02.06.05
Podnošljiva teškoća života
Mirjana Đurđević
Nagrada „Žensko pero“ koju već petu godinu dodeljuje „Politika Bazar“, pod donatorstvom velike dobročiniteljke kulture Madlene Cepter, pripala je Mirjani Đurđević za roman „Deda Rankove riblje teorije“ u izdanju „Čigoje“.
Uz nju, u najužem izboru bile su i Sonja Atanasijević sa „Narandžama za Božanu“ („Narodna knjiga“) i Mara Knežević-Kern sa knjigom „Putovanje na jug“ („Nezavisna izdanja Slobodana Mašića“). Ova nagrada, koja se sastoji od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, plakete i zlatnog pera, biće joj uručena 7. juna kada će se ova naša književnica sa sebi svojstvenom duhovitošću obratiti publici.
Na ovogodišnji konkurs javilo se šezdesetak autorki, a žiri sa Madlenom Cepter kao počasnim predsednikom odabrao je „Deda Rankove riblje teorije“. A obrazloženju je istaknuto: „Iza klasične krimi-fabule razotkrivanja ubistva jednog prpadnika bezbednosnih struktura autorka precizno popisuje odjeke vremena i društvenog kiča. Direktno i iznutra, s mnogo ironije i vrcavog, svežeg humora, poigravajući se sa urbanim slengom i novogovorom, kao i psihološkim stereotipima generacije sadašnjih četrdesetogodišnjaka, Mirjana Đurđević ispisuje tekst maksimalno integrisan u aktuelni život.“
A ista ta autorka je, obraćajući se novinarima, rekla: „Kada su mi javili da sam nagrađena, savetovali su mi da kažem nešto iz duše. Od jutros ja sam ne samo bez duše, nego i bez pameti jer sam zaboravila i mačku da nahranim. Znate, ljudi pišu knjige iz dva razloga. Jedan je taj što hoće da budu pisci, a drugi su oni koji ne mogu da ćute. Ja sam od ovih drugih. Za mene nije bio uspeh kada sam svojevremeno videla knjigu u izlogu, nego kad su mi rekli da su mi knjigu ukrali.“
Nije li ovo knjga i o muškarcma i o ženama?
- To je, u osnovi, jedna mala knjiga o tome kako muškarci doživljavaju nas, a kako mi njih.
Kako oni vide nas?
- Po teoriji iznetoj u knjizi, muškarci žene vide kao mlađe sestre, radodajke, domaćice i okupatorke. Svaki od tih tipova žena predstavlja određenu opasnost za muškarce. To je, naravno, sve samo šala. No, recimo da se žene, dalje, dele na dve kategorije - one slobodnog ponašanja, a one su slobodne samo u nastupu, ali su suštinski vrlo rezervisane. Radodajke su u stvari muškarci, odnosno žene lovci na plen. One se, pak, dele na domaćice, a nastupaju iz raznih oblika koristoljublja; od materijalnih razloga, preko braka i dece, do karijere i ko zna čega sve ne. Na kraju je onaj najopasniiji tip - okupatorke. To su one žene koje kooptiraju celog muškarca, hoće da mu uđu u mali mozak da ga menjaju... Jednostavno, da ga modeluju prema svojim potrebama.
A muškarci?
- Baba Natina teorija kaže da se muškarci dele na četiri grupe, to su poslovni ljudi kojima je u centru interesovanja neka aktivnost. Ne moraju biti opsednuti samo karijerom, može biti reč o pecanju ili o fudbalu. Zatim, to su domaćini, ljudi kojima je domaće ognjište svetinja, oni ženu smatraju delom domaćinstva. Potom, avanturisti čja se pažnja ne da zadržati na jednom mestu, pa tako ni na ženi. I, na kraju, muškarci koje žena može prenositi s mesta na mesto kao saksije; zato se i zovu - muškarci saksije.
Koji je tip žena najbrojniji?
