervativan, s njim nešto nije u redu. Kritika je grešila i onda kada je mislila da sam naturščik u poeziji i sada kada misli da se naprasno izdajem za pesnika kulture. Bilo je zadovoljstva u odjeku sopstvenog glasa u prepunim salama ? recimo, Kod Orfeja u osam ? ali još više kada je taj glas počeo da se čuje u dubinama kulturnog pamćenja. Sve su to samo različni oblici iste strategije. Sada sam, kako velite, u plavim i tvrdim koricama. Imam 57 godina, a to od sebe nisam očekivao! Mislio sam, a mislili su i drugi, da će mi, kako bi rekla Isidora, ?prsnuti damari?. Kao i jučerašnju, moju današnju poeziju možda ponajprije karakterišu razni vidovi upotrebe tradicije. Tradicija se najbolje upošljava eventualnim individualnim talentom, a kolektivno iskustvo se najbolje overava ličnom patnjom.
Vaše rane pesme su, kao i ove najnovije, uglavnom duboko uronjene u relanost, na koji način ste ?pakovali? tragične događaje iz poslednjih desetak i više godina?
- Ima proviđenja i u padu jednog vrapca, a kamoli u padu razbraćenih naroda. Radio sam ono što poezija čini oduvek ? oplakivao sam mrtve. Ali mrtve u svakom vremenu svaki pesnik ponaosob oplakuje ?na izvestan način?. Eto, taj izvestan način, to okce vremena sadašnjeg i jemči da poezija nije pitanje versifikacije već sudbine. Ovoliku koncentraciju tragedije jedino je poezija u stanju da iskupi i prosvetli.
Vaše ime se u jednom delu javnosti dovodi u blisku vezu sa ratnim zbivanjima, postoje čak i tvrdnje da ste nešto kao učesnik?
- Eh, eh. Šta je famozni 5. oktobar prema 11. septembru? To mora da je ona javnost ? da izokrenem stih moga velikoga zemljaka ? koju sve rane tuđeg roda bole! Išao sam prosto u svoj nesrećni uži zavičaj kada su me tamo zvali ? da vide da sam s njima. Učesnik, na žalost, nisam. Jer sam nepucač. Kad god bi devojke u Hercegovini pevale: ?Što bi dike, ode u vojnike / Ovo škarta osta da se karta?, vazda sam mislio da se to baš na mene odnosi. U blisku vezu sa ratnim zbivanjima dovode se i Homer i Vergilije i Njegoš, a postoje tvrdnje da su nešto kao učesnici, recimo, Servantes i Tolstoj, Milija, Višnjić i Podrugović, Milan Rakić i Hemingvej. Njihova su književna dela za deo te javnosti golo ratno profiterstvo.
U predgovoru vaše knjige stoji sintagma ?pesnička slika rata?, može li rat imati adekvatnu pesničku sliku?
- Trojanski rat bi bio možda zaboravljen kao jedan mali, lokalni i beznačajan rat da ga Homer nije opevao. Nisam ovlašten da tumačim Aleksandra Jovanovića, pisca predgovora, ali pretpostavljam da je mislio ono što je i napisao ? da se u nekim mojim pesmama ?daje pesnička slika rata u Bosni, tačnije njegova mitska, kulturna i ljudska dimenzija?.
Na šta se tačno odnosi ovaj stih iz vaše nove zbirke :?koga heksametar ispusti, po desetercu se smuca??
- U Odiseji ? a to je opšte mesto ? čarobnica Kirka Grke prvo pretvori u svinje, a onda neke vrati u ljude. Homer je tu zadremao i tako propustio da u heksametar udene onog Srbina koga je Kirka onom prilikom pretvorila u vuka, a onda na njega zaboravila. To već nije opšte mesto. Vuk je, kažu, naš mitski predak. Zaboravljen, stolećima se smuca po planinama i desetercu. I plaši, recimo, slavistu Rajnharda Lauera, počasnog člana SANU. I ove ovde naše egzotične bumbare ? onaj deo javnosti.
