Ovo nije veselo mesto

13.08.14

Dve aktuelne knjige pisca Vladimira Arsenijevića, koje su i povod ovom razgovoru s njim, jesu nedavno objavljena zbirka priča Ovo nije veselo mesto i roman Let, objavljen pre godinu dana, obe u izdanju Lagune. Podsetimo da je pre njih Arsenijević objavio, pored ostalog, i zbirku eseja Jugolaboratorija, romane Išmail, nastao u saradnji sa Aleksandrom Zografom, Predator, Anđela i U potpalublju, kao i esejističko-dnevničku prozu Meksiko – ratni dnevnik, i da je bio među osnivačima izdavačkih kuća Rende iReflektor, kao i regionalnog književnog festivala Krokodil, koji se ovog juna održao šesti put.
"VREME": Vaša poslednja knjiga Ovo nije veselo mesto je zbirka priča. Zbirke priča odavno kod nas nisu česta pojava, zašto ste se odlučili za ovu formu?
VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: Tačno je da i pisci i izdavači donose mnoge odluke zbog tržišta. I tačno je da je roman jedina književna forma koja može da računa na koliki-toliki komercijalni efekat. Neverovatno kolika je razlika u čitanosti i medijskoj prisutnosti između romana i zbirke pripovedaka jednog te istog pisca! Pripovetke se gotovo nigde ne prodaju, taj problem ne postoji samo u Srbiji. Teško je razumeti zašto. Svet se fragmentarizovao, dobio na ubrzanju, pa bi se pomislilo da će pripovetka svojom sažetošću bolje odgovoriti na tu promenu generalnog ritma života od romana. Ali, istovremeno, ona preostala književna publika, koja se strahovito suzila, želi nešto što će predstavljati kontrapunkt tom frenetičnom ubrzanju životnog ritma. I u tom smislu je roman uspešniji. Dok pišem, moja motivacija je vođena ličnim, a ne opštim razlozima i nikad ne razmišljam da li će knjiga postići uspeh na tržištu. Zašto sam pisao novele, preciznije rečeno – novelete? Pa povremeno osetim zamor od dugotrajnog rada na romanu, a priča ima to simpatično svojstvo da vi relativno brzo dođete do njenog kraja i osetite ono divno zadovoljstvo zbog gotovog posla.
U zbirci je šest novela iz različitih gradova sveta i različitih godina prošlog veka. Čini se da ste se igrali pišući, izmišljali ste životne situacije za stvarne ličnosti...
Mislite na Song to Mr. G, priču o susretu Boba Dilana i Vudija Gatrija? Tačno, zbirka je delom i mešavina fikcionalizovanih i stvarnih ličnosti, baš kao u toj priči, zatim likova osmišljenih zarad delimične mistifikacije kao što je to na primer lik Petra Buhe iz prve pripovetke u zbirci. To je fiktivna priča o fiktivnoj ličnosti, pa je tako i odrednica iz Vikipedije o Buhi izmišljena, kao i tekst iz nedeljnika "Vreme" koji je, navodno, napisao Aleksandar Zograf. Ali, oba ova "izvora" su jasno istorijski utemeljena. Mi smo, setićete se, pred Drugi svetski rat imali izuzetnu strip revoluciju gde se definisala interesantna mlada generacija koja je strahovito stradala tokom okupacije kao i u političkim procesima nakon rata. Strašno je kakvi su talenti tada izgubljeni. Eto, to sam hteo pričom o Petru Buhi da potcrtam: koliko je mladosti i talenta tada tužno nestalo. Znači, moja zbirka je sačinjena od takvih priča, pa do sasvim fiktivnih kao što je Svirepost, ili pseudobiografskih, poput Crocodiles u kojoj sam svoj stvarni život u Londonu polovinom osamdesetih godina opisao kroz fiktivnu priču o porodičnom rasulu, do onih koje su zasnovane na dinamičnom odnosu slike i teksta poput priče Minut, koja je nastala kroz kreativnu komunikaciju između mene i ilustratorke Valentine Broštean.
Pomenuta priča nije vaša prva saradnja sa stripom, Išmail je ilustrovani roman...
Moje prvo bavljenje bilo čime kreativnim u životu datira s kraja sedamdesetih, kad sam sa četrnaest godina počeo da sviram u Urbanoj gerili, jednom od prvih pank bendova u našoj zemlji. Bend, zar ne, podrazumeva neprestanu saradnju, prožimanje intimno i kreativno, jer tek tako vi dobijate u muzici ono što je u njoj istinski uzbudljivo. Međutim, bend je ujedno i organizaciono i tehnički, pa i psihološki jedna jako zahtevna stvar. Pisanjem sam počeo da se bavim u šesnaestoj godini života, u vidu odmora od te specifične grupne i tehničke dinamike benda. Kod pisanja nema potrebe za nekim posebnim uslovima, dovoljno je da obezbedite sebi minimalnu samoću, da se nabijete u ugao, da imate nešto papira i olovku, i remek-dela mogu da nastaju! Pisanje je umetničko stvaranje bez ulaganja, i to je njegova privilegija u odnosu na sve druge vrste stvaranja. Ali, nakon dosta godina koje sam proveo baveći se isključivo pisanjem, krug se zatvorio i ja sam počeo da osećam zamor od svog tog kreativnog usamljeništva, pa sam se ponovo uželeo kreativno-umetničke kooperacije. Saradnja sa ilustratorom je u tom smislu prava stvar: nije to pisanje u četiri ruke, već nadogradnja drugog. Prvo sam radio sa Zografom na grafičkoj noveli Išmail, pa s Valentinom Broštean na Minutu, a sigurno ću i ubuduće ostvarivati slične saradnje.
Da li postoji neki vaš lični razlog zbog kog se roman Let dešava u tridesetim godinama? Da li ste hteli da probudite nostalgiju kod čitaoca za lepšim vremenom, pa da samim tim obezbedite njegovu naklonost prema romanu?
