A potomak mi je trebao, kao analgetik-placebo. U tu sam svrhu,koristeci vrhunsku privilegiju muskaraca, oplodio Andjelu, mada je moguce da je, u svemu tome, i ona negde videla licnu korist. Kako god, stomak joj je, u rekordnom roku, narastao toliko da joj je pupak iskocio poput dugmenceta, i ostalo je jos samo par meseci do onog dana kad ce iz nje iskoraciti jedno sasvim novo bice: nas Sin! Bio sam, razumljivo, zbog toga, ponosan, ali sam se, kako se njen stomak nadimao, ujedno, sve vise plasio tog misterioznog deteta. Zamisljao sam ga bespomocnog, pa vernog, pa lojalnog, pa ravnodusnog, i, na kraju, otvoreno buntovnog, resenog da mi izmakne! A, mozda cu ja, u to doba kad bunt bude zaziveo u njemu, bez ikakve nelagode snazno hrkati svako poslepodne, i on ce me mrzeti, kao sto sam ja mrzeo svog oca, kroz tanani zid sto se isprecio izmedju nasa dva boravista. Da li cu ja umeti da ga razumem, onda kada on vise ne bude zeleo da razume mene, ili cu se sramno pokrivati krpicama jednog ukiseljenog odnosa - to je krucijalno pitanje roditeljstva.
... Sta ako se pojavi kocoperno, to dete - pitao sam se - unapred naostreno za nekakvu borbu koju necu biti u stanju da predvidim? Hoce li se moj nevesti gard oca debitanta pokazati kao delotvorna zastita u jednom takvom klincu? Ili cemo samo disati jedan drugom u usta, moj sin i ja, kao dva iznurena boksera, dok se obojica ne srusimo, oslabljeni mnostvom niskih udaraca?
Lazar se bojao rata, nije mu bilo bas svejedno. Ali, ko bi mogao uopste pomisliti da ja nisam strahovao? Jasno sam uvidjao da se krug oko mene suzava. Sve je vise ljudi bilo uvuceno u taj vrtlog. Jednog ce dana, mislio sam, zakucati i na moja vrata, i kolena ce mi, poput tolikih kolena poslednjih meseci, zaklecati. Eto tako sam, u tom casu, ispao smesan u svojoj bednoj nemoci, a nije me bilo stid da se podsmevam Lazaru. Zamisljenom vagom, tu, medju krompirima, premeravao sam perspektivu ucestvovanja u ratu, i onu drugu - perspektivu vojnog zatvora zbog neodazivanja ili dezrterstva, koja bi se dala izbeci jednio nervoznim odlaskom u inostranstvo.
"Pa, ja ne znam... Ima necega u tome. Mozda se i odazovem", privucen jednim decackim kauboji-indijanci vidjenjem srpskohrvatske naizmenicne klanice.
Iznenada mi bese zao svih ljudi na ovom svetu kojima nije preostalo nista izuzev da psuju (a nekada sam im se oholo podsmevao). Bese mi zao svih nas.
Hronika odbeglih: 1990, 1991.