Opšti je utisak da se poezija danas prilično oporavila, nakon vremena prilične defanzive?
- Poezija je kraljica umetnosti i po njoj su se, dok svet nije poludeo, narodi prepoznavali. Poezija je, oksimoronski rečeno, defanzivno-ofanzivna. Napreduje vraćajući se nazad. Tugom nas raduje. Ako poezija danas ima snažniju akustiku, to je možda zato što joj, kao i uvek, energije pritiču iz poraza. Od onoga do ovoga Kosova ? poraz je njeno konstantno rodno mesto.
Biste li prokomentarisali zbivanja u Hagu, pretpostavljam da ste poznavali Bijanu Plavšić koja je tamo izrekla o sebi to što je izrekla?
- Radije bih koju o onoj dvojici na koje je odavno otvoren belosvetski lov. Dok su god u šumi i u pesmi, imaćemo nadu da ćemo nekako isplivati, i to, kako bi Dučić rekao, na mesto gde nas ne očekuju.
Može li se govoriti o budućnosti, s obzirom na svu nesreću o kojoj smo malo govorili i ovom prilikom, bez obzira kako ko u Srbiji vidi njene uzroke?
- Na Balkanu nikada ništa nije konačno. Nije ovo vreme za nas najgore ? gori su bili 16. i 17. vek. Tada se sveća zamalo nije ugasila. Obdržavala nas je vera i naša usmena deseteračka biblija. Eto, uskoro će biti dvesto godina od Karađorđevog ustanka. A u njemu je, u tom ustanku, niklo seme iz velikoga kosovskoga poloma, i to nakon više od četiri stotine godina. Samo je poezija u to verovala i to uporno sanjala. I dosanjala. I opet će.
Željko Jovanović
01.01.00
Politika
25.01.2003.
Između matematike i muzike: Rajko Petrov Nogo
Ptica u poletu
Šta drugo radimo dok pišemo, slikamo ili ponujemo, nego se u očima bližnjih, kao u vrhovnoj zeni, ogledamo. Čovek ratuje - to je istorija. Čovek se vraća kući - to je poezija
Rajko Petrov Nogo (1945), jedan od naših najpoznatijih i najčitanijih pesnika, autor je zbirki: "Zimomora", "Zverinjak", "Bezakonje", "Planina i počelo", "Lazareva subota", "Na kapijama raja", "Malo dokumentarnih detalja". Sve njegove pesničke knjige doživele su više izdanja. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada.
Zbirka "Nedremano oko", koja je o stodesetogodišnjici Srpske književne zadruge objavljena u kolu, nagrađena je "Vitalovom" nagradom "Zlatni suncokret" za knjigu godine.
? Knjiga "Nedremano oko" komponovana je kao triptih (15+3+15). Da li je to asocijacija na Hristove godine ili na Danteovu "Božanstvenu komediju"?
- Po uobičajenom određenju triptih je sačinjen od tri slike koje čine celinu spojenu tako da krajnje dve čine krila koja se mogu preklopiti preko sredine slike; triptih je likovno, muzičko ili pesničko delo sastavljeno od tri zasebna dela koja svakojako čine celinu.
"Nedremano oko" se dugo sklapalo pa se, izgleda, srećno sklopilo. I taj sklop je, evo, prepoznat. Jedan kritičar je napisao da ovakvu kompoziciju vidi "kao vitku pticu u poletu koja se na velikim i raširenim krilima izdiže iz blatnih nizina zemlje i poleće prema nebu". Voleo bih da je tako.
U blatnim nizinama dugo već prebivamo. A sve dok za nebom čeznemo - ima nade. Tri pesme u središnjem jezgru pevaju lični, porodični bol, i to bi srce trebalo da damara i snaži i levo, zavičajno, i desno, molitveno krilo ovoga "lirskog speva". Može se ova "ptica u poletu" videti i kao krst, na krstu smo odavno, a ko su mi putovođe ko Euridika i Vergilije, ko Beatriče - kroz sumorne pejzaže našega Hada/čistilišta/pakla, i otud sanjanog raja, ne bi bilo pristojno da sugerišem.
