Leš u fundusu

25.08.12

Spisateljica o novom romanu „Leš u fundusu“ i surovim kalamburima naše svakodnevice: S produbljavanjem moralnog sunovrata humor postao čemeran

OTRESITA, jezičava i pravdoljubiva. Prljava detektivka Harijeta, srpsko-ženska varijanta velikog Prljavog Harija, junakinja šest veoma čitanih romana Mirjane Đurđević (1956), posle nekoliko godina pauze ponovo je u akciji u romanu „Leš u fundusu“, koji je nedavno objavila „Laguna“. Opet je reč o parodiji na krimi priče, ali i o humorističko-satiričnoj slici društva.
Ovoga puta, Harijetu i njenog saradnika angažuje, novopostavljeni pomoćnik ministra policije da čuvaju njegovu pastorku Jelenu, glumicu čiji je otac, poznati krimos, u vreme hiperinflacije izrešetan na asfaltu. Ona je zvezda žute štampe, skida se sa kokaina i počinje probe pozorišnog komada koji se i priprema zbog nje. Predstavu režira Olga Mašina, koja je i napisala tekst, ali pod imenom poznatog majstora krimi žanra... I to je početak priče sa mnoštvom zanimljivih likova i neobičnih situacija.

* Zanimljiva je istorija nastanka i nestanka rukopisa ovog romana...

- Bilo je u javnosti mnogo spekulacija o sudbini ovog rukopisa: da određeni kulturni serklovi drže rukopis u blokadi, u strahu od izliva nezadovoljstva pozorišne javnosti nad principima upravljačke politike; da je jedini fajl sačuvan na prepotopskoj velikoj mekoj disketi koju sam progorela peglom, kao i pretpostavki da izvesni predstavnici književne kritike pokušavaju da se „ugrade“ u roman intervencijama kojih bi se kasnije odrekli. Srećom, u pitanju su bila samo čaršijska naklapanja i nijedan stravičan scenario se nije obistinio, rukopis je otkriven u jednom od starih rashodovanih kompjutera koji je još 2005. trebalo da podeli sudbinu knjiga iz Kraljevske biblioteke.

ROMAN O FEJSBUKU

* Veoma često ste na „Fejsbuku“ na kome komunicirate sa vašim čitaocima. Šta vas najčešće pitaju?

- Do pojave društvenih mreža uopšte nisam imala predstave ko me sve i zašto čita. I dalje ne mogu da formiram sliku svog „tipičnog čitaoca“, to je jedno prilično šareno i simpatično društvo koje me redovno izveštava o svojim utiscima, ali i preslišava gradivo iz mojih prethodnih romana ili naručuje nove. U poslednje vreme pojavljuju se i brojni zahtevi da napišem kriminalistički roman o samom „Fejsbuku“. Ukoliko uspem da otkrijem da li je tajm lajn ubica ili je Zakerberg samoubica, verovatno ću sa Harijetom otići i u tu avanturu.

* „Leš u fundusu“ je inspirisan za sada jedinim vašim pozorišnim iskustvom?

- „Hogar Strašni i Bezobrazni“ je uistinu jedini dramski tekst koji sam napisala i rad na predstavi koja je igrana u pozorištu „Boško Buha“ pre osam godina bio je zaista neponovljivo iskustvo. Prošlo je bez mrtvih, na svu sreću. A malo je falilo...

* Hari u ovom romanu prvi put srećemo u ulozi privatne detektivke?

- Kojoj posao nikako ne ide - poslednji slučaj bio joj je potraga za izgubljenom mačkom. Demoralisana i dekintirana nevoljno prihvata privremeni angažman kao savetnica za trilere u jednom beogradskom pozorištu. Iz koga izlazi bogatija za najbolju prijateljicu, rediteljku Olgu, i psa Reksa. Dok pozorište ostaje siromašnije za upravnicu, koja bi, da je roman pisan ovih dana a ne pre osam godina, pouzdano bila stari kadar PUPS.

