Bremasoni

18.11.11

Roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ Mirjane Đurđević, intrigantne srpske savremene književnice, nominovan je uz „Ruski prozor“ Dragana Velikića i „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića za prestižnu svetsku književnu nagradu „IMPAC Dablin award“.

Naše „bre” će nas dokusuriti: Mirjana Đurđević

Književnica kaže za „Blic“ da je književnu nagradu lakše dobiti nego je izneti, odnosno časno se izboriti sa statusom laureata.

- U zemlji u kojoj su svi čuli jedino za NIN i Nobela, ali teško da bismo nabrojali makar jednog dobitnika - setite se samo ankete koja je pre par godina rađena na Sajmu knjiga i tragikomične licitacije imena jedinog domaćeg nobelovca - nominacija Velikićevog, Stojiljkovićevog i mog romana je pre „reklama“ za IMPAC Dablin nego za naše knjige. Tek mali broj posvećenih književnih poslenika u Srbiji zna stvarni značaj te nagrade.
Onima koji čitaju možeš donekle i da objasniš - znaš, to je ona nagrada koju je dobio Orhan Pamuk, godinu dana pre nego što je dobio Nobela ili - u konkurenciji su i Grosman, Šlink, De Lilo, Oster... pa da se i

Previjanje od smeha

Kada je u modernoj istoriji taj duh bio najslobodniji?
- Nikad. Sećam se, recimo, jedne scene sa građanskih protesta 96/97. Na moje oči su se pripadnica „Žena u crnom“ i jedan „moderni četnik“ sa šubarom i bradom do kolena samoorganizovali zarad efikasnosti, i razmenili po pola propagandnog materijala koji su delili demonstrantima. Pa onda, u zavisnosti na koga prvog od njih naiđeš, dobiješ u paketu dva letka - „žrtve Srebrenice“ i „preklaćemo ko sa nama neće“. Moj „slobodni duh“ je na to mogao samo da se previja od smeha, sam, nasred Terazija.sam isprepadaš i pobegneš pod astal pred imenima koja izgovaraš.
U tom smislu „Geopoetika“ sa svojom edicijom „Srpska proza u prevodu“ vrši izvanrednu dvosmernu prosvetiteljsku misiju. S jedne strane na najbolji mogući način predstavlja savremenu srpsku književnost svetu, a s druge pokazuje srpskoj čitalačkoj publici gde je naše mesto u tom istom svetu.

Da li slutite šta bi moglo da se svidi strancima u vašem romanu „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“?
- Činjenica je jedino to da je „Kaja“ ponajmanje lokalni roman od svih koje sam napisala. Priča o beogradskim budistima pred Drugi svetski rat i meni je bila toliko fascinantna da sam jednostavnomorala da je istražim do detalja i kasnije pretočim u roman. Verujem da su Kalmici i njihova vekovna putešestvija,od Mongolije preko Kaspijskog mora i Malog Mokrog Luga do Nju Džersija, ti kojima treba da budem zahvalna.

Kako građanski, slobodni duh Beograda koji opisujete u svojim knjigama preživljava sve istorijske izazove i ideološke okolnosti?
- Pojmovi građansko, moderno, slobodno... imaju različita značenja u odnosu na istorijski kontekst u koji ih postavite. Ono što je za mene „duh Beograda“ jednostavno su ljudi koji misle isključivo svojom glavom, a kao osnovno sredstvo za preživljavanje koriste snažan ironijski i autoironijski otklon prema glupavim istorijskim okolnostima u kojima su imali nesreću da se rode.

U tekstovina nema ženskih i muških hormona

Između ostalih, dobili ste i nagradu Žensko pero. Mnogi se trude da po svaku cenu razlikuju žensko od muškog pisma.
- Možda tragaju za laboratorijskom analizom hormonalnog statusa teksta.

Naslov vašeg novog romana je „Bremasoni“ i povezan je s rečima Milana Obrenovića pred kraj XIX veka. Je li to objašnjenje i nagoveštaj usuda srpske države kroz istoriju?
- Milana Obrenović se masonima priključio u Francuskoj, krajem XIX veka. Prilikom prijema su ga pitali zbog čega se učlanjuje kod njih kada u njegovoj Srbiji takođe postoji masonerija.