Nekad smo se svakodnevno druzili sa Siletom i Lanom. Proleca 1991. otputovali su u Utreht, oboje su diplomirali medicinu, a tamo ona radi kao bejbi-siter na dva mesta paralelno, i sprema jedan stan vikendom; on je nasao posao tek nakon nekoliko meseci jalovog traganja - Indus iz restorana u njihovom susedstvu zaposlio ga je kao pomocnog radnika. Vera je u Londonu, pre toga je bila na Havajima, ali o njoj, zapravo, nisam znao mnogo toga, jer nismo bili u kontaktu. Jednom sam sreo njenog brata Jovana: pricao mi je kako se sprema da zapali u Amsterdam, ukoliko ga pre toga ne pokupe, posto su mu pozivari dolazili na vrata vec vise puta. Sasa deli istocnolondonski studio sa prijateljicom iz Istanbula, hrani se fish&chips-om, bulji u zgrade od crvene opeke. Ponekad ga kap kise pogodi bas u zenicu. Nema pare, pomalo gladuje, landlord je i njemu i Turkinji, koja je debela i bucna, pripretio da ce ih izbaciti iz stana ukoliko u roku od nedelju dana ne plate sve zaostale rente. Inace, dobro je. Pronasao je rasturenu govornicu iz koje je citava dva meseca besplatno zvao Beogra. Zato o njemu znamo vise nego o drugima. Uros je radio kao stjuard. Sad je u Singapuru sa zenom i dve macke. Niko ne zna nista o njima. Andjela tvrdi da u Singapuru jedu macke kako sto mi jedemo piletinu - mozda su ih poneli da ih prodaju, za ne daj boze? Sa je Loli da, u sred Madrida, podigne nogu na uglacani zid, i proda se prvom prolazniku ocas posla, onako plava, jedra i plemenita, za hrpu peseta? Nenad je pred Bozic "91., konacno otputovao novim Suzukijem iz Vasingtona u Sijetl, da se susretne sa dopisnim ljubavnikom, sezdesetcetvorogodisnjim psihijatrom. Na ulazu u veliki grad, zmirkao je u ogromne reklame sa obe strane freeway-a...
Hronika odbeglih: 1990, 1991.
Nekad smo se svakodnevno druzili sa Siletom i Lanom. Proleca 1991.otputovali su u Utreht, oboje su diplomirali medicinu, a tamo onaradi kao bejbi-siter na dva mesta paralelno, i sprema jedan stanvikendom; on je nasao posao tek nakon nekoliko meseci jalovogtraganja - Indus iz restorana u njihovom susedstvu zaposlio ga jekao pomocnog radnika. Vera je u Londonu, pre toga je bila na Havajima,ali o njoj, zapravo, nisam znao mnogo toga, jer nismo bili u kontaktu.Jednom sam sreo njenog brata Jovana: pricao mi je kako se sprema dazapali u Amsterdam, ukoliko ga pre toga ne pokupe, posto su mupozivari dolazili na vrata vec vise puta. Sasa deli istocnolondonskistudio sa prijateljicom iz Istanbula, hrani se fish&chips-om, buljiu zgrade od crvene opeke. Ponekad ga kap kise pogodi bas u zenicu.Nema pare, pomalo gladuje, landlord je i njemu i Turkinji, kojaje debela i bucna, pripretio da ce ih izbaciti iz stana ukoliko uroku od nedelju dana ne plate sve zaostale rente. Inace, dobro je.Pronasao je rasturenu govornicu iz koje je citava dva meseca besplatnozvao Beogra. Zato o njemu znamo vise nego o drugima. Uros je radiokao stjuard. Sad je u Singapuru sa zenom i dve macke. Niko ne znanista o njima. Andjela tvrdi da u Singapuru jedu macke kako sto mijedemo piletinu - mozda su ih poneli da ih prodaju, za ne daj boze?Sa je Loli da, u sred Madrida, podigne nogu na uglacani zid, i prodase prvom prolazniku ocas posla, onako plava, jedra i plemenita, zahrpu peseta? Nenad je pred Bozic "91., konacno otputovao novimSuzukijem iz Vasingtona u Sijetl, da se susretne sa dopisnimljubavnikom, sezdesetcetvorogodisnjim psihijatrom. Na ulazu u velikigrad, zmirkao je u ogromne reklame sa obe strane freeway-a...
01.01.00
NIN
22.06.2000.
