01.01.00
NIN
03.12.1998
Vladimir Arsenijevic, pisac
Agon i Antagon
Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 1994. godine, ima dovoljno energije za posao u koji se upustio, mada u drustvenim prilikama ima poneceg i sto ga iritira i demotivise
U casu kad ga je NIN-ov ziri kritike za roman godine proglasavao pobednikom - 1994, za roman "U potpalublju" - Vladimir Arsenijevic (Pula, 1965) imao je samo 29 godina. Bio je, dakle, najmladji laureat u istoriji ove nagrade, pisac za kojeg je ziri, izmedju ostalog, rekao da "suvereno vlada modernim nacinom pripovedanja" i da je "posegao za jednom neposrednom istorijskom gradjom u cijem se sredistu nalazi problem mlade, unesrecene generacije naseg vremena".
Roman "U potbalublju" ubrzo je preveden na engleski, nemacki, francuski, italijanski, svedski, danski, norveski, ceski, holandski, spanski i slovenacki, a Vladimir Arsenijevic - nastavio je da pise.
Godine 1997. Stubovi kulture objavili su njegov drugi roman, "Andjela" koji je za kratko vreme doziveo cetiri izdanja. Arsenijevic kaze da intervjue nerado daje, ali je povodom izlaska 2500. broja NIN-a pristao da odgovori na nekoliko pitanja i time sumira dosadasnja iskustva coveka koji je odlucio da se bavi spisateljskim zanatom.
Pre tri i po decenije, jedan francuski pisac - dobar pisac, Pjer Gaskar - ispovedao se ovome koji sada to saopstava. "Verujte, gospodine", govorio je, "da sam ja nesrecan covek i da zalim sto nisam kasapin. Istranziram svinjce, odmaknem se, i vidim kako sam uradio posao. Ovako, nikada nisam siguran. Pisem, brisem, nanovo pisem, izdavaci to objavljuju, dobijam cak i nagrade - ali siguran u svoj posao nisam." Da li i vi, Vladimire Arsenijevicu, zivite s takvim osecanjem?
- Da, ali ne ocajavam zbog toga. Duge forme, poput romana, zahtevaju dugotrajan, svakodnevni rad tokom kojeg covek potpuno izgubi distancu prema delu koje stvara. Knjiga postaje neprijatno bliska, preterano poznata, kao odraz sopstvenog lika u ogledalu. Otud taj veciti osecaj nezadovoljstva postignutim, ta specificna stvaralacka nervoza. Nemoguce je, zaista, romanopiscu da se odmakne i pogleda kako je uradio posao, da ga, dakle, osmotri sa distance, kriticki, onako kako to moze taj kasapin koji samo sto je istranzirao polutke. Ali, dobro; mene to nimalo ne brine. Autor svakako nije kasapin, niti je umetnicko delo - svinjce.
Drugo pitanje je nuzno u vezi s prvim, jer od trenutka kad je vas ulazak u svet literature obelezen NIN- ovom nagradom kritike za roman godine - roman "U potpalublju", toga se jos svi secaju - iz vase biografije gotovo svi su pomenuli bizaran detalj da ste za zivot najpre zaradjivali radeci kao kuvar. Da li zazalite za nekadasnjim zaradama iz profesije koja je na zapadnoj hemisferi veoma cenjena ili, u najmanju ruku, lukrativna?
- Ja sam se, istini za volju, skolovao za kuvara, ali sam samo nekoliko meseci zivota proveo baveci se tim poslom, polovinom osamdesetih, kad sam ziveo u Londonu, mada nisam primetio da sam bio posebno cenjen, a ni plata mi nije bila bogzna sta. Ostatak svog boravka tamo bavio sam se necim drugim: pakovao sam sapune i druge kozmeticke proizvode u jednoj juznolondonskoj njarehous. Kako tu nisam nista vise bio cenjen niti bolje placen nego u zapadnolondonskoj kuhinji, rukovodio sam se drugacijim kriterijumom: nakon radnog dana u kuhinji, ruke su mi nepopravljivo smrdele na beli luk, kosa i odeca na uzeglo ulje, dok sam posle dana provedenog medju sapunima, solima za kupke i etericnim uljima, barem sam sebi prijatno mirisao.
Koje su vase dileme, uopste, kad je u pitanju spisateljski zanat?
