Išmail

Zabranjene reči
Oči moje keve su plave. Valjda. Mislim da jesu. U redu ponekad su i zelene.
To zavisi od svetla - kaže ona skromno.
(Ja svejedno znam da se keva puva.)
Al kad stvarno popizdi i kad me pogleda besno oči joj postanu sive.
To je oduvek bilo tako.
(I ne samo to.)
Keva mi uvek zabranjuje da govorim neke reči. Ne da mi da je zovem KEVA. Nikad. To joj ide na nerve.
Ne da mi ni da kažem JEBOTE.
Ni SRANJE...

22.07.06

Suočavamo se i sa svojevrsnim kulturnim vakuumom koji su preživele istočnoevropske zemlje tokom 90-ih godina, mnogo više energije i novca odlazi na uvezene kuturne sadržaje, kao i s vakuumom u našoj motivaciji za stvaranje, o čemu to da pišemo, kakvo je društvo u kome živimo...

Vladimir Arsenijević rođen je 1965.godine u Puli. Za svoj prvi roman „U potpalublju“dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine i njome je postao najmlađi laureat u njenoj istoriji. Roman je doživio više od 20 izdanja širom svijeta. „Anđela“, Arsenijevićev drugi roman kao i drugi u planiranoj tetrologiji „Cloaca Madžima“ objavljen je 1997.godine. Njegova treća knjiga pod nazivom „Meksiko“ objavljena je 2000. godine. Ilustrovana novela „Išmail“ iz 2004. nastala je u saradnji sa strip crtačem Aleksandrom Zografom. Arsenijević živi u Beogradu i glavni je urednik izdavačke kuće „Rende“.

*Izdavačka kuća „Rende“ njeguje radikalni izdavački program. Kojim kriterijumima ste se rukovodili prilikom formiranja edicija?
- U periodu kada smo osnovali izdavačku kuću, imali smo ideju da ponudimo jedan izdavački plan koji bi bio radikalno drugačiji od onog kako se to inače radi kod nas. Ovdje se izdavači bave „miješanom salatom“, malo je dostojanstva, a kamoli odgovornosti u odnosu prema poslu, u izboru naslova i pravljenju izdavačkog plana. Mi smo se trudili da budemo dosljedni sami sebi, ako ništa drugo, da objavljujemo ono što i sami volimo kao čitaoci, ali i da kroz izdavaštvo formiramo jasnu političku svijest koju ne bismo dalje promovisali objavljivanjem političke ili politikantske literature već visokokvalitetnih književnih djela, od onih potpuno savremenih, do nekih koje smatramo za klasike i to tako da ona budu ravnopravno intonirana u našoj osnovnoj ideji. Uvijek nam je bio interesantan kontekst različitih subkultura i kontrakultura, od evropske avangarde do pank–roka, ili nove elektronske muzike. Nama je ime kao što je Rende, dakle jedna obična kuhinjska stvar, ali koja vrlo efektno dekonstruiše šta god čovjek da propusti kroz nju, bilo mnogo prikladnije od nekih drugih, pompeznijih imena.

*Učestvovali ste u radu na jednoj od najuspješnijih knjiga „Leksikon YU mitologije“, koja govori o popularnoj kulturi bivše Jugoslavije. Kako je nastajala sama knjiga i kako tumačite njen uspjeh?
- Knjiga je nastajala od samog kraja 80-ih godina, prije nego što se Jugoslavija raspala i ona je, u toku svog nastajanja, prošla kroz mnoge ruke i utoliko je, zaista, kolektivno djelo. Bilo bi vrlo nefer da je bilo ko potpisuje ili smatra svojom. Ona osnovna zamisao, inicijalna kapisla, došla je od Dubravke Ugrešić i Dejana Kršića, s namjerom da se prosto sakupi ono što predstavlja popularnu kulturu naše prošlosti. U to vrijeme nismo čak ni nazirali raspad zemlje, onda se, s raspadom Jugoslavije i ratovima koji su uslijedili, i cijela ta ideja raspala. Dubravka Ugrešić je otišla u Amsterdam i tamo je sredinom 90-ih sa svojim studentima počela da radi jednu vrstu igre, predavanja na temu sakupljanja elemenata koji čine Leksikon YU mitologije. Zagrebački „Arkzin“ koji je vodio Dejan Kršić u to vrijeme je postavio prvi internet Sajt, mi smo se tada uključili i počeli da „vučemo ljude za rukav“ sa ove strane i da pokušavamo da intenziviramo sakupljanje materijala. Krajem 90-ih Sajt je obnovljen i donekle modernizovan i cijela stvar je već bila nešto vidljivija na internetu. Ljudi su se javljali sa svojim prilozima apsolutno iz čitavog svijeta i sa područja čitave bivše Jugoslavije, podstaknuti jednom idejom koja se činila zabavnom i plemenitom u isto vrijeme. Bilo je moguće slobodno i s uzajamnim zadovoljstvom komunicirati koristeći elemente koji nikoga ne bole, apsolutno nikoga, bez obzira kako je i gdje je proveo te grozne 90-te, jer mi tu razgovaramo o čokoladicama, filmovima, mjestima gdje smo ljetovali, modnim markama i reklamama, a ne o ideologijama, ustašama, četnicima, partizanima i tako dalje. Bez obzira što su neki ljudi tvrdili da je Leksikon neodgovoran, mi smo uvijek mislili, pa dobro: pop je neodgovoran po definiciji, i sasvim je u redu za jednu pop knjigu da bude u određenom smislu neodgovorna. Treba naravno diskutovati, takođe, i o istorijskom aspektu čitave stvari, ali to, naprosto, treba raditi negdje drugdje. Mi iz izdavačke kuće Rende sebe smatramo jednim dijelom tog ogromnog projekta, preuzeli smo na sebe i obavezu da cijelu stvar nekako instrumentalizujemo, oblikujemo, uredimo i pretvorimo u knjigu, distribuiramo i ponudimo čitaocima, to smo učinili zajedno sa zagrebačkim izdavačem „Postscriptum“ i utoliko knjiga može da se nađe na prostoru čitave Jugoslavije. Mislim da je ovo prva knjiga, nakon osamostaljivanja Slovenije, koja je pisana dominantno na bivšem srpskohrvatskom jeziku (jer tu su zastupljene sve njegove varijante koje danas smatramo zasebnim jezicima), a da je ušla na liste u Sloveniji što govori o njenoj visokoj komunikativnosti. Ona može da se posmatra kao nostalgični osvrst i sentimentalno putovanje na neko vrijeme koje je gotovo, ali mislim da pored toga predstavlja dragocjenu kolekciju sjećanja na mnoge stvari koje čine svakodnevni život jednog, sada već bivšeg doba pa bi kao takva trebalo da vrši sjajnu ulogu u nekoj budućnosti za generacije koje nemaju direktno sjećanje na period koji je njome pokriven.

