Let

11.10.13

O izdavačkoj sceni Srbije i cenama knjiga, o Tasovcu u ulozi ministra kulture i informisanja, o dobitnici Nobelove nagrade... u emisiji "Kažiprst" 11. oktobra na TVB92 govorio je pisac Vladimir Arsenijević.

Komentarišući najavljeno povećanje PDV-a, koje će zahvatiti i knjige, Arsenijević je izjavio da se svako povećanje cene knjige doživljava kao uvreda za ljubitelje istih, dodajući da takođe treba uzeti u obzir i činjenicu da izdavaštvo u Srbiji "visi o koncu."
“To se vidi po cenama knjiga u regionu. U Bosni i Hercegovini cene su za trećinu veće, u Hrvatskoj su te cene skoro i duplirane. Cena knjige u Srbiji je najniža u regionu i ona je formirana po mogućnostima čitalaca”, objašnjava on.

S obzirom na to da ima iskustva i u izdavačkom poslu, upitan da li bi sada u toj ulozi povećao cenu knjige, Arsenijević je potvrdno odgovorio.
“Razlog niske cene je u tome što se koriste jako niski koeficijenti prilikom određivanja te cene. Više nemate lektore, korektore... I devedesetih se sve raspadalo, štedelo se na lepku, papiru... Ja bih dodao taj procenat jer cene knjiga moraju da budu više. Tada bi se cene u regionu izjednačile pa bi i to tržište počelo ravnopravno da funkcioniše. Tada bi potražnja bila veće, pa bi onda i izdavači mogli da računaju na veću prodaju”, tvrdi Arsenijević.

Kada su čitaoci u pitanju, on navodi kako i kupci mleka često doživljavaju isti šok, pa se naviknu na novonastalu situaciju. Ova mera, prema njegovom mišljenju, pogodovala bi naročito manjim izdavačima, koji teško stiću do poslovanja sa dobitkom.
“Oni formiraju kulturu u Srbiji, ali imaju do petnaest izdanja godišnje. Ta njihova ekonomija je toliko svedena da se svodi samo na pokrivanje elementarnih troškova. Jer, ako želimo da razvijamo izdavaštvo, moramo to da plaćamo.”

Arsenijević kao jedan od primera lošeg stanja navodi i to da se izdavači danas sve teže odlučuju za objavljivanje obimnijih knjiga.
“Ako izdavačima neko sada ponudi knjigu od 400 strana, oni se boje da je proizvedu. To mnogo košta i pitanje je ko će da je kupi.”

Priznajući da nije ni znao da je 10. oktobra dodeljena Nobelova nagrada za književnost, koju je ove godine dobila kanadska književnica Alis Manro, Arsenijević je pozdravio odluku Švedske kraljevske akademije.
“Manro je naslednica Fleneri O’Konor, koja je jedna od mojih omiljenih književnica. Murakami je takođe bio među kandidatima i mislio sam da će se sada to dogoditi njemu”. On je pohvalio i odluku da se nagrada dodeli književnici koja je poznata po svojim kratkim pričama, što se ranije nije desilo. Nobelova nagrada meandrira i ima svoj hod u javnosti, nije dosledna sebi na različite načine, ali je dobro da se stvari prodrmaju. Ovo je dobro da joj se da doza svežine.”

Kao jedan od razloga koji su nas doveli do ovakvog stanja, Arsenijević navodi i pojavu interneta, novih medija, mobilnih telefona... Tvrdi kako knjige danas dele popularnost sa drugim sredstvima zabave i komunikacije. Međutim, za razliku od situacije u Evropskoj uniji, gde elektronske i audio-knjige doživljavaju uspon, u Srbiji je situacija drugačija. Poučen svojim iskustvom osnivanja izdavačke kuće “Reflektor” koja objavljuje audio-knjige, on uočava nekoliko različitih problema kod kupaca.
“Jedni su oni koji smatraju da bi kultura trebalo da bude besplatna i tačka. Kultura možda, ali kulturni proizvodi nikako. Drugi iz poznatih istorijskih razloga smatraju da sve što je elektronsko treba da bude i besplatno, jer smo godinama sve preuzimali besplatno sa interneta.”

Komentarišući aktuelnog ministra kulture Ivana Tasovca i debatu u javnosti o tome da li on može promeniti stanje na bolje, Arsenijević smatra da je pojedincu u takvoj situaciji veoma teško, ali da Tasovca vidi kao sposobnog čoveka.
“Zašto bi neko ko je dobar glumac bio i dobar ministar? Nama je potreban kulturni menadžer, a ne neko ko je dobar violinista ili baletan”, smatra Arsenijević. “Mislim da je njegovo vođenje Beogradske filharmonije vrsta pokazne vežbe. Kao kada date bilo kome dve godine da promeni stanje i učini da Filharmonija bar na jedan dan postane stvar o kojoj se priča. To dokazuje da čovek ume da podigne nešto što su, ne bih želeo da zvučim pežorativno, skoro pa mrtva tela."

Trenutno aktuelne konkurse za vodeće pozicije u institucijama kulture Arsenijević zaobilazi, jer je mišljenja da su oni za one sklone političkom promišljanju.
“Ja sam došao iz tog slobodnjačkog miljea i uživam da stvaram stvari, da pokrećem izdavačke kuće ili festivale. Tu je kontrola moja, ne dobijam packe od javnosti i radim na način na koji mi prija.”

Jedan od takvih festivala je i sada već regionalno poznati Krokodil, koji će se uskoro po prvi put predstaviti na Kosovu.
“U Kosovskoj Mitrovici ćemo održati festival ‘Do you read me’. Naša namera je da se obratimo građanima Kosovske Mitrovice kao takvima, da im ne zagledamo u krvna zrnca i etničke identete”, rekao je Arsenijević. “Tamo ne postoji srednja zona – ili ste na srpskoj ili ste na albanskoj strani. Sve to rezultira depresivnom atmosferom koja tamo vlada. Naše namere nisu da bilo kome solimo pamet ili držimo političke priče. Mi želimo da napravimo onoliko sjajan događaj koliko nam mogućnosti dozvoljavaju i da sve to prezentujemo pre svega ljudima, a ne Srbima ili Albancima.”

