Jasunari Kavabata (1899-1972), svojevremeno je u svojoj zemlji smatran najvećim živim japanskim prozaistom. Godine 1948. Kavabata postaje predsednik japanskog PEN kluba; 1954. je izabran za člana Japanske akademije umetnosti, a 1958. za potpredsednika Međunarodnog PEN kluba. Godine 1960. dobio je nagradu francuske vlade za književni rad, a 1968 ? Nobelovu nagradu za književnost. Mnoga dela ovog izuzetnog stvaraoca prevedena su na strane jezike i dobro su poznata i cenjena širom sveta. Najpoznatija Kavabatina dela su: Ptice grabljivice i divlje zveri, Snežna zemlja, Velemajstor, Hiljadu ždralova, Zvuk planine, Jezero, Lepota i tuga ... Pored romana, Kavabata je napisao više od stotinu kratkih priča, a jednom je izjavio da su to njegova omiljena dela. Većinu tih priča napisao je u svojim dvadesetim godinama. To je bilja njegova „mladalačka poezija“ za koju je jednom prilikom rekao:„Književnici u mladosti uglavnom pišu poeziju, a ja sam umesto poezije pisao ove vinjete.“Među ovim „vinjetama“ visoko mesto svakako zauzimaju i priče Igračica iz Izua i Mesec na vodi.
24.10.07 B92
Velemajstor
Velemajstor / Snežna zemlja, Jasunari Kavabata
Onaj meč između Džajentsa i Dodžersa kojim počinje DeLilovo Podzemlje ostao je upamćen kao The Shot Heard ’Round the World.
Svi pamte gde su bili tog 3. oktobra 1951, „kad je Tomson istrčao onaj homer pored Branke“. I ova knjiga govori o jednom po mnogo čemu sudbonosnom meču, koji je, međutim, prošao bez toliko buke. Ovo je, uostalom, baš takva vrsta literature.
Izdanje koje je pred nama sadrži dva dela (novele ili kratka romana) japanskog nobelovca Jasunarija Kavabate. Reč je o knjigama koje spadaju u vrh njegovog obimnog opusa. Velemajstora je sam pisac smatrao svojim najboljim delom, dok je Snežna zemlja njegova najprevođenija knjiga, a posebno je pomenuta kada mu je, 1968. godine, dodeljivana Nobelova nagrada.
Šusai Honinbo, velemajstor dalekoistočne igre go, istorijska je ličnost. Njegov poslednji meč, igran 1938, realni je događaj, i ovde je prenet gotovo potez po potez. Sam Kavabata je, u svojstvu dopisnika jednog tokijskog lista, zaista izveštavao sa ovog meča. Tekst koji imamo pred sobom je, dakle, jedna vrlo specifična mešavina fakata i fikcije. Ipak, za razliku od Martinesovog Tanga za Buenos Ajres, gde fikcionalno služi za to da bismo bili upoznati sa nizom istorijskih podataka, kod Kavabate je situacija drukčija i rekao bih složenija.
Meč između šezdesetčetvorogodišnjeg Šusaija Honinba i njegovog znatno mlađeg protivnika on prikazuje faktografski. Ipak, uprkos mnoštvu tehničkih detalja (pravila igre, vreme utrošeno za svaki pojedinačni potez), koji u prvi mah čak mogu da smetaju i za koje se može učiniti da nepotrebno opterećuju tekst, čitaocu ubrzo postaje jasno da ovde fikcionalno dolazi u prvi plan. Kavabati nije prevashodno stalo do toga da nas upozna sa ovim mečom već da iz njega izvuče izvesne ne samo simboličke, nego i daleko šire reference.
Tako je, što se tiče simboličkih konotacija, poraz starog velemajstora Šusaija bio tumačen kao metafora za rušenje tradicionalnih japanskih vrednosti i nasilno otvaranje prema Zapadu. Drugi su opet u tome videli poraz Japana u Drugom svetskom ratu. Ipak, rekao bih da je od ovakvih alegorijskih paralela Kavabati bilo važnije nešto drugo. On je na umu imao jednu daleko opštiju ideju koja se tiče same prirode ljudskog mišljenja.
To se najbolje vidi iz poteza crni – 121, koji povlači velemajstorov mladi protivnik, i njime praktično rešava meč u svoju korist. Reč je o jednom taktički vrlo dobro proračunatom potezu. Međutim – i ovde sad dolazi poenta – to je potez koji se protivi samom duhu goa i tradicionalnom moralu koji se vezuje za tu igru. Naime, potezi u igri go međusobno tvore svojevrsnu harmoniju, nalik na muziku, a ovim potezom ta harmonija biva grubo presečena. Ovo je potez odigran da bi se pobedilo.
Tako dolazimo do te razlike između dva nepomirljiva sistema mišljenja. Nama, koji živimo u svetu koji je usvojio paradigmu praktičnog mišljenja, sve drugo može se činiti potpuno besmisleno. Zašto uopšte radimo bilo šta ako ne da bismo time nešto postigli? I zaista, teško je iz naše prespektive razumeti način razmišljanja Kavabatinog velemajstora. Međutim, upravo u tome je i veličina ovog dela. Jer kada, pročitavši ga, budemo upoznati sa postojanjem jednog fundamentalno različitog sistema mišljenja, možemo donekle da naslutimo da ovaj naš nije jedini mogući, a još manje da je tako logičan kako nam se činilo.
Ni drugi roman u ovoj knjizi nije ništa manje zanimljiv. Snežna zemlja donosi priču sa ljubavnom tematikom, koja prati složene i vrlo suptilne odnose između bogatog naslednika Šimamure, mlade gejše Komako i u mnogome misteriozne devojke Joko. Svaka od njih dve oličava izvesne duhovne vrednosti za kojima Šimamura teži, a koje, bar do prilično dramatičnog kraja romana, njegova ličnost nije u stanju da u sebe primi.
Izdanje zaslužuje sve pohvale, pre svega zbog dobrog prevoda, ali isto tako i zbog fusnota kojima je tekst bogato propraćen. One objašnjavaju sva nejasna mesta, kojih u delima nastalim u kulturi tako različitoj od naše nužno mora biti. Pored toga, prevoditeljka Ljiljana Marković autorka je i pogovora koji takođe donosi objašnjenja koja mogu biti od pomoći pri prvom suočavanju sa Kavabatinim delom.
Da bi se pročitala ova knjiga koja nije tako dugačka (ispod 300 strana), potrebno je ipak nešto više vremena nego što bi se očekivalo. Kroz ovaj gusti tekst pun detalja treba prokrčiti sebi put. Kavabata zahteva strpljivog i pre svega jako koncentrisanog čitaoca, čitaoca spremnog da uloži izvestan trud. Tek njemu će se tekst otvoriti na pravi način i tek on će biti u stanju da uoči značaj i aktuelnost Kavabatine tematike kao i složenost načina na koji je ona obrađena. Ne znam koliko danas ima čitalaca spremnih, i pre svega voljnih za jedno takvo suočavanje sa tekstom.
Rastko Simić