*Da li i dalje smatrate da je književnost u Srbiji mrtva od sredine 90-ih, da se ne proizvode novi pisci, i zbog čega je tako?
- Mi raspolažemo srazmjerno malim jezičkim prostorom, koji nam opet, spram sadašnjih vidika, djeluje veliki. Ukoliko bi se nekim čudom objedinio kulturni prostor Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, dobili biste gusto tržište od nekih možda čak i 20 miliona ljudi koji pričaju jednim istim jezikom na vrlo kompaktnom prostoru, a ovako podijeljeno i fragmetarizovano je, naprosto, smiješno. Ja dopuštam da postoje veoma žive književne scene u nekim malim zemljama, ali naša zemlja, posebno pri tom mislim na Srbiju, naprosto nije jedna od njih. Prostor je vrlo zagušljiv, postoji puno razloga za pogubno samozadovoljstvo, infrastrukturno su stvari vrlo nerazvijene i zaostale. Suočavamo se s dubokim siromaštvom potencijalne književne publike i velikim cinizmom javnosti uopšte koja više i ne osjeća da je potrebno imati knjigu- zašto bismo čitali. Na kraju, mnogo tih heroja javnosti tvrde isto, ako pitate sve te ljude čije se mišljenje u našoj zemlji smatra najbitnijim, sportiste ili turbo-folk pjevačice ili sve te rascerene političare, da vam navedu koju knjigu, teško da će uopšte biti u stanju da se dosjete ijednog naslova. Kod mnogih postoji i element tvrde racionalnosti. Treba, naime, platiti sve svoje račune i prvo što ćete skinuti s liste jeste knjiga koju ste možda planirali da kupite. Suočavamo se i sa svojevrsnim kulturnim vakuumom koji su preživjele istočnoevropske zemlje tokom 90-ih godina. Mnogo više energije i novca odlazi na uvezene kuturne sadržaje, kao i s vakuumom u našoj motivaciji za stvaranje, o čemu to da pišemo, kakvo je društvo u kome živimo, preovlađuju raznorazni sivi tonovi, mi nemamo više onu crno-bijelu sliku iz 90-ih gdje su na jednoj strani apsolutno zli, a na drugoj strani navodno dobri. Generalno smo izgubili kontakt s onim što je najsavremenije u književnosti, izgubili smo i jasan kontakt sa stvarnošću, ne ulažemo dovoljno energije da razvijemo kontakt sa našim neposrednim okruženjem, pa da eventualno odatle dobijemo neke pozitivne impulse. Književnost u Hrvatskoj je u mnogo boljem stanju nego u Srbiji, u Bosni postoji jedan broj fantastičnih imena koji imaju ozbiljne rezultate čak na svjetskom nivou. Međutim, mi to ne znamo. Nas to ne interesuje dovoljno. Da li da pominjem našu katastrofalnu, zaostalu književnu kritiku, nepostojanje bilo kakvog medija koji bi na bilo koji način promovisao književnost i izdavaštvo, grozni monopolizam i politikanstvo u izdavaštvu, nametanje vrlo niskih vrijednosti? Kraja nema razlozima zašto naša književnost ne postoji.

Ja nijesam bio ugrožen kao pisac, nego kao osoba

*Na poziv Međunarodnog parlamenta pisaca sa sjedištem u Strazburu, čiji su osnivači bili ljudi poput Grasa, Ruždija, Saramaga, proveli ste godinu dana u Meksiku. O kakavoj je asocijaciji riječ, i kako je došlo do toga da upravo Vi budete izabrani kao pisac sa ovog područja?
- Međunarodni parlament pisaca je evropska asocijacija koja se bavi zaštitom prava pisaca, a budući da su na evropskom prostoru ta prava manje- više regulisana, ima čak i nečeg pomalo apsurdnog u njihovom postojanju. Time oni traže svoj smisao mimo evropskog konteksta, u nekim subevropskim ili neevropskim zemljama gdje su politička ili uopšte ljudska prava pisaca izuzetno narušena, kakva je možda stvar u Turskoj ili u Alžiru, ili ste vi kao pisac ili osoba jednostavno ugroženi, kakva je stvar bila tokom ratova u Sijera Leoneu ili u bivšoj Jugoslaviji, gdje vas niko možda lično ne proganja konkretno kao pisca koji je ustao protiv sistema, ali ste onemogućeni da djelujete samom činjenicom da radite u izuzetno lošim okolnostima. U Meksiko sam otišao pred sam kraj kampanje bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO-a, početkom ljeta 1999.godine. Međunarodni parlament pisaca ima projekat koji se zove "Asylum cities" ili „Gradovi utočišta“ gdje pozivaju pisce iz raznih takvih područja. To je izuzetno plemenita ideja, međutim, činjenica je da je Međunarodni parlament pisaca prilično nemoćan da pisca, koga bi bilo koji režim stavio u zatvor, odatle izvuče, ili da istinski pomogne nekome kome je život ugrožen. Međutim, s druge strane, oni su spremni da vam pruže popriličnu infrastrukturnu podršku ako sami uspijete da izvučete živu glavu, pa je tako moj prijatelj Yevdet Bajraj, sjajan kosovski pjesnik, koji je bio u Meksiku kada i ja, i koji je još uvijek tamo, zahvaljujući pomoći ljudi iz Međunarodnog parlamenta pisaca, nakon perioda provedenog na stipendiji, regulisao papire i ostao da živi u Meksiko Sitiju sa svojom porodicom. On sada predaje na UNAM-u, najvećem meksičkom Univerzitetu. Svakako, Međunarodni parlament pisaca čini mnogo toga dobrog, međutim, ja sam osjećao i jednu vrstu tihog pritiska, da čovjek mora neprestano da dokazuje sopstveno disidenstvo. Pa sad, ako niste baš Solženjicin – a malo je danas, na svu sreću, Solženjicina - to može lako da vam se obije o glavu. Ima nečeg dubokog morbidnog, čini se, u toj potrebi da se udomi pisac koji dolazi direktno iz koncentracionog logora, a još više u razočaranju kad se shvati da on nije baš iz logora stigao. Ja sam, naime, uvijek tvrdio da nijesam u toj Miloševićevoj Srbiji, groznoj kakva je bila, bio ugrožen kao pisac, nego kao osoba, i to u onoj mjeri u kojoj je bilo koji njen građanin bio ugrožen. U Meksiku su pojedini lokalni literati na mene ispaljivali „strelice“ – po njima, ja nisam dovoljno patio.