Najnoviji Arsenijevićev roman pod nazivom “Let” objavljen je letos u izdanju “Lagune”, a 10. oktobra upriličena je promocija u Ustanovi kulture Parobrod. Reč je o romanu smeštenom u predvorje Prvog svetskog rata, vreme koje Arsenijević povezuje sa osamdesetim godinama istog veka.
“Lako je bilo, nakon što je sve već prošlo od tih ratova, živeti sjajno u tim osamdesetim odnosno tridesetim godinama. Tada se zapravo stvaralo sve ono što je nastalo tokom četrdesetih i devedesetih, samo smo bili zaslepljeni lagodnim životom. Tu sam našao analogije na skučenom nivou. Mi živimo u interesantnom kontaktu sa predvidljivom budućnosti gde nekada navučemo zavesu jer ne želimo da vidmo šta nas čeka.”

05.06.13

Pozajmljeni intervju: Vladimir Arsenijević, pisac

Razgovarala: Tamara Nikčević

Nikada mi nije bilo jasno zašto pisci, ako se već opredele da opišu ljubav, odnos muškarca i žene prikazuju kao nešto prilično vulgarno. Ili nešto što je u književnom smislu nisko. Kada pogledate srpsku ili bivšu jugoslovensku književnost, shvatićete da mi zapravo nemamo Dafnis i Hloju, Tristana i Izoldu, Romea i Juliju, Anu Karenjinu i Vronskog... U srpskoj književnosti ćete teško pronaći klasični ljubavni par. Ili, uzmite naše filmove: njihove glavne junaka erotske scene nekako uvek bole; uvek nešto žulja, smeta; uvek je to na nekom šljunku; ili ju je ovaj nabio na zid od štale ili bacio na kameni pod. Nema nežnosti i lepote. Ista stvar je u književnosti. Mi se toga klonimo. Kao da se stidimo ljubavi, ne znam...
Beogradski pisac Vladimir Arsenijević rođen je 1965. godine u Puli. Svoj prvi roman U potpalublju objavio je 1993. i za tu knjigu, kao najmlađi laureat u njenoj istoriji, dobio Ninovu nagradu za roman godine. U potpalublju je u međuvremenu doživio nekoliko izdanja i bio preveden na dvedesetak jezika. Drugi Arsenijevićev roman Anđela objavljen je 1997, Meksiko, ratni dnevnik 2000, 2004. ilustrovani roman Išmail, a 2008. Predator. U izdanju beogradske izdavačke kuće Laguna, sljedeće nedjelje u knjižarama će se pojaviti novi roman Vladimira Arsenijevića Let.
„Radnja mog novog romana smeštena je u prošlost, u prve tri decenije XX veka; konkretno – Kraljevina Jugoslavija od 1932. do 1937. godine” – kaže Vladimir Arsenijević. “Po mom mišljenju, reč je o vremenu koje je – posebno u umetničkom i estetskom smislu – veoma inspirativno i interesantno.”

DANI: Šta je Vama bilo interesantno?
ARSENIJEVIĆ: Još kao dečak, taj istorijski period počeo sam da upoznajem prelistavanjem porodičnih foto-albuma moje majke. Njen otac, moj deda – inače, pilot, poginuo 1937, u svojoj dvadesetisedmoj godini života – amaterski se bavio fotografijom i iza sebe ostavio neverovatne crno-bele zapise kojima sam, sećam se, godinama bio opčinjen. Kasnije, tokom odrastanja, čitao sam knjige koje su, svaka na svoj način, govorile o vremenu s početka XX veka; to mi je svakako dobrodošlo prilikom pisanja poslednjeg romana.
U Letu sam primenio tehniku veoma sličnu onoj kojom sam se poslužio u svom prvom romanu U potpalublju. Naime, sasvim konkretan život jedne konkretne porodice ispunio sam drugačijim sadržajem.

DANI: Hoćete da kažete da Let nije biografski roman?
ARSENIJEVIĆ: Iako sadrži biografske elemente, Let nije biografski roman. Istina, kao i moj deda, i glavni junak gine u svojoj dvadesetisedmoj godini prilikom leta avionom; ali, onda priča kreće da se odmotava i unapred i unazad. U knjizi se kao likovi pojavljuju i prvi srpski aeronaut, Kosta Miletić, zatim Ivan Sarić, subotički pionir avijacije... U suštini, knjiga je posvećena avionima, letenju, avijaciji.
Veći deo romana događa se u Velikom Bečkereku, koji je 1934. promenio ime u Petrovgrad; istovremeno, značajan deo radnje odvija se u Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu, Mostaru i drugim gradovima tadašnje Kraljevine Jugoslavije.
Pišući roman, setio sam se načina na koji sam, odrastajući, doživljavao fotografije iz porodičnog albuma moje majke koje će mi, kažem, kasnije poslužiti kao neka vrsta inspiracije: ugao posmatranja se s godinama menjao...

DANI: Kako?
ARSENIJEVIĆ: U početku, dok sam još bio dečak, taj predivni život, ti ljudi i žene u elegatnim odelima, taj prefinjeni građanski stil mi je izgledao nestvarno, kao bajka; međutim, kasnije sam, utvrdivši i upoređujući datume nastanka tih fotografija, počeo da obraćam pažnju na detalje, na izraze lica tih ljudi, na uhvaćene gestove i grimase, na atmosferu; na osnovu svega toga sam jasno mogao da vidim kako se društvo u kome su ti ljudi živeli lagano približava ponoru. Jer, na tu porodicu će uskoro biti bačeno pedeset bombi – što bukvalno, što simbolično; mnogo muških članova familije će poginuti u Drugom svetskom ratu; sva imovina će kasnije nestati, biti oduzeta, konfiskovana; žene koje su na tim fotografijama nasmejane, u lepim, raskošnim haljinama i šeširima, 1945. će – da bi nekako preživele – dočekati kao pletilje za Narodnu radinost, hraneći se konzervama pasulja sa maslinkama koje će ima bacati naši zapadni saveznici.

