Niko ne pali svetiljku da bi je sakrio iza vrata: svrha svetlosti je da osvetli prostor oko sebe, da otvori oči, da pokaže lepote i krasote u svojoj okolini.
Niko ne prinosi na žrtvu ono najdragocenije što ima: ljubav.
Niko ne prepušta svoje snove u ruke onima koji mogu da ih unište.
Niko, osim Atene.
Dugo vremena nakon Atenine smrti, njena bivša učiteljica zamolila me je da je pratim do grada Prestopansa, u Škotskoj. Pozivajući se na jedan feudalni zakon koji će biti ukinut sledećeg meseca, taj grad je zvanično pomilovao osamdeset i jednu osobu – uključujući i mačke – koje su pogubljene zbog veštičarenja, tokom XVI i XVII veka.
Prema zvaničnom predstavniku barona od Prestongrendža i Dolfinstouna «većina je bila osuđena bez ikakvog konkretnog dokaza, samo na osnovu iskaza svedoka optužbe, koji su izjavili da osećaju prisustvo zlih duhova.»
Nema potrebe da se ponovo podsećamo na sva nepočinstva Inkvizicije, sa njenim spravama za mučenje i lomačama koje su raspirivale mržnja i osveta. Ali, tokom putovanja, Eda je više puta ponovila da postoji nešto u tom činu što ona ne može da prihvati: grad i četrnaesti Baron od Prestongrendža i Dolfinstouna, «dali su oprost» svirepo pogubljenim osobama.
- Nalazimo se usred XXI veka, a potomci istinskih zločinaca, onih koji su ubijali nedužne ljude, još uvek daju sebi za pravo da «praštaju». Vi to dobro znate, Herone.
Znao sam. Jedan novi lov na veštice uzimao je maha; s tom razlikom što, ovoga puta, oružje nije bilo usijano gvožđe već ironija ili represija. Svako ko slučajno otkrije u sebi neki dar i usudi se da govori o svojim sposobnostima, počinje da pobuđuje podozrenje. I onda obično muž, supruga, otac, sin, ili bilo ko od bližnjih, umesto da se time ponosi, na kraju zabranjuje da se ta tema uopšte i pomene, iz straha da svoju porodicu ne izloži ruglu.
Pre nego što sam upoznao Atenu, smatrao sam da sve to nije ništa drugo nego jedan nečastan način zloupotrebe beznađa ljudskog bića. Moje putovanje u Transilvaniju radi snimanja dokumentarnog filma o vampirima takođe je bilo jedan od načina da se pokaže kako ljudi lako podležu obmanama; izvesne praznoverice ostaju ukorenjene u ljudskoj mašti, ma koliko besmisleno izgledale, i bivaju vešto iskorišćene od bezobzirnih pojedinaca. Kad sam posetio Drakulin zamak, rekonstruisan isključivo sa ciljem da turistima pruži utisak da se nalaze na jednom izuzetnom mestu, prišao mi je jedan vladin činovnik; stavio mi je do znanja da ću biti bogato nagrađen kad film bude prikazan na BI-BI-SI-ju. Po rečima tog činovnika, ja doprinosim propagiranju jednog značajnog mita, a to zaslužuje izdašnu nadoknadu. Jedan od vodiča je naveo podatak da se broj posetilaca povećava iz godine u godinu, i da je svako pominjanje tog mesta u osnovi pozitivno, čak i one tvrdnje da je zamak lažan, da je Vlad Drakula bio istorijska ličnost bez ikakve veze sa mitom, i da je cela priča obično bulažnjenje jednog Irca (Brama Stokera) koji nikad nije ni kročio u taj kraj.
U tom trenutku mi je sinulo pred očima: shvatio sam da, ma koliko se strogo pridržavao činjenica, ja i nehotice saučestvujem u laži; iako je moja ideja bila upravo da demistifikujem to mesto, ljudi će i dalje verovati u ono što žele; vodič je bio u pravu – u suštini, i ja sam bio jedan od saučesnika u širenju propagande. Čim sam to uvideo, odustao sam od projekta, iako sam uložio znatna sredstva u putovanje i pripremna istraživanja.
Ali odlazak u Transilvaniju, kako će se na kraju ispostaviti, izvršiće snažan uticaj na moj život: upoznao sam Atenu, dok je tražila svoju majku. Sudbina, ta tajanstvena, neumitna sudbina, učinila je da se nađemo, licem u lice, u beznačajnom holu jednog još beznačajnijeg hotela. Bio sam svedok njenog prvog razgovora sa Didri – ili Edom, kako više voli da je zovu. Prisustvovao sam, kao da samog sebe posmatram, uzaludnoj borbi koje je moje srce vodilo da ne bi dozvolilo da me zavede jedna žena koja nije pripadala mom svetu. Aplaudirao sam kad je razum izgubio bitku, a jedino što mi je preostalo bilo je da se prepustim, da prihvatim činjenicu da sam se zaljubio.