Kad kog i kako god može, pesnik daje mig svojim književnim i inim precima. U žamoru njihovih glasova ovo "pletenije sloves", ova ritmička pletenica i verižna, prstenasta brojanica, teži da se slovesno prepozna u svakoj pojedinačnoj pesmi - često je cela pesma jedna sintaksička jedinica - i u knjižici u celini.
Da u svemu tome ima izvesne matematike i još izvesnije muzike, vidljivo je već u vašem pitanju. "Sintaksa je geometrija misli", poučavao nas je Dučić.
Novozavetna parabola
? Gore je - Nedremano oko, dole - Pesnikovo oko. Ogledaju li se jedno u drugome?
- Da prvo reknemo koju o tome šta je Nedremano oko. To mladi Hristos, ni dečak ni mladić, Agnec Božji, nekada otvorenih, nekada zatvorenih očiju, u ležaljci kanda spava. U pogrebnu je odeću obučen, a san mu čuvaju Majka i anđeo/anđeli. Saosećajni gest Majke biće da dolazi otuda što se kroz Dečakove oči - kao u kakvom filmu, kao kroz vidovit prozor - Bogomajka unapred seća, predosećanjem vidi njegove muke i smrt na krstu. Da je o žrtvenom stradanju reč znamo i po tome što anđeli drže krst, koplje, sunđer i druge znake krsne smrti.
I kao freska i kao nadverna (nad dverima) ikona, Nedremano oko često je živopisno, i jedno je od onih prozorljivih mesta gde se već u rođenju navešćuje stradanje, a u stradanju vaskrsenje. Što sam tim prizorom toliko fasciniran čitalac će, nadam se, razabrati i osetiti i bez mojih uputa.
Od ove pastirske i ribarske legende, od ove novozavetne parabole - ili u otklonu od nje - poezija živi barem dve hiljade godina. Od sličnih legendi živela je i pre. Šta drugo radimo dok pišemo, slikamo ili komponujemo, nego se u očima bližnjih, kao u vrhovnoj zeni, ogledamo. Je li Bog u lednim visinama usamljen? Da li je samo ljudskom oku dano da vidi lepotu dela Gospodnjeg, lepotu koju tvori onaj koji je po Njegoševoj definiciji "tvoritelnom zanjat poezijom"?
Jesu li "ljudi oči Boga", kako je pisao Ortega i Gaset. Je li samo čoveku dato da čita jarki rukopis toga velikog speva i da se u njemu prepozna, makar i kao "tvarca jedna"? Da, svet je spev i Bog ga je tvorio u vezanoj formi.
? Može li "nedremano oko" da zadrema i da se onda delo ne prepozna u svom tvorcu?
- Nedremano oko je Oko Koje Ne Drema. A kad bi zadremalo, sav bi se ovaj kosmički sklad kojim smo okruženi obrušio i u crnu rupu zamakao. Nama se katkad čini da je zadremalo, a ono je, možda, samo trepnulo. Koliko je taj nemilosni treptaj trajao? Vrlo kratko po Božjim, a večnost po našim merilima. Taj treptaj-zaborav trajao je taman toliko da nas zadesi sve ovo. A i mi smo dugo glave od njega okretali. Muka je, a naročito muka duhu, kada se delo ne ogleda i ne prepoznaje u tvorcu. Upravo u takvoj razrokosti mi danas živimo. Ta razrokost, uzdam se, ni njemu nije mila. Dve velike samoće - Bog i čovek - čeznu da se sretnu. "U Oku će se oglednuti oči". Ako nigde drugo, a ono u pesmi i molitvi.
? Vaša poezija je i putovanje kroz istoriju. Naš "zid plača" je Gračanica, ali još nema taj značaj?