Priča se da je odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su tamo bremasoni“. „Bre“ je retka karakterna crta od koje nikada nismo odustali i „bre“ će nas dokusuriti. A sve nam je bre. I breškolstvo, i bresudstvo, i breekonomija, pa i bremasonerija - „selekcija društva“, kako ju je nazvao jedan davni Veliki majstor. Naš osnovni problem kroz vekove je nepostojanje stvarne elite, elite sa pokrićem. Pokriće keceljama, partijskim knjižicama, sveže opranim novčanicama, diplomama opskurnih fakulteta, mantijama, šljokicama... nedovoljno je i da prikrije bre, a kamoli da ga neutrališe.

Lepo bi bilo kada bi Vajfert i Pekić imali prilike da razgovaraju u nekoj istorijskoj rekapitulaciji makar pod okriljem Velike masonske lože Jugoslavije. Da li nagađate ko danas u Srbiji planira naše sudbine pod senkom masonerije?
- Na ritualnom samouspavljivanju - privremenom raspuštanju - Velike lože „Jugoslavija“ u leto 1940. „Veliki sekretar“ Borislav Pekić i te kako priča, ali ima tek deset godina. Za to vreme, bivši Veliki majstor i otac srpske masonerije Đorđe Vajfert uglavnom bezbrižno drema, mrtav već par godina.
Verujem da je tako i danas. Dok „deca“ pričaju „mrtvi“ spavaju. Nigde nikog živog, zdravog, odraslog i odgovornog.

Aleksandar Nikolić

08.10.11

Izvesna doza samoironijskog otklona u promišljanju svakog svog ubeđenja i postupka neophodna nam je da bismo sačuvali kontakt sa realnošću, zdrav razum u krajnjoj liniji: Mirjana Đurđević

Autor: Anđelka Cvijić

Mirjana Đurđević, danas verovatno jedna od najboljih i najintrigantnijih srpskih savremenih književnica, završila je i objavila u izdanju beogradske Lagune svoj najnoviji roman koji već svojim naslovom najavljuje urnebesnu priču kakvu ovdašnja literatura skoro nije imala.
Bremasoni (Bremasoni) govore - već samo ime kaže, o masonima a roman počinje u leto 1940. sazivanjem članova Velike lože Jugoslavija na dogovor da se „do boljih vremena“ samouspavaju kako ne bi dočekali da im vlasti Kraljevine Jugoslavije zabrane rad.
Cela radnja romana dešava se u jednom danu u kojem, u Velikoj loži, o masonskim i drugim profanim stvarima masoni razgovaraju, i u sebi (možda još važnije) razmišljaju, i ne sanjajući da paralelno sa njihovom Ložom, u istom danu, u isto vreme, zaseda i ženska Velika masonska loža Bratanice na čelu sa Velikom Tetkom i članicama Velikom Babom, Velikom Kesom, Velikom Alapačom, Velikom Metlom...
Ukrštajući ova dva događaja, Mirjana Đurđević (dobitnica nagrada Žensko pero i regionalne Meša Selimović za roman Kaja, Beograd i dobri Amerikanac, nedavno preveden i na engleski) još jednom potvrđuje da suvereno vlada najkomplikovanijim književnim materijalom - u savremenoj srpskoj literaturi skoro nije bilo ovakvog romana sa tolikim brojem likova koji, ispunjavajući do tančina svoju funkciju, poseduju savršeno profilisane karaktere sa najtananijim nijansama.
I ne samo to, Bremasoni predstavljaju, baš kako kaže književna kritičarka Vladislava Gordić Petković, „vratolomnu vožnju niz ezoterijski tobogan“ u kojoj su vremenski planovi tako isprepletani da je apsolutno neizbežno da se u Velikoj masonskoj loži Jugoslavija, u tom jednom jedinom danu, nađu zajedno i najpoznatija imena srpske političke, trgovačke i umetničke scene - od Vajferta i Ička do Nušića, Sime Milutinovića Sarajlije i Borislava Pekića.
Čitalac će reći - „Pa, oni su mrtvi ili još nerođeni!“ Da, u tome i jeste jedna od čari ovog sjajnog romana. Bremasoni su nešto sasvim novo u našoj književnosti. Tome doprinosi i jedinstveni humor i ironija, iz prethodnih knjiga Mirjane Đurđević - Treći sektor ili žena sama u tranziciji, Ubistvo u Akademiji nauka, Deda Rankove riblje teorije, Prvi, drugi, treći čovek i Čuvari svetinja - samo još usavršeniji.