* Kako je uopšte nastala Prljava Harijeta. Ima li u njenom liku nešto i od naravi njenog autora?

- Hari se, kao cura u najboljim godinama, srednjim tridesetim, prvi put pojavila u „Ubistvu u akademiji nauka“, 2002. Nisam tada planirala nikakav serijal, niti sam nju videla kao nosioca radnje. Ali nametnula se, šta ću? Od onda starimo zajedno, ona pomalo na preskok, tako da me je stigla, gotovo da smo vršnjakinje. Ne znam da kažem koliko smo slične. Uostalom, sve smo mi, sredovečne, pomalo Hari. Ogrubele, cinične, zarđalog ženskog šarma, siromašnog društvenog i svakog drugog života. Što nije toliko generacijsko pitanje koliko je tranziciono. Žene srednjih godina, ne samo u Srbiji, regionu, već i šire, najveće su žrtve tranzicije. Slično važi i za žene iz „civilizovanog“ dela Evrope, samo se kod njih tranzicija zove kriza.

* Pisci retko odustaju od svojih popularnih junakinja. Zašto ste digli ruke od Harijete i razmišljate li da joj se vratite?

- U trenucima malodušnosti pomislim da se iscrpeo rezervoar bizarnih nepravdi koje bi Harijeta morala da rešava i ispravlja. Onda me stvarnost demantuje, ali i krize i nepravde počnu da se množe takvom brzinom da bi trebalo da pišem koliko piše Basara ne bih li uhvatila korak sa njima i sve ih „obradila“. Bojim se da ću biti prinuđena da se vraćam Harijeti dok god ne počnu da je brkaju sa Harijem Poterom.

* Svi romani iz serijala su pitki, životni i ostavljaju utisak da su napisani u dahu. Koliko ste dugo radili na rukopisima?

- Najčešće i pišem u jednom dahu, koliko mi to dozvoljavaju prijatelji i poznanici, koji me često prekidaju u radu sa željom da uđu u novi roman - iako pomalo zaziru od mogućnosti da budu ubijeni ili ismejani, želja za „ostavljanjem traga u literaturi“ je jača. Šalim se. Pišem onoliko brzo koliko sam trenutno nečim iritirana. Najbrže sam napisala „Parking svetog Savatija“, za dvadeset osam dana. „Bremasone“ sam pisala dve i po godine, ali to je nešto drugo, sve vreme sam marljivo učila, masonerija je mnogo ozbiljnija i kompleksnija od crkve i saobraćajne infrastrukture.

* Slike iz vašeg romana - naših naravi, aljkavosti, primitivizma, sitne i krupne korupcije, laži i obmana, povezanosti mafije i politike - kao da u našim danima doživljavaju kulminaciju?

- Naša stvarnost često reflektuje mane naših ljudi, kvar mentaliteta koji je teško otkloniti. Karakter je sudbina, i pojedinca i naciona. Što ne znači da se ne možemo promeniti bar utoliko što ćemo prihvatiti strogu samokritiku kao temelj svake promene. Harijeta, inače, nije velika čistunica, svedoci smo da i sama ponekad igra „prljavo“, ali ona ni ne treba da bude moralni primer, već samo da pošalje poruku kako politika čvrste ruke vredi, naročito onda kad je u toj čvrstoj ruci metla.

* Ima se utisak da smo se našli u nekoj opštoj apatiji i da više niko ne veruje da može biti bolji?

- Postoje indicije da se, u inat opštoj besramnosti, moral i čast vraćaju na velika vrata. Promotere ove još niko ne shvata ozbiljno, ali živi bili pa videli.

* Iako je vreme i zemlja u kome živimo idealna za pisce ubojitog pera, satiričnih dela je veoma malo. Kako to tumačite?