Politika nije moja šolja čaja
Ne mogu da podnesem svet politike. Gotovo da nema nijedne partije čiji me ljudi nisu zvali da im se ovako ili onako priključim. I uvek sam se osećao kao prostitutka, kao da mi neko nudi seks
Posle godinu dana boravka u Meksiku, Vladimir Arsenijević (35) je kratko boravio u Beogradu. Da vidi porodicu, pa još nekoliko meseci stipendije u Meksiko Sitiju, i najesen opet u svom gradu. Sa novom knjigom dnevnika "Meksiko". Dobitnik NIN-ove nagrade za roman "Potpalublje", objašnjava nam da je reč o njegovom ratnom dnevniku iz tri dela: od novembra 1998. do početka bombardovanja, potom dani bombardovanja do 26. maja 1999. kada je otišao za Meksiko i, na kraju, ispovest albanskog pesnika sa Kosova Dževdeta Bajraja koji je kao i Arsenijević dobio stipendiju Evropskog parlamenta pisaca. Njih dvojica su prve komšije u Meksiko Sitiju.
Naš sagovornik objašnjava da ovaj dnevnik ima formu akcionog romana sa dve priče koje imaju svoju dinamiku i dramatiku i dodaje:
- Već sam dobio neku vrstu prekora po sistemu "ne znaš ti šta su oni nama radili". Ja ne govorim o "njima" Albancima, već o Dževdetu, i ne o "nama" Srbima, već o sebi, Vladimiru. Otkad je počeo raspad Jugoslavije, stalno ispočetka pristajemo na "mi" Srbi i "oni" Slovenci, Hrvati, Muslimani, Albanci... sutra možda i Crnogorci. Neću više da učestvujem u toj priči. I zato nisam pisao literarni dnevnik, već sam zapisivao naše živote. Moj i Dževdetov.
Ovakvom dokumentarnom formom vi ste ujedno i u literarnom trendu?
- Nije reč o trendu, već o novom senzibilitetu koji vlada u umetnosti. U tom smislu, književnost nije sveta krava i ne može da se opire realnosti. Oni koji kukaju da čitaoce ne zanimaju knjige treba da se zapitaju zašto čitaoci ne čitaju i šta čitaocu zapravo treba. Jer, književnost često ima izolacionistički stav prema životu i neku vrstu arogancije prema stvarnosti. Mene književnost kao književnost uopšte ne zanima, već me interesuju stvari koje osećam na sebi. Stoga neću pisati knjige da bih veličao književnost, niti ću ono što treba reći žrtvovati načinu na koji nešto treba ispričati. U ovom dnevniku sam oprobao sebe kao pisca na sasvim drugačiji način. Jer, do sada sam o sebi uvek razmišljao kao o romansijeru i taj proces izvlačenja misli iz malog mozga često je veoma naporan. Jednostavno, to nekad ne ide, jer beletristika i fikcija strašno zamaraju. Prvi put sam osetio kako je zanimljivo pisati kad imate spoljni materijal, koji mi je u slučaju Dževdetove ispovesti omogućila ova sprava koju vi novinari koristite (pokazuje na diktafon, prim. R.S.).
Šta vam je značilo ovih godinu dana života u Meksiku?
- Možda sam bio ljut kada sam otišao prošle godine, kada su stvari zaista delovale apokaliptično. Možda sam tada mislio da neću ni da se vratim. Sada vidim da je to za mene nemoguće. U intimnom smislu, ja ne mogu bez Beograda. Fizički sam živeo u raznim zemljama, na raznim mestima, i mnogo mi prija da se osećam kao stranac. I kad počnem da se osećam loše, kao što sam se posle pet godina osećao u Londonu, ja onda idem.
Sa Beogradom me boli jedna stvar: ljudi veoma emotivno doživljavaju vaš odlazak i prosuđuju vas po odlasku. A problem je stvarnost koju su nam gospoda priredila, pa se odlazak čini kao bežanje. Problem je ljudi koji organizuju ovu zemlju što i zabavni odlasci postaju oznaka velikih tragedija i političko pitanje. Nisam otišao ni kao politički ni kao bilo kakav disident, nisam od toga pravio nikakav intimni simbol niti protest protiv bilo čega.
Kako ste se družili sa Meksikancima proteklih godinu dana?