- Čovek ratuje - to je istorija. Čovek se vraća kući - to je poezija. Čovek peva posle rata - to je već ironija. Sve nas je ovo u ovih desetak godina zadesilo. A sve je to od pamtiveka u dva velika speva stalo: u Ilijadu i Odiseju. I u onaj veliki kôd, kako neki zovu Bibliju. Čovečanstvo oduvek fabulira tek nekoliko priča, a svaka ih nacionalna kultura i svako pesničko pojedinstvo priča "na izvestan način". Srpska redakcija jedne takve velike priče jeste ova naša, kosovska. To je jedini naš veliki i živi mit, rana koja ne zaceljuje, već nekom reverzibilnom, tamnom snagom pulsira.
Od ovog Strašnog suda na gračaničkom zidu - spolja, iz života, ali i iznutra, kraj freske - počeo sam da zebem pre dvadesetak godina kao od epskog "pošljednjeg" vremena. Kušao sam da crnim rečima odagnam munje i gromove od tog našeg suđenog mesta. Poezija priča jedno, a želi da se drugo desi. A postao sam tužni prorok koji je, možda, zle sile i tim stihovima prizvao. Kakav je to usud da, tamo gde je rođen, Hristos bude porugan - i danas mu se tamo rugaju - a ovamo, kod nas, da na rodnom mestu vere, naroda i države palikuće i grobolomci u srušene crkve i manastirske porte bivolice ugone...
Da, Gračanica bi mogla u ovom državotvornom zaboravu, raspamećenosti i ravnodušnosti postati naš zid plača, a kakvi smo, i kakve su nam ove ceribaše i šibicari koji o tome brinu, uskoro će, na nesreću, i dobiti takav značaj.
Svezivanje razvezanog
? Opevali ste i najnoviji rat u Bosni i Hercegovini potresnim tužbalicama. Pesniku, očigledno, nije potrebna vremenska distanca?
- Već sam pomenuo onaj "izvestan način". Tražio sam za svaku pesmu taj izvestan način, to "okce vremena sadašnjeg" kroz koje se prelama i u kome se okuplja vajkadašnja ljudska suza. Tražio sam ritam, leksiku, sintaksu, prosodiju uopšte, povesmo reči, ono spasonosno platno kojim sam se još od "Bezakonja" počeo utezati, kako bi svezao ovo što se razvezalo. Ne bi li stegnuto manje bolelo. A bolelo je. I boli. Opevati - to u srpskom stihu najčešće znači oplakati. Da, oplakivao sam mrtve. Naročito one koji nemaju groba. Ja sam njihov kenotaf koji hoda. Sa malo preterivanja moglo bi se reći da je čitava poezija jedan veliki kenotaf. Samo u njoj intenzivno živi ono što je umrlo, ono čega nema. I živi onom najboljom, netruležnom stranom. Izabrani različni metar, ritam, vrsta stiha, kao i uzajamno preslikavanje i ogledanje, miksali su ovu zastrašujuću količinu bola u suzu koja će nas, ovako oklevetane, valjda, malčice iskupiti. Pred nama samima, razume se.
Šta će poeziji distanca. Distanca je za ove što su se distancirali od svega, a ponajviše od sebe. Poezija traje koliko i ova dolina plača i sve što srećno uvedemo u njenu projekciju, u tu veliku kolektivnu pamet, prosijava i zari onom drugom, simboličkom svetlošću.
? Pokazujete to i pesmama o letu "milosrdnog anđela" iznad Srbije, punih 78 dana, 1999. godine?
- Milosrdni anđeli nam nikada neće oprostiti zločine koje su nad nama počinili! Krivi smo što su nas ubijali.
Nevidljivog je, kao što znate, i Filip Višnjić, video. U njegove sam slepe, a vidovite, dvojničke oči sklanjao mikrofilmove: prvo ovu Božju krasotu "pre nego sve bude pepeo i para", a onda i sofisticirane mikrofilmove njihovih usrećiteljskih, milosrdno-ubilačkih nepočinstava. Ti klonovi su, dok je trepnulo, Nedremanom Oku sve to iza leđa uradili. Međutim, međutim, ako je dugo bilo pospano, zaboravno, pa nas nije zaklonilo, po čijem nam nalogu onda ovo rade, ovi što su po njegovom podobiju simulirani? Tu već počinje ona razrokost. I tu ću da stanem.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