Vidi se da ste dugo i detaljno proučavali masoneriju. Ali, odakle vam ideja da pišete roman o jednoj tajnoj organizaciji?
- Masoni za sebe kažu da nisu tajna organizacija, već organizacija sa tajnom. A tajna je, i to naročito ako je ekskluzivno „muška“, crvena marama za svaku radoznalu ženu.

Vaša kritička žaoka nije ih zaobišla - netrpeljivost među nekima od masonske braće mogla bi da se izrodi i u ozbiljne svađe. Da li ste hteli da pokažete i drugu, svetovnu sliku masonerije koju profani svet uglavnom zamišlja idealno?
- Ne znam ko bi razuman poverovao da u bilo kojoj instituciji mogu vladati idealni odnosi, bez obzira koliko se institucije - svejedno da li se radi o crkvi, političkim partijama, univerzitetu... pa sve do masonerije, na primer - trudile da emituju „idealnu sliku“. Masoni su živi ljudi, zašto se ne bi svađali? U tom smislu, usputna „kritika“ je upućena institucionalnom licemerju per se, ali nje ima maltene u svim mojim romanima.

Da li je i Velika loža Bratanice, ženska masonska loža u Beogradu, vaša „kontra“ masoneriji?
- Ne. Izmišljena ženska loža rezultat je mog razmišljanja o tome kako bi iste „zadatke“, bazirane na istim moralnim principima, izvršavale žene. Sa očekivanim trivijalnim zaključkom: jedni bez drugih ne možemo. A masonska libela - simbol društvene jednakosti, osnove prirodnog prava - opasno je i neopravdano nakrenuta na mušku stranu. Što, doduše, važi i za većinu ostalih institucionalnih „libela“.

Dok u muškoj Velikoj loži masoni glasno raspravljaju o visokim idealima u društvu a u sebi se podsmevaju svojoj masonskoj braći, žene masoni ideale spuštaju na nivo pragme a međusobno se čak i više poštuju. Da li su „Bremasoni“ i „pohvala ženske mudrosti“?
- Istina je da su žene racionalnije, praktičnije, operativnije od muškaraca, baš kao i u mom romanu. Ali je takođe istina i da će svaka žena, ma koliko pametna i osvešćena, makar na trenutak poverovati u budalaštinu da je (onaj pravi?) muškarac „nosilac kamena mudrosti“. Padamo iz kontre, kako bi rekli igrači preferansa. Upravo u emotivnoj sferi, u kojoj nam muškarci bez izuzetka „priznaju prednost“. Preigramo se, šta li?

U pozadini priče o masoneriji već se 1940. uveliko vide jugoslovenska nesloga, srpsko-hrvatski odnosi, jevrejsko pitanje, približava se rat. Politika vas ni ovde nije ostavila na miru?
- Samouspavljivanje Velike lože Jugoslavija u leto 1940. bilo je inicirano približavanjem jugoslovenske vlade, odnosno onoga što je od nje ostalo, Hitlerovoj Nemačkoj. Uveliko im je bilo prećeno progonom, hapšenjima... To je realna osnova čitave priče.

U drugom planu, ali nimalo nebitnom, ponovo slikate Beograd pred Drugi svetski rat. U kakvom biste Beogradu voleli da živite?
- Za razliku od likova iz mojih romana ja nemam mogućnost izbora, imam samo ovaj jedan Beograd, pa kakav mi se zalomio. Volim ga neizmerno i kudim na sva usta, love-hate relationship.

U romanu eto ponovo vaše reinkarnacije, gospođe Mice Đurđević, književnice, nastavnice mačevanja, urbane aktivistkinje, krotiteljke konja i motorbicikala, iz vašeg prethodnog romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. Za nju su dobar deo svega toga dečje igre?
- Mica prosto nije odolela prilici da još jednom svrati do Ruskog cara, ispije koju čašu tamjanike, popuši par cigara i namigne tu i tamo. „Prepisano“ od Hičkoka, doduše, ali takva je Mica. Velika Opajdara.