Nataša Radović

21.08.05

Nova knjiga “Išmail” Vladimira Arsenijevića ilustrovana je crtežima poznatog strip crtača Aleksandra Zografa. Knjiga je nastala u interaktivnoj komunikaciji kojoj su se priključili Borivoj Radaković i Svebor Miyić. Radnja “Išmaila” se dešava oko parastosa istoimenog junaka, koji se ubio bacivši se sa kokoškom pod voz. Pripovijedač je njegov sestrić, petnaestogodišnji dječak. “Išmail” je objavio “Rende”, a ova knjiga će biti predstavljena u okviru Podgoričkog kulturnog ljeta. Arsenijević je najavio interesantnu promociju, praćenu slajdojvima iz knjige i dva kratka filma.

*»Išmail« je nastao iz crteža?
-Išmail je nastao kao saradnja Aleksandra Zografa i mene. Aleksandar Zograf je naš najistaknutiji strip crtač u zemlji a definitivno i u inostranstvu, zastupljen je na internacionalnoj sceni. Mi se znamo od ranog djetinjstva, zapravo od tinejyerskih dana obojica smo bili dio one pank scene s kraja sedamdesetih godina, s tim što sam ja tada svirao u bendu »Urbana gerila«, a on je tada radio prvi fanzin u nas koji se zvao »Kreten«. Kasnije je Zograf evoluirao u strip crtača, ja u pisca i 25 godina nakon početka našeg poznanstva mi smo se našli i odlučili da radimo nešto zajedno. Stvar je krenula od francuskog izdavača koji je naručio ovaj projekat. Riječ je o malom izdavaču iz Marseja koji ima ediciju »Black is beautiful« gdje se angažuju crtač i pisac i od njih se traže da ostvare jedan vid saradnje. U tom smislu da crtač nacrta nešto što će poslužiti kao inspiracija piscu, a da poslije na osnovu teksta koji je nastao nadahnut crtežom, crtač opet docrta ostatak ilustracija. Tako da se stvori jedan zatvoren krug, interesantna razmjena između dvojice ljudi. Mi smo odlučili da se odazovemo pozivu izdavača, to nam se učinilo intersantno i zabavno. I Zograf je nacrtao taj inicijalni crtež i ja sam nad njim mozgao nekoliko mjeseci prije nego što je priča krenula da teče. Nekih godinu dana sam pisao tekst, potom sam ga vratio Zografu, on je docrtao ilustracije i tako je nastala knjiga »Išmail«.

*Borivoj Radaković je pisao lik Drageca, železničara iz Zagorja. Kroz taj lik vidi se i vas eksperiment sa jezikom?
-Jeste. Ja sam shvatio kada sam počeo da radim tu priču da je ona sva u jeziku. Pripovijedač je petnaestogodišnji dječak, 1979. godine. Taj dječak je otkrio pank, međutim i dalje živi u lagodnom okruženju srednje klase tog poznog Titovog doba. On priča kombinacijom uličnog tvrdog govora sa puno slenga, sa puno pežorativne leksike. Sa druge strane, njegova majka govori novim govorom samoupravnog socijalističkog doba, a njegove dvije baba- tetke pripadaju takozvanoj predratnoj generaciji beogradskih frajli definisane su tim predratnim govorom. To je interesantno šarenilo najrazličitijih urbanih dijalekata u koji upada i zagorski jezik. Mislim da to čini čitavu stvar vrlo interesantnom. Borivoj Radaković je majstor hrvatskog jezika, on je jedan od najvećih stilista čini mi se u hrvatskoj književnosti i sa zaista posebnim darom za taj zagorski dijalekat, ili zagorski jezik, kako neki zovu tu kajkavštinu. Ja sam shvatio da želim da uvedem lik tog Zagorca, i automatski sam pomislio na mogućnost da uvedem Borivoja Radakovića i da pored te saradnje koju smo Zograf i ja uspostavili uspostavimo još neku saradnju. Jer, to je ono što je meni postalo interesantno u procesu stvaranja ove knjige. Naime, činjenica je da je proces rada u književnosti izuzetno usamljenički. Na izvjestan način to jeste dobro, ali kada čovjek radi to dugi niz godina to onda postaje opterećenje.Vi naprosto morate da se izolujete u sobu, isključite TV, muziku, da istjerate djecu, mačke, pa da sjednete da pišete. Ovo je bila sjajna prilika da se knjiga stvara u komunikaciji, u intenzivnoj saradnji. Borivoj Radaković i ja smo fantastično funkcionisali, ja sam uveo lik Drageca Bonfleka i pokazao sam Radakoviću dio knjige koji je do tada bio napisan i zamolio sam ga da uradi predložak koji bih ja kasnije mogao slobodno da sjeckam, ukrajam, uklapam u ostatak teksta. On je to uradio i mi smo potom mejlovima imali vrlo intenzivnu komunikaciju, jedno pet, šest mjeseci. Ja ne kažem da je to neophodno u književnosti, ali mi smo se zaista veoma dobro zabavljali. Često knjige koje nastaju u mukama ispadnu vrlo dobre, ali ovo je knjiga koja je nastala kroz laku i otvorenu saradnju.

*Ova knjiga se može čitati i kao omaž sedamdesetim godinama, neoavangardi, početku panka, zar ne?
-Ona to jednim velikim svojim dijelom i jeste. Moji intimni ralozi za sve to su dvojaki. Bilo je to doba kada smo se Zograf i ja upoznali, sa druge strane ja sam osjetio strahovit napor svojim položajem u srpskoj književnosti. Ja sam se pojavio polovinom devedesetih u književnosti sa knjigom »U potpalublju« koja je intenzivno govorila o tim devedesetim, kasnije je to bila knjiga »Anđela«, ona je još intenzivnije govorila o tom dobu, pa potom »Meksiko« koji je itekako govorio o tom strašnom kraju devedestih godina, o nasilju na Kosovu i bombardovanju Srbije i Crne Gore. Tako da je cijelo moje bavljenje književnošću bilo jedino vezano za te proklete devedesete. Pisac ima zahvalnost prema lošim događajima i strašna iskustva koja nikom nijesu trebala se pretvaraju u dobru književnost. Šteta je što su stvari takve, što imamo takve drame u našim rukama, jer ćemo zaboraviti kako se služi malim sredstvima, kako se piše obična ljudska priča, gdje niko ne gine, gdje ništa ne eksplodira. Onda sam pomislio kako bih ja mogao da napišem nešto tako, odakle da krenem, gdje da se vratim. Bila mi je idealna ta 1979. godina, kada je smještena radnja, to je godina velike suspenzije, veliki vakuum, Titovo vrijeme se primiče kraju, on samo što nije bio umro. Za godinu dana biće sve drugačije, a još se nije dogodilo. Tako da je prisutna neka atmosfera velikog iščekivanja u svemu tome. Takođe, s one druge strane koja se tiče samog pripovedača, 1979. godine to i on kaže, nije bilo ničega što se tiče panka i novog talasa, već 1980. došlo je do velike ekspolozije, kreativne razmjene novotalasne scene koja se odvijala između Beograda, Ljubljane, Zagreba i drugih gradova bivše Jugoslavije. To je bilo vrijeme kada smo živjeli u pauzi, čekajući da se nešto dogodi i onda su stvari naglo počele da se odvijaju i na zvaničnom nivou nakon Titove smrti su one krenule strahovito nadolje; ekonomija se survala, političko vođstvo Jugoslavije ostalo je obezglavljeno i sve je to u konačnom obračunu vodilo ka onom strašnom razrješenju iz devedesetih godina. U drugom smislu sub kultura je postala sjajna nakon 1979. Teško je zamisliti bolje godine u kulturi mladih od početka osamdesetih godina.