- Šala - smeh - ... zvuči mi kao previše lepršavo i naivno odbrambeno sredstvo. Imam utisak da se i moj humor transformiše sa produbljavanjem moralnog sunovrata u kome živimo u nešto ljuto i čemerno. Na ljutu ranu ljuta trava? To više nije odbrana, to je rat.

- Naprotiv, mislim da smo preplavljeni humorom i satirom do te mere da smo već počeli da se davimo. Imamo bar desetak satiričnih dnevnih novina, koje nimalo ne zaostaju za „Našom krmačom“ za koju sam nekada pisala. Sve televizije u udarnim terminima puštaju humoristički informativni program, satira je ovladala sportskim terenima... Sve je to samo pitanje ugla posmatranja.

Dragan Bogutović

25.07.12

Svi moji romani iz serijala o prljavoj inspektorki Harijeti mogli bi imati isti podnaslov - smehom protiv mraka, pa tako i ovaj. Drugo oružje nemam za našu suludu svakodnevicu.
Ispričala je o svom novom romanu za "Glas Srpske" srpska književnica Mirjana Đurđević, koja je za knjigu "Kaja, Beograd i dobri Amerikanac" dobila nagradu "Meša Selimović".
Dodaje da joj je sav taj svijet koji se pojavljuje u romanu "Leš u fundusu" sa svojom ispraznošću zapravo strašno dosadan i nikada se njime ne bi bavila da u isto vrijeme nije i opasan.
- Po zdrav razum pre svega, a bogme i šire, već smo i vitalno ugroženi. Sedam godina ne objavljujem rukopis "jer se ubajatio", a ispada da je maltene aktuelniji nego u vreme kada je pisan.
Sa novom knjigom "Leš u fundusu" Đurđevićeva se otisnula u žanr parodije, a rukopis romana čekao je na objavljivanje zbog spleta neobičnih okolnosti. Pred čitaocima se našao u izdanju "Lagune", koja je objavila i njen prethodni roman "Bremasoni". "Leš" donosi duhovitu priču o glumcima, pozorištu, skorojevićima, silikonskim ljepoticama, gdje na kraju jedna upravnica pozorišta umire.
- Rukopis je nastao u zimu 2004, koju sam provela na probama "Hogara Strašnog i Bezobraznog" u pozorištu "Boško Buha". Moj prvi i poslednji dramski tekst, za sada. Rediteljka Mirjana Ojdanić dopustila mi je da sedim na probama samo pod jednim uslovom, da ćutim i ne mešam se. Za mene nepojmljiva disciplina, pa sam onda morala negde da se izduvam, pišući paralelno roman - prisjetila se Đurđevićeva.
Kada je "Leš" već bio prelomljen i spremljen za objavljivanje, pretekao ga je drugi, u tom trenutku aktuelniji tekst, a zatim i još jedan. Kasnije je ova autorka, kako kaže, počela da piše neke drugačije knjige.
- Pre nekoliko meseci, kada smo odlučili da "Leš" objavimo, posle masovnih protesta ljubitelja detektivke Harijete, ispostavilo da ga nigde nema! Ostao u nekom od starih kompjutera. Što je već spadalo u žanr horora a ne krimića, ali se srećno završilo, ipak sam ja tehničko lice a ne policajac, snalazim se s tim mašinama - priča Đurđevićeva.
U jednom trenutku u novom romanu pojavljuje se i autorka djela, razgovarajući sa glavnim likom, što veoma podsjeća na filmske scene.
- Mogu da maštam o ekranizacijama do sudnjeg dana, ali to su neki drugi, polumračni biznisi u kojima se pisci ama baš ništa ne pitaju. Najčešće nisu ni nužni, da mi lepo prvo skupimo sponzore, a za scenario, reditelja, glumce ćemo lako, bar te umetničke boranije ima zabadava - kaže Đurđevićeva.
Komentari čitalaca
- Prvi komentari čitalaca "Leša u fundusu" su "za noć", "bez daha", "hoćemo još"... Ali, to je Harijetina publika, s njom je teško izaći na kraj, ne mogu toliko brzo da pišem koliko oni neprospavanih noći pred sobom imaju. A što se pozorišnog sveta tiče, sve računam glumci će biti na mojoj strani, ipak sam skantala jednu upravnicu, što znači brojčanu nadmoć u slučaju frke - kaže Mirjana Đurđević.