DANI: I sve ste to na tim fotografijama zaista osjetili, prepoznali?
ARSENIJEVIĆ: Ubeđen sam da se na tim fotografijama, na licima tih ljudi mogla prepoznati nadolazeća nesreća i to na isti onaj način na koji je, krajem osamdesetih, kod nekih od nas bilo lako uočiti onu specifičnu vrstu strepnje i napetosti koja će se, samo nekoliko godina kasnije, pretvoriti u nemi užas. Slika tenkova koji kreću u “oslobađanje” Vukovara i razdragana lica onog nesrećnog naroda na Novom Beogradu koji na njih baca cveće samo je, nažalost, potvrdila naše nekadašnje strepnje. U tom smislu, rekao bih i da fotografije iz albuma moje majke na sličan način odišu nekim pritajenim užasom koji možda vidimo samo zato što znamo koliko je blizu ponor Drugog svetskog rata.
Uzgred, pored foto-albuma, u porodičnoj “ostavštini” svoje majke pronašao sam i pisama, dnevnike, spomenare, kuvare koje su ostavile žene majčine familije.

DANI: Odakle je porodica Vaše majke?
ARSENIJEVIĆ: Moja baka je iz Sarajeva, a deda iz Zrenjanina, nekadašnjeg Petrovgrada; upoznali su se u Sarajevu, gde je, tridesetih godina prošlog veka, deda bio na službi. U to vreme u Jugoslaviji niste imali vazduhoplovnu akademiju, tako da je moj deda, posle završene škole, otišao u Sarajevo na dvanaest meseci obavezne službe. Nakon toga je u Mostaru pohađao dvogodišnju letačku školu, dobio čin potporučnika, a onda i prekomandu u Novi Sad, gde je u to vreme bio smešten Prvi vazduhoplovni puk. Prilikom jednog od letova, u avgustu 1937, moj deda je izgubio život.

DANI: Knjiga je, kažete, posvećena avijaciji, letenju....
ARSENIJEVIĆ: Mislim da nema dečaka koji se, tokom detinjstva, nije oduševljavao avionima, raznim letelicama, pilotima; tako i ja. Kasnije sam čuo priču o dedi koji je bio pilot, poginuo mlad... Možete da zamislite kako je to na mene delovalo. Ali, moj roman nije samo omaž letenju, dedi pilotu; to je i ljubavna priča. Naprosto, osetio sam potrebu da je napišem.

DANI: Zašto?
ARSENIJEVIĆ: Zato što sam odavno svatio da je u našoj literaturi – kako srpskoj tako i jugoslovenskoj – ljubavna tematika prilično trivijalizovana. Nikada mi nije bilo jasno zašto pisci, ako se već opredele da opišu ljubav, odnos muškarca i žene prikazuju kao nešto prilično vulgarno. Ili nešto što je u književnom smislu nisko. Kada pogledate srpsku ili bivšu jugoslovensku književnost, shvatićete da mi zapravo nemamo Dafnis i Hloju, Tristana i Izoldu, Romea i Juliju, Anu Karenjinu i Vronskog...
U srpskoj književnosti ćete teško pronaći klasični ljubavni par. Ili, uzmite naše filmove: njihove glavne junaka erotske scene nekako uvek bole; uvek nešto žulja, smeta; uvek je to na nekom šljunku; ili ju je ovaj nabio na zid od štale ili bacio na kameni pod. Nema nežnosti i lepote. Ista stvar je u književnosti. Mi se toga klonimo. Kao da se stidimo ljubavi, ne znam... Zato sam pomislio – hajde da uradim neku ljubavnu priču koja je...

DANI: Lijepa i tragična?
ARSENIJEVIĆ: Tako je... Budući da ne volim knjige sa tvistom – to me nervira – moj glavni junak gine odmah, na prvih pet strana. E, a onda idemo na priču. Volim da čitaoca u startu obavestim da je to završilo tragično, onako kako ne bi trebalo. I, da ne bih baš sve otkrio, ovde stajem; na budućem čitaocu je da sazna šta se kasnije dogodilo.
Kada govorimo o odnosu muškaraca i žene, u Letu sam pokušao da opišem čistu ljubav dvoje ljudi koji jedno drugo ne otkrivaju samo kao intimne partnere, nego kao parnjake, gotovo blizance. Znate onu čuvenu priču u Platonovoj Gozbi o dvopolnom biću, toliko savršenom da su ga bogovi raspolutili i te dve polovine osudili da celog života traže jedna drugu? To mi je uvek bilo veoma interesantno u smislu da mi je pomagalo i da otkrijem zašto su odnosi između ljudi tako neuspešni: pa, na celoj planeti postoji samo jedna vaša moguća polovina; sve ostalo su varalice, surogati... Pitanje je samo kome od nas pođe za rukom da je pronađe.

DANI: Vašim junacima je pošlo?
ARSENIJEVIĆ: Jeste. I ta sreća, ma koliko da je kratko trajala, ipak je bila sreća... Pored ljubavne priče, roman Let, ima i niz drugih nanosa. U Letu se, recimo, po mom mišljenju, jasno vidi proces rastakanja Jugoslavije – od ideje, nastanka prve državne zajednice, do svih onih grešaka učinjenih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka koje će, videćemo, krajem osamdesetih, dovesti do konačnog sloma te države. I, kako knjiga odmiče, u njenoj atmosferi je sve više jeze.

DANI: U romanu se pojavljuju i neke istorijske ličnosti. Todor Manojlović je, recimo, jedan od glavnih likova romana Let. Odakle to?
ARSENIJEVIĆ: Prvo, pored Todora Manojlovića, pojavljuju se i Geca Kon, Pavle Bihali, Miloš Crnjanski, beogradski nadrealisti koji su bili u sukobu sa Todorom Manojlovićem; neki od njih se javljaju kao likovi, a o drugima se govori. Budući da me je to i ranije interesovalo, dosta sam, kažem, čitao periodiku tog vremena. Pored toga, voleo sam modernu; taj period mi je uvek bio veoma interesantan.
I, kada već spomenuste Todora Manojlovića, pre nego što sam krenuo da pišem Let, pročitao sam njegova sabrana dela. Manojlović je, iako dobar esejista, umetnički i pozorišni kritičar, bio dosta prosečan kao dramaturg i pesnik; ali, bio je sjajan čitalac, veliki erudita. Postavljao sam ga u neke fiktivne situacije gde, recimo, 1904. upoznaje mađarskog pesnika Endre Adia. Eto, u Letu ćete naći i Endre Adia... Leksika Todora Manojlovića mi je takođe bila veoma interesantna – sam je bio vrlo elokventan čovek – pa mi je proučavanje onoga šta je napisao pomoglo da rekonstruišem jezik tog vremena, ali i odnose u ondašnjem umetničkom svetu koji je, uzgred, u društvu tih godina imao mnogo ozbiljnije mesto od onoga koje ima danas. U Letu se govori o sukobima na nivou Srpskog književnog glasnika, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića sa mladim, novim, modernim pisacima, ali i o kasnijem sukobu moderne sa avangardom, kao i o napadu nadrealista na Todora Manojlovića...