*Čini se da je »Išmail« u istoj ravni sa Leksikonom YU mitologije, da li sam u pravu?
-Valjda čovjek kada radi na nečemu toliko dugo, ja sam proveo godine na Leksikonu YU mitologije, jer riječ je o ogromnoj građi, onda nekakav utisak ostaje da visi. Ja se jesam poslužio ne Leksikonom, nego prosto osjećanjem da je pop kultura toga doba nama sada opet postala interesantna. Da ona ima jednu svjetlucavost, da je riječ o vremenu koje je višestruko i neminovno prošlo, da je za nama i da sve stvari kao da vadimo iz nekakvog bunara iz nekog rezervoara prošlosti. Imaju tu vrstu sjaja, koji ne možemo da vratimo. Mi se u toj knjizi pozivamo na Ljupku Dimitrovsku, na Smokija, pominju se nekakvi proizvodi, ali nijesmo bacili akcente na to, već mi se činilo da je mnogo interesantnije ono što priča ima da ispriča, a to je veza između neoavangarde i one fantastične scene koja se pojavila krajem šezdesetih godina i ono što se desilo na polju kulture mladih, panka i novog talasa s kraja sedamdesetih godina. To je jedna od tajnih veza, nešto što nije na samoj površini naše svijesti, ali što je nevjerovatno uticalo na način na koji koncepiramo svijet i način na koji ga tumačimo. To su stvari koje nikada nijesu ušle u jugoslovenski mejnstrim, a opet su izvršile uticaj. Ovo je zapravo priča o tom dubinskom, nevidljivom, tajnom uticaju.

»Išmail« je knjiga o umjetniku i njegovom djelu. Koliko zapravo umjetnik može biti težak svojim bližnjima?
-Ima knjiga tezu koja nije nepoznata, a to je da su često ljudi kojima smo se svi mi inspirisali, koje smatramo vrhom svjetske umjetnosti, bili u svoje vrijeme i najčešće unutar intimnog kruga doživljavani kao ludaci. Ono što je visoka umjetnost za spoljni svijet, često je samo ludilo za porodicu i neposredno okruženje u kome je odrastao. Posebna je stvar sa neoavangardnom scenom u Jugoslaviji. Naime, jugoslovenska ideologija je pedesetih godina raščistila sa socrealizmom, pravcem koji odgovara socijalističkoj ideologiji i dopustila je vrlo intesantan talas modernista na svim planovima i otud nama sjajna djela na polju likovnih umjetnosti, književnosti. Neoavangarda je bila nešto sa čim ta ideologija nije umjela da izađe na kraj. I to je ostalo u ravni sa Išmailom, koji je predstavnik neoavangardne scene i majke predstavnika pravovjerne, mlade generacije ljudi koji su se formirali u samoupravnom socijalizmu. Šta je tu umjetnost, ako iza nje ne ostaje baš ništa, nikakve slike, knjige, pozorišne predstave, filma? Kakve su to akcije? Performansi? Išmailova sestra ne može to da shvati u onoj mjeri u kojoj naše društvo toga doba nije moglo to da shvati. Kada pogledate ko su najveće žrtve među umjetnicima u to vrijeme; svakako ne Dobrica Ćosić, Oskar Davičo ili Miodrag Bulatović, bilo ko uslovno rečeno od tih modernista. Nego su to Lazar Stojanović, filmski reditelj, Makavejev, ljudi iz novosadske grupe »Kod« Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, koji su odležali u zatvoru nekoliko godina i bili izloženi različitim vrstama maltretiranja od strane ondašnje vlasti. Ta mlada umjetnost s kraja šezdesetih, otvrena, sklona izazivanju, podrivanju autoriteta je osjetila šamare sistema koji je poznavao prisilu kao metod. Na isti način Išmail strada u samoj knjizi i odlazi iz zemlje. Dakle, Išmail je fiktivni, ali vrlo realno odslikan mogući predstavnik neoavangardne scene s kraja šezdesetih godina.

Nevidlji, tajni uticaj

*Čini se da je »Išmail« u istoj ravni sa Leksikonom YU mitologije, da li sam u pravu?
-Valjda čovjek kada radi na nečemu toliko dugo, ja sam proveo godine na Leksikonu YU mitologije, jer riječ je o ogromnoj građi, onda nekakav utisak ostaje da visi. Ja se jesam poslužio ne Leksikonom, nego prosto osjećanjem da je pop kultura toga doba nama sada opet postala interesantna. Da ona ima jednu svjetlucavost, da je riječ o vremenu koje je višestruko i neminovno prošlo, da je za nama i da sve stvari kao da vadimo iz nekakvog bunara iz nekog rezervoara prošlosti. Imaju tu vrstu sjaja, koji ne možemo da vratimo. Mi se u toj knjizi pozivamo na Ljupku Dimitrovsku, na Smokija, pominju se nekakvi proizvodi, ali nijesmo bacili akcente na to, već mi se činilo da je mnogo interesantnije ono što priča ima da ispriča, a to je veza između neoavangarde i one fantastične scene koja se pojavila krajem šezdesetih godina i ono što se desilo na polju kulture mladih, panka i novog talasa s kraja sedamdesetih godina. To je jedna od tajnih veza, nešto što nije na samoj površini naše svijesti, ali što je nevjerovatno uticalo na način na koji koncepiramo svijet i način na koji ga tumačimo. To su stvari koje nikada nijesu ušle u jugoslovenski mejnstrim, a opet su izvršile uticaj. Ovo je zapravo priča o tom dubinskom, nevidljivom, tajnom uticaju.