- Pisanjem se bavim dugo, i veci deo sopstvenih dilema (izuzev onih strogo tehnicke prirode) uglavnom sam razresavam, manje ili vise uspesno. Trudim se da prilikom stvaranja budem maksimalno otvoren i iskren prema sebi samom. Stalo mi je da budem sopstveni najkriticniji citalac. Ne zadovovoljavam se lako. Imam veliku energiju, agon, imam inat i tvrdoglavost koji me teraju dalje. Na teatrologiji Cloaca mahima radim vec sest godina i ona ce, po svemu sudeci, odneti punu deceniju moga zivota. Da bi se covek uopste upustio u nesto toliko glomazno i dugotrajno, neophodno je da se, pre svega, pozabavi sopstvenim dilemama, kako se one ne bi nenadano javile negde na pola puta, u trenucima velike srece ili kriza, i potpune kreativne iscrpljenosti, koji su sastavni deo procesa._
Kako biste danas sami ocenili svoj prvi roman ("U potpalublju"), u odnosu na drugi ("Andjela") objavljen tri godine kasnije?
- Obe knjige su delovi vece celine, i ja nastojim da ih iskljucivo kao takve i gledam. U tom smislu, meni kao autoru je_prilicno tesko da precizno odgovorim na vase pitanje. Jer mene daleko vise interesuje koliko ta dva romana disu zajedno, nego da ih kvalitativno odredjujem. U sustini, smatram da moj rad na njima i dalje nije gotov, jer mi predstoji jos "jedna ruka" - koja ce uslediti nakon sto napisem sve cetiri knjige - jedno ogromno uskladjivanje celokupnog teksta. Kada sam nedavno ponovo (posle toliko vremena) prosao kroz knjigu U potpalublju, pripremajuci rukopis za hrvatsko izdanje, pronasao sam izvestan broj nespretnosti. Slicno je i sa Andjelom. Kod obe knjige bih donekle poradio na tempu, i pojedina poglavlja nesto drugacije koncipirao - mada te promene ne bi bile dramaticne.
Sta se u nasim drustvenim prilikama izmenilo u vremenu koje deli pojave vasa dva romana i da li u tim promenama (ako ih ima) nalazite motive i razloge za neki nov knjizevni poduhvat?
- Sustinski, nista se nije promenilo. Svi razlozi koji su cinili da pocnem da pisem ovu knjigu 1992. godine, postoje i danas, 1998. Uzas u kome zivimo uvek je sa nama, samo menja formu vrtoglavom brzinom, pa se stice utisak konstantne promene, dok su na tom elementarnom nivou stvari zapravo staticne. Ovde je uvek bilo manje ili vise grozno. Ono sto se, medjutim, promenilo u periodu od 1992. do 1998. godine, jeste cinjenica da smo tada mislili da, u ovoj zemlji, imamo posla s jedinstvenim neprijateljem, dok sada znamo da moramo da vodimo cudnu, nastranu bitku, sa mnogoglavim cudovistem. Politicari nikako nisu nasi prijatelji; po neslavnom okoncanju proslogodisnjeg protesta, to je postalo jasnije nego ikada pre.
Koji pisac iz naseg okruzenja (Srbija, Crna Gora) najvise zanima, intrigira, iritira, motivise ili demotivise Vladimira Arsenijevica - i zasto?
- Vec mi je postalo pomalo dosadno da navodim Srdjana Valjarevica, ali ovde se stvari tako sporo menjaju da zaista i dalje ne postoji niko u savremenoj srpskoj prozi ko bi mi bio srodniji po senzibilitetu. Postujem Aleksandra Tismu. Interesantni su mi ljudi poput Miroslava Mandica ili Slobodana Tisme. Postoji cela jedna grupa autora u Novom Sadu bukvalno ocelicenih svojom dvostrukom off pozicijom. Iritiraju me ekstremisti i sovinisti u knjizevnosti i unaokolo, ljudi poput Nebojse Jevrica ili Dragosa Kalajica. Iritira me esejisticka faza i krstaski ratovi Svetislava Basare. Iritiraju me svi postojeci tabori na knjizevnoj sceni
Sta biste vi sami jos zeleli da ucinite i ostvarite u privatnom i knjizevnom zivotu?
