Tango za Buenos Ajres

26.09.07 B92

Piše: Rastko Simić

Razna lica Buenos Ajresa otkriva ova knjiga. Buenos Ajres kao grad tanga, kao Borhesov grad, ali isto tako i Buenos Ajres kao poprište uličnih demonstracija u kojima kao jedan od glavnih rekvizita figuriraju šerpe.

„Nesreća nas Argentinaca je u tome što nismo do kraja stvorili naciju od onog sveta koji je počeo da škripi, a zatim i da se ruši, te tako u ovoj zemlji nemamo čak ni onaj privid večnosti što ga u Evropi, Meksiku ili Kusku predstavljaju hiljadugodišnje ruševine. Jer mi ovde nismo ni Evropa ni Amerika, mi smo naprosto iščašena oblast, nestabilno, tragično nemirno područje lomljenja i satiranja“ kaže jedan od likova iz Sabatovog romana O junacima i grobovima. Slično mišljenje o svojoj zemlji na jednom mestu izražava i Tomas Eloj Martines. „Mnogi delovi argentinske istorije završeni su činom nasilja“ kaže on. „Diktatura je okončana ratom sa 30000 nestalih (desaparecidos) u koncentracionim logorima. ve priče su zagađene nasiljem.“

U svom romanu Sabato prikazuje nerede na ulicama Buenos Ajresa iz 1955. kada je izbila pobuna mornara protiv Perona, i kada su mornarički avioni bombardovali mitinge Peronovih pristalica. U Tangu za Buenos Ajres opisani su neredi iz decembra 2001, izazvani finansijskim slomom, koji su rezultirali smenom pet vlada za dve nedelje i iza kojih je ostalo 30 mrtvih.

U takav grad, dakle, stiže glavni junak ovog romana, američki doktorant koji piše disertaciju o Borhesovim esejima posvećenim korenima tanga. Pri tom se nikako ne može reći da je grad pozadina na kojoj se odvijaju zbivanja. Naprotiv, zbivanja su ovde u drugom planu i nalaze se isključivo u funkciji potrage za specifičnim duhom Buenos Ajresa. Uostalom, roman je navodno i nastao tako što je Martines bio zamoljen da napiše faktografsku knjigu o svom gradu. On je, međutim, tu knjigu mogao da vidi jedino u obliku romana. Faktografija i fikcija prepliću se na stranicama ovog dela, ali uvek na štetu fikcije.

Zaplet je prilično jednostavan i mogao bi se sažeti u dve osnovne linije. Jedna prati potragu glavnog junaka za (izmišljenim) tango pevačem Huliom Martelom (originalni naslov i glasi El cantor de tango, dakle Pevač tanga), a druga, i manje važna, njegovo prijateljstvo sa dvojicom domorodaca začeto zahvaljujući Borhesovoj priči Alef. One se sustiču i razrešavaju u finalu romana, tvoreći klišeiziran i u mnogome neuverljiv rasplet. Međutim, kao što rekoh, u ovoj knjizi zaplet i nije ono primarno. Grad, niz priča, uglavnom sa istorijskom pozadinom, koje su sa njim nerazdvojno povezane, i drama čitave argentinske nacije ovde su u fokusu.

Ovakav sled stvari nameće romanu njegovu strukturu i ritam pripovedanja. Naime, dobar deo knjige čine priče iz različitih perioda istorije Buenos Ajresa, koje sa osnovnim zapletom nemaju nikakve veze. Taj postupak, međutim, motivisan je upravo strukturom zapleta. Tragajući za tango pevačem, junak saznaje da ovaj povremeno nastupa na različitim lokacijama po gradu. Postepeno on otkriva da iza svakog mesta koje pevač odabere stoji priča. I baš kako Martines reče – sve ove priče zagađene su nasiljem. Tu su, između ostalih, i Peron, i njegova treća žena Isabel, i vojna hunta, i guerra sucia, i mnoge druge mračne epizode argentinske istorije. Jedna od verovatno manje poznatih je ona koja stoji iza Martelovog nastupa pred klanicom, a tiče se sprave zvane pikana. Ona se sastoji od dve bakarne žice kroz koje se pušta električno pražnjenje i služi da se stoci zadaju strujni udari. Zahvaljujući izvesnom Leopoldu Lugonesu, ova naprava bila je u jednom periodu argentinske istorije primenjivana na političkim zatvorenicima. Ovom pričom Martines uspostavlja vezu sa jednim od temeljnih dela hispanoameričke književnosti, pripovetkom Klanica Estebana Ečeverije, koja se bavi sličnom temom.

Tek na kraju junak će uspeti da otkrije logiku kojom se pevač služi i da, povezavši mesta njegovih nastupa, stvori mapu koja predstavlja svojevrsni alternativni vodič kroz istoriju Buenos Ajresa. Hulio Martel naime peva na mestima na kojima su počinjeni zločini koji su ostali nekažnjeni. Njegovi nastupi nisu samo svojevrstan omaž žrtvama. Ovaj osebujni umetnik veruje da su oni način da se niz nasilja i nepravde prekine.

Utoliko Hulio Martel može biti shvaćen kao srodnik onog neobičnog lika koga je u filmu Ritam zločina igrao Fabijan Šovagović. Obojica se, naime, na jedan duboko ličan i samo njima razumljiv način bore protiv nasilja u svojim gradovima. Ritam zločina snimljen je po Pavličićevoj priči Dobri duh Zagreba. Hulio Martel je, dakle, svojevrsni dobri duh Buenos Ajresa i izvesna, ma kako slaba, protivteža talasu nasilja i zločina koji je tamo, kao i u svim velikim gradovima uostalom, odavno zavladao.

Izdavač: Geopoetika
Prevod: Silvija Monros-Stojaković

11.08.07 Danas

Evo knjige čiji je glavni junak jedan grad - tajanstveni, pitoreskni, drugačiji, neponovljivi Buenos Ajres. Priča prati studenta koji stiže u Buenos Ajres, u potrazi za pevačem čiji je mitski glas uspeo da tangu vrati onu izvornu inspiraciju, strast i naboj, onom tangu koji je hipnotički delovao i na samog Borhesa. No, tražeći pevača, pred junakom se otvara grad, u kome paralelno teku prošlost, sadašnjost i budućnost, čuda svakodnevnih dana, veličanstvenost drugačijih jutara, tajni znaci noći. Buenos Ajres postaje tajna mapa preko koje glavni junak pronalazi ne samo suštinu tanga, veći i neka od bezbrojnih lica grada koji pisca Martinesa opseda očito koliko i Darela Aleksandrija. Tomas Eloj Martines napisao je roman neobičnog aromata, štivo koje sažima suštinu tanga čijom bi muzičkom pratnjom mogao da se posmatra ceo grad. Stvarnost Buenos Ajresa razgranava se u niz zapleta. No, najlepši u ovom delu je ritam kazivanja - muzički, uzdržan, na momente - rubato. Tomas Eloj Martines autor je mnogobrojnih romana od kojih se Roman o Peronu i Evita smatraju već hispanoameričkim klasicima, profesor je latinoameričkih studija u SAD. Knjige su mu prevedene na više od četrdeset jezika. Naši čitaoci su ovog neobičnog pisca upoznali preko romana Evita.
Sanja Domazet