Slobodnozidarsko Sveznanje putuje u svim pravcima pa su u Velikoj loži okupljeni, pored živih, i mrtvi masoni - pisac Branislav Nušić, Petar Ičko diplomata u Karađorđevo doba, pesnik Sima Milutinović Sarajlija... kao i nerođeni i deca, među kojima je najupečatljiviji lik pisca Borislava Pekića. Da li je tako složen, njihov, svet u kojem „mrtvi vide relacije iz budućnosti jer poseduju iskustvo, ali ne umeju da opišu svet... (a) ... nerođeni znaju buduće predmete ali nijednu relaciju u kojoj će jednom živeti“ zapravo slika naših života, smušenih i nama samima katkad potpuno nejasnih?
- Tako je. Što smo stariji sve smo zbunjeniji novim i novim gadžetima kojima nas „sadašnjost“ bombarduje, jedva savladamo ajpod a stigne nas ajped, koji se najednom zove tablet i deli se uz mobilne telefone, a koji u sebi sadrže... Dok nam sa druge strane „budućnost“ postaje sve jasnija“. Svet hita ravno dođavola, govori nam iskustvo, čak i korake na tom budućem putu precizno predviđamo. Za to vreme mladi suvereno vladaju svim tim tehnološkim čudesima, ne znajući ni odakle su šuplji.
Pošto generacijski, nadam se, još uvek boravim negde u sredini, u romanu sam prosto prvo rastegla vreme na nekakvih dvestotinak godina a onda ga sabila u jedan dan. Kojom tehnologijom, neka ostane „masonska tajna“.

I gde je tu mesto slavnoj beogradskoj mumiji?
- Priča o Nesminu, „beogradskoj mumiji“ - potražite ga na Google - potpuno me je fascinirala: dve hiljade i trista godina star Egipćanin koji ni kriv ni dužan, osim što je nesvrstan, deli zlehudu sudbinu srpskog kulturnog nasleđa po muzejskim podrumima i budžacima. Morao je da mi zaigra u romanu. Bar toliko smo mu dužni. A možda se i neki čitalac-donator sažali i kupi mu vitrinu?

Šta mislite, kakva će biti reakcija masona na vaš roman?
- Izvesna doza samoironijskog otklona u promišljanju svakog svog ubeđenja i postupka neophodna nam je da bismo sačuvali kontakt sa realnošću, zdrav razum u krajnjoj liniji. Onoga trenutka kada čovek ili, ponovo, institucija, počne sebe preozbiljno da shvata, izlaže se opasnosti da svima ostalima ispadne smešan, odnosno smešna. A, rekoh, masoni su samo ljudi, različiti. Pa će, pretpostavljam, takve biti i reakcije. Jednom mi je jedan znalac rekao da masoni po pravilu nemaju smisla za humor. Neću da verujem u generalizacije te vrste, previše su sumorne.

Ipak, naslov romana je „Bremasoni“? Malo pregrubo?
- Zasluga za naslov, ili pak kritika, kako ga već ko shvati, ide na račun kralja Milana Obrenovića. On se masonima priključio u Francuskoj, krajem XIX veka. Prilikom prijema su ga pitali zbog čega se učlanjuje kod njih kada u njegovoj Srbiji takođe postoji masonerija. Priča se da je odgovorio: „Znam, ali vi ste framasoni, a oni su tamo bremasoni“.

26.08.11

Mirjana Đurđević o novom romanu “Bremasoni” i drugim “istorijskim izmotancijama”. Ovaj svet je izvrnut naopačke, ja pokušavam da ga učinim boljim i obesmislim smehom

LETA gospodnjeg 1940. suočavajući se sa dekretom vlasti Kraljevine Jugoslavije o zabrani rada masona, “slobodni zidari” se okupljaju i odlučuju da se samouspavaju do nekih boljih vremena. O tome tajna braća vode dugu raspravu, a u loži, jedan do drugoga, sede mrtvi i živi i još nerođeni, nepismeni i akademici, dede i unuci. Među njima su Veliki besednik Branislav Nušić, Veliki sekretar Borislav Pekić, Veliki majstor Adra Dimić, Sima Milutinović Sarajlija, Đorđije Vajfert, Petar Ičko...
Istovremeno, takođe u tajnosti, izvečeri zaseda i velika ženska loža “Bratanice”, na čelu sa Velikom tetkom Sofijom Spasić, kojoj su masonske druge Velika alapača Sava Damjanov, Velika kesa Ana Depolo, Velika metla Ljubica Pekić, Velika tajnica Božana Perić, Veliko gudalo Viki Draškocijeva... To je u najkraćem okosnica nove knjige “Bremasoni” Mirjane Đurđević, koja se u petak pojavila iz štampe u izdanju “Lagune”.
Reč je o još jednoj “istorijskoj izmotaciji”, kako bi, da ne čuje, rekla sama spisateljica, koja je veliku naklonost čitalaca stekla neobično zabavnim i duhovitim knjigama sa puno ironije (i opomena!), kao što su “Treći sektor”, “Ubistvo u Akademiji nauka”, “Deda Rankove riblje teorije”, “Prvi, drugi, treći čovek”, “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac”. Pred čitaocima je, dakle, još jedno razgaljujuće Đurđevićkino remek-delce, koje je mogla da napiše samo profesorka Visoke građevinsko-geodetske škole, što ona iskreno priznaje da i jeste.