Primetio sam da je jedan broj ljudi Let čitao kao sentimentalno-nostalgičnu priču o lepšim vremenima. Dobro, može i tako. Uostalom, trava je uvek zelenija negde drugde. To je priča o retroaktivnim utopijama koju ja često ponavljam: sva zlatna doba su bila nekad, nikad niko nije rekao da se sad živi u zlatnom dobu. A prošlost je nemoguće vratiti, pa time ni bilo koje "zlatno" doba. Ono, naime, postoji samo u načinu na koji pamtimo, nikada u stvarnosti. Ja sam u Letu pričao priču o generaciji iz tridesetih godina koja je bila suočena sa sličnom kombinacijom elemenata u društvenom kontekstu sa kojom se i mi danas suočavamo. Između dva svetska rata je došlo do fantastičnog kulturno-tehnološkog progresa, a istovremeno su se javili politički totalitarizmi, ideje koje su iz ove perspektive toliko lude da vam je danas neverovatno da su uopšte mogle da se razviju u tako snažne i na kraju razorne sisteme. To je priča o jednom sjajnom dobu koje je, nažalost, tragično propalo. Dakle, knjiga Let nije priča o onom što je u njoj ispričano, nego o onom što za tom građom sledi, a ostalo je neizrečeno. Trebalo bi, naravno pod uslovom da sam ja sve to dobro postavio, da na kraju ostane utisak da je sve to lepo otišlo dođavola, da ostavi gorku knedlu u grlu.Let je smešten u 1937. godinu, tik pred propadanje tadašnje stvarnosti, baš kao što jeIšmail smešten u 1979. godinu, tik pred Titovu smrt, pred sam početak raspada Jugoslavije. Meni je oduvek delovalo književno intrigantno da smestim priču u mir pred buru, čudnu tišinu koja se javlja pred veliku eksploziju i promenu koja za njom neizostavno sledi. Mislio sam da ću tu moći da nađem mir od preintenzivnih političkih događaja i prekomerne esejizacije koja je gotovo neophodna da bi se o njima progovorilo, a da ću moći samo efektom jeke da dočaram i objasnim da se nešto tragično priprema. Let je nastao zahvaljujući mojoj davnašnjoj fascinaciji porodičnim fotografijama koje je sačuvala moja majka. Za njima su ostale fotografije nasmejanih mladih ljudi u predivnim ambijentima, i one deluju gotovo nestvarno, naročito ako znate da gledate fotografije onih koji će samo godinu ili dve kasnije ginuti na najstrašnije zamislive načine. Nijedno muško u toj porodici nije preživelo, a ono ženskih što je ostalo sakupilo se u jednoj kući u Požarevcu i dočekalo kraj rata štrikajući za Narodnu radinost i hraneći se iz Unrinih paketa. Čitav taj život zabeležen na tim fotografijama nestao je bez traga. Tridesete su bile sjajno doba samo pod uslovom da anestezirano odbijamo da se prisetimo načina na koji su se završile. Ali, iako su mi pojedini kritičari to zamerili, ja zaista nisam hteo da pišem neku klasnu kuknjavu, odu predratnoj prečanskoj buržoaziji, meni nije do toga, ja nemam nikakvih razloga da veličam izumrli građanski milje. Ali hteo sam da ispričam ljubavnu priču, to da, da unesem u taj roman čistu i neizostavno nesrećnu ljubav, punu strasti i erotičnosti i emocija, između dvoje mladi ljudi, ljubavnu priču u kontekstu koji je prividno miran, ali koji se kreće ka provaliji.
U romanu pišete i o istorijskim ličnostima. Da li ste, na primer Geci Konu preneli neka lična iskustva iz vremena dok ste vodili Rende, ili Todoru Manojloviću neke napade koje ste lično doživeli od kritike i javnosti?
Ne, je sam zaista nastojao da dam vernu rekonstrukciju vremena pa onda i mesta tih ljudi u njemu pre nego da reflektujem sebe ili našu epohu u ogledalu prošlosti. A spone svakako postoje. Primetio sam da naš književni mejnstrim neprestano osporava generaciju koja dolazi. To se do danas nije promenilo. Vrsta uvreda, tako, koje su naši modernisti dobijali od "Srpskog književnog glasnika", na primer, uvreda koje su pretrpeli Todor Manojlović, Crnjanski, Vinaver, svi ti sjajni autori, sva ta strašna osporavanja, ne mogu se opisati. Ima dosta spona između onoga što su te generacije iskusile, i ovoga što se dešava današnjim generacijama. Ima mnogo spona između tadašnje i današnje kulture. Zar vas tadašnja revolucija malih časopisa objavljivanih u privatnoj produkciji, živih, dinamičnih, polemičkih, ne podseća na revoluciju fanzina iz vremena panka ili na današnje internet-blogove? Ili sva ta inicijativa gotovo s dna, jer tada ste imali čitavo obilje malih izdavača koji su operisali s izrazito svedenim sredstvima i sve radili po svojim stanovima: ako već ne famozni Geca Kon, a ono izdavačke produkcije poput Albatrosa, Nolita, ili časopise Zenit, nadrealistička izdanja,Nova literatura, zar vas sve to ne podseća na period od godine 2000. naovamo kod nas kad je u izmenjenim okolnostima, sa stravičnim iskustvima, ponovo trebalo stvarati paradigme i stvarnost, a imali ste suočavanja sa strahovitim nedoslednostima na političkom nivou koje su uticale i na ekonomiju, što se sve reflektovalo i na književnost i na izdavaštvo i na druge umetnosti. Ali, ispod svih tih nanosa politike i ekonomije bilo je uvek veoma mnogo kreativnosti. Zato ja mislim da je današnje vreme u stvari sjajno. Mislim da će ta velika kreativnost ostati, i da će nešto kasnije u budućnosti biti izmerena nekim drugačijim merilima.