DANI: Interesovalo Vas je i izdavaštvo tih godina, pa otuda u knjizi Geca Kon i Pavle Bihali, priča o Nolitu?
ARSENIJEVIĆ: Nažalost, mi večito ističemo neku svoju pogrešnu istoriju, dok lako zaboravljamo onaj njen deo koji bi nam pomogao u savremenosti; tako je i sa Nolitom, nekada malom izdavačkom kućom koju je, u stanu Pavla Bihalia, vodilo nekoliko prijatelja. Produkcija Nolita je tih godina uglavnom predstavljala kombinaciju visokih umetničkih kvaliteta i političkog aktivizma; u tom smislu, do danas joj nema ravne. Kada govorim o političkim aktivizmu, mislim na antifašističku levicu koja je u to vreme bila neverovatna!
U Letu se, rekao sam, pominje i Miloš Crnjanski, njegovo problematično sklizavanje u desnicu, stavovi koje je plasirao u časopisu Ideje koji je tih godina uređivao. Sve u svemu, cilj mi je bio da makar spomenem sva strujanja koja, na umetničkom i društvenom planu, karakterišu kraj tridesetih godina prošlog veka. A to vreme je, kažem, bilo neverovatno dinamično; sjajan period...

DANI: Iz današnje perspektive, prošlost nam uglavnom izgleda sjajno.
ARSENIJEVIĆ: To je tačno. Prošlost je uvek divan poligon na kome ćemo se istresati na razne načine. I nije ni čudo da su sve utopije smeštene u prošlost i da su retroaktivne. Budućnost obiluje distopijama jer su ideje i predstave koje o njoj imamo uglavnom mračne. Sa druge strane, sadašnjost je ispunjena strepnjama, nesigurnošću, različitom vrstom strahova. U tom smislu, preostaje nam prošlost da njome manipulišemo.
Evo, pre nekoliko dana sam na nekoj televiziji gledao muzičku emisiju u kojoj voditeljka, veoma mlada devojka, u razgovor sa svojim gostom, pevačem, uzdišući govori o “divnim devedesetim”. Nisam mogao da poverujem! Onda sam shvatio da je devedesetih ta devojka možda mogla da ima jedva desetak godina i da ono što je za moju generaciju bila teška, mučna i ružna stvarnost, za nju – lepa prošlost...
Milan Kundera je pisao o tome kako se dugo pitao zašto, kada vidi one grozne fotografije iz Drugog svetskog rata, u sebi oseti neku čudnu toplinu. Onda je shvatio da ga svako sećanje na detinjstvo, bez obzira na objektivno istorijsko vreme, ispuni tim osećanjem. Hoću da kažem da je detinjstvo po definiciji lepo i naš odnos prema tom periodu života zahteva da iskrivimo realnost kako bismo ga prilagodili sopstvenim osećanjima i sećanjima na prošlost.

DANI: Prvi put se u nekom svom romanu na ovaj način bavite prošlošću?
ARSENIJEVIĆ: Prvi put. I, moram da kažem da mi je bilo neverovatno prijatno. Svoj prvi roman U potpalublju pisao sam iz stomaka, kao neku vrstu reakcije na ono grozno vreme kraja osamdesetih, početka devedesetih kada se Srbija pripemala za predstojeće ratove. Osećao sam mučninu, zgađenost; zarobio sam se u tom istorijskom trenutku i narednih nekoliko knjiga je bilo vezano za to isto vreme.
Nakon 5. oktobra 2000, kada je Slobodan Milošević konačno pukao na izborima i kada sam se vratio iz Meksika, u svojoj naivnosti sam pomislio da će srpska opozicija imati snage i sposobnosti da uradi nešto konkretno; rekao sam – hajde, konačno ću pisati bez sve te pirotehnike, bez ratova, izbegličkih kolona, zločina, bombardovanja, ubijanja po ulicama. Doduše, sve što sam nabrojao su u književnom smislu fantastične stvari... Dakle, pomislio sam – konačno ću napisati priču o ljubavi između dvoje ljudi. Onda sam napisao Išmaila i krenuo da se udaljavam. Počeo sam da istražujem, da pišem na osnovu onoga do čega sam dolazio tokom istraživanja, proučavanja... Više nisam pisao iz stomaka; krenuo sam da učim pišući. Tako sam napisao Let.

DANI: Prije toga ste objavili roman Anđela...
ARSENIJEVIĆ: Anđela se pojavila 1997. Na prelazu iz devedesetih u dvehiljadite, imao sam tešku životnu krizu: dubinski sam se sebe zgadio; više nisam bio siguran želim li da nastavim da se bavim pisanjem, bilo čime; sve me je umaralo, osećao sam strahovit napor. Sećam se – uključim kompjuter u nameri da pišem ali, čekajući da se podigne sistem, osećam sve veću mučninu, neku odbojnost; onda bih, kada bi se sistem konačno podigao, odustajao, dizao ruke... U takvoj atmosferi, u nekoj vrsti bunila, nastala je Anđela. Bila je dočekana na nož. Posle te Ninove nagrade za roman U potpalublju, svi kao da su jedva čekali da nešto kažu, da se na mene obruše...

DANI: Te kritike su Vas pogađale?
ARSENIJEVIĆ: Jesu, šta da radim?! Sujetan sam, valjda zbog toga... Verovatno i zbog okolnosti koje sam vam već opisao, ta zlovolja, ti negativni komentari su me veoma pogađali. Mogao bih da kažem da sam osećao gotovo fizičku bol. U međuvremenu, i na privatnom planu sam preživljavao dramu: raspao mi se brak, deca... Kada danas razmišljam o tome, naprosto ne znam kako sam uopšte došao do kraja devedesetih. Najluđe od svega je bilo to što su ljudi oko mene bili ubeđeni kako mi odlično ide: knjige mi se prevode, dobijam nagrade, igraju se predstave po mom romanu. Na kraju, bilo mi je potrebno mnogo da bih se vratio pisanju, da bih u tom poslu ponovo otkrio neko zadovoljstvo. Onda sam objavio Predatora, gde sam se konačno odvojio od te teme “ovde i sad” i bacio se na kanibala iz Kurdistana, TV zvezdu iz Philadelphije, danske anarhiste... U Letu sam se zadržao u mestu, ali sam zaronio u neko drugo vreme.