Aleksandra Rajković

14.02.13 Danas

U karijeri istražiteljke Harijete, od milja prljave Hari, slučaj mrtvaca iz romana Mirjane Đurđević Leš u fundusu (Laguna, Beograd 2012) verovatno će biti među retkim nerešenim. I pored ogromnog truda, ova bivša viša inspektorka MUP Srbije, koja je otvorila privatnu detektivsku agenciju Lucky Charm, pokazaće se mnogo sposobnijom da pronalazi izgubljene mačore po Crvenom krstu nego da nađe leš nestale odrasle osobe.
U sedmom romanu o detektivki Harijeti Mirjana Đurđević se ponovo bavi krimi žanrom, podrugljivo se igrajući sa njim iz perspektive proteklih par decenija srpske gorke stvarnosti. Dosledno ugrađujući u svoju „triler seriju“ te geografske i vremenske aspekte sa svim elementima koji ih politički, socijalno i kulturološki odlikuju, autorka i u Lešu u fundusu ne ispušta iz ruku dragoceni izvor svoje inspiracije.
Radnja romana dešava se u zimu 2005. godine, u pozorištu Mala komedija u kojem se sprema premijera. Harijeta za velike novce treba da svakodnevno sedi na probama nekoliko sati i daje stručne savete: reč je o dramatizaciji jednog romana slavnog Nera Volfa, a kako je trilere teško postavljati na scenu tu je Harijetina usluga neprocenjiva.
Hari ima i poseban zadatak: da čuva glavnu glumicu na probama. Lakog li posla, da, ali samo da glavna glumica nije ćerka poznatog beogradskog kriminalca koji se za vreme hiperinflacije u Srbiji sredinom devedesetih svetlosnom brzinom enormno obogatio „sa svojih deset prstiju“ i uz pomoć paravojske. I koji je očekivano poginuo u dizanju benzinske pumpe u vazduh. Brigu o njegovom čedu, zvezdi žute štampe - tzv. beogradskog džet seta, punoj silikona, netalentovanoj razmaženoj zavisnici od kokaina, preuzeo je njen očuh, ni manje ni više nego pomoćnik ministra policije.
Tako počinje velika komedija u Maloj komediji, a pri konstruisanju mizanscena za roman Mirjana Đurđević neštedimice podseća na mizanscen u kojem živimo i na koji smo skoro sasvim oguglali pa ga više i ne komentarišemo već, zgađeni, samo okrećemo glavu u stranu.
A likovi promiču jedan za drugim. Telohranitelji, po meri dvokrilnog ormana, kriminalci ili policajci koji u radno vreme izigravaju gorilu poćerki pomoćnika šefa policije. Članovi pozorišta, od umetničkog direktora koji prima platu i tezgari u Nemačkoj pa rad na predstavi prati preko mejla, do glumaca, čak i krojačice, koji se bave privatnim poslom na račun firme...
Rasulo je opšte: od visokih položaja do najnižih sirotana svako gleda kako će da muljne, mune, smuva, vara, šićari, laže... S jedne strane vile sa kamerama i zidovima od po tri metra, novobogataški slavski običaji sa raspištoljenim gostima kojima Sremčeva Ivkova slava nije ni do kolena, hamer džipovi koji se osiono parkiraju ispred spomenika knezu Mihailu i Narodnog muzeja i pred kojima i najotrovniji pauk zadužen za kažnjavanje zbog pogrešnog parkiranja beži; s druge strane, nadomak vilama, stanovi solidarnosti i sklepane montažne radnjice, osiromašeno stanovništvo i potpuno uništena srednja klasa koja jedva skuplja pare za jevtine stvari kod Kineza, beskućnici od kojih poneki živi i u pozorištu i zauzvrat razmešta rekvizitu dok dekorateri lenstvuju.