Deo priče o dvehiljaditim godinama koje pominjete jeste i izdavačka scena,osnovali ste izdavačku kuća Rende...
Mi smo tada imali osećaj novog početka: Milošević je uhapšen, Tuđman je umro, promenila se politička situacija u zemlji i regionu, ja sam se nadao da ćemo se konačno okrenuti nešto konstruktivnijem sagledavanju stvarnosti bez sve te pogibeljne mitomanije. Naravno, kao i obično, nisam bio u pravu. Glavni problem onog čuvenog 5. oktobra je što je u njemu bilo onoliko revolucija koliko je tada bilo ljudi ispred Skupštine. Svako je izašao u ime nekih svojih zamisli kako bi budućnost trebalo da izgleda. Konsenzus je bio samo oko jednog pitanja: da Milošević mora da ode. Nismo uočili opasnost od invazije svih političkih mišljenja koja će zavladati Srbijom u ovih poslednjih petnaestak godina njene uvek turbulentne stvarnosti. I zato je nama ta stvarnost doslovno pljunula u lice – to se danas jasno vidi. Mi smo tokom devedesetih ulagali sebe, svoje živote, svoj komoditet, da bismo stvorili budućnost koja će biti naklonjena drugačijem senzibilitetu od onog seljačko-palanačkog nadasve destruktivnog nacionalsocijalizma Slobodana Miloševića. Kad ono, desilo se da su nas svi, doslovno svi, neprestano vraćali u devedesete. Najpre desničarsko mračnjaštvo DSS-a, kom možemo da zahvalimo cvetanje ultradesne scene, koja je unakazila nekoliko naših naraštaja i umnogome usporila ovo društvo u progresu, pa ljigavost DS-a, koji je za osam godina vlasti postao moje veliko razočaranje: sav cinizam njihove politike od Đinđićeve smrti do konačne implozije demokrata staje u jeftinu i beskrajno lažljivu propagandnu floskulu: "I Evropa i Kosovo." Jer i malo dete zna da odnos "i... i..." u politici praktično ne postoji. Izigrali su nas, ali više od nas izigrali su sami sebe. I ne odustaju. Evo sada su, u želji da se oporave i politički ožive smislili ingeniozan koncept "srpske Srbije". Dođe mi da plačem! Niko nije odgovorniji za to što imamo naprednjake i Vučića na vlasti od DS-a. Međutim, tad, 2000. godine kad smo pokrenuliRende, imali smo još uvek razloga za veliki optimizam. Mislio sam da možemo da stvorimo bolje društvo, da smo videli kakve je žrtve donelo ovo prethodno, i da smo se opametili. Međutim... Ja nisam mogao da verujem da ćemo stvoriti – a o tome govori novela Kineskinja iz nove knjige – generaciju mladih agresivnih ultradesničara, do te mere desnih da smo dobili i srpske naciste što je paradoks svih paradoksa! Eto, to je nama dala dvehiljadita i sve što nam je zajedno s njom donela nenadmašiva ljigavost naše političke scene u celini i celosti. Stoga ja danas više nemam zabluda kao nekada – znam da sam u ovom društvu apsolutno nereprezentovan i utemeljujem dodatno svoju poziciju na margini. Već mi je pedeseta godina i nema šanse da se ovde bilo šta značajnije promeni tokom ostatka mog života, to mi je danas već sasvim jasno. U tom smislu, misija ostaje na generacijama koje dolaze ako budu imali snage da se ne podaju stvarnosti olako kao generacije stasale devedesetih, da ne žive i umiru u ime onih koji tu stvarnost kontrolišu zarad sopstvenih interesa, već da je sami preobražavaju i čine boljom.
Među pokretačima ste i književnog festivala Krokodil. Na poslednjem, ovog juna, razmišljalo se i govorilo o piscima koji žive i stvaraju u drugoj kulturi, o manjinskim kulturama, o savremenoj književnosti jugoistočne Evrope, a sve sa bazičnom programskom namerom da spoji autore regiona.
Jeste, mi to radimo od 2009. godine na razne načine. A startovali smo dosta zlosrećno jer su baš tokom ta tri junska dana 2009. svake večeri trajali gotovo monsunski pljuskovi. Dok je skupocena oprema koju smo postavili na otvorenom amfiteatru ispred Muzeja kisnula, mi smo se brzo preselili u bioskopsku dvoranu Muzeja istorije Jugoslavije spremni na mogućnost da nam niko ne dođe. Došlo je na stotine ljudi, natopljeni do gole kože, da prisustvuju književnom festivalu od koga ne znaju šta da očekuju jer se nikada pre toga nije desio! Shvatili smo tako da postoji potreba za takvim jednim regionalnim festivalom. Dobro je bilo što