Prvi, drugi, treći čovek

24.08.09

Namera mi je bila da bar u romanu sebi ispunim sve želje. U „prethodnoj inkarnaciji“ imala sam više stambenog prostora na boljoj lokaciji i više slobodnog vremena. Mada se ni sada ne žalim
Spisateljica Mirjana Đurđević oglasila se ovih dana novom knjigom. Reč je o romanu pod nazivom „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, koji je objavila zrenjaninska „Agora“. Ovo delo otkriva Đurđevićevu u posve novom svetlu. Reč je o priči o Beogradu, o maloj zajednici Kalmika, vremenu „kada su američki diplomati u Kraljevini SHS pisali udžbenike srpsko-hrvatskog jezika, a ne ultimatume, a beogradske književnice vozile su moćne motorbicikle i podučavale kalmičke devojke mačevanju a ne kako da se udaju“...

Kako biste opisali roman „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“?
- Smeštena u predratni Beograd, prati istorijat boravka nekoliko stotina Kalmika na našim prostorima. Kalmici su nomadski narod mongolskog porekla, budističke vere, koji se u 17. veku iz rodne Džungarije naselio na obale Kaspijskog mora. Vekovima ruskim carevima služili kao „čuvari granica“. Tokom Oktobarske revolucije borili su se na strani belih, pa su tako retki kojima je to pošlo za rukom zajedno sa njima i izbegli iz boljševičke Rusije. NJih nekoliko stotina naselilo se na periferiji Beograda, u Malom Mokrom Lugu, odnosno današnjem Konjarniku, koji je, što se ne zna, po ovim veštim konjanicima i uzgajivačima i dobio ime. Godine 1929. uspeli su da izgrade i budistički hram, prvi u Evropi, i to sa svim dozvolama, kako beogradskih opštinskih vlasti tako i Srpske pravoslavne crkve. Hram je 1944. srušen u savezničkom bombardovanju, a Kalmici su se, u strahu od sovjetske armije, zajedno sa banatskim Nemcima septembra 1944. povukli u Nemačku. Odakle su 1951. otišli u SAD, uglavnom u NJu Džersi, gde se još uvek može sresti poneki stari Mongol koji govori srpski! U Srbiji nije ostao gotovo niko.
Glavni junak romana je zapravo Beograd.
- Predratni Beograd, kosmopolitski grad u kome jednovremeno niču katolička crkva Svetog Antuna i budistička pagoda, ali ne i preko potrebni mostovi preko Save i Dunava - u nečem smo ipak nepopravljivi. Tu je i jedna kalmička devojčica, kasnije mlada žena, Kaja, njen prijatelj i zaštitnik, američki poslanik u Kraljevini SHS, Džon Dajnili Prins, diplomata i naučnik-laf, uistinu autor prve gramatike srpsko-hrvatskog jezika na engleskom! I na kraju - ja!
Vaša nova knjiga se razlikuje od prethodnih?
- Razmišljala sam u početku ko će u priči da predstavlja „domaćine“. Dvoumila sam se između Miloša Jaćimovića, vlasnika ciglane u kojoj je većina Kalmika radila, njihovog velikog dobrotvora, koji im je poklonio placeve i materijal za izgradnju kuća, a kasnije i bogomolje, i njihovih komšija sa periferije, domaće sirotinje koja ih je prihvatila kao svoje (čak je bilo i mnogo mešovitih brakova). A onda sam odlučila da to budem ja. Pomislila sam, ukoliko već pišem o budistima, zašto ne bih iskoristila tu priliku pa se „upoznala“ sa svojom „prethodnom inkarnacijom“? Poigrala sam se na temu na šta bi ličio moj život da sam se rodila 60-70 godina ranije? Nisam previše izmišljala - odabrala sam ulicu u kojoj sam zaista odrasla, slična zanimanja i zanimacije, obrazovanje, socijalno okruženje... Čak sam i svog mačka reinkarnirala unatraške, kažu prijatelji da mi je to najbolje pošlo za rukom - isti je. I, na kraju je ispalo da smo ta moja „prethodnica“, Mica Đurđevićka, i ja relativno slično prošle u životu, iako mi je namera bila da bar u romanu sebi ispunim sve želje. Imala je jedino više stambenog prostora na boljoj lokaciji, a onda su došli komunisti. I imala je više slobodnog vremena. Mada se ni ja ne žalim.
Kako pronalazite teme za pisanje?
- Teme kojima se bavi moja detektivka Harijeta bombarduju me iz novina, televizora, u javnom prevozu, samoposluzi, to su moje, rekla bih čak alergijske, reakcije na naš takozvani život. Opet, Miroslavljevo jevanđelje, Kalmici i takve teme pronalaze me nekim čudnim putevima za koje bih, da verujem u takve stvari, rekla da nisu od ovoga sveta. Recimo... Kalmici su do mene stigli direktno iz Kalmikije, preko jedne skromne monografije u kojoj se nalazi skica „beogradske pagode“!? Dovoljno da probudi radoznalost.
Kakav je vaš odnos sa čitaocima? Šta vas najčešće pitaju?
- Moji čitaoci liče na mene. Vole da se mešaju u radnju romana, daju sugestije, ljute se što se Harijeta razvela, traže joj novog muža, pišu šaljiva pisma, zovu me na piće... sve to radije nego da traže autograme i „hoće da se slikaju sa mnom“. I takve ih volim. Jer teško da bih ja tražila od nekoga autogram, šta će mi? Mnogo sam novih, i to bliskih, prijatelja stekla tako što su pročitali neku moju knjigu. A negde i nekako smo se već sreli.