- Ne samo ovde, već u principu su žene domaćice najbrojnije. Među njima su prisutne i one koje imaju dara za duhovitost, odnosno talenat za preživljavanje.
Nije li taj duhoviti pristup srž vašeg romana?
- Moglo bi se tako reći. Jer, to su prosto tragikomične sličice iz naših svakodnevnih života. Imala sam, recimo, priliku da mesecima prolazim pored jedne trafike koja je bila okićena vencima jer je ispred nje ubijen poznati kriminalac. Sirota trafikantkinja sedela je unutra, u tom ružnom okruženju praktično bez posla. To je jedan od brojnih tužno-smešnih detalja iz naše svakodnevice koji sam zabeležila. Svakodnevica smeštena u krimi-priču da bi čitaocima bilo zanimljivo.
Ne pristupate li vi stvarima, i u literaturi i u životu, sa neke duhovite distance ili je možda reč o ironiziranju?
- Mislim da se pre može govoriti o ironiziranju. Ako se uopšte može govoriti o nekom mom receptu, onda on glasi kako valja sve posmatrati sa ironično-smešne strane. Za razliku od Kundere koji je govorio o nepodnošljivoj lakoći postojanja, ja pišem o podnošljivoj teškoći preživljavanja (smeh). Meni je to jedini podnošljiv način da se ostane normalan u svetu u kome živimo.
Tatjana Nježić
>> Politika, 31.05.2005.
Neodoljiva igra
Često mi za nešto što napišem kažu da sam preterala, da bi ih koliko sutra naša svakodnevica demantovala
Mirjana Đurđević, dobitnica priznanja „Žensko pero” za 2004. godinu, koju dodeljuje „Politika Bazar”, nagrađena je za roman „Deda Rankove riblje teorije” u izdanju „Čigoja štampe”. Za ovu našu književnicu koja je po struci građevinski inženjer i profesor u Višoj građevinskoj školi, pisanje je neodoljiva igra i zabava. U tom duhu napisala je „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”, „Treći sektor ili sama žena u tranziciji”, „Ubistvo u Akademiji nauka”, „Parking svetog Savatija” i druge knjige.
Detektivka Harijeta junakinja je tri romana Mirjane Đurđević, a u „Deda Rankovim ribljim teorijama” upletena je u mrežu jednog zločina i dve teorije...
Naslov knjige koja je nagrađena „Ženskim perom” suštinski je muška šovinistička teorija. O čemu ona govori?
– Polazna postavka ove „teorije” doslovno glasi da je cilj svakog muškarca da stigne što više „objekata”, ženskih, a da ga nijedan ne uhvati. Da bi se to postiglo, potrebno je uvek unapred prepoznati „tip objekta”, a samim tim i zamke koje ti može postaviti, pa da osvaneš u ropstvu. Sama „teorija” je zapravo klasifikacija žena na nekakva četiri tipa, koja ćete naći u romanu. Uz svaki „tip” ide i „primer”, po jedna od ko zna koliko ljubavnica ubijenog pripadnika DB-a, Bogdana Banduke zvanog Banda.
Sa druge stane, tu je i ženska baba-Natina teorija. Kako ona „komunicira” sa teorijom deda Ranka?
– Zašto ste prema baba-Nati bili blaži? Zašto je njena teorija samo ženska, a ne ženska šovinistička? Ona polazi od toga da je cilj svake žene da bude pored jednog „objekta”, muškog, po svom ukusu, i ne pušta ga „dok ih smrt ne rastavi”. Eto vam time i odgovora kako ove dve teorije korespondiraju – svaka je mogla ubiti Bandu. Kao što je i on svaku od njih pomalo ubio, ne namrtvo, ali im je baš lepo udesio živote. Korespondiraju kao rogovi u vreći.
Da li ove mudrosti „drevnih” ljudi pomažu Harijeti da razreši zločin?