- Neke od stvari kojima sam se u zivotu nadao, vec sam ostvario. Imam dvoje fantasticne dece, bavim se pisanjem koliko-toliko profesionalno - preostaje mi da ubuduce cvrsto drzim uzde i guram dalje. Jer knjige, kao i deca, zahtevaju aktivan rad, puno zalaganja, veliku dobronamernost, i dugogodisnje ucesce. Dakle, ono sto trenutno najvise zelim, jeste da nastavim da "budem tu". Ali, kao sto sam vec napomenuo, meni je od svega najlakse, a i najuzbuljivije, upravo da istrajavam.
DjORDjE DIMITRIJEVIC
01.01.00
Alexandria br 1. 1998.
Za eksplicitnijim govorom o ratu Arsenijević poseže u svom drugom romanu "Anđela" , u kome je odmak dat odstupanjem istina iz tzv. realnog sveta pred "medijskom istinom". Kao što u dodiru sa pisanjem "realnost" stupa u tešnji saodnos sa stvarnošću teksta nego "života", tako se diskurs istine ovde povlači pred govorom "istine medija". I to je Arsenijevićeva receptura za oneobičenije, ali i za postizanje skeptičke pozicije spram svake moguće ideološke pripadnosti. Kada, pak, u mikroeseju o figuri Predsednika autor pokušava da se iole eksplicitnije odredi prema uzrocima rata, onda to pomalo neugodno štrči u odnosu na dominantni emotivni obrazac i kontekst romana uopšte. Inače, kombinovanjem materijalnih i psiholoških posledica rata, te njegove blizine, sa različitim nivoima eskapizma (putovanje, rok-muzika, opijati) i dvema razinama melodramskog sloja, Arsenijević postiže priličan saspens kao možda najveću vrednost romana.
01.01.00
Blic
23.09.2002.
Vladimir Arsenijević: Smatram da su nam u politici potrebni tehničari koji razmišljaju u promilima i procentima, a ne oni koji lupaju rukom o sto i govore visokoparnim floskulama. Pitanje seksualnih sloboda nije stvar seksa
Kampanje nas vraćaju u nemilu prošlost
Ovo veče me podseća na ono što radimo na FAK-u (Festival A književnosti). Dakle, kao što vidite, i u inostranstvu uspešno funkcioniše čitanje odlomaka pred publikom. Naravno, ukoliko postoji prevod i dobra "fakovska" atmosfera - rekao je pisac Vladimir Arsenijević nakon književne večeri održane u Beču (Radio "Kulturhaus") na kojoj je, zajedno sa Hajdanom Baletić i Vuletom Žunićem, predstavio svojevrstan presek savremene srpske spisateljske scene u okviru manifestacije "Dani Beograda u Beču".
Iako ste ovde u svojstvu pisca, da li vas više okupira vaša izdavačka kuća "Rende" ili pisanje?
- Kako kad. "Rende" je za dve godine objavila 13 naslova, što je za takozvanu malu izdavačku kuću dobar rezultat. Tim pre što se sada već nazire jasan izdavački profil formulisan u četiri edicije. Izdavaštvo ima svoj kreativni aspekt koji je sjajan, ali i finansijski koji je, u mom slučaju, daleko od toga. Tako da sam, u stvari, upao u paradoks jer sam i krenuo u izdavaštvo da bih sebi omogućio da se rasterećeno bavim pisanjem, a ispostavilo se da radim dva posla koja slabo donose novac.
Pa, od čega živite?
- Povremeno mi ulete neke stvari koje mi donose novac. Recimo, nedavno su me stranci angažovali da napišem jedan kataloški tekst za koji sam plaćen više nego za bilo koji moj roman. I tu se, naravno, postavlja pitanje da li je moguće da obe stvari u koje ulažem gotovo sve svoje vreme i energiju ne donose egzistenciju, a nešto što mogu da završim za pola sata ili pola dana donese mi novac od kojeg mogu da živim mesec ili dva. Ali, opredelio sam se da se bavim onim što me ispunjava, pa kako god bilo.
Šta je osnovna odlika tog vašeg izdavačkog profila?