smo književnosti grupisali oko jezika, a ne oko nacija. Često navodim primer priče Smrt Borisa Dežulovića, pisca iz Hrvatske, napisane na ekavici i najčistijim srpskim jezikom. Po čemu ta priča ne bi ušla u antologiju savremene srpske pripovetke? Zbog genetske slike autora? Potpuno je deplasirano pričati o tome. To što je lingvistika posustala i predala se nacionalistima, i to zašto lingvisti nisu sačuvali svoju nauku na prostoru zapadnog Balkana, to je ipak drugo pitanje. U programu Krokodila nikad ne piše Nenad Veličković, BiH. Nikada! Mi ljudima takve identitete ne namećemo i ne smatramo ih kulturnim ambasadorima država u kojima žive. Puštamo ih da sami svojim pojavama i svojim radom definišu sebe i svoje identitete onako kako oni to sami žele.
Jedna od aktivnosti Krokodila je projekat Neighbors, koji nastoji da kulturom uspostavi veze između Srbije i Kosova. Kako napredujete?
Najpre, sa Kosovom postoji to tehničko pitanje, pitanje jezika. Mislim da je jezik više pomogao da dođe do veza koje su uspostavljene sa drugim delovima SFRJ, nego sama kultura. Drugo, mislim da su srpsko-hrvatske odnose više unapredile sapunske TV serije, nego svi mi na gomili iz svih sfera kulture. Zar je važno što je srpski izdavač objavio bosanskog pisca kad bi toliko ljudi u BiH htelo da vidi Cecu na koncertu? Po meni, Ceca je u tom smislu izuzetno bitna i to je ono što je najdepresivnije od svega. To je, naravno, taj krajnji donji stratum ukusa, u kom većina, nažalost, uživa, grozna muzika, jeftine serije, ljigave ideologije, ali prosečan čovek koji nema velika intelektualna stremljenja istinski uživa u takvim stvarima i kad mu se to pruži, spreman je sve da oprosti. Ti ljudi znaju šta je Arkan radio po Bijeljini i unaokolo i šta je Ceca u to vreme govorila, ali bi ipak da vide Cecu na koncertu! Za regionalnu umreženost, to na nesreću čini hiljadu puta više nego bilo koji okrugli sto intelektualaca iz bivše Jugoslavije! S Kosovom je sve to teže zbog jezika, ali i zbog specifičnog odnosa koji je svojom ludačkom iracionalnošću uspostavila prevashodno Srbija ne priznajući nezavisno Kosovo a time ni samu stvarnost. Ja ne samo da smatram nego i lepo svojim očima vidim da je Kosovo nezavisno ma šta mi ovde u Srbiji pričali o tome. Ako verujete da je Kosovo integralni deo Srbije, otkud onda granični prelaz usred Srbije? Ovde vam kažu: ne, to je "administrativni prelaz"! Mislim da je žalosno biti u takvom sudaru sa stvarnošću, mada to za nas ovde nije ništa novo. Mladi ljudi Kosova osećaju Srbiju većim inostranstvom nego mladi Srbije Kosovo, zato što su se oni odvojili od nas a mi od njih nismo. I trebalo bi već jednom da počnemo da govorimo da idemo "u Kosovo", u republiku, a ne "na Kosovo", na visoravan. Mislim da bi u jeziku trebalo da dođe do te promene. Znači, mnogo tu ima da se radi. Mi nešto od svega toga pokušavamo s projektom Neighbours. Smatramo da nemate vi šta drugo sa komšijom da radite nego da uspostavite srdačne, obostrano prijatne i korisne odnose. I zato mi to i radimo.
Ne bojite se da će vas neko cenzurisati?
Nikada, apsolutno nikad, ni devedesetih se nisam osećao ugroženim. Kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, "Politika" je objavila moju kolumnu Kosovo nije Srbija. Branio sam ideju da nakon svega što se dogodilo, jedino što Srbija može da učini i za sebe i za Kosovo jeste da ga što pre prizna. U protivnom, stvar će biti sve mučnija i mučnija, a priznanje će na kraju svejedno uslediti, oko toga nikada nije bilo ni trunčice sumnje. Usledila su strahovita vređanja mene na sajtu, svakakvi komentari, pretnje. Pomislio sam, šta će se desiti kad izađem na ulicu, ali – ništa se nije dogodilo. Niko me nije čak ni pogledao popreko. Ljudi su jedno u medijskoj i javnoj komunikaciji, nešto sasvim drugo u ličnoj. Možda nikad nisam doživeo direktni napad zato što nikada nisam bio u službi bilo kakve institucije, pa sam uvek branio samo svoje mišljenje. A ja ne pišem kao Srbin, ne pišem ni kao pripadnik bilo koje druge društvene grupe, već isključivo u lično ime. Ja sam uvek samo i jedino ja.