– Hari je krenula tim putem, iako je inače nesklona nekonvencionalnim istražnim metodama. Ona je klasična detektivka, više veruje u otiske prstiju nego u „otiske ljudskih duša” u spisima „teoretičara”. Međutim, kada se i sam nađeš u emotivnoj stisci u svašta počneš da veruješ, pa čak i u „teorije”. Nisu joj pomogle da razreši zločin, ali su joj pomogle da rastera neke svoje „leševe iz ormana”, kakve ima skoro svaka žena.
Junakinja i Vaših prethodnih romana, Harijeta, nalikuje na „džambas” ženu. Da li je to samo maska, a ako jeste, čemu joj ona služi?
– Kao i svaka maska, svakome – da se iza nje sakrije. Ovaj svet je opasno mesto. Ako se tu i tamo ne bismo sakrili iza neke maske, pojele bi nas neke maskirane osobe.
Priča romana nalikuje na „film” iz naše svakodnevice, pominju se između ostalog i akcija „Sablja” i doskorašnji totalitarni vođa. Da li postoji i doslovna sličnost sa stvarnošću?
– Često mi za nešto što napišem kažu da sam preterala. Da bi ih koliko sutra naša svakodnevica demantovala, u novinama osvanu triput luđe stvari od mojih izmišljotina. Stalno bijem bitku sa stvarnošću u tim romanima. I stalno gubim. Iako već imam i razrađenu mrežu doušnika, volontera. Recimo, upravo ta sličica u romanu koju ste pomenuli, gde lekarka očajava što joj nisu išla prava, pa je završila medicinu. A da je lepo završila prava, sada bi sedela u urednoj klimatizovanoj ćeliji u Hagu i slušala muziku, umesto što se ovde bakće sa kojekakvim ludacima. To su doslovne reči jednog beogradskog psihijatra, koje je doživeo moj „poverljivi izvor” kada je odveo majku na pregled. I preživeo tako što me je pozvao telefonom i rekao „Ovo moraš da čuješ i staviš u roman, ovde se niko ne leči!”
O ozbiljnim stvarima pišete na humoran i ironičan način, što baš nije uobičajeno za ženskog pisca. Da li je to način da doskočite stvarnosti?
– Od sve „opreme za preživljavanje” samo mi je ta još preostala.
Čujemo da ste napisali još dva nova romana. Da li pišete brzo i lako?
– Da. Jedna moja drugarica je smislila novi filozofski pravac, kojem trenutno „oficijelno” pripadamo nas dve, ali su svi poklonici dobrodošli. Momentalistički. Kad nešto hoću, hoću to momentalno, sad, odmah i nikad više! Tako i pišem. Mesecima sedim i čitam, bavim se nekim stotim stvarima, družim se... Uopšte nisam „pisac”. I onda mi padne na pamet neka ideja koja me dovoljno zaokupi – početak, sam kraj, možda samo jedna slika iz sredine, istog časa sedam da pišem. Ne ustajem dok ne završim. Sve je u funkciji romana, gnjavim „savetnike”, ne spavam, prevrćem internet, nemoguća sam. I uživam. Često moji „pilot čitaoci” čitaju poglavlja onako kako „ispadaju” iz mašine, često su i nestrpljivi, šta će sutra da se desi. Otkud znam šta će da se desi, to je sutra! Nikada nisam prvo sklopila priču, pa je posle „popunjavala”. Mogla bih da je sklopim unapred, ali onda taj roman sigurno posle nikad ne bih napisala. Nije „momentalistički”.
Marina Vulićević
>>Vecernje novosti, 29.5.2005.
Nema leba od pisanja
PRAVI "muški" roman, a "žensko" priznanje! Romansijer Mirjana Đurđević je za svoje peto delo, "Deda Rankove riblje teorije" (izdavač je "Čigoja") nagrađena "Bazarovim Ženskim perom" kao najbolja knjiga u 2004. žene pisca. Priča je "ozbiljna", gotovo zastrašujuća. Govori o našim (ne)prilikama, lopovlucima, klanovima, preživljavanju. Zato je najpre i pitamo kako se oseća dobitnica posle prve nagrade i to još "ženske"?
- Idem korak napred, pa sam trenutno na psihološkim pripremama za ono što sledi. Sad kad sam postala "nagrađivani pisac" odmah sleduje da postanem i nagrađivani pisac. Do sad su me svi pazili i mazili, i nisu me shvatali ozbiljno, što je lagodna pozicija. A sad će "po službenoj dužnosti" morati da me "shvate ozbiljno" i oni kojima se ne sviđa ono što pišem, eto, spremam se i to da čujem.
Ne rekoste kako se osećate?
- Ne znam kako se osećam, valjda dobro. Pola ove frke mi prija, a pola ne. Juče su me karminisali za slikanje, skoro da je bolelo! Ali to izgleda tako mora, kad u nazivu nagrade stoji to (pusto) "žensko". Ne bih rekla da je za prijem neke "muške" književne nagrade obavezna leptir mašna.
Uz povelju, kao nagradu dobijate zlatno penkalo i 5000 evra. Šta planirate?
- Planiram da penkalo sakrijem negde na sigurno. Stalno gubim olovke i upaljače, to je meni nepraktično poklanjati. Zato ću ovo penkalo da sakrijem od sebe. Te neću njime potpisivati svoje knjige, ako ste očekivali da tako odgovorim. I novac će da stanuje u banci, nemam nekih skupih neispunjenih želja. Uopšte me neće svrbeti. Zapravo sam sad nekako "na svom", taman sam otprilike toliko i potrošila na "samoizdavanje" svojih prvih romana. Sad sam mirna pred sobom, nemam više osećaj da imam preskup i ekscentričan hobi. "Deda Rankove riblje teorije" su moj peti roman, ali prvi sa pravim izdavačem, "Čigojom", gde nisam ni u štampariju zavirila. Što jeste udobno, ali mi i ono sopstveno "izdavačko" iskustvo od pre mnogo znači. Da ne puštam filmove. Znam i kako se knjiga pravi, i gde se kupuje papir, i koliko koja faza košta. Tako da od mene nikada nećete čuti "po zanimanju srpski pisac", nema od toga ni "leba, još manje kolača. Sve da su i nagrade veće, to se dešava jednom - dvaput u životu.
A šta je sa evrima?
- Ono što mi je bilo zanimljivo prethodnih dana, kad ste spomenuli sumu od 5000 evra, su reakcije. Svi mi "odrasli" smo onako zadovoljno rekli "O-ho-ho"!, dok su svi mladi, moji studenti, deca prijatelja, listom imali isti komentar - "I nije neka lova". Na to ne možeš da se zapitaš gde oni žive. I gde ti živiš. A govorim vam o normalnim mladim ljudima, koji od normalnih roditelja dobijaju skroman džeparac. Neko tu nešto mnogo greši. Ili previše gleda televiziju i čita žutu štampu.
Znači, nema spavanja na lovorikama, idete dalje?
- Da, dva su rukopisa u pripremi, i dalje sa mojom detektivkom Harijetom u glavnoj ulozi. Ovo ne znači da sam dala gas do daske i počela da štancujem, prosto su se odjednom stekle dve različte teme koje su me isprovocirale. Nemam nekih posebnih planova posle toga. Postoji negde u kompjuteru i jedan ljubavni roman "U rinfuzi", narudžbina mojih drugarica od pre tri godine. Sa njim se strašno zlopatim. Zaglavljena sam negde na polovini, do sad su se tu već pojavili i neki komunisti, kolumnici, teroristi, grčke pijace lete u vazduh, a glavna junakinja još nije odlučila u koga će da se zaljubi. Bojim se da će ostati neudata, da od tog romana neće biti ništa. Bar nekog verenika kad bih mogla da joj nabacim...
D.STANKOVIĆ