Zvuči poznato? O, da, i te kako, i sve čemu pokušamo da se nasmejemo dok čitamo Leš u fundusu, i ono najsmešnije, opora je, u stvari, istina. Zbog toga je neizbežno i da je jezik kojim piše Mirjana Đurđević otvoren, nimalo simboličan već vrlo, vrlo jasan i sa preciznom kritičkom strelom. Njegova druga strana u ovom romanu, obilato korišćenje psovki koje nečijem profinjenom ili puritanskom uhu može da zasmeta, zapravo jeste naš sopstveni nemoćni bes da izrazimo sav jad stvarnosti u kojoj živimo.
U Lešu u fundusu sve je podvrgnuto podsmehu - ni umetnost nije pošteđena. Predstavu finansira neko ko je bogat i kome je stalo da silikonska zvezda igra u njoj. Poreklo novca, naravno, nikoga ne interesuje - ni one glumce koji su kvalitetni, ni rediteljku. Sve je biznis, valja preživeti ovaj ružan san kojim spavamo, a šta će biti za dan ili dva? Možda se kolo sreće okrene. Nikad se ne zna. „Ovo je Srbija“, kaže rediteljka predstave u jednom trenutku detektivki Harijeti.
Radnja Leša u fundusu zapravo je vrlo jednostavna; tok priče teče nesmetano, uz retke razvučene pasaže koji ponekad dobro dođu kao predah od rezignacije koja nas, kako odmičemo u čitanju, preplavljuje. Jer, sve što je danas u Lešu u fundusu zapisano, bivalo je već nesmanjenom žestinom i pre deset, i pre dvadeset i više godina. Stojimo li mi to u mestu, udišemo li isti bajati, ustajali vazduh, odakle nam uopšte stiže kiseonik? Mirjana Đurđević ume da naizgled nehajno preslika tu oporu atmosferu, počev od likova koje u svega par poteza upečatljivo dočarava, do dijaloga kojima kao retko ko u našoj savremenoj književnosti ume da drži pažnju. I vrlo je subjektivna: onaj koji joj se ne dopada neće imati ni paru kredita od nje.
Klasičnog zapleta u ovom „trileru“ nema. Sve je u razradi scena i živim dijalozima kroz koje krimi priča u životu teče paralelno sa krimi pričom na sceni; onda se, iznebuha, sve razrešava a da iščekivanog rešenja nema. Tako diktira tajanstvena žena u crnom koju Hari nikako ne uspeva da identifikuje, a za koju se na kraju romana ispostavlja da je pisac te knjige.
Poput Hičkoka koji nije propuštao priliku da se pojavljuje u svojim filmovima, i Mirjana Đurđević uživa da se u ulozi pisca javlja u svojim romanima. Za razliku od Hičkoka koji pojavom ne utiče bitno na radnju, ova naša spisateljica aktivno učestvuje u romanu koji piše, postavljajući time i pitanje samog shvatanja i tumačenja literature. Iz takve perspektive treba i gledati na seriju romana o detektivki Harijeti: oni su daleko od krimi žanra jer je Mirjana Đurđević pisac koji njemu najmanje pripada.
Eto razočaranja za sve koji u romanu Leš u fundusu očekuju samo zabavu i smeh. Mirjana Đurđević ne bi bila dobar pisac da udovoljava svojim čitaocima: ona se usuđuje da fikciju menja za stvarnost rizikujući da iznenađenje koje priređuje poštovaocima prljave Hari bude prejako. Poenta na kraju - imaginarni razgovor glavne junakinje sa piscem - Leš u fundusu izdiže na univerzalniji nivo: književno delo nije šareni lilihip kojim bi ljudi poželeli da same sebe prevare i pobegnu od života. Baš obrnuto, taj je roman naša stvarnost da stvarnija ne može biti. Na sreću, sa tom se stvarnošću u ovom slučaju poigrava pisac, odmeravajući nam na stranicama knjige njene jače ili slabije doze. Za razliku od političara koji o dozama koje nam serviraju ne razmišljaju. A mi gutamo, gutamo, gutamo.