Vujica Ognjenović

12.05.05

Vladimir Arsenijević govori za Glas javnosti o književnosti, svojim i tuđim stavovima i strahovima

Sve što ljudi rade, a ne ugrožavaju susede, sasvim je u redu. Ako postoji društvena grupa koja smatra da su marsovci i ima ih dvanaest, pa osnuju svoje udruženje - za mene je to sjajno

Pisac Vladimir Arsenijević jedan je od retkih na kulturnoj sceni Srbije koji se uporno, dosledno, skoro instiktivno, suprotstavlja ovdašnjoj klaustrofobiji i primitivizmu. Arsenijević je bio član žirija na prošlogodišnjem konkursu za "queer" priču u Zagrebu. Knjiga najboljih priča ovih dana objavljena je u Zagrebu, a u utorak uveče usledila je i promocija u Beogradu. Termin "ljueer" (čudan, bolestan, bolešljiv, drukčiji, pomaknut, homoseksualan), polako (a kako će drukčije) zauzima svoj prostor i u Srbiji, a ova knjiga se najavljuje i kao "test naše tolerancije", miks "normalnih" i "nenormalnih", gej i strejt priča.

Šta je uopšte "Queer"?
- Ima puno, puno značenja i datira od kraja 19. veka, kada je označavao bizarnu i čudnu osobu. Od osamdesetih godina ovog veka "ljueer" ima apsolutne i neposredne veze sa ljudskom homoseksualnošću, i svim vrstama seksualnog identiteta koje se ne uklapaju u društveno prihvaćene. Mada, organizatori konkursa su smatrali da u našim okolnostima "queer" ne označava samo iskakanja iz prihvaćenih normi ljudske seksualnosti, već su tvrdili da je "queer" i samohrana majka i Srbin u Hrvatskoj, Albanac u Beogradu.

Jedan ste od retkih ljudi koji u ovoj konzervativnoj sredini otvoreno brani pravo na različitost?
- Nervira me potreba ovog društva da se brani od svega što ne razume. Kao tinejdžer odlazio sam u London i tamo me nije fasciniralo ono što je englesko, nego baš činjenica da je to toliko šaren grad koji u sebe može da propusti najrazličitije kulture. Ova kultura to nikada nije umela. Ovde postoji neverovatan konzervativizam, i pojačava se sa mlađim generacijama, a to uznemirava. Mislim da je sve što ljudi rade, a ne ugrožavaju susede, sasvim u redu. Ako postoji društvena grupa koja smatra da su marsovci, i ima ih dvanaest, i osnuju svoje udruženje - za mene je to sjajno. Ali ne, mi smo naučili da je sve što je drugačije strašno i pretnja za naš klimavi identitet. Uplašena životinja reži na sve i svakoga, zadovoljna leži i posmatra svet sa mirom.

Kakvi su tekstovi koje ste čitali, da li govore drukčijim, tolerantnijim jezikom?
- Desetak odsto je vrlo dobrih, neki čak i blistavi. Ali, sve ostalo je sa stanovišta književnog kvaliteta prilično mršavo. Bilo je priča koje su bile direktno zabrinjavajuće. Kada smo objavili Pet Kalifi, koja piše drastične lezbijske sadomazohističke porno priče, razmišljao sam šta porno priču čini pornografskom. Shvatio sam da, ukoliko u porno priči, gde je krš i lom od seksa, imamo dve osobe koje dobrovoljno razmenjuju emocije, priča prestaje da bude pornografska i vulgarna, već postaje nešto složenije. Kao tinejdžer sam bio fasciniran Fasbinderovim urbanim bizarnim pričama. To je bilo umetnički neverovatno, a spram morala, cenzora i "mame i tate" apsolutno neprihvatljivo. Tad sam otkrio pank rok, koji je sav bio u suprotstavljanju, i to je nešto što vučem do sada. Ali, vidim da se današnji tinejdžeri lože na Karadžića.

Jeste li sigurni?
- Ma da, mene često zovu na neke tribine po srednjim školama i tamo svašta čujem. Meni je jedan petnaestogodišnjak pričao o zakopanim srpskim kostima. Krv i zemlja, on to meni priča, pa to je mrak i mračina. To je nešto što se u ovoj zemlji sistematski, s visokih nivoa društva, promovisalo kontinuirano petnaest godina. Kada su ti naši nazovipesnici i intelektualci već tako natopljeni krvlju, ne treba da čudi što jedan petnaestogodišnjak tako reaguje.

Ti tzv. desničari, konzervativci, očigledno imaju svoj prost, ali jasan sistem vrednosti. Šta je sa onima koji su s druge strane?
- Devedesete su bile lagodne u činjenici da smo sve mogli da svalimo na leđa jednog čoveka i tu se negde krije najveća krivica tog dela našeg društva. Milošević je bio kriv dok nije otišao u Hag i izgubio svaki kontakt sa našom realnošću, a ona je ostala ista, u nekim segmentima je još gora. Gde smo onda mi? Koješta se okupljalo na antimiloševićevskim protestima, s idejom protiv čega su, ali ne i za šta. I tek kada je sve puklo kao šuplja tikva, videli smo kakve političare i ideje imamo, koliko ima skrivenog ili otvorenog šovinizma, provincijalizma. I nedostatka vizije šta sa ovom zemljom treba raditi.

Vama ništa nije smetalo da napišete kvalitetnu knjigu?
- Knjiga "U potpalublju" je eksces, jer da je za njom usledio niz mladih autora, onda bi se moglo govoriti o jasnom odnosu prema tome. To je slučaj, nešto što se preotelo ljudima koji inače blokiraju takve stvari. Da ne govorim o šteti koju čine veliki izdavači poput "Narodne knjige", koji zasipaju tržište stotinama katastrofalnih izdanja, sramotnih spram bilo kog kriterijuma. Bilo bi pametnije da Ministarstvo kulture neke pare odvoji upravo za mlade pisce, jer fakat da nikada nije subvencionisana nikakva edicija prve knjige. Ovde se svake četvrte godine dolazi na poziciju nulte tačke. Onaj donosi figuru Draže u Ministarstvo. Pa da li je taj čovek normalan? Ministarstvo je moja stvar, to pripada građanima, na šta to liči da ti donosiš neke svoje privatne stvari? Hoću li ja donositi Supermena?