Vreme
13

NTERVJU – ALEKSANDAR LUJ TODOROVIĆ >
Interaktivna televizija
branka otašević

SRBIJA ĆE DO KRAJA 2015. GODINE MORATI DA DIGITALIZUJE TELEVIZIJU. KAKVE ĆE TO POSLEDICE IMATI NA GLEDAOCE I MEDIJE, DA LI ĆE LJUDI JOŠ VIŠE VREMENA PROVODITI ISPRED TELEVIZORA, ŠTA JE "TELEPJUTER" I KAKAV SVE DODATNI SERVIS PREKO TV-A MOŽEMO DA OČEKUJEMO
Posle knjige "Umetnost i tehnologije komunikacije" (2009) izdavačka kuća Klio u ediciji "Multimedija" je, u saradnji s Radio-televizijom Srbije, objavila novo delo Aleksandra Luja Todorovića "Interaktivna televizija". Svoje četvorodecenijsko iskustvo Todorović je sticao u radiodifuznom ustanovama zemlje i sveta, u međunarodnim organizacijama za telekomunikacije, u ekspertskim timovima naučnih instituta, da bi danas predavao na nekoliko domaćih i stranih univerziteta. U novoj knjizi pregledno i prijemčivo upoznaje čitaoca sa fascinantno brzim razvojem digitalnih tehnologija i predočava mnogostruka svojstva elektronskih medija koja otvaraju nove i neslućene mogućnosti njihove upotrebe. Interaktivna televizija je u tom smislu već savremenost, u lokalnim zajednicama, u telemedicini, u učenju i, naročito, u oglašavanju.
"VREME": Interaktivna televizija nesumnjivo pruža gledaocu veću slobodu izbora, udobnost pri praćenju programske ponude, mogućnost da delimično učestvuje u kreaciji sadržaja, povezivanje sa drugim pojedincima u gledalačkoj masi. Hoće li to povećati vreme provedeno uz televizor i hoće li ga automatski učiniti bolje utrošenim?
ALEKSANDAR LUJ TODOROVIĆ: Nema nikakve sumnje da će to povećati vreme provedeno uz televizor. Uostalom, i pored svih jadikovki nad "krajem televizije", iz godine u godinu povećava se vreme koje prosečni potrošač provodi pred televizorom, bez obzira na prisustvo ili odsustvo interaktivnih servisa. S druge strane, nove tehnologije su izrodile niz novih ekrana na kojima se, pored ostalog, može pratiti i televizijski program. To obilje novih ekrana donelo je i nove navike u gledanju pokretnih slika. One se sada gledaju u komforu dnevne sobe, ali i u svim drugim prostorijama u kući, u pokretu, u javnom prevozu... Samim tim, sa bitnim povećanjem prilika za konzumiranje pokretnih slika njihova potrošnja je neminovno porasla i oduzela još više vremena potrošačima.
Da li će to vreme sada biti bolje utrošeno?
Ne verujem, i to ne zato što nemam poverenja u prosečnog potrošača pokretnih slika, već stoga što nemam poverenja u prosečnog emitera. Beskrajno umnožavanje vrsta i broja prijemnih uređaja na jednoj i skoro podjednako umnožavanje kanala distribucije na drugoj strani neminovno dovode do opadanja prosečnog kvaliteta emitovanih slika. Pored toga, u takvoj džungli ne biraju se sredstva da bi se "zarobilo" što više korisnika, pa se stoga nivo ponude sve više spušta do ispod onoga što se u matematici naziva "najnižim zajedničkim imeniteljem".
Iako je očigledan takozvani digitalni jaz – razvojne, tehničke, ekonomske,socijalne razlike u dostupnosti i u korišćenju novih medija, pronalazači i proizvođači nastoje da stvaraju sve savršenije uređaje i sve protočnije kanale komunikacije. Šta u tom smislu predstavlja "telepjuter", ona nekadašnja kutija, a današnji LED ekran sjedinjen s internetom?
Uvođenjem povratnog kanala od prijemnika ka distributivnom centru bitno se promenio i karakter televizijskog prijemnika. To je sada uređaj za dvosmernu komunikaciju, bez obzira na to ko šalje povratnu informaciju – sam televizor ili njegov vlasnik. Taj mnogo fleksibilniji uređaj sada se može koristiti za mnogo veći broj primena no klasičan televizor. Sada se sa njime mogu igrati video igre, mogu se naručivati programi po želji, mogu se i dobiti, ali i slati razne dodatne informacije... Današnji televizijski prijemnik je postao neka vrsta hibrida između ličnog računara i televizijskog prijemnika – "telečunar" ili "telepjuter". Pritom, njime se rukuje jednostavnom daljinskom komandom koju danas svi dobro poznaju. Istovremeno, proširenje internetskih kanala – uvođenje širokopojasnih veza – sada omogućuje da se video-sadržaji, pokretne slike prenose preko interneta u znatno većem kvalitetu nego što je to bio slučaj sa klasičnim vezama, te se pojavljuje sve veći broj distributera koji vam nude kvalitetne pokretne slike na vašim računarima. Iako, kako kaže Fil Lejven, predsednik evropskog projekta digitalne televizije (DVB), potrošači u velikom broju i dalje više vole da "gledaju televiziju na televiziji", mlađa populacija rado gleda televizijske sadržaje na računarskim uređajima, posebno prenosnim. Mogli bismo, stoga, zaključiti da ćemo uskoro videti novu vrstu generacijskog raslojavanja – stariji će preko televizora koristiti mnogobrojne uslužne servise, a mladi će pratiti televizijske sadržaje na svojim tabletima i laptopovima.
Da li pri tom stalnom naporu da gledaocu omogući što raznovrsnije servisne usluge, ali i da mu pruži što više pratećih, dodatnih informacija, i to često simultano, na izdeljenom ekranu televizijska kuća, naročito ako je to javni TV servis, rizikuju da odvuku pažnju gledalaca sa svog osnovnog programskog sadržaja?