* Čime vas je privukao svet “slobodnih zidara” koji je danas prekriven velom tajne i svakojakih priča?
- Počelo je sasvim bezazleno, pitanjem jednog prijatelja: “Šta misliš o masonima?” Kao i obično, “imala sam mišljenje”. Da bih, dok sam slušala bujicu sopstvenih reči, shvatila da je to “mišljenje” bazirano na gomili poluinformacija, dezinformacija i stereotipa kojima nas zasipaju mediji i popularna literatura, da o njima uistinu ne znam ništa. Ne volim kad uhvatim sebe u tako nečemu, pa sam sela ozbiljno da učim i istražujem. Potrajalo je godinu i po dana, bilo je naporno, uzbudljivo, neka saznanja su bila razočaravajuća, druga očaravajuća. Sada zaista imam mišljenje, sa mnogo čvršćim argumentima, i ono je pretočeno u “Bremasone”.

* S obzirom na to da su mnoge ugledne ličnosti iz naše prošlosti pripadale redu masona, kako i po kojim kriterijumima ste birali svoje junake?
- Karakterne i etičke razlike, kao i epohe u kojima su živeli. Izostanak nekih “važnih masona” diktirao je i sam tok priče. Da sam, recimo, umesto Sime Milutinovića Sarajlije odabrala Dositeja, dobili bismo jedan potpuno drugačiji roman, verovatno i sa drugačijom porukom koja onda ne bi bila “moja”. Da sam Nušiću umesto Pekića suprotstavila Ivu Andrića, drugi bi se tu razgovori vodili.

* Naporedo sa muškom, u romanu se prati i ženska loža “Bratanice”, koju čine sedam masonki. Šta je njihova uloga?
- Uvek se jako loše osećam na mestima sa “hormonalnim disbalansom”. Kao što su testosteronski fudbalski stadioni ili progesteronski saloni za ulepšavanje, na primer, u koje “drugi pol” ne zalazi. To su sredine sa bolesnom, neprirodnom atmosferom. Zato je valjda jedno od mojih prvih pitanja - otpora bilo zbog čega regularna masonerija ne prima žene u svoje redove. Postoji dakako i ženska masonerija, ali ona deluje na “muškim” principima, oponaša, što je takođe legitimno, mnoge žene vazda imaju potrebu da dokazuju da su “isto” što i muškarci. Najređi i od ostalih masona najmanje priznati oblik su mešovite lože, što je valjda, ako već govorimo o rodnom aspektu masonerije, jedino prirodno rešenje, kao i u svim drugim vidovima ljudskog udruživanja.

* Ko su, dakle, “Bratanice”?
- Moje “Bratanice” su u eksperimentalne svrhe izmaštana ženska loža, formirana na istim deklarativnim etičkim principima kao i muške, ali ona u potpunosti poštuje žensku prirodu, sa svim njenim “vrlinama” i “manama” u odnosu na mušku, što odmah tvori jednu potpuno različitu sliku. Mnogi se zaključci iz te slike mogu izvući, meni su, na primer, “Bratanice” između ostalog odgovorile na pitanje zašto žene nisu masoni: A kog će im to đavola?

* Među junacima vaše knjige čini se da je “najluđi” lik Sime Milutinovića Sarajlije, koji je, ispostaviće se u romanu, iz muzeja kneza Pavla ukrao tajanstvenu i čudotvornu egipatsku mumiju?
- Otkriću vam jednu malu žensku tajnu - zaljubljena sam u Simu. I moj Sima nije kradljivac, mumiju je uzeo na revers.