Loše strane Beograda

- Pogledaj na šta liči naš grad. Beograd je sjajno urbano mesto. Kada govorimo o lošim stvarima, imamo visok stepen zagađenja vazduha, gradski saobraćaj je katastrofalan, klasična urbana košnica, što nije neuzbudljivo. Njujork je veliki i zbog svojih loših strana. Ali urbane sredine su uzbudljive upravo zbog te mešavine svega, jer dobićeš rak pluća kada izađeš na ulicu, ali imaš Metropoliten, pa ćeš moći da vidiš i fantastične izložbe. Ovde ćeš isto da dobiješ rak pluća, ali nećeš videti nikakvu izložbu. Ja kao Beograđanin o Beogradu imam katastrofalno mišljenje, jer živim u njemu, znam koliko je težak, ali mislim da to suštinski govori o mojoj ljubavi za ovaj grad. Ovo je mesto gde ja ostvarujem ceo svoj život. Ja nemam neki rezervni grad.

Problem srpskih muškarčina

- Ovde je reč o dubokom problemu identiteta. To je već ona poslovična priča o onoj prekinutoj gej paradi kada idu ti "antigej" tipovi, nazovi muškarčine i skandiraju "je... pedere". Mislim, ako mrziš pedere, možeš da radiš bilo šta, ali zašto bi jeÖ pedere? Ima tu nečeg indikativnog. Ja nisam gej, ali pokazujem elementarnu empatiju, pa me uznemirava kada se ljudima osporava pravo na nešto na šta sami ne mogu da utiču.
Za mene je to tužno, ne volim da vidim da ljudi ne mogu da se realizuju kao osobe u potpunosti. I to jednostavno ne govori o tim manjinskim grupama već o našem društvu i do koje je mere ono trenutno nezrelo i nesposobno da uđe u svet koji se nalazi svuda oko nas.

Tatjana Čanak

04.10.04

Knjiga „Išmail“ je svojevrsna novela pisca Vladimira Arsenijevića obogaćena crtežima Aleksandra Zografa. Ili možda treba reći obrnuto. No, u svakom slučaju delo je nastalo u izvesnoj interaktivnoj komunikaciji kojoj su se priključili Borivoj Radaković i Svebor Midžić.
Govoreći o tome kako je sve krenulo i kako je „Išmail“ nastao Vladimir Arsenijević za „Blic“ kaže:

„Cela stvar je krenula od jedne ponude koju je Zograf dobio od francuskog izdavača koji ima ediciju ‘Blek is bjutiful’. Naime, angažuje se ilustrator i pisac. A suprotno uobičajenom pristupu ilustrator nacrta nešto a potom pisac piše inspirisan crtežom. Zatim ilustrator eventualno docrta nešto, i tako u krug. Shodno tome, Zograf je meni poslao crtež ali onda su se stvari razgranale pa smo rešili da se, nezavisno od tog francuskog izdavača, upustimo u projekat. To je jedan interesantan proces, jer ilustracija inspiriše tekst i obrnuto. Imamo tu još dva saradnika: Borivoj Radaković je pisao lik Drageca, železničara iz Zagorja. Sjajno je uradio te dijaloge. Zatim, pošto se priča bavi nekim suštinskim pitanjima u umetnosti, uključili smo Svebora Midžića, teoretičara umetnosti iz Beograda koji je pisao lik meksičkog teoretičara umetnosti. Dakle, centralana tačka knjige je taj, da kažem, konceptualni umetnik Išmail.

Šta je ključna teza te zanimljive grupe autora?

- Knjiga je smeštena u sedamdesete godine. Pre svih ovih, vrlo inspirativnih događanja, devedesetih. Ruku na srce, vrlo intenzivno sam se bavio devedesetim - da mi je toga preko glave. Ovo je knjiga čija se radnja odvija u vreme pre Titove smrti. Odnosno, u neko već mitsko doba. Kamerno je postavljena, a fabula se dešava u toku jednog dana. Sve zajedno imamo 5 likova, a priča teče oko parastosa Išmailu. Narator je njegov nećak koji bi što-šta hteo ali mu ne ide od ruke. Tu su neke tetke, železničar i tako dalje. Knjiga ima jasno određenu dramsku radnju, a jedno od pitanja u knjizi je problem učešća umetnika u svom, umetničkom delu. Na primer, koliko daleko treba ići.

Koliko?

- Ovde se smrt i samoubistvo postavljaju kao izvestan ultimativni nivo umetničkog dela. Naravno, ono što je umetnost za spoljni svet često predstavlja čisto, neizdrživo ludilo za uzak porodični krug. I to je ono mesto gde se prelamaju nivoi u romanu. Kako se ono što je Išmail radio doživljava u spoljnom svetu, a kakav je to uticaj vršilo na najuži porodični krug.

Nije li činjenica je da život s umetnikom nikad nije lak?

- Mislim da je upravo to ono što je postavljeno kao teza u ovoj knjizi. To je roman koji je pisan jezikom petnaestogodišnjaka. Trudio sam se da na neki način oživim ono što je žargon kraja sedemdietih. Međutim, to je i roman o samoći. Pank je u Beogradu počeo 1980. Pre toga uopšte takvih stvari nije bilo. Postojali su možda pojedinci koji su se nešto trudili. I te energije su se sakupile 1980. - kada se SKC otvorio - i sve je grunulo: koncerti, izložbe, razna druga događanja. Godina 1979. je i u mom sećanju ostala kao vreme praznine i samoće. I u „Išmailu“ pišemo o klincu koji je već stasao za razne stvari, koji sav bridi od potencijala, ali koji je sam. On ima neki bend koji postoji samo u njegovim mislima, pravi fanzin koji nikada nije napravljen, čak i govori nekim jezikom koji nije njegov, trudi se da bude panker... A zapravo živi kao ona klasična srednja klasa titovog vremena: babe, tetke, uredan život, redovni ručkovi i večere, škole... Velika je disproporcija između sveta u njegovoj glavi i onog u realnosti.

Obećavate neuobičajenu promociju, šta ona zapravo podrazumeva?

- Između ostalog, tri kratka filma, od 3 do 5 minuta, pomoću kojih će knjiga biti predstavljena. Čitav program će voditi Uroš Đurić, učestvovaće Zografg, Radaković, ja ...Postoji jedan ozbiljan razlog: mi smo stasali u istom vremenu, a ovo je knjiga koja govori o tom vremenu. Nije ovo nostalgično vraćanje u vreme naše mladosti, možda tek da se na neki interesantan način zajednički proanalizira. Čitao sam neki tekst pre par dana kako razni izdavači pokušavaju nešto da urade od tih promocija ali je to ipak dosadno i kontraproduktivno za književnost. Ne mislim da su promocije šteta za književnost.Naprotiv! Jer, literatura nije sveta krava koja treba da se pojavljuje kao vrlo dosadna. Uvek postoji neki interesantan način da se predstavi i najklasičnije delo.