Svi ti novi sistemi interaktivnih usluga koje se nude paralelno sa redovnim programom osmišljeni su tako da što čvršće vežu gledaoce ne samo za ekran već i za odabrani televizijski kanal. Znači, teorijski, obogaćivanje ponude interaktivnim servisima trebalo bi da doprinese "vernosti" gledalaca određenom kanalu. Međutim, bojim se da svi ovi servisi, sve ove ponude koje prate redovni program donose drugu opasnost. Naime, oni mogu da vode ka još većem spuštanju kulturnog nivoa emitovanog programa. Edukacija je nepovratno nestala i njeni ostaci se još mogu, uz dosta muke i strpljenja, nazreti u nekim javnim servisima; informacija se davno pretvorila u infotainment ili "infozabavu"; treći član starog trojstva – zabava – suvereno vlada ekranima sveta i svodi se sve više na najjednostavnije, najbanalnije i najjeftinije sadržaje. Prema tome, ove nove mogućnosti koje interaktivnost pruža navode programere da nude još jednostavnije, još siromašnije duhom zabave jer se uz takve sadržaje mogu mnogo bolje i učestalije koristiti sve interaktivne mogućnosti nego uz neke ozbiljne, smisaone, umetničke i intelektualno izazovne programe.
U dosad dosegnutom nivou interaktivnosti, umrežen i opremljen tolikim"produžecima", pojedinac neprestano i sam emituje, neposredno i posredno,podatke o sebi, o svojim navikama, potrebama, ukusima. Da li ga to izlaže opasnosti od nekih neželjenih vrsta praćenja i kontrole, od manipulacija pa i zloupotreba?
Nema nikakve sumnje da dvosmerna komunikacija u oblasti televizije dodaje još jedan kanal za upad u našu privatnost. Većina novih izuma digitalnog doba u sebi nosi kao neizbežni privesak dodatnu mogućnost nadziranja naše privatnosti: kreditne kartice, mobilni telefoni, internet... Sada se svemu tome pridružuje televizor. Jedna od najbenignijih upotreba novih mogućnosti koje ova sprava pruža je ciljano oglašavanje, to jest način da vam se na uvid ponude oglasi za robu i usluge koje vas u principu najviše zanimaju. Tako, na primer, najnoviji sistem Ad Smart, koji upravo isprobava Skaj televizija, omogućava da emiter pošalje paket oglasa formiran prema profilu gledaoca, a na osnovu podataka iz adapterske kutije povezane s televizorom. Danas nam tako biraju oglase za robu široke potrošnje i razne usluge, sutra će nam tako servirati vesti ili iz govora nekog političara izdvajati ono što će se nama najverovatnije dopasti i na taj način vešto zaobići našu kritičku svest i nametati nam gotovu sliku o nekoj političkoj opciji. Pored toga, sama činjenica da zahvaljujući novim sistemima komunikacija neko zna o nama mnogo više no što bismo mi bili spremni da mu kažemo izaziva određenu nelagodu, opravdani osećaj da se nalazimo goli nasred gradskog trga.
I Srbija će, po međunarodnim propisima, do kraja 2015. godine morati u potpunosti da digitalizuje svoju medijsku sferu, a time stekne širok prostor i za interaktivnu televiziju. Kako, po vašem uvidu, napreduje digitalizacija,koliko su naše televizije spremne za tu tehnološku promenu i da li joj i kako neke već programski idu u susret?
Mnogima se ovo verovatno neće dopasti, ali je proces prelaska na digitalno emitovanje programa kod nas išao poprilično trapavo: rokovi su određivani preoptimistički, bez uzimanja u obzir stanja infrastrukture razorene u NATO bombardovanjima; osnovana je "Komisija za praćenje digitalizacije" – i brzo je zaboravljena; angažovan je, bez preke potrebe, strani konsultant čije savete niko nije primenio...
Javno preduzeće Predajnici i veze s izuzetnim naporom uspelo je da osposobi infrastrukturu i instalira veliki deo potrebne opreme. Međutim, po običaju, država kasni. Postoji niz odluka koje se na tom nivou moraju doneti. Na primer, kojim će se redosledom isključivati analogni predajnici? Da li će postojati period "simulkasta" – period kada će na određenoj teritoriji isti program jedno vreme emitovati i analogni i digitalni predajnici? Još se ne zna da li će biti subvencionisana kupovina adapterskih kutija koje su neophodne da bi se analognim prijemnikom mogao da se prima signal digitalnog standarda (DVB T2)? Neko će verovatno reći da u ovom trenutku naša država nema za to para, ali ne treba zaboraviti da će se prelaskom na digitalno emitovanje osloboditi veliki broj TV kanala koje će država moći za velike pare da iznajmi drugim servisima (to je takozvana digitalna dividenda).
Gotovo ništa nije urađeno na pripremi stanovništva za dan kada će analogni servis biti isključen. Jedini izuzetni doprinos popularisanju digitalnog emitovanja i pokaznu vežbu šta bi obilje kanala moglo programski da znači delo je pomalo sticaja okolnosti, a mnogo više napora dvoje izuzetnih ljudi u Javnom servisu – Dragiše Petrovića i Tatjane Ćitić. Program RTS Digital omogućio je ne samo da se izvrši niz neophodnih tehničkih proba i merenja, i da mali broj vlasnika prijemnika najnovije generacije isproba kvalitet prijema digitalnog signala, već – što je u okolnostima o kojima smo govorili možda još važnije – pokazao kako može izgledati jedan odličan domaći program namenjen zahtevnim gledaocima, a zahvaljujući retransmisiji kroz kabl ukazao koliko takav program može imati značajno i verno gledalište.