* Iako je reč o literarnoj igri i književnoj fikciji, čitaoce uvek zanima da li i u kojoj meri ima i autentičnih događaja i činjenica?
- Gde god je to bilo moguće i svrsishodno, uključila sam ih. Velika loža “Jugoslavija” zaista je “samouspavana” - privremeno raspuštena - u leto 1940. da bi se predupredila odluka vlasti o njihovoj zabrani i minimizirali eventualni progoni članstva. Aktuelni Veliki majstor Andra Dinić, o kome nisam našla mnogo biografskih podataka, umro je nedugo nakon što je potpisao akt o samouspavljivanju - moguće baš od posledica šloga koji sam mu smestila u romanu. Mitropolit Stratimirović odista je izbacio mlađanog Simu Milutinovića Sarajliju iz Karlovačke gimnazije, ne sluteći da će jednog dana postati “braća”, doduše u različitim ložama. Zvanična istorija tvrdi da su razlog bile nekakve šaljive pesmice, Sima u romanu nudi drugačije objašnjenje... Dakle, “vleguvanje vo sitni crevca”, što reče jedan od mojih junaka, Petar Ičko, devetnaestovekovni trgovac, diplomata, prevodilac i naravno mason. A unutra sve smešano. Istine i izmišljotine.

* Čitajući vaše knjige, pa i ovu, stiče se utisak da se ludo zabavljate izmišljajući neobične likove i još neobičnije dogodovštine u koje upadaju?
- Igram se. Kada bi ta komponenta nestala, pisanje bi izgubilo smisao.

* Pripadate onima koji, čim otvore oči, otvore i kompjuter, pa ste svakodnevno na internet vezi. Šta vam pišu čitaoci?
- Recimo, piše pre nekoliko dana jedna čitateljka: “Zbog vaših romana sam zapustila muža i decu...” I ja zbog svojih romana često zapustim muža i mačku. Dakle sve je u redu - moji čitaoci i ja smo na istim talasnim dužinama.

* U vremenu u kom živimo često kao da je sve izokrenuto naopačke. To za pisca vašeg “usmerenja” predstavlja dobar podsticaj, ali i povod za ne baš vesela razmišljanja o našoj svakodnevici.
- U pravu ste, ovaj svet je izvrnut naopačke i neveseo je, i te kako, ko bi još bio veseo kada mu udari krv u glavu. Ja samo nastojim da ga u nekim malim segmentima vratim na pravu stranu tako što ću ih obesmisliti smehom. Metodom uzaludnih pokušaja, očigledno. Ali je bar meni od toga lakše. I ponekom čitaocu.

SVEVIDEĆE OČI

* Da li “Bremasoni” predstavljaju neku vrstu parodije na romane o misterijama, drevnim tajnama i tajanstvenim društvima kojima smo zasuti poslednjih nekoliko godina?
- Moguće da će i to biti jedno od tumačenja, ali to mi nije bila namera. Da jeste, sada biste čitali neku drugu knjigu. Verovatno prijemčiviju za “širu čitalačku publiku”, šta god to bilo, ali bi meni bilo dosadno tako nešto da pišem. Kao što su mi i “originali” sa čijih korica sevaju “svevideće oči”, preteći da će me upravo probosti šestarom, počesto isprazni i dosadni.

SITNA GUNĐANJA

* Prvi čitaoci vašeg romana, dok je još bio u rukopisu, bile su vaše prijateljice, književni kritičari Vladislava Gordić Petković, Jasmina Vrbavac i Anđelka Cvijić. Jeste li uvažili njihove eventualne primedbe i savete?
- Od njih tri je jedino Anđelka Cvijić čitala roman u nastajanju i njene su mi primedbe, saveti i ispravke bile od velike pomoći. Ona je moj najbolji i najkorisniji pilot čitalac, čije ogromno znanje, iskustvo i posvećenost pisanoj reči nemilosrdno zloupotrebljavam još od prvog romana koji sam napisala, oko koga smo se i upoznale i sprijateljile. Vladislava Gordić Petković i Jasmina Vrbavac rukopis su pročitale tek nakon što je otišao izdavaču, tako da su i neka sitna gunđanja stigla prekasno. I ostala među “Bratanicama”, ha, ha, ha.

Dragan BOGUTOVIĆ