Halabuka
Oko romana „Prvi, drugi, treći čovek“ podigla se velika prašina. Gde je sve preveden?
- To ću vam reći kad ijedan od tih prevoda budem držala u rukama. Najbliže smo prevodu na nemački, ali sve ide sporo i traljavo. Sva halabuka oko romana u inostranstvu splasnula je onako brzo kako se i nadigla, čim su počeli da shvataju ono što sam od početka govorila - to je satirični pseudošpijunski roman, nije nikakvo senzacionalističko štivo u kome ćete otkriti „gde je bio Karadžić, a gde se sad krije i Mladić“. Na kraju svaku knjigu pročitaju upravo oni koji i treba i niko drugi. Postoje knjige koje postignu visoke tiraže, ali ne i čitanost, jer raznoraznim marketinškim sredstvima i završe „na svakoj polici“. Neotvorene. Šta će mi to?

10.08.06 NIN

Figura inverzije ili obrtanja predstavlja, čini se, glavno spisateljsko sredstvo Mirjane Đurđević, pa stoga možda i valjan čitalački “prozor” u uskomešani i kakofonični svet ovog svekoliko podrugljivog i parodičnog romana u 29 furioznih poglavlja, sa sasvim logičnim antiklimaksom na kraju.
Prvi, drugi, treći čovek je, dakle, knjiga sa zamašnom i odasvud vidljivom “pozadinom”, štivo koje je moguće suvislo pratiti jedino s obzirom (i obazrivošću) prema ovoj stražnjoj iliti retroaktivnoj perspektivi. I kao što sugeriše već i njen humorno intoniran naslov, u središtu ovog obaziranja nalazi se proslavljeni Treći čovek Grejema Grina i Kerola Rida, scenarističko/filmsko kultno ostvarenje od pre pola stoleća u kojemu takođe glavne role imaju špijuni, ratni profiteri, zločinci i dame nešto lakšeg morala. Đurđevićeva, naravno, sve okreće naglavce, pa tako Beč posle “onog” postaje Beograd posle “ovih” ratova, Ameri – bar delom – postaju Srbi, a Srbi Ameri, prvobitno muški junaci poprimaju ženska obličja (Hari – Harijeta), baš onako kao što i tradicionalna mačomitologija, karakteristična za izvornu saspens-triler priču, biva sasvim dovedena u pitanje, zahvaljujući poigravanju s ovovremenskom mitologijom emancipovanih erotskih i seksualnih identiteta.
Čitalac koji, podstaknut izdavačko-kritičarskim opaskama sa zadnje korice, kao moguću nit vodilju knjige pokuša da prati “uvrnutu” i “iščašenu”, ali ipak jasno raspoznatljivu pripovest o potrazi za haškim optuženicima, moraće, pre ili kasnije, u nekom od njenih lavirintskih zakrivljenja da se suoči sa shvatanjem da se baš “upecao” na tek jedan – istina senzacionalistički najizrazitiji – pripovedni “mamac” koji je u svom šegačenju sa stereotipima i očekivanjima “zabacila” dokona autorka. Upravo tu je sakriven, međutim, i mogući nesporazum između manje ili više lakovernog čitaoca i