Anđelka Cvijić

13.08.12 e-novine.com

Mirjana Đurđević je u Lešu u fundusu, koji je i sam odležao čuvenih Horacijevih sedam godina, progovorila o temi što se krije kao kostur u ormanu. Żene u njenom romanu nalaze se na ivici srednjeg doba u paničnom strahu od starosti i jedino što im preostaje je istinsko prijateljstvo, ispunjeno trzavicama i izlivima besa u jednakoj meri kao i izlivima vrhunske nežnosti. Nakon "Čuvara svetinje", "Kaje", "Bremasona", ovaj roman predstavlja logičan sled događaja i potvrđuje mesto ove spisateljice među najznačajnijim autorima i autorkama na bhsc književnom nebu
Kada se dogodi da žanr izneveri sve svoje generičke karakteristike da li je onda i dalje moguće govoriti o određenoj vrsti knjiżevnog teksta? Naime, postoje romani koji su pisani sa ciljem da budu detektivsko štivo, ali u nekom trenutku, na pola životnog puta, što bi rekao Dante, noga im u strašnu šumu zaluta i oni postanu katkad nešto više, a katkad i nešto mnogo manje od onoga što je na početku zamišljeno. Uvek mi u takvim slučajevim padne na pamet prvi roman Pola Ostera Squeeze play napisan pod pseudonimom Paul Benjamin koji je kasnije objavljen u knjizi Hand to Mouth, u kojem se suštinski izneverava detektivski žanr jer se ne radi o ubistvu nego o samoubistvu, ali upravo je već u ovom odstupanju od uzusa žanra veliki američki pripovedač skicirao svoju veličanstvenu Njujoršku trilogiju koju je kritika krstila kao metafizički krimić. Dakle, odstupanje od žanra u pravom smeru, ali i u pravom trenutku rađa novi žanr, ali ne zavaravajmo se, nema takvih primera previše u istoriji književnosti.
Ono čime ovdašnja književnost može da se podiči u poslednjih desetak godina jeste uspostavljanje relativno jake i autohtone žanrovske scene. Posebno se u tom smislu ističu "fantastičari", bilo u svojoj naučnoj bilo u svojoj epskoj varijanti. Međutim, ono čime se još više może pohvaliti jesu nekoliko odličnih travestija žanra i u tom smislu bih čak smeo da kažem da se upravo u ovoj međuzoni, u ovom svojevrsnom limbu koji svesno odustaje od epiteta belles lettres, a opet sa sebe grohotom otresa žanrovske stege rađaju najznačajnija dela novije srbijanske književnosti - poslednja dva Basarina romana, poslednjih nekoliko romana Mirjane Đurđević, Razbijanje Miloša Živanovića, samo su neki od primera.
U svom novom delu Leš u fundusu (Laguna, 2012) pomenuta dama je otišla najdalje u svojoj dekonstrukciji žanra. Sedmi roman u kojem je protagonistkinja prljava inspektorka, odnosno detektivka Harijeta, vlasnica agencije "Lucky charm", zaista osim glavnog lika i njenog pomoćnika Laze nema nikakve dodirne tačke sa krimićem. U redu, može se reći da se odnekud pojavljuje i jedan leš i da je Hari tokom romana na zadatku, ali nit je reč o ubistvu koje stoji u vezi sa glumljenjem bodyguarda mladoj starleti Jeleni, niti je zadatak koji detektivka obavlja na bilo koji način skopčan sa procesom istrage. Štaviše, istragom će se mnogo više baviti neki drugi likovi u romanu, dok će Hari to činiti jedino kad mora i preko volje. Drugim rečima Harijeta kao da ne želi da bude detektivka. Njene su potrebe potpuno drugačije: poseta mačku Begemotu, druženje sa policijskim psom Reksom i sklapanje prijateljstva sa Olgom.