DANI: Let je drugačiji i po načinu na koji je napisan, po stilu?
ARSENIJEVIĆ: U pripovedačkom smislu, Let je dosta gusto tkan. Predator je pisan gomoljasto, rizomatski; iz svake priče proističe priča, granaju se epizode... Let nema linearnu strukturu; postoje tri priče smeštene u tri različita perioda koja se, dajući tekstu određenu dinamiku, na raznim mestima prepliću. Čini mi se da je doživljaj prilikom čitanja celine romana mnogo kompaktniji nego u Predatoru, za koga, inače, nikada nisam ni tvrdio da je roman; to su drugi rekli. Let jeste roman i u tom smislu je dosta klasičniji.

DANI: Vidjela sam da su Vam neki čitaoci već zamjerili to što ste Let objavili u izdavačkoj kući Laguna, nažalost, najpoznatijoj po svojim znamenitim autorkama, TV voditeljkama o čijim ste “ostvarenjima” svojevremeno dosta pisali...
ARSENIJEVIĆ: Objasniću vam: Predatora sam objavio 2008. za Samizdat. Posle toga sam kod Ivana Čolovića u Dvadesetom veku objavio zbirku eseja, a 2011, za SKC Novi Sad, grafičku knjigu Minut. I za te dve poslednje knjige ne zna niko! Prošle su nezapaženo... Tačno je, krećem se u miljeu malih izdavača, intimnih organizacija i među njima mi je svakako prijatnije. Ali, znate, sve to veoma mnogo košta. Tu najmanje mislim na novac. Radim po nekoliko godina na svojim knjigama, pišem svakog dana. Žrtvovao sam svoj privatni život koji gotovo da i ne postoji, tako da sebi više ne mogu da priuštim taj luksuz da malom izdavaču – koji, uzgred, veoma često robuje privatnim osobinama samog vlasnika - ponudim ono što sam napisao.
Laguna jeste kuća koja objavljuje treševe, ali i izdavačka kuća Svetislava Basare, Filipa Davida, Slobodana Tišme, Sretena Ugričića i toliko ljudi o kojima mislim dobro. Dakle, pitanje je ko prepoznaje realnost, a ko nije suviše gadljiv. Najzad, knjigu vrednujete po knjizi, ne po izdavaču. U tom smislu, još kao tinejdžeru, pank mi je, u brzom nizu događaja, ponudio neke veoma važne matrice i smernice. Grupa The Clash je, recimo, 1977. potpisala ugovor sa CBS-om. Znate šta je CBS?! Ma, kakva Laguna? I to je izazvalo neverovatan lom, razočarenje... Ali, kada danas pogledate, shvatićete da je London Calling jedan od ključnih, najvažnijih albuma. I, ko još pamti da ga je objavio CBS?! Koga briga? Hoću da kažem da sam želeo da knjiga koju sam napisao dobije vidljivost i verujem da je Laguna izdavačka kuća koja će mi tako nešto obezbediti.

*Tekst prenosimo iz prijateljskih BH Dana

26.12.13

Naš trag, br.3/4 2013.

Iznenadjenje kao pojmovna odrednica samo po sebi ne sadrži ni pozitivne ni negativne konotacije. Kada je negativno, ono postaje razočaranje, pozitivno prerasta u radost, a samo iznenadjenje, ako u potpunosti ogolimo taj pojam, ne mora uopšte da izazove prateću emociju već ostvaruje samo nivo iznenadjenja prema kome se ne može precizno odrediti. Vladimir Arsnijević je pisac koji je srpskoj književnosti priredio najveće moguće iznenadjenje dobivši Ninovu nagradu za roman prvenac, a da pre toga niko za njega nije ni čuo. Potom su usledila druga „iznenadjenja“ - relativno slab roman Andjela, odlazak iz zemlje, pa povratak iz Meksika sa istoimenim ratnim dnevnikom koji se zapravo odnosio na iskustva bombardovanja Srbije i upoznavanja jednog albanskog pisca, izbeglice sa Kosova. Za mnoge je tada bilo iznenadjenje čitati o iskustvima „druge strane“. Potom sledi još jedno iznenadjenje, zaokret iz književnih voda u, istina, slične tokove, objavljivanjem grafičke novele Išmail u saradnji sa Aleksandrom Zografom. Dvadeset godina po objavljivanju prvog romana i krivudanja po medjusobno srodnim putanjama, Arsenijević se ipak vraća književnosti u užem smislu i to iznenadjujuće uspešno, romanom Predator. Roman je iznenadjenje ne samo po temi kanibalizma koja ima izvesne metaforičke kapacitete, već i po skoku u dalj koji je Arsnijević napravio po pitanju sopstvenih književnih dometa. Iako tendenciozno napisan da se dopadne svima kojih bi se možda mogle (ili ne?) ticati priče od Kosova do Kurdistana, od Amerike do Danske, ovaj roman-rizom u kome ima od svih (belo)svetskih i domaćih problema po malo, pokazao je da Arsenijević ipak ima i dara i stila u meri i dahu dužem od samo jednog romana i da je veština književnog oblikovanja nadmašila početnu pretencioznost. Već naredna zbirka priča, Minut, odvela je Arsenijevića ponovo u jednu vrstu iznenadjujućeg spoja eksperimenta i već vidjenog. Knjiga je zamišljena eksperimentalno u najmanje dva aspekta, na planu vizuelnog i tekstualnog. Na semantičkom planu vizuelno se prepliće sa tekstom kao u grafičkoj noveli, tako da prateće ilustracije gotovo da dominiraju nad tekstom, ukazujući na to da im treba dati značenjski kontekst. Eksperiment se ogleda i na planu komplikovane kompozicije, konstruisane tako da čitaocu predoči iskustvo stapanja vremenskih zona u jednu - Ultra kratki narativi o prelomnim minutima odabranih sudbina na različitim meridijanima u odredjenom smislu se ipak čitaju kao nastavak, ili replika Predatora, iako su se u Minutu pojavili u nešto zaoštrenijoj formi kondenzovanja tematskog korpusa žarišnih, neuralgičnih tačaka svetskih i ljudskih problema.
Ovaj veoma skraćen pregled Arsenijevićevog rada ukazuje na to da, ako se neko vezivno tkivo moglo pronaći u Arsenijevićevoj prozi, onda je to latentna potreba za izvesnom dozom angažovanosti i ukazivanja na brojna društvena, politička i humanistička iskliznuća. Možda se tako nešto želelo i sa novom romanom, Let, jer se odigrava u vremenu blagostanja izmedju dva svetska rata, a to je vreme u kome se kriju začeci uspona fašizma i strahota koje će uslediti tokom Drugog svetskog rata.
Arsenijević ne propušta da ove činjenice provuče kroz roman pominjući na par mesta nacionalizam i netrpeljivost, izbegličke muke, a u jednom poglavlju i opisujući posredno lik lekara, intelektualaca koji se zanosi Hitlerovim usponom. Medjutim, sporadičnost informacija o društveno-političom kontekstu opisivanog vremena, ukazuje na to da autor po prvi put u svojoj spisateljskoj karijeri nije ni želeo da akcenat stavi na „teške“ teme kojima se bavio u prethodnim knjigama. Ljubavna priča koja se odvija u jednom od predratnih kulturno naprednih centara, tadašnjem Bečkereku (Zrenjaninu), izmedju mladog pilota (kako bi to rekla Mir Jam „vazduhoplovnog avijatičara“) i izvesne Katarine, otresite, napredne mlade žene, zapravo predstavlja Arsenijevićev izlet u žanrovski roman. Nakon čitanja, teško je bilo otrgnuti se utisku da pominjanje poznate spisateljice u prethodnoj rečenici ipak nije bilo bezrazložno.
I tu ponovo dolazimo do faktora iznenadjenja. Odluka da se pisac poigra sa elementima žanra sama po sebi ne mora biti negativna odrednica za jedno delo, kao što ni apriorna angažovanost i „ozbiljne“ teme nisu automatska kvalifikacija za književni vrh. Namera da se opiše duh epohe kroz uspon kulture i umetnosti u predratnoj Jugoslaviji kroz likove Todora Manojlovića (autentične ličnosti, najpoznatijeg zrenjaninskog medjuratnog pisca i poznatog nadrealiste) i fikcijom stvorenog lika mladog strip-crtača, Petra Buhe, Katarininog mladjeg brata, te likove drugih intelektualaca i progresivnih ljudi onog vremena medju kojima bi trebalo da se nadje i glavni junak, avijatičar, mogla je rezultovati delom kakva se samo retko javljaju u domaćoj književnosti: gradjanskim romanom iz epohe.
Glavni lik koji gine već na prvim stranicama romana zadaje velike kompozicione probleme autoru jer se iz daljeg pripovedanja gubi tenzija saspensa („šta je dalje bilo“) što bi se moglo opravdati na dva načina: ili da je ceo roman bio koncipiran tako da podrži tragičnost mladićevog života te da njegova (u romanu potpuno besmislena) smrt, u inverziji postane vrhunac romansknog i sudbinskog toka, ili se ceo kompozicioni problem saspensa mogao zameniti nekom drugom temom sa više potencijala. I odista, jačina nekoliko tragičkih motiva koje je Arsenijević, sa dobrim osećanjem za književno intrigantne teme, započinjao, mogli su višestruko prevladati zadatu ljubavnu, inače, ni po čemu izuzetnu priču. Ne treba ni pominjati da je i sama ljubavna storija mogla biti dovoljno snažna za valjan roman da je opisana ili kao upečatljiva sudbinska ljubav, ili da je drugačijom kompozicijom romana smrt glavnog lika u mladosti, kada tek ulazi u brak i otpočinje karijeru postavljena kao kulminacija romana, ili makar da je sama smrt opisana kao tragičan, a ne karikaturalan dogadjaj gde mamurni mladić gubi kontrolu nad avionom zbog pucanja bubuljice na vratu.
Kao prva u hronološkom čitanju romana otvorila se ozbiljna tema koja nije valjano iskorišćena, a mogla je to biti jer se u osnovi naslućivao edipov motiv baziran na sukobu izmedju oca, uglednog lekara i bludog sina, avanturiste, budućeg avijatičara. Arsenijević je insistirao na nepoverenju oca u sina i to od njegovog najranijeg detinjstva, a da nije ukazao na uzroke ovog nepoverenja. Ne zna se da li je ono bilo izazvano preterano strogim i čvrstim karakterom oca, ili nekim njegovim neobjašnjivim hirom, da li je posledica dečakovog temperamenta, očeve jake (bolesne?) ljubavi prema kćerima, ili pak neshvatanja provincijalne i patrijarhalne sredine čija je otac paradigma. Sinovljevo, pak, izrastanje u bonvivana i zavodnika, moglo je biti posledica očevog odbacivanja, ali i prirode samog junaka, o čemu takodje nije bilo reči u romanu. Navodeći od svega po malo, Arsenijević kao da podrazumeva da će se neke započete teme objasniti i utemeljiti same od sebe. Takav pristup se potom ponavlja i na svakom sledećem pokrenutom narativnom toku – ljubavnoj priči, deskripciji palanačke sredine, analizi društveno-istorijskog konteksta.
Iz tako nejasno postavljene narativno-idejne platforme, kao (bezrazložno) dominantna izrasta ljubavna priča bez imalo intrige, zapleta, peripetije ili dramatičnosti bilo koje vrste. Dvoje mladih se sreću, zaljubljuju se zato što su oboje lepi, inteligentni i otresiti te se lako prepoznaju po sličnosti. Njegova smrt prekida ovu romansu, njenu patnju gotovo da i ne pratimo, a tu je i kraj romana?! Izvesno je da su i samom piscu interesantnije neke druge teme u romanu, ali sa svešću da ga je od početka smestio u žanr melodrame, Arsenijević i o tim temama progovara suspregnuto, sve vreme sam sebe sputavajući u okovima žanra koji ne poznaje dovoljno i kome nije sklon uprkos tome što ga je svojevoljno odabrao.
U pokušaju da se ocrta duh epohe, intelektualci kao i prodor savremenih tendencija u umetnost (strip, nadrealizam) bivaju pomenuti sa očiglednom namerom da im se da veći značaj i da romaneskno tkivo postene gušće, ali oni suštinski prolaze neprimećeni. Tako je paradigmatičan slučaj jednog od naših najznačajnijih medjuratnih književnika, Todora Manojlovića (bez sumnje najvećeg sina medjuratnog Bečkereka), čiji lik, sveden isključivo na isečke iz privatnog života, bez pominjanja njegovog rada i ideja, ostaje plošan i ni po čemu ne odudara od bilo kog sentimentalnog provincijskog staričića. I proboj stripa kao umetnosti ostaje samo usputno pomenut, sveden na skromne opise jednog kaiša stripa Dogodovština Mate i Bate koje crta Katarinin brat blizanac, Petar Buha, sanjajući o tome da jednoga dana postane veliki strip-crtač.
Arsenijević je još uvek najbolji kada se lati angažovanosti, te su opisi nacizmom zadojenog lekara i njegove žene što samo u skaldu sa vremenom sledi supruga bez sopstenog stava, možda najbolji delovi romana koji poseduju i prenose emociju i uzbudjenje, strah i užas nadolazećeg doba. Nažalost, i ti delovi romana ostaju samo usput spomenuti, tako da nakon čitanja celine dominira utisak da je mnogo tema i motiva pokrenuto, previše je likova uvedeno, a sve u cilju ocrtavanja šire društvene slike epohe medjuratne Srbije sagledane kroz vizuru melodrame, ali je sva ta nadogradnja ostala nedorečena i nefunkcionalna u tkivu romana, dok je sama osnova, melodramska ljubav i sentiment, dakle ono što je trebalo da sačinjava sam temelj, iznenadjujuće, ostala kao najmanje ubedljiv segment romana.

