Paulo Koeljo se smatra najuticajnijim savremenim piscem. Njegova dela prodata su širom sveta u tiražu od preko 150 miliona primeraka, objavljena u 170 zemalja i prevedena na preko 80 jezika.
Rođen u Rio de Žaneiru (Brazil) 1947. godine, Paulo Koeljo je autor nekoliko naslova koji spadaju u najčitanije knjige našeg vremena. Među njima su Dnevnik jednog čarobnjaka i Alhemičar koji su ga i učinili svetski poznatim. Naravno, Paulo Koeljo je napisao mnoge druge knjige koje su dirnule srca ljudi širom sveta – Brida, Veronika je odlučila da umre, Jedanaest minuta, Alef.
Dobitnik je brojnih prestižnih međunarodnih nagrada. Izabran je za člana Brazilske književne akademije 2002. godine, a od 2007. godine je ambasador mira Ujedinjenih nacija. Godine 2009 dodeljeno mu je priznanje Ginisove knjige rekorda za najprevođenijeg autora jednog romana (Alhemičar). Takođe, on je i autor koga prati najviše ljudi na društvenim mrežama.
Najzad su naišli na pumpu. Izašli su da malo prošetaju dok im je mlada devojka, indijanskih crta lica, punila rezervoar.
Paulo je uzeo mapu i proverio da li su na dobrom putu. Da, bili su na dobrom putu.
„Sada se malo opustio. Pričaće sa mnom”, pomisli ona.
- Ž. te je poslao da se nađeš sa anđelom ovde? - bojažljivo ga je pitala.
- Ne - reče.
„Dobro je, odgovorio mi je”, pomislila je Kris dok je posmatrala vegetaciju koja je izgledala čarobno. Sunce je zalazilo. Da nije nekoliko puta proveravala mapu, i ona bi sumnjala da nisu na pravom putu. Do odredišta ih je delilo manje od deset kilometara, a okolina je odavala utisak da su veoma, veoma daleko.
- Ž. nije rekao da dođem baš ovde - nastavi Paulo. - Bilo koje mesto bi poslužilo, ali ovde imam kontakt, znaš na šta mislim?
Naravno da je znala. Paulo je uvek imao kontakte. On ih je nazivao članovima Tradicije, ali ona ih je u svom dnevniku zvala Zaverenici. Postoji mnogo više veštica i čarobnjaka nego što ljudi sanjaju.
- Neko ko razgovara s anđelima?
- Nisam siguran. Ž. je jednom u prolazu pomenuo nekog Majstora Tradicije, koji ovde živi i koji zna kako se razgovara s anđelima. Ali može biti da su to samo glasine.
Možda je bio ozbiljan. Ali Kris je znala da je sasvim moguće da je nasumično izabrao jedno od mnogih mesta na kojima ima kontakte. Mesto na kojem će biti daleko od svakodnevnog života, gde će moći da se koncentriše na Nesvakidašnje.
- A kako ćeš da razgovaraš sa svojim anđelom?
- Ne znam.
„Kakav čudan način života”, pomisli. Pogledom je pratila muža dok je išao ka Indijanki da plati račun. Znao je samo da treba da razgovara s anđelima i to je bilo sve! Ostaviti ono što je radio, sesti u avion, leteti dvanaest sati do Los Anđelesa, voziti šest sati do te pumpe, skupiti dovoljno strpljenja da se ostane tamo četrdeset dana, i sve to da bi razgovarao - ili još bolje, da bi pokušao da razgovara - s anđelom čuvarom!
Nasmešio joj se, a ona mu uzvrati osmeh. Na kraju krajeva, nije bilo tako loše. Imali su svakodnevne nesuglasice, morali su da plaćaju račune, vode kućne finansije, odlaze u kurtoazne posete, prelaze preko teških trenutaka.
Ali još uvek su verovali u anđele.
- Uspećemo - reče ona.
– Hvala za to „mi” - odgovori on. - Ali ovde sam ja Čarobnjak.
Devojka koja radi na pumpi reče da idu u dobrom pravcu. Vozili su se još deset minuta, ovoga puta je radio bio isključen. Peli su se blagom uzbrdicom, ali tek kada su stigli na vrh i pogledali dole put koji su prešli, shvatili su koliko visoko su se popeli. Svih šest sati su se polako peli, a da nisu ni primetili.
Međutim, stigli su.
Paulo je parkirao pored puta i isključio motor. Ona je još uvek gledala pozadi da se uveri da li je zaista mogla da vidi zeleno drveće, biljke, vegetaciju. Da, mogla je.
A ispred nje, širinom celog horizonta prostirala se Mohave. Ogromna pustinja koja se protezala preko pet američkih država i zahvatala i Meksiko; pustinja koju je toliko puta gledala u kaubojskim filmovima dok je bila mala, pustinja u kojoj su se nalazila mesta čudnih naziva - kao Šuma duge ili Dolina smrti.