Kao i u prethodnim romanima o Hari, i u ovom se problematizuje jedan društveni fenomen, odnosno jedan relativno zatvoren svet sa svojim internim vrednostim i pravilima ponašanja. Kao što se može zaključiti iz naslova radi se o pozorištu, a Harina uloga savetnice u radu na predstavi baziranoj na trileru Nera Volfa takođe je diskutabilna. Naime, rediteljka Olga ni najmanje ne sluša ono što joj detektivka govori već radi po svom, a Hari, s obzirom da je na ovaj način isključena iz stvaralačkog procesa može slobodno da bude kritična prema svemu što je okružuje. Tako će Leš u fundusu biti bespoštedna dekonstrukcija mita o režiji, glumi, kostimografiji i uopšte kreativnim procesima u pozorištu, što u ovom trenutku sa previranjima u Ateljeu, roman čini veoma aktuelnim.
Ipak, nikakva dekonstrukcija pozorišta, a ni žanra nisu predmet ovog romana. U pitanju je pre svega roman potrage za nežnošću, tekst koji preispituje ulogu žene u svim njenim varijantama i, konačno, ovo je verovatno najlepša priča o ženskom prijateljstvu koja je napisana na bhsc jezicima. Naravno, na površini ostaju prepoznatljiv humor i jezička razuzdanost Mirjane Đurđević, njen često veoma sarkastičan ton i nimalo prijatne kritičke strele uperene gotovo protiv svega i svih, međutim scena u kojoj dve zrele žene, posle par džointa bivaju oterane u devojačku sobu jer Olgin sin bożemoj organizuje žurku za doček Nove godine, ležu pod jedan pokrivač, verovatno je najljubavnija od svih kripto i otvoreno lezbijskih scena u ovdašnjoj literaturi. U tom smislu je roman Leš u fundusu odlučan primer ecriture feminine, tekst koji bi ne samo da problematizuje položaj žene, već uspeva da razbije stereotipne rodne uloge. U čitavom romanu ne postoji muški lik (osim možda dva starca - Bogoljuba i čika Pere) koji bi nam izazvao simpatije, dok su i najnesimpatičniji ženski likovi opisani sa dozom razumevanja.
Roman završava jednim možda već suviše često korišćenim postmodernističkim trikom, ali mu je ovde nekako mesto. Spisateljica postaje jedan od likova, ona na sebe preuzima ulogu Poaroa, Holmsa ili Mis Marpl, što je takođe suštinsko izneveravanje žanra, jer ona je po svojoj definiciji kreatora sveznajuća i svemoguća i ne mora da istražuje, ona naprosto zna. Međutim, odnos između nje i njene protagonistkinje je odnos majke i pobunjenog deteta, te tako na neki način spisateljica preuzima na sebe istu ulogu koju igra i Olga u odnosu sa sinom, odnosno ona je pre svega žena, a tek onda sve ostalo, i kao takva ima pravo i potrebu da bude besna, poput Olge, Jelene ili Hari.
Mirjana Đurđević je u Lešu u fundusu, koji je i sam odležao čuvenih Horacijevih sedam godina, progovorila o temi što se krije kao kostur u ormanu. Żene u njenom romanu nalaze se na ivici srednjeg doba u paničnom strahu od starosti i jedino što im preostaje je istinsko prijateljstvo, ispunjeno trzavicama i izlivima besa u jednakoj meri kao i izlivima vrhunske nežnosti. Nakon "Čuvara svetinje", "Kaje", "Bremasona", ovaj roman predstavlja logičan sled događaja i potvrđuje mesto ove spisateljice među najznačajnijim autorima i autorkama na bhsc književnom nebu.

Vladimir Arsenić