pisca. Dok, naime, prosečna čitalačka očekivanja mogu, ili čak moraju, da budu bar delom konzervativna, u narativno preglednom i razumevajuće objedinjujućem značenju reči, dotle je, reklo bi se makar na prvi pogled, autorsko interesovanje ovde najvećma usmereno prema detalju i “lokalnom” efektu, bilo da je u pitanju zamisao o uhodama koje u terapijske svrhe pišu sonete, humoristički ilustrovana predstava o vodviljskom cepanju ličnosti na “froncle” ili, recimo, tek usputna dosetka o meteorološkim smetnjama koje košava može da pričini špijunskim aktivnostima na zapadnom Balkanu.
Iako ne otprve uočljiv i obavezno prihvatljiv, pravi smisao ovakvog opredeljenja nazire se tek u, uslovno kazano, tipološko-rodnoj ravni razumevanja. Prihvatajući se skoro isključivo “muškog” žanra, uzimajući kao predložak jednu izrazito mušku priču i pri tom stavljajući na tapet upravo stereotipe o muškosti/muževnosti, i to gotovo jednako u nacionalnom (vidi ironičan podnaslov “Srpske legende”) kao i univerzalnom značenju reči, Mirjana Đurđević istim gestom odbila je, po svoj prilici, i da se povinuje konvencijama “muški” protežne iliti “erektivno” usmerene priče. No autorka Prvog, drugog, trećeg čoveka u isti mah je, čini se, upravo mimikrijskim oponašanjem muških literarnih i kulturnih “brendova”, napravila i otklon u odnosu na nešto novije pretpostavke doktrinarno ženskog, odnosno ultimativno polno obeleženog i samosvesno razlikujućeg pisanja. Sve u svemu, radi se o neuobičajenoj knjizi koja smišljeno “brka lončiće”, podmećući unutar jednog bezmalo trivijalno-žanrovskog obrasca zapravo sofistikovanu povest o lokalnim i globalnim naravima u svetlu na momente urnebesnog podsmehivanja kulturološkim predstavama o muškarčinama i muškaračama koji su izgubili kompase nekada jasno zacrtanih i omeđenih ličnih i kolektivnih identiteta, obrevši se u sveopštem galimatijasu reči i dela.
Možda se najjači adut Đurđevićkinog romana, onaj “kec iz rukava”, i krije baš u ovoj subverzivno dvosmislenoj zamisli koja se na svoj način tiče i “muškog” i “ženskog” pisma i svetonazora. Plaćajući cenu svog generalnog opredeljenja efektima svojevrsne “zagrcnutosti” i “uskih grla” pri čitanju, a sve u odnosu na konvencije i očekivanja, ova tužno-smešna pripovest o svetu prividnih vrednosti i vrednosti prividnih svetova u krajnjoj liniji nije, što bi rekao jedan savremeni pisac, upućena bilo kome i svakome, nego samo onome koga se to tiče, a to znači: onome ko će u njoj pronaći bar zrnce vlastitog gledanja na stvari. I na samu književnost, naravno, uspevajući uza sve to još i da se makar malo zabavi za vreme čitanja.
Tihomir Brajović