- Meksikanci vole da veruju kako oni žive u najgoroj zemlji na svetu. Jednom sam taksisti objašnjavao kako je u Jugoslaviji gore nego u Meksiku, ali on je bio neumoljiv: ne verujem, nigde nije gore nego u Meksiku. Inače, Meksikanci su na našu nesreću, mislim na bombardovanje, reagovali sa iskrenom empatijom prema nama. Tim pre što oni imaju veliki problem sa Amerikancima koji ne mogu da izbegnu. I gde god vide bilo koju vrstu otpora Amerikancima, oni reaguju emotivno, bez zadrške. U našem slučaju reagovali su i na tu užasnu američku aroganciju spram jedne male zemlje.
Hoćete reći da vam je tamo bilo lepo kao Srbinu, odnosno Jugoslovenu?
- U Meksiku ne postoji ona vrsta predubeđenja prema nekome ko dolazi iz Srbije, kao što to imate u Nemačkoj ili Francuskoj, na primer. U Meksiku se odmarate od celog tog evropskog arogantnog principa podozrenja, uzajamnog svesnog podgrevanja nerazumevanja. Meksiko je jedna čudna kaša. Tamo su svi Evropljani isti, svi su samo gvero - belac. Jer, tamo se određenja u najvećoj meri svode na rasna i ekonomska. Ili ste veoma bogati, ili ste srednji, ili ste siromašni. Što ste belji, to ste bogatiji, što ste crnji, to ste siromašniji.
Ovde je Meksiko svakodnevno prisutan na više TV stanica koje poslednjih godina emituju meksičke sapunice.
- Znam, to je jedna velika kapitalistička ujdurma. Meksička televizija, najveći proizvođač sapunskih TV serija, vlasništvo je jednog čoveka koji je visoki funkcioner vladajuće partije PRI (kao kod nas SPS) koja je na vlasti 75 godina. Ta partija je mađioničar opstanka na vlasti i u tamošnjoj javnosti se zaista iznose fantastične priče o njenoj krađi glasova, spram kojih su ovi naši mala deca. Te serije su pravljene prema afinitetima siromašnih ljudi kojih je u Meksiku većina, i one zato veoma dobro prolaze u Srbiji, Bugarskoj, Kini i svuda gde imate lepu, mladu i poštenu siromašnu devojku, i bogatog mladića za koga će se ona na kraju udati. To je kliše iz bajki koji se ne menja.
Ali, taj kliše ipak treba napisati, jer serije traju po nekoliko meseci?
- Imao sam priliku da upoznam veoma poznatog meksičkog pisca srednje generacije koji se zove Enrike Serna. Veoma mali broj ljudi u Meksiku zna da on piše te sapunice zajedno sa jednom ženom, saradnicom. Znate, od romana se nigde ne živi, pa ni u Meksiku, tako da ovaj pisac živi od tih TV serija. Kada mu je jednom bilo preko glave, on je ponudio da napiše seriju o sredovečnoj, gojaznoj ženi, gde bi ceo zbir problema koje ona pokreće bio potpuno drugačiji. To u Televiziji nije prošlo. Njihovo ispitivanje javnog mnjenja je pokazalo da ljudi žele mladu, lepu i siromašnu i njega mladog, lepog i bogatog.
Kako vam Beograd izgleda sada, posle godinu dana izbivanja iz njega?
- Ma koliko bila strašna blokada spram Jugoslavije, mi u informativnom smislu u svakom trenutku znamo šta se događa u svetu. Međutim, blokada u svetskim medijima kad je o Jugoslaviji reč neuporedivo je strašnija. Tamo ljudi više uopšte ne znaju šta se ovde događa. Tamo su jedine vesti iz Jugoslavije ubistva i strahote koje plaše običnog gledaoca. Tamo niko nema pojma da je u Beogradu lepo vreme, da se sedi u baštama kao što vi i ja sada sedimo, i ja upravo u tome prvi put uživam kao nikada ranije. I sada prvi put shvatam koliko je truda potrebno da bi se održala ta tekuća prevara. Ljudi se ponašaju i žive kao da je sve normalno, a sve je van normalnog. To je ta čudna igra koju su građani prihvatili da igraju u ime sopstvene normalnosti. Neko se ležerno, neko manje ležerno otima izopačenosti koja ga okružuje.