Jasmina Vrbavac

19.07.13 Večernje novosti

KADA se pojavio devedesetih godina prošlog veka, i napravio vrlo lep uzlet sa mnogo uspeha, čak i sa internacionalnom književnom karijerom, Vladimir Arsenijević je hteo da kaže ono najvažnije i najteže o svome vremenu. Snaga njegovog htenja vodila ga je do zamisli jedne veće celine koju je nazvao Kloaka maksima. Takvo ime govori kakvo je to bilo viđenje vremena raspada, zločina i očajanja, a pre svega jedne propale politike čije posledice još uvek trpimo i pitanje je da li ćemo se ikada stvarno osloboditi. Uprkos NIN-ovoj nagradi za roman "U potpalublju" sa kojom je sve počelo, projekat se "zaglavio", najviše zato što je ugao gledanja bio suviše uzan a pragmatički i kontaktni opis nije dobijao na težini u viziji sveta, razloga i uzroka, jednom rečju u metafizičkoj i metaforičkoj dubini. Po tome liči na sudbinu nastavaka Mihailovićevih "Čizmaša", a ne liči na takođe nedovršene višetomne projekte Crnjanskog i Pekića.
Narednu deceniju Arsenijević je otkrivao svet i vratio se iz njega sa jednim od najčudnijih tematskih okvira koji koliko god bio stran našoj književnoj tradiciji svedoči o proširenju polja istraživanja, a to je dobro. Mešavina trilerske groznice, raskola identiteta i sloma strasti u užasu, pa čak i nastojanje da se pred izazovom svoga vremena otkrije slika dovoljno upečatljiva da prenese ključno saznanje o tom svetu i konfliktu, ostao je apartan u kanibalskom romanu "Predator". Ali i taj roman u sebi nosi htenje, a to je, dakle, dobro.
Sada Arsenijević pripoveda vešto menjajući tokove romana, jednu na obodu avijatičarsku, iznutra društvenu priču u predvečerje Drugog svetskog rata pa je pad našeg mladog pilota mogao da deluje kao kobni nagoveštaj. Ali taj pad u mamurluku i pucanju gnojnog čira na vratu - bez obzira na lep trud da se da jedna šira slika i dočara jedna epoha, u toj slici onda i susret sa novim kulturnim izazovima kakvi su film i strip, ili velikim figurama, kakva je mogao biti Todor Manojlović - pad za koji je teško otkriti može li imati pravi simbolički potencijal, nije dovoljno ubedljiv ni u opisu ni u svemu što mu prethodi. Dobro je što se roman ne zove Pad, premda bi to možda nauštrb dekorativnog širenja priče nateralo pisca da se zamisli nad onim pitanjem koje u njegovim zrelim godinama ostaje poslednja prepreka koju treba da prekorači: čemu sve to? Od tog odgovora zavisi književna sudbina Vladimira Arsenijevića, autora kome stvari idu od ruke, koji je bio veoma uspešan u izdavaštvu - pokrenuto je "Rende" - i promociji književnosti - u "Krokodilu", pa i u multimedijalnim eksperimentima.
Uz poneku sitnu omašku Arsenijević lepo i razložno pripoveda, uvodi likove i menja narativne tokove, širi i sužava ugao gledanja i pokušava da približi aktere, dograđuje njihove karaktere, malo manje uspešno oblikuje napetosti kojih bi između njih trebalo da bude i teže čitaoca vezuje za svoje likove. Jednom rečju, tehnički i zanatski uglavnom je sve na svome mestu, tema je izazovna a čak se povremeno dodaje i jedan širi kulturološki aspekt uz ono o čemu se pripoveda, dakle to je knjiga koja se može sasvim lepo čitati. Pa ipak, nedostaje proboj imaginacije koja bi čitaoca strasno uvukla za priču i pripovedanje, jedan utisak dubine koji velika književnost proizvodi. Za ovu književnu solidnost može se sa razumevanjem i naklonošću reći da je dobra, ali ne i mnogo više od toga.

15.06.13 e-novine.com

Veličina jednog pisca/spisateljice može se meriti i po njegovoj/njenoj sposobnosti da se promeni. Nekad je dovoljno promeniti perspektivu, nekada je važno posegnuti za istorijskom temom, možda iskoristiti prednosti forme i/ili žanra. Povremeno promena može da bude potpuni promašaj, da odvede u neželjenom pravcu kako sa strane recepcije, tako i sa strane produkcije, odnosno da se promeni žrtvuju dosegnute zanatske i estetske visine zarad privida uspeha kod publike koji je uvek varljiv i odista skroman, bar kad je u pitanju naš region koji pokriva ukupnu čitalačku publiku od ne više od 100.000 ljudi, koja se potom deli na one koji vole krimiće, ljubiće, istoriografiju raznih sorti, teorije zavere, politička štiva, a poneko i književnost kao takvu, čistu, nerafiniranu, hladno ceđenu, ekstra devičansku takorekuć. Takva je publika, varljiva i za nju se ne isplati igrati.