Tatjana Nježić

22.04.05 NIN

I ovom knjigom Vladimir Arsenijević ostaje dosledan svom izboru za delovanje sa književne i kulturne margine, a uprkos teretu „prerane slave” i publiciteta koji neizbežno prati najmlađeg dobitnika NIN-ove nagrade do sada. Kao što pokazuje već i transparentno „kontrakulturni” naziv njegove izdavačke kuće „Rende”, posvećene objavljivanju alternativnih, na različite načine manjinskih i uopšte „autsajderskih” projekata, ali i odluka da za ovu priliku, u ponovo oživljenom stilu tzv. crnog talasa, „udruži rad” sa strip-crtačem Aleksandrom Zografom, tj. Sašom Rakezićem, radi se, po svemu sudeći, o načinu gledanja na svet, a ne samo o trenutnom hiru ili pomodarskom maniru.

Možda i više nego romani U potpalublju (1994) i Anđela (1997) ili pak „ratni dnevnik” pod naslovom Meksiko (2000), Išmail je štivo koje u potpunosti pripada ovakvom opredeljenju. Moglo bi se reći da u njemu zapravo i nema ničega što na ovaj ili onaj način ne dolazi sa socijalne, kulturne ili egzistencijalne ivice ili ruba, počev od naslovne retro-fascinacije bizarnom sudbinom jednog neoavangardnog performans-umetnika s kraja sedamdesetih, preko entuzijastičke pank-estetike infantilnog pripovedača, pa sve do „jeretičke” sugestije „neke tajne veze” između ovdašnjeg urbano-velegradskog duha i kajkavsko-zagorskog mentaliteta, oličenog u živopisnoj figuri priprosto-dobrostivog železničara koji predstavlja „gostujućeg junaka” ovog neobičnog ilustrovanog romana za mlade i one malo starije. Čini se, zato, da se tek iz perspektive ove knjige jasnije vide stvarne razmere i priroda teskobnog pripovednog sveta kontroverzno prihvatanog romana U potpalublju. Vraćajući nas, naime, u vreme koje je „duhovnoistorijski”, da tako kažemo, pripremilo katastrofu devedesetih, pripovedajući o onome „što je bilo pre” silaska „u potpalublje” razuma i „normalnog života”, a u izvesnoj meri ponavljajući sklonost ka prividnom „prebiranju po jednoj žici” relativno uske generacijske optike, Arsenijević ovde, u stvari, prikazuje sociopatološku genezu našeg svekolikog raskola u slici unutrašnjeg raspada i krize vrednosti jedne građanske porodice poznog titovskog doba.

Autorska „dosetka” sadržana je pri tome u svojevrsnom naknadno „godoovskom” efektu, koji posredno-simboličkim delovanjem „ludila” odsutnog junaka, „konceptualnog” umetnika-samoubice Ivana/Išmaila, posebnom, turobnom svetlošću obasjava malobrojne stvarne aktere priče, a pre svega maloletnog naratora i njegovu psihološki rigidnu majku, iznutra razapetu između ljubavi i dužnosti u obliku ideološki tvrdih uverenja. Krajnji eho ove rezonovane strategije „Roršahove mrlje”, prema kojoj se junaci legitimišu i samooblikuju „iščitavanjem” škrtih signala i „iskrivljenih” odjeka tuđih gestova, sadržan je u sudbonosnom obrtanju i zameni mesta, odnosno karakterističnih ponašanja. Tako u kreščendo-finalu romana majka sasvim izlazi iz svoje autoritativno-smirene uloge i prepušta se destruktivnom kovitlacu dugo potiskivanih oprečnih emocija, a infantilni pripovedač sasvim zaboravlja na svoja „raf-en-kul” pankerska opredeljenja i potpuno se prepušta sentimentalnim „cmizdrenjima”. Posledica ovakvog raspleta situacije je implicitno razotkrivanje šizoidnog ustrojstva socijalističke „najmanje ćelije društva”, ali, naravno, i samog tog društva, iznutra rascepljenog, poput njegovih zatočnika, između sklonosti prema proklamovanom kulturnom i ideološkom „otvaranju” i pogubne represije kao njegovog neotklonjivog karaktera, odnosno sudbine.

Roršahov „sindrom” ne mimoilazi, međutim, po svoj prilici ni samog autora, ali ni čitaoca, kao tek naizgled povlašćene i zaštićene figure s one strane svedenog pripovednog sveta ove intrigantne knjige. Polazeći, naime, u „proceduri” celog projekta od jedne jedine, spontano uobličene Zografove strip-sličice, Vladimir Arsenijević je, nema sumnje, njene enigmatične smisaone potencijale od početka do kraja „iščitavao” u skladu sa svojom sklonošću prema „analitičkom” posmatranju i rastvaranju „velikih” socijalnih i ideoloških mehanizama sa „marginalnog” stanovišta jedne nove, generacijski „kodirane” i egzistencijalno uskraćene osećajnosti. Ali postavljanje u samo srce priče ekstremno-tragičnog artističkog egzibicionizma, koji solipsistički mistifikuje umetnost i u isti mah predstavlja brutalno dvosmisleni gest njene nadmoćnosti nad bešćutnom stvarnošću, upravo ovakav zahvat, dakle, dovodi u pitanje čitalački doživljaj koji bi pohitao da autorov poriv protumači kao puki izraz verizma ili pak neorealizma. Bivajući zapravo znatno složeniji i nesvodiviji, taj poriv svedoči o možda oporom, ali osobenom ukusu plodova onog opredeljenja za marginu koje pred nas uporno i sada već sasvim raspoznatljivo prostire autorsko pismo Vladimira Arsenijevića.

Tihomir Brajović

29.10.04 Vreme

Što se keve tiče ona je i samu reč UMETNOST uvek izgovarala sa takvim prezirom da se već i ja osećam ko kreten svaki put kad je izgovorim.

Uvuklo mi se pod kožu valjda.

A umetnost mog ujaka mora da je bila zajebana. Ne znam kako i ne znam zašto – neće mi kažu – al on je u dvaestrećoj godini života zbog te svoje umetnosti završio najpre u ludari pa su ga odatle oterali pravo u askaru i na kraju još i u mardelj na godinu dana.