Ipak, to osećanje mi je omogućilo da vidim obrede kakve nikad nisam ni sanjao, dve materijalizacije, transove. Smatrajući da sam zaslepljen ljubavlju, sumnjao sam u sve, ali sumnja, umesto da me parališe, gurala me je u susret okeanima za koje nisam ni slutio da postoje. Bila je to snaga koja mi je u najtežim trenucima pomogla da podnesem podozrivost i cinizam mojih prijatelja novinara i da pišem o Ateni i njenom radu. I pošto je ljubav nastavila da živi, i sada kad je Atena već odavno mrtva, ta snaga je i dalje prisutna, iako mi je jedina želja da zaboravim ono što sam video i naučio. Mogao sam da plovim po tom svetu samo ako držim Atenu za ruku.
To su bili njeni vrtovi, njene reke, njene planine. Sada, kad je ona otišla, osećam potrebu da sve što pre postane onakvo kakvo je i ranije bilo; usredsrediću se na probleme prevoza, na spoljnu politiku Velike Britanije, na naš poreski sistem. Želim ponovo da mislim da je svet magije samo jedan vešto razrađen trik. Da su ljudi sujeverni. Da ono što nauka nije u stanju da objasni, nema ni prava da postoji.
Kad su sastanci u Portobelu počeli da izmiču kontroli, vodili smo beskrajne rasprave o njenom ponašanju, iako me danas raduje pomisao da nikad nije htela da me posluša. Ako postoji neka uteha u tragediji gubitka osobe koju smo toliko silno voleli, to je ona uvek neophodna nada da je možda i bolje što se tako dogodilo.
Budim se i uspavljujem s tim uverenjem; bolje je što je Atena otišla pre nego što se spustila u dubine ovozemaljskog pakla. Nikad ne bi uspela da povrati duševni mir posle događaja koji su je žigosali kao «vešticu iz Portobela». Ostatak njenog života bio bi gorko sučeljavanje njenih ličnih snova sa kolektivnom stvarnošću. Poznavajući njenu prirodu, znam da bi se borila do kraja, trošila svoju energiju i radost u nastojanju da dokaže nešto u šta niko, apsolutno niko, nije spreman da poveruje.
Ko zna, možda je tražila smrt kao što brodolomnik traži ostrvo. Mora da je stajala na mnogim stanicama metroa, u cik zore, čekajući napadače koji nisu dolazili. Hodala je kroz najopasnije četvrti Londona, tražeći ubicu koji se nije pojavljivao. Izazivala je gnev nasilnika, koji nisu uspevali da daju oduška svom besu.
Sve dok nije postigla željeni cilj: da bude svirepo ubijena. Ali, na kraju krajeva, koliko ima među nama onih koji su izbegli da vide kako im najvažnije stvari u životu izmiču iz časa u čas? I tu ne mislim samo na drage osobe, već i na naše ideje i snove: možemo odolevati jedan dan, nedelju dana, nekoliko godina, ali uvek smo osuđeni na gubitak. Naše telo nastavlja da živi, ali duša zadobija smrtonosni udarac, pre ili kasnije. To je savršen zločin u kome ne znamo ko je ubio našu radost, koji su ga motivi na to naveli i gde se kriju krivci.
A i ti krivci, koji ne otkrivaju svoja imena, jesu li uopšte svesni svojih postupaka? Mislim da nisu, jer su i oni sami žrtve stvarnosti koju su stvorili – ma koliko možda bili utučeni ili obesni, nemoćni ili silni.
Ne razumeju i nikad ne bi razumeli Atenin svet. Dobro sam to rekao: Atenin svet. Napokon sam priznao sebi da sam bio tu samo u prolazu, kao po nekoj milosti, kao neko ko se obreo u divnoj palati, kušao najbolja jela, svestan da je sve to samo jedno slavlje, jer palata nije njegova, hrana nije kupljena njegovim novcem, a u datom trenutku svetla se gase, domaćini odlaze na spavanje, sluge se povlače u svoje sobe, kapija se zatvara, i mi smo ponovo na ulici, čekajući taksi ili autobus da nas vrati u osrednjost naše svakodnevice.
I evo, ja se vraćam. Bolje rečeno: jedan deo mene se vraća u ovaj svet u kome jedino ima smisla ono što vidimo, dotičemo i što možemo da objasnimo. Ponovo sam se uželeo kazni zbog prekoračenja brzine, ljudi koji se prepiru pred šalterima u banci, večitih žalopojki na račun vremena, filmova strave i užasa i trka Formule 1. To je svet u kome ću morati da sudelujem do kraja svojih zemaljskih dana; oženiću se, imaću decu, a prošlost će biti daleka uspomena, koja će me na kraju naterati da se upitam, preko dana: kako sam mogao da budem toliko slep, kako sam mogao da budem toliko naivan?
Ali takođe znam da će, noću, drugi deo mene nastaviti da bludi prostorima, u dodiru sa stvarima podjednako stvarnim kao i paklo cigareta i čaša džina ispred mene. Moja će duša plesati sa Ateninom dušom, biću sa njom dok spavam, budiću se sav znojav, odlaziti u kuhinju da popijem čašu vode, shvatiti da je u borbi s utvarama potrebno koristiti stvari koje ne pripadaju stvarnosti. I tada ću, pridržavajući se saveta moje babe, staviti raširene makaze na stočić kraj uzglavlja, i time prekinuti produžetak sna.
Sutradan, pogledaću makaze s izvesnim kajanjem. Ali moram da se ponovo priviknem na ovaj svet, ili ću završiti u ludilu.