Vladimir Arsenijević bez obzira što je"izdao" kad je prešao u Lagunu (koga? kako? izdaja u izdavaštvu?) i što je napisao ljubavni roman koji se odigrava tridesetih godina dvadesetog stoleća i nešto ranije kad se uzme u obzir čitava fabula, nije odigrao za publiku. Neće on zahvaljujući romanu Let izgubiti nijednog dosadašnjeg poklonika svojih romana, a nadam se da će steći mnogo novih, gde kvantifikator, nažalost, treba shvatiti uslovno. A da je radikalno promenio svoj diskurs, bogami jeste.

Arsenijević je od početka svoje karijere romane pisao o stvarima koje su mu neposredno bliske, koje je na neki način sam iskusio. Ma koliko oni bili daleko od proste autobiografije, U potpalublju i Anđela su romani iz Beograda devedesetih u kojem pisac živi. Meksiko je dnevnik koji već po svojoj žanrovskoj odrednici podrazumeva gotovo istovremenost doživljavanja i pisanja (prema ovoj postavci o sinhroniji treba gajiti dozu opreza, ali o tome više neki drugi put). Išmail, grafička novela rađena u saradnji sa Aleksandrom Zografom bavi se opet nečim što jeste autorovo i ilustratorovo lično iskustvo. Predator i Minut su zahtevali najviše istraživanja, ali je ono bilo sinhronijsko, odnosno ticalo se savremenosti u kojoj manje više živimo. Let je pokazao da Arsenijević jednako uverljivo može da se baci u istorijski roman, da epohu predstavi izuzetno upečatljivo, da joj podari trodimenzionalnost koja pleni. Pored istraživanja, kopanja po arhivama i po izvorima iz tog doba, pored izuzetne preciznosti podataka, Arsenijevićevo najvažnije dostignuće je gotovo doslovna re-kreacija jezika onog doba i u velikoj meri i ondašnjeg senzibiliteta. Da bi ovo postigao, on je pripovedačku perspektivu do maksimuma približio vremenu o kojem se pripoveda. Pored ovog veoma bliskog ugla posmatranja koji uporno i veoma uspešno uspeva da sakrije činjenicu da postoji podrazumevani autor koji svoj tekst piše u dvadeset prvom veku, Arsenijević se u romanu veoma često koristi i tehnikom doživljenog govora, odnosno slobodnog neupravnog govora u kojem se u istoj rečenici koristi kombinacija perspektiva naratora i lika. Ova vema sugestivna pripovedačka tehnika omogućila mu je da neprekidno bude uz svoje likove, a da se čitaocima čini da svet posmatraju njihovim očima, ali nisu u niihovoj glavi i ne upadaju u zbrku koju često ume da izazove tok svesti.

Dramaturški roman je komponovan ciklično, poput talasa koje izaziva kamen koji padne u vodu. Postoji centralni događaj od kojeg kreće da se odmotava priča i da se grana u nekoliko pravaca, mahom dodirujući centralne likove Pavla i Katarinu i njihove porodice kao i Todora Manojlovića, jednog od najznačajnijih pesnika, dramatičara i teoretičara modernizma u Srbiji i Jugoslaviji, ali i čitavom regionu od Italije, preko Austrije, Nemačke, Mađarske, pa sve do Rumunije. Ako negde roman na momente pada, onda je to začudo njegova kratkoća. Naime, neke od epizoda su, čini se, naglo prekinute, druge dovedene do svog vrhunca, a onda ostavljene bez razrešenja. Jasno je da bi ispunjavanje ovakvih čitalačkih očekivanja neminovno odvelo roman u serijalizaciju i odmah zatim u kič, ali ljudski um je čudo, on traži zaokruženost i završenost koju mu je autor Leta uskratio.

Ljubav je svakako glavna tema romana i, kako reče, Žižek govoreći na poslednjem Subversive festivalu u njoj leži potencijalno velika opasnost po neoliberalni i konzumeristički model kasnog kapitalističkog društva u kojem živimo. Međutim, njena snaga nije samo u tome, ona iskupljuje, ona leči, ona čini jačim, ali i slabijim, ona je prosto glavni motor koji pokreće protagoniste romana i oni su pravi ovisnici o njoj. Na koncu, oni samo to imaju. I Pavle i Katarina su izopštenici iz sopstvenih porodica, oni su iz njih prognani jer ne trpe nametanje stega, a ljubav koju osećaju jedno prema drugom predstavlja potpunu slobodu. Ona je takva i u fizičkom i u duhovnom smislu. Verovatno je zato i osuđena na nestanak, na nasilni završetak.

Ono zbog čega je ovaj roman meni posebno značajan jeste njegovo bavljenje Velikim Bečkerekom, Petrovgradom ili Zrenjaninom, kako vam drago. Tekst predstavlja jednu baladu o boljoj prošlosti grada u kojem živim i koji je kao i mnogi gradovi ove zemlje u urbanističkom pogledu gotovo sistemski razaran od svake vlasti. Let ga opisuje u njegovo najbolje doba, u jeku zrelosti koja je prekinuta još jednim u nizu ratova u dvadesetom veku. Često je potrebno da naiđe neko sa strane da bi vam rekao nešto novo i zanimljivo o istoriji mesta u kojem provodite svoje zemaljske dane. Lepo je kad je to novo pritom u korist grada, a ne na njegovu štetu, iako je autor u priličnoj meri nemilosrdan prema ipak dominantnom palanačkom mentalitetu.

Očekujući ovaj roman sa nestrpljenjem, imao sam potpuno drugačije ideje kako će izgledati. Mislio sam da će biti više u Arsenijevićevom stilu. Ipak, moje iznenađenje je više nego prijatno. Ono je možda čak i nedopustivo sentimentalno, međutim uveren sam da će mi i ostali čitaoci dati za pravo. Radi se o romanu koji je u velikoj meri uspeo da odoli iskušenjima koja su mu se našla na putu, da ih, štaviše, pretvori u svoje prednosti i da time zavredi sve pohvale.

Vladimir Arsenić