Celu "pretpriču" oko ove knjige verovatno već znate iz medija: prvo je Aleksandar Zograf dobio ponudu francuskog izdavača da učestvuje u "projektu" Black Is Beautiful: crtač i pisac po crtačevom izboru sarađuju tako što ovaj prvi nešto nacrta, a onda, inspirisan crtežom, pisac napiše noir-priču. A Francuzi to, naravski, objave. Razmišljajući kome bi mogao ponuditi partnerstvo za priču, Rakezić/Zograf se opseti starog poznanika Arsenijevića, te mu doturi crtež kojim se otvara ova knjiga: čovek leži na pruzi, s nesumnjivim suicidalnim nakanama, a u ruci drži živu kokošku; voz samo što ga nije pregazio, i vidimo užasnuto lice mašinovođe koji zna da je prekasno da bilo šta učini. Arsenijević koji je, kako kaže "umoran od devedesetih", seda i počinje s ispredanjem priče locirane u ono mitsko vreme njegovog, Zografovog, a bogme i mog ranog odrastanja, u 1979. godinu najpoznijeg titoizma i najranijeg panka na brdovitom Balkanu... Samo se priča, avaj, otima kontroli i polako se premeće u roman(čić), poprilično izlazeći izvan zadatih okvira, žanrovskih, tematskih i svih drugih. Tako na koncu nastaje kratki roman (ili "grafička novela") Išmail, u kojem je za glas četrnaestogodišnjeg naratora, senzibilnog i nedozrelog beogradskog klinca i pankera-u-pokušaju zadužen Arsenijević, za crteže i ilustracije koji prate i neretko "oplemenjuju" priču jakako Zograf, a duetu se pridružuje i zagrebački maher Borivoj Radaković u rutinski vešto napisanoj "ulozi" nesrećnog zagorskog železničara Drageca, te kunsthistoričar Svebor Midžić, u ironijsko-(de)mistifikatorskoj roli meksičkog anarhiste, art-konceptualiste i te(r)oretičara Hermana Hervasa Dijesa.

Samoubica je pripovedačev ujak Ivan, iliti Išmail, kako insistira da ga zovu nakon što se trajno preobraća u radikalnog konceptualnog umetnika, prekinuvši sve veze sa "građanskom egzistencijom" i spalivši gotovo sve mostove za sobom. Ivana/Išmaila, dakle, više nema, okončan je jedan život za koji je više nego jasno od čega se ono bio odmakao – kao i zašto je to učinio – ali ne baš i ka čemu se to bio primakao, i da li je to vredelo sve te muke... No, na to pitanje, ako ćemo pravo, još ni ona "prava" istorija umetnosti nije dala bogznakakav odgovor: radikalna replika na radikalnu malograđanštinu, tako trendy u tim već davnim dekadama, neretko je patila od nepopravljive nadobudno-diletantske mućkovitosti... Svakakvog je treša tu bilo; otvoreno je pitanje da li sama radikalnost treša može isti da "transcendira" do nivoa relevantnog artističkog akta... Kako god, bezimeni maloletni pripovedač, uhvaćen u mrežu poblesavelih hormona i potrebu za makar i posve neartikulisanim provrištavanjem Pobune, u svom ujaku vidi Mitsku Ličnost, onoga ko je bio radikalno Drugo u odnosu na sve što ga okružuje; derletova, pak, majka sklonija je da u svom bratu morbidno skončalom pod Dragecovom lokomotivom (treba li naglašavati da je i sam programirani suicid bio deo njegovog životno-artističkog "projekta"?!) gleda neodgovornog i sebičnog ludaka koji je upropastio ne samo svoj nego i živote najbližih – ili čak sasvim "kolateralnih" stranaca – zanoseći se svim tim kvaziumetničkim prenemaganjima i budalaštinama...

Iako nepopravljivo "odsutan", Išmail je centralna ličnost Priče, među ostalim i tako što je pozicioniran, usidren u njenu srž kao svojevrstan lakmus: otkrivajući svoj pogled na njega, svi nam junaci zapravo kazuju najviše o sebi. A to su, osim majke i sina te prostodušnog i čestitog pripadnika radničke klase iz hrvatskog zagorja – koji se pojavio na beogradskom Novom groblju da se izvini za ono što se dogodilo – još i neodoljive porodične bakute-usedelice Mila i Draga, koje su beskrajno volele Ivana/Išmaila i, za razliku od sestre mu, neupitno verovale u njegovu "genijalnost" na onaj način na koji istinski plemeniti ljudi prihvataju i ono što apsolutno ne razumeju, ako je to deo života i karaktera voljenog bića. I taj Išmailov afterlife preko kojeg se zrcale prepleti ljudskih sudbina i sukobi njihovih naravi i shvatanja, a sve ispričano u low-key fazonu, kroz usta jednog gradskog klinje čije "mislim, ono", "žešće", ili "kapiraš" sadrže bar onoliko različitih značenja koliko Eskimi izmaju različitih reči za sneg, to je dakle potka romana Išmail.

Ova je knjiga pre svega zanimljiv "osmoručni", interaktivni eksperiment i imam dojam da su se njeni autori zabavljali stvarajući je, no njenoj komunikativnosti "ekscentričnost" povoda i izvedbenih sredstava ništa ne škodi, to jest na sve se to može "ladno i zaboraviti i naprosto je čitati kao i bilo koji drugi roman "recentne produkcije". Arsenijević, igrajući na malom prostoru, nije mogao da preskoči vlastitu senku, ali je u Išmailu pokazao da mu kao piscu ovakav uslovno "minimalistički" (uostalom, pankerski: resko, kratko, brzo, bez dugih solaža...) pristup odgovara – uostalom, videlo se to još u "Potpalublju" – i uspeo je da plasira nekoliko uistinu dojmljivih rešenja i ljupkih portreta, koliko epohe i Grada, toliko i ljudi koji su se pokatkad i nerazmrsivo zaplitali u kučine jednog naizgled tako mirnog života.

A Zografa što se tiče, on je Priču prvo podstakao, a onda se povukao u drugi plan prepustivši se njenim zakonitostima sada već sasvim nezavisnim od njega, zadovoljivši se ulogom "tek ilustratora"; samo, Zograf ne bi bio to što jeste da nije u stanju da iz svakog povoda izvuče zlatnu žicu: otuda su njegovi crteži, iako "verno" prate razvoj radnje u Tekstu, bazično lirsko-onirički roman za sebe, koji knjizi dariva Drugu Dimenziju, unikatnu u ovdašnjoj savremenoj umetnosti. A šta li će sad oni Francuzi da rade?! Tja, bolje bi im bilo da prilagode pravila životu, nego obrnuto; osim ako i oni ne veruju u sve ono što ispoveda Išmailova sestra, misleći da će joj to pomoći da se ne raspadne. A neće, provereno!

Teofil Pančić