- Nastojimo da imamo prilično radikalan izdavački program koji je, uz ostalo, politički angažovan u smislu da ne beži od stvarnosti u kojoj živimo i da se bavi politikom u širem smislu. Edicija "Ledolomac" je okrenuta uspostavljanju veza sa izdavačima iz našeg regiona, jer te su veze, kao što je poznato, pokidane tokom 90-ih. Nakon niza godina bila je to prva kulturna razmena sa izdavačem iz Prištine. Radili smo sa nizom hrvatskih pisaca i nekim izdavačima knjigu "Fak YU", a sada radimo "Leksikon YU mitologije", što je projekat koji je pokrenula Dubravka Ugrešić, uspostavljamo kontakte i sa slovenačkim izdavačima. Zatim, imamo ediciju koja se bavi gej i lezbijskom književnošću, budući da je pitanje seksualnih sloboda kod nas još uvek puno predrasuda.
Kakav je vaš lični odnos prema tom pitanju?
- Svaka različitost podstiče kreativnost, pa tako i ona seksualna. Prisetimo se samo čuvene gej-parade u Beogradu koja je otvorila neka veoma važna pitanja. Smatram da treba da usvojimo slobode kao takve. Oni lični izbori koji ne smetaju drugima ne bi trebalo da izazivaju agresivne reakcije. Meni, lično, kao heteroseksualnom muškarcu, može biti nejasno zašto dve žene ili dva muškarca imaju potrebu da budu zajedno, ali to nije moja stvar i nije razlog za agresiju. Pitanje seksualnih sloboda nije stvar seksa, već susreta sa celokupnim identitetom čoveka i prihvatanje u društvenom kontekstu. Zatim, imamo ediciju "Struja", koja se bavi adolescentskom književnošću i favorizuje stvarno mlade autore budući da sam ja u našem gerantološkom društvu sa svojih 37 godina još uvek etabliran kao "mlad autor" (smeh).
Da li se, nakon "Potpalublja" i "Anđele", još uvek bavite teatrologijom "Kloaka maksima"?
- Sada radim na trećoj knjizi pod nazivom "Arkadija", koja rasvetljava intimnu sferu odnosa između mojih junaka. Cela priča "Kloaka maksima" je, zapravo, svojevrsno preispitivanje pripovedača kome je u knjizi "Potpalublje" glavni krivac raspad države i ratovi, u "Anđeli" to je heroin, a sada otkriva i samog sebe kao krivca za neuspeh tog odnosa.
Znači li to da u "Arkadiji" nećete dati precizno definisan odnos prema savremenom društvenom trenutku?
- Za tu knjigu nisu bitni ni vreme, ni prostor, jer se, kako rekoh, bavi intimom, a sa druge strane kontekst je određen već prvom knjigom te teatrologije. Inače, lično sam se lepo osećao gledajući po Beogradu plakate za filmove, predstave, koncerte... Nismo gledali ni Šešelje, ni Draškoviće, ni... Sad je ovo neki povratak u nemilu prošlost i ljudi imaju izvestan problem da "svare" nov talas tog agresivnog jezika, uzajamnog optuživanja i svađalačkog raspoloženja. Mislim da je ovo, sa stanovišta birača, jedna indukovana reakcija. Jer, mi smo naučili da politika agresivno utiče na naše živote i određuje ih. Sada je to, po mom uverenju, već trik. Zato bi bilo bolje da te stvari što manje puštamo u sopstveno postojanje i da, jednostavno, glasamo za one za koje nam savest, razum i intuicija govore da treba. S druge strane, da nam je neko pre tri ili četiri godine rekao da će doći vreme kada ćemo imati izbore na kojima će kandidat biti Miroljub Labus, a njegov ključni protiv kandidat Vojislav Koštunica - rekli bismo da je to nemoguće i da je čista utopija. Dakle, ipak su stvari znatno bolje. I, ma šta ja mislio o jednom ili o drugom, ili o njihovim partijama, verujem da nam ni jedan od njih neće doneti onakav mrak u kakvom smo bili.
Za koga ćete vi glasati?
- Za Miroljuba Labusa. Smatram da su nam u politici potrebni tehničari koji razmišljaju u promilima i procentima, a ne oni koji lupaju rukom o sto i govore visokoparnim floskulama. Mada, kako odmiče kampanja vidim da i moj izbor usvaja jednu vrstu govora koja njemu očigledno nije primerena. Ponekad se pitam da li se svaka osoba koju izaberemo transformiše tako da više nema nazad. Ali, hajde da po ko zna koji put vidimo da li ćemo pogrešiti. No, svakako ostajem pri tome da je ovaj izbor daleko lakši od bilo kog u istoriji našeg novog parlamentarizma.
Tatjana Nježić