Kao da ste malo racionalizovali svoju, od ranije poznatu buntovničku crtu?
- Malo sam se udaljio odavde i imao sam vremena da proteklih godinu dana razmišljam o sebi. Međutim, i ranije kada sam reagovao, iza toga nije stajala nikakva politička namera niti cilj koji bi mogao da se pretvori u nešto materijalno. U Meksiku sam se, valjda, malo izdigao od ovdašnjih tekućih zbivanja i mislim da ću se u Beograd vratiti mnogo čistiji.
Šta se to tako bitno promenilo u vama?
- Ranije sam video samo stvari koje se komplikuju, a nikako da se razreše. Sada više ne razmišljam o toj vrsti razrešenja. I ja sam, kao i svi mi, bio strašno naivan gledajući na naš problem u Jugoslaviji u svetlosti pada Berlinskog zida i svega što se dešavalo u Istočnoj Evropi koja nam, u stvari, intimno i nije pripadala. Mi nismo bili deo tog političkog sveta i imali smo sasvim drugačiji problem u rukama. Tada, početkom devedesetih, u Istočnoj Evropi je nametnut problem nulte tačke. Kao da sve može da se sruši i da se počne ispočetka, da se gradi novo društvo sa nekakvom pojačanom odgovornošću i inteligencijom. Tako je cela ideja promena svedena na ideju totalne promene. A to je ono što se ovde nikada neće dogoditi.
Zbog čega?
- Zato što mi već deset godina živimo sa istim igračima na političkoj sceni, živimo sa idejom slučajnosti demokratskih principa gde imate izbor od nekoliko. To je atmosfera u kojoj se mi učimo demokratiji, sporo i bolno, ali drugačije očigledno nije moguće. Na nekom višem nivou gledano, rekao bih da je veoma dobro što kao građani razvijamo unutrašnji cinizam. I tako više nije osnovna podela na vlast i opoziciju, već su, s jedne strane, građani, a, sa druge, cela politička struktura, takva kakvu imamo u ovom trenutku. Mislim da je taj unutrašnji mehanizam prema svim mehanizmima svih mogućih stranaka (SPS, SRS, SPO, JUL, DS...) da u Beogradu koji ima više od dva miliona stanovnika, na miting opozicije izađe nekoliko hiljada ljudi. Beograd je, rekao bih, postao ciničan u odnosu na Valjevo, na primer, koje to još nije postalo.
Ali, čovek od 35 godina koji ima sina i kćer kao vi, od tog "unutrašnjeg nihilizma" ne može da hrani decu. Partijska pripadnost i danas donosi karijeru, novac, uspeh...
- Ja sam do sada u ovom gradu živeo kao privatna ličnost i mislim da je to i dalje moguće. Naravno, ako se pre toga pomirite sa izvesnim teškoćama. To znači da neću kupiti nova kola i stan, niti ću imati para da komotno živim. Volim da se osećam čist pred sobom i ne bih mogao da živim sa sopstvenom slikom o sebi koja mi se ne dopada. Suviše sam sujetan za to. Meni ne treba ni milion dolara od ljudi koje moja sujeta ne bi podnela.
Šta još vaša sujeta ne može da podnese?
- Ne mogu da podnesem svet politike. Gotovo da nema nijedne partije čiji me ljudi nisu zvali da im se ovako ili onako priključim. I uvek sam se osećao kao prostitutka, kao da mi neko nudi seks. Nemam ništa protiv političke angažovanosti, ali, kako kažu Englezi, "to nije moja šolja čaja". Ja sam suviše nepredvidiv prema samom sebi da bih nosio odgovornost prema nekom političkom stavu. Bio bih loš partijac. I da se vratim na vaše prethodno pitanje o problemu praznog stomaka. Pošto se od nečega mora živeti, nas nekolicina smo odlučili da osnujemo izdavačku kuću. Videćemo da li se to ovde može raditi a da pri tom budemo svoji i nezavisni od bilo koje partije. Verujem da ove političke partije postoje kao rotari klubovi sa velikim ekonomskim interesom. A pošto su naša ekonomska iščekivanja od naše izdavačke kuće niska, mislim da možemo da opstanemo mimo njih.
RADMILA STANKOVIĆ
Blic
23.09.2002.
Vladimir Arsenijević: Smatram da su nam u politici potrebni tehničari koji razmišljaju u promilima i procentima, a ne oni koji lupaju rukom o sto i govore visokoparnim floskulama. Pitanje seksualnih sloboda nije stvar seksa
Kampanje nas vraćaju u nemilu prošlost
Ovo veče me podseća na ono što radimo na FAK-u (Festival A književnosti). Dakle, kao što vidite, i u inostranstvu uspešno funkcioniše čitanje odlomaka pred publikom. Naravno, ukoliko postoji prevod i dobra "fakovska" atmosfera - rekao je pisac Vladimir Arsenijević nakon književne večeri održane u Beču (Radio "Kulturhaus") na kojoj je, zajedno sa Hajdanom Baletić i Vuletom Žunićem, predstavio svojevrstan presek savremene srpske spisateljske scene u okviru manifestacije "Dani Beograda u Beču".
Iako ste ovde u svojstvu pisca, da li vas više okupira vaša izdavačka kuća "Rende" ili pisanje?
- Kako kad. "Rende" je za dve godine objavila 13 naslova, što je za takozvanu malu izdavačku kuću dobar rezultat. Tim pre što se sada već nazire jasan izdavački profil formulisan u četiri edicije. Izdavaštvo ima svoj kreativni aspekt koji je sjajan, ali i finansijski koji je, u mom slučaju, daleko od toga. Tako da sam, u stvari, upao u paradoks jer sam i krenuo u izdavaštvo da bih sebi omogućio da se rasterećeno bavim pisanjem, a ispostavilo se da radim dva posla koja slabo donose novac.
Pa, od čega živite?
- Povremeno mi ulete neke stvari koje mi donose novac. Recimo, nedavno su me stranci angažovali da napišem jedan kataloški tekst za koji sam plaćen više nego za bilo koji moj roman. I tu se, naravno, postavlja pitanje da li je moguće da obe stvari u koje ulažem gotovo sve svoje vreme i energiju ne donose egzistenciju, a nešto što mogu da završim za pola sata ili pola dana donese mi novac od kojeg mogu da živim mesec ili dva. Ali, opredelio sam se da se bavim onim što me ispunjava, pa kako god bilo.
Šta je osnovna odlika tog vašeg izdavačkog profila?
- Nastojimo da imamo prilično radikalan izdavački program koji je, uz ostalo, politički angažovan u smislu da ne beži od stvarnosti u kojoj živimo i da se bavi politikom u širem smislu. Edicija "Ledolomac" je okrenuta uspostavljanju veza sa izdavačima iz našeg regiona, jer te su veze, kao što je poznato, pokidane tokom 90-ih. Nakon niza godina bila je to prva kulturna razmena sa izdavačem iz Prištine. Radili smo sa nizom hrvatskih pisaca i nekim izdavačima knjigu "Fak YU", a sada radimo "Leksikon YU mitologije", što je projekat koji je pokrenula Dubravka Ugrešić, uspostavljamo kontakte i sa slovenačkim izdavačima. Zatim, imamo ediciju koja se bavi gej i lezbijskom književnošću, budući da je pitanje seksualnih sloboda kod nas još uvek puno predrasuda.
Kakav je vaš lični odnos prema tom pitanju?
- Svaka različitost podstiče kreativnost, pa tako i ona seksualna. Prisetimo se samo čuvene gej-parade u Beogradu koja je otvorila neka veoma važna pitanja. Smatram da treba da usvojimo slobode kao takve. Oni lični izbori koji ne smetaju drugima ne bi trebalo da izazivaju agresivne reakcije. Meni, lično, kao heteroseksualnom muškarcu, može biti nejasno zašto dve žene ili dva muškarca imaju potrebu da budu zajedno, ali to nije moja stvar i nije razlog za agresiju. Pitanje seksualnih sloboda nije stvar seksa, već susreta sa celokupnim identitetom čoveka i prihvatanje u društvenom kontekstu. Zatim, imamo ediciju "Struja", koja se bavi adolescentskom književnošću i favorizuje stvarno mlade autore budući da sam ja u našem gerantološkom društvu sa svojih 37 godina još uvek etabliran kao "mlad autor" (smeh).
Da li se, nakon "Potpalublja" i "Anđele", još uvek bavite teatrologijom "Kloaka maksima"?
- Sada radim na trećoj knjizi pod nazivom "Arkadija", koja rasvetljava intimnu sferu odnosa između mojih junaka. Cela priča "Kloaka maksima" je, zapravo, svojevrsno preispitivanje pripovedača kome je u knjizi "Potpalublje" glavni krivac raspad države i ratovi, u "Anđeli" to je heroin, a sada otkriva i samog sebe kao krivca za neuspeh tog odnosa.
Znači li to da u "Arkadiji" nećete dati precizno definisan odnos prema savremenom društvenom trenutku?
- Za tu knjigu nisu bitni ni vreme, ni prostor, jer se, kako rekoh, bavi intimom, a sa druge strane kontekst je određen već prvom knjigom te teatrologije. Inače, lično sam se lepo osećao gledajući po Beogradu plakate za filmove, predstave, koncerte... Nismo gledali ni Šešelje, ni Draškoviće, ni... Sad je ovo neki povratak u nemilu prošlost i ljudi imaju izvestan problem da "svare" nov talas tog agresivnog jezika, uzajamnog optuživanja i svađalačkog raspoloženja. Mislim da je ovo, sa stanovišta birača, jedna indukovana reakcija. Jer, mi smo naučili da politika agresivno utiče na naše živote i određuje ih. Sada je to, po mom uverenju, već trik. Zato bi bilo bolje da te stvari što manje puštamo u sopstveno postojanje i da, jednostavno, glasamo za one za koje nam savest, razum i intuicija govore da treba. S druge strane, da nam je neko pre tri ili četiri godine rekao da će doći vreme kada ćemo imati izbore na kojima će kandidat biti Miroljub Labus, a njegov ključni protiv kandidat Vojislav Koštunica - rekli bismo da je to nemoguće i da je čista utopija. Dakle, ipak su stvari znatno bolje. I, ma šta ja mislio o jednom ili o drugom, ili o njihovim partijama, verujem da nam ni jedan od njih neće doneti onakav mrak u kakvom smo bili.
Za koga ćete vi glasati?
- Za Miroljuba Labusa. Smatram da su nam u politici potrebni tehničari koji razmišljaju u promilima i procentima, a ne oni koji lupaju rukom o sto i govore visokoparnim floskulama. Mada, kako odmiče kampanja vidim da i moj izbor usvaja jednu vrstu govora koja njemu očigledno nije primerena. Ponekad se pitam da li se svaka osoba koju izaberemo transformiše tako da više nema nazad. Ali, hajde da po ko zna koji put vidimo da li ćemo pogrešiti. No, svakako ostajem pri tome da je ovaj izbor daleko lakši od bilo kog u istoriji našeg novog parlamentarizma.
Tatjana Nježić