sonja ćirić

21.06.14 e-novine.com

Zrelost jednog autora, odnosno autorke ogleda se u suverenom vladanju temom i izrazom, u pravilnom, gotovo klasičnom odmeravanju onoga što je predmet komunikacije sa čitaocem, od preciznog i planskog izdavanja knjiga i konačno od promišljenog nastupa u javnosti. Ako je do romana Predator Vladimir Arsenijević bio u svojoj ranoj fazi u kojoj se tražio, onda se od ove knjige njegovo pisanje stabilizovalo i četiri izdanja njegove dosadašnje zrele faze: Predator, Jugolaboratorija, Minut i Let, iako žanrovski različita, jasno ukazuju na to šta od njega čitalac može da očekuje, odnosno da bude sasvim ubeđen da ga knjiga ovog autora ne može razočarati. Može da mu/joj se svidi manje ili više, ali je nivo postignut i sada je pitanje samo ličnog ukusa.

Interesantno je da je Ovo nije veselo mesto prva zbirka pripovedaka Vladimira Arsenijevića, iako su roman Predator mnogi doživeli kao priče, propustivši da vide sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Takođe, zanimljivo je da se ovoj formi pisac obraća tek u svojoj devetoj knjizi. Naime, kratka priča se često nalazi u beležnicama onih koji počinju da pišu, a kada se proslave obično odmah izglancaju ono što su čuvali tolike godine. Sumnjam da je Arsenijević ove priče toliko dugo krio po fijokama, već se radi o tekstovima koji su očigledno nastajali s namerom da budu objedinjeni u knjizi priča.

Zbirku otvara priča o Petru Buhi, Piteru Fliju, jednom od likova koji je kao sporedan protrčao kroz prethodni roman Let i ostavio jedan tematski rukavac otvorenim. Ipak, Arsenijević se poigrava sa narativnom formom i odustaje od klasične kojom se odlikovao roman u kojem je Petar Buha statirao, te čitavu priču smešta u izmišljeni članak sa wikipedije. Pored enciklopedijskih podataka kojima se razjašnjava sudbina jednog od pionira stripa u Jugoslaviji, u priču su uključene i tri epizode stripa koje je radio Piter Fli. Stvarajući ozbiljnu paralelu između biografije strip autora i njegovog dela, Arsenijević na pravi način otvara zbirku u kojoj se upravo tematizuje ova izmeštenost, odnosno činjenicu da veselih mesta, ali ni veselih vremena nema. Baveći se trivijalnim žanrovskim obrascem u prepričavanju strip epizoda Flijevog junaka Džona Tejlora i njegovog pomoćnika Bele Strele, pisac uspeva da gradira sopstvenu temu i na taj način trasira put dubljem značenju koje se da iščitati iz biografije strip pionira i posvećenika.

Druga priča u zbirci Song to Mr G. fikcionalizuje susrete između Boba Dylana i Woody Guthrieja koji su se događali u psihijatrijskoj bolnici Grejston u Nju Džersiju. Priča je ispripovedana iz perspektive medicinske sestre Rebeke Beki Rodžers i ovako odabrana pesrpektiva omogućava Arsenijeviću da istorijskim činjenicama da onu nijansu koja mu je bila potrebna, odnosno da progovori o postojanju tinjajućeg fašizma i antisemitizma koji postoji među krutim konzervativnim belim prezbterijancima. Bez obzira na činjenicu što je muzka na koncu dotiče i što je sitni kovrdžavi mladić uspeo da oraspoloži kako njenog omiljenog pacijenta, tako i nju, ona ostaje oprezna i verna svom bogu.

Meni omiljena priča u knjizi je “Crocodiles”. Ovo je autobiografska priča iz Arsenijevićevog londonskog perioda. U stvari, ona govori o porodičnom nasilju i načinu, odnosno (ne)mogućnostima da mu se suprotstavimo. Odlično nijansirana, vešto uspevajući da dočara teskobu u kojoj se narator i protagonista nalazi kroz metaforu numere “Crocodiles” grupe Echo and the Bunnymen, pripovetka se tematski sasvim uklapa u ono što nam čitava zbirka poručuje. Poređavši pet pripovedaka hronološki tako da obuhvate dobar deo dvadesetog stoleća, te smestivši ih u različite države i gradove, Arsenijević je provukao tezu iskazanu u naslovu, ali ju je pokazao kroz, da tako kažem, male stvari, odnosno intimne, porodične priče. Samo je sudbina Petra Buhe, alias Pitera Flija, okončana u velikom istorijskom događaju kakav je Drugi svetski rat. Ričard i njegova majka Sabina između kojih dolazi do incidenta u priči “Crocodiles”, Dilan i Beki Rodžers, bezimeni par supružnika u priči “Svripost”, ili sudbina korejske istoričarke umetnosti Park Sun-hi koju nasmrt prebijaju beogradski skinheadsi deo su istorijske svakodnevice, onog pejzaža nasilja u kojem se i danas krećemo potpuno nesvesni njegovog postojanja. Arsenijević se, kao i u svojim prethodnim knjigama, služi metaforom koja mikro događaj pretvara u priču o našem postojanju, a ono, složimo se sa njim, uopšte nije veselo, ni u jednom mestu, ni u jednom vremenu.

Knjigu zatvara pripovetka Minut i ako ima šta da se zameri ovoj knjizi, onda je to uključivanje jednog autonomnog umetničkog dela u knjigu koja bi i bez njega funkcionisala sjajno. Naime, Minut se pojavio kao zasebno izdanje, istina u veoma maloj izdavačkoj kući, ali je upravo tamo saradnja dva umetnika, pisca i dizajnerke i slikarke Valentine Broštean dobila svoj adekvatan izraz: radilo se o znatno luksuznijem izdanju nego što su Lagunina štampa i povez. Jasno mi je da je ta knjiga ostala relativno nevidljiva, s obzirom na distrubuterske mogućnosti malog novosadskog izdavača, ali je prilagođavanje montaža i ilustracija novom formatu i njihov otisak na nekvalitetnoj hartiji upropastio ozbiljan rad. To naravno tekstu nije smetalo, ali Minut nije samo tekst.

Očigledno je da je komercijalizacija neminovna i sa tim se moramo suočiti, iako ne i pomiriti. Ona, međutim, nije uticala na kvalitet tekstova u ovoj knjizi koji su pokazali još jednom da je Arsenijevićevo mesto u vrhu srbijanske proze neupitno.

Vladimir Arsenić

30.05.14 Blic

Ova Arsenijevićeva knjiga predstavlja skup najboljeg iz pripovedačkog opusa najmlađeg dobitnika Ninove nagrade, jednog od najprevođenijih pisaca svoje generacije.

Svojevrsne „priče iz celog sveta“ poređane su od sredine prošlog veka pa sve do početka 21. veka i služe kao literarni dokaz da je život svuda isti, iako su ljudi različiti.

- Knjiga "Ovo nije veselo mesto" je zbirka sačinjena od šest dužih priča koje su hronološki poređane tako da u nizu pokrivaju period od gotovo 100 godina, čitav 20. vek. One su i prostorno dosta široko raspoređene i odvijaju se na raznim delovima planete, od Beograda do Nju Džerzija, od Tihuane do Londona - izjavio je Arsenijević.
„Ovo nije veselo mesto“ je zbirka priča sastavljena kao univerzalni mozaik pripovesti o neobičnim ljudima iz raznih svetskih gradova: Nju Džerzija, Honolulua, Londona, Beograda, Tihuane i mnogih drugih. Preplitanje jezika i mešanje kultura predstavljeno je uvrnutim situacijama iz običnog života, detaljima svakodnevice koju živimo ali nam promiče, a ponekad o njoj čitamo u novinama ili slušamo u vestima dok se vozimo na posao, vraćamo kući ili večeramo s porodicom.

Najrazličitije savremene teme ukrštaju se u šest živopisnih priča: biografija Pere Buhe, jugoslovenskog strip-crtača, autora prvog i jedinog epskog romana u slikama; poseta Boba Dilana svom učitelju muzike u psihijatrijskoj klinici; muke podstanarskog života srpskog emigranta u Londonu; slučaj Koreanke na Novom Beogradu koju su silovali neonacisti; kako proleće može biti najsvirepije godišnje doba u braku; zašto nam je minut bilo gde na planeti dovoljan da uhvatimo smisao života.

Ovo delo jednog od najznačajnijih mlađih pisaca današnjice naći će se od srede, 4. juna u prodaji u svim knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitalaca.