Čim preživim ovaj roman - dakle, roman

16.06.09 Polja

Posle Čuvara svetinje, te raskošne i smele travestije književnih rodova i vrsta, od apokrifnih tekstova do SF-a, motivisane, opet, parodijskim poigravanjem ulogom sveznajućeg pripovedača, ali i funkcijom postmodernog priređivača rukopisa, pred Mirjanom Đurđević našao se nimalo lak zadatak: da odgovori na visoke literarne standarde postavljene u ovoj „istorijskoj izmotanciji u devet iluminacija“. Svakako i sama svesna njegove težine, kao i ponavljanja složene strukture prethodne knjige, autorka se odlučila za hod utabanim stazama, za nastavak serijala o Prljavoj Inspektorki Harijeti, koja je glavna junakinja najnovije „detektivske izmotancije“ nazvane Čim preživim ovaj roman (u podnaslovu dakle, roman), naizgled dosledne parodije jednog žanra, detektivskog romana.
Šesti nastavak povesti „inspirisanih životom i radom Prljave Inspektorke Harijete“, mogao je, pored prezasićenosti opštim mestima i efekta „već viđenog“, bolovati i od ograničenja koja joj postavljaju dva žanra – popularni kriminalistički roman i, u postmodernističkoj pastišizaciji trivijalne literature, već viđena parodija istoga, da nije talenat Mirjane Đurđević najmanje u dva navrata u navedenom dakle, romanu, nadišao žanrovsku korektnost. No, krenimo redom.
Konvencijama svog žanra parodija odgovara samo onda kada njena relacija sa tekstom-izvornikom postane dostupna, ako ne svakom čitaocu, ono barem užem krugu ljudi vičnih da prepoznaju citatne signale koji na navedenu relaciju upravo, implicitno ili eksplicitno, ukazuju. dobar parodijski pisac prvoj čitalačkoj skupini, usredsređenoj na radnju romana, ne uskraćuje užitak stalnim insistiranjem na parodijskom modelu čitljivosti. Mirjana Đurđević je način da zadovolji takvog, po umbertu Eku „semantičkog čitaoca“, pronašla u temi ne samo neuobičajenoj za domaću literaturu, a kod nas i za žensko pismo (rak dojke i operacija), već i teško spojivoj sa parodijom, koja, iako ne mora, uglavnom podrazumeva dozu humora i vedrine. tema zastupljena u medijima, bolno prisutna u svakodnevici, pratilji i saputnici književnosti, našla se, eto, pored krvavih scena i brutalnih serijskih ubistava, na stranicama lepe književnosti upravo u – parodiji! Pritom, amplituda humora, koji se kreće od vedrine i bezazlenosti, do gorke ironije i sarkazma, odgovara kompleksnoj tematici starenja i psihofizičkih promena „drugog pola“, ali i bolesti kao jednoj od mogućnih manifestacija navedenih promena.
Vodeći nas sve do dramatičnog trenutka, do same operacije, koja je ujedno i pretposlednje poglavlje romana, autorka, koja je do tada vešto izbegavala da otkrije ubicu, u sceni neposredno pred operaciju sučeljava Harijetu, slučajno upletenu u zločin (trebalo je da istraži nešto mnogo bezazlenije, ali je Klinički centar postao ne samo mesto njenih pregleda i operacije, već i mesto zločina) i serijskog ubicu, koji je, naravno, žena, i to ona na drugom operacionom stolu. Neobavezno ćaskanje u trenucima neizvesnosti vezane za život obeju protagonistkinja dobija viši smisao oličen ne samo u narušenom skladu podeljenih uloga na ubice i žrtve, već i u kontradiktornoj poziciji ubice, žene koja je istovremeno i lekar, osvetnik-ubica, ali i žrtva lekara, prinuđena da, rukama ljudi čije je kolege brutalno ubijala, prepusti svoju sudbinu.
Ipak, kulminacija se odvija postepeno i dozirano, pa tako u serijalu smenjivanja komičnih scena, kroz niz neočekivanih zapleta, duhovite pripovedačke komentare i karikaturalne likove, te odlično uhvaćen žargon medicinskog osoblja („ženice“, „dojkice“, „komercijalni program“ itd) i brutalnih scena ubistava, pojačanih opet, praćenjem toka svesti neidentifikovanog ubice (u početku ne znamo njen pol, koristi se nadimcima „zoro osvetnik“, „Spremačica“, „Šeherezada“ itd), biva interpolirana i poneka više nego gorka priča, gruba satira na političko-društveni milje koji surovo tretira najteže obolelu decu, te neadekvatne medicinske zakone i tragičnu neusaglašenost između apela o nužnosti kontrole i prevencije maligniteta upućenih ženama i surove prakse gde se periodi čekanja na preglede i intervencije broje mesecima. Ipak, najupečatljiviji i svakako najsugestivniji, pa, kako je interpoliran u žanr parodije, svakako i najsmeliji opis u romanu jeste potresna slika dece koja hemoterapiju čekaju omamljena sedativima, u nekoj vrsti polusmrti, naslagana na kolicima u mračnom hodniku bolnice:
„O, neeeee!
Iza ćoška pa pravo, bunker C! Zračna 2. Gospode!!!!! i u ovoj čekaonici je mrtva tišina. Ali ima živih duša. Ako su... uredno poređano desetak kolica na kojima – spavaju deca!!! Snom mrtvijem... Ako spavaju! Harijeta pusti korak, samo jedan, da zamakne iza zida, da ne vidi, pa se nasloni na njega, presamiti se do zemlje s rukama preko stomaka. Povratiće. Ne ovde! Nije ti ovo mesto zločina! Ili možda jeste?“
Ako se, po staroj maksimi, u šali najbolje može kazati istina, onda je Mirjana Đurđević upravo jezivim otklonom od humornog diskursa, koji prožima čak i scene ubistava, a koje čitaoca, pošto je upoznat sa korupcijom u medicinskim krugovima, ne pogađaju toliko da ne bi mogao da se nasmeje, postiže željeni efekt opisane scene. Veza između parodijskog modela preispitivanja literarnih tokova i satiričnog modela preispitivanja stvarnosti pojačava se, a čitalačka populacija, da toga nije ni svesna, zahvaljujući odličnoj parodijskoj mimikriji, dobija vrsnu satiru, čijom se hiperbolizacijom naslućuje makar i tračak gorke stvarnosti.
Birajući, po pravilu, provokativnu temu (poput akademske jalovosti i nepotizma, građevinske mafije, skrivanja haških optuženika, špijunaže... u prethodnim romanima) Mirjana Đurđević u novom romanu postiže sintezu između privatnog, ličnog, kao što je čisto ženska tema o gubitku dojke, bolesti i neizvesnosti, ali i o starenju i promenama koje taj proces prate, i društvenog, opšteg, onoga što, nažalost, predstavlja negativan dekor lične drame (korupcija u zdravstvu, surovost onih kojima bi trebalo najviše da verujemo, ukaljana čast belih mantila, mahnitost sedme sile itd).
Sposobnost da motiviše sve delove svog romana, ali i dobro poznavanje žanra koji parodira, Mirjana Đurđević iskoristila je da „opravda“ uvođenje navedene teme u literaturu: u „appendixu“ nazvanom Priznanje, „pisac, sr.“ će zabeležiti: „Svaki čovek negde u sebi, duboko ili plitko, kako kad, krije serijskog ubicu. Nevolje nastaju kada je taj ubica bolesnik, pa nastradaju lekari. Sreća je u nesreći kada je ubica i pisac, pa nastradaju romani“.
Postupak skrivanja ubice iza pripovedača, koji, samim tim što je sveznajući, ili pretenduje da to bude, ne dovodi u sumnju svoju kompetenciju kada je reč o poznavanju detalja zločina, koje ostali akteri ne vide, pa time i opravdava svoj zločin koji, redovno, priznaje na kraju knjige, autorka je vešto iskoristila da parodira jednu drugu konvenciju, tipičnu naročito za serijal romana ili filmova sa istim junakom – mogućnost da se poslednji nastavak okonča smrću glavnog junaka. od Šerloka Holmsa do Harija Potera, lista junaka koji ginu i vaskrsavaju, sve u zavisnosti od volje pisca i očekivanja čitalačke publike, poduža je. Mirjana Đurđević svoju Hari napušta u trenutku buđenja, na samom početku postoperativne faze, gde ne znamo ishod njene bolesti niti prirodu operisanog tumora. jasna je jedino intencija spisateljice da se, pošto je parodirala hepiend venčanjem Harijete i doce u romanu Ubistvo u Akademiji nauka, te svoje storije o Harijeti završavala različitim raspoloženjima protagonistkinje, sve vreme vodeći računa o tome da junakinja mora da ostari u odnosu na prethodni roman, odlučuje da razboli sada već sredovečnu i nešto krupniju Hari i da je, intenzivirajući čitalačku radoznalost i strepnju za njen život, ostavi na operacionom stolu.
Ko je, dakle, ubica?
„Samo je jedno sigurno – serijske ubice, čak i kada su pisci, nemaju saučesnike. tu nema ko da cinkari, pa otud, nema ni priznanja.“
Da li se iza serijskog ubice krije dramatizovana autorka, pripovedač(ica) ili neka treća osoba? Susretanje Harijete i počiniteljke zločina liči na manir nekih reditelja da se u svom filmu pojave u bekgraundu, liči na džona Faulsa koji se takođe susreo sa svojim junakom u dva navrata u parodiji viktorijanskog romana Ženska francuskog poručnika. Mirjana Đurđević, sklona da svog pripovedača upliće u radnju, spisateljica koja je, usput, navedeno delo naslovila komentarom Čim preživim ovaj roman, ukazuje na složeniju autorsku figuru nego što se na prvi pogled čini. Prepoznajući parodijski diskurs i metatekstualnu prirodu parodije Mirjane Đurđević, smeli smo u zaključku da se između serijskog ubice i pisca koji, opet, po svom ličnom nahođenju, možda ubija glavnu junakinju/stožera krimi-priča o beogradskim zločinima, može, u najmanju ruku, povući paralela, a naslutiti i znak jednakosti. Jer, tamo gde se čini sputan konvencijama koje, tobože, poštuje, pisac se baškari u plićaku poznate mu slobode. Kojom, opet, kao Mirjana Đurđević, malo ko ume vešto da rukuje. I da je preživi.
Dragana Beleslijin

05.12.08 NIN

Nakon Mirjane Đurđević i njenog urnebesnog serijala o inspektorki Hari, zrenjaninska “Agora” prihvatila je i Vuleta Žurića, još jednog pisca “po strani” od glavnih tokova i komercijalnih imperativa tržišta. Tako je ovo malo književno preduzeće iz tzv. unutrašnjosti pokazalo dovitljivost i elastičnost uglavnom nesvojstvenu ovdašnjim izdavačkim “gigantima”. Uporedo s pravovremeno brzim ali zato ne i kusim štampanjem celog niza odličnih, već odavno globalno etabliranih romana ideološki “korozivne” nobelovke Doris Lesing, jednim delom verovatno i zahvaljujući finansijskim efektima istoga, “Agora”, naime, moglo bi se već reći sistematično, prigrljuje i domaće autore koji u istom paketu donose određeni tržišni rizik i spisateljsku subverzivnost.
Daleko od toga da Đurđevićevoj nužno prognoziram krajnji uspeh Lesingove, a Žuriću status Bukovskoga ili bar Flena O’Brajena. Reč je o nečemu drugom, što se, verujem, dobro očitava baš u simultanom objavljivanju ovogodišnjih ostvarenja ovih dvaju pisaca. Čim preživim ovaj roman po svoj prilici nije “skandaloznije” štivo od Đurđevićkinih prošlogodišnjih Čuvara svetinje, koji su, uzgred, nedavno doživeli ponovljeno izdanje kod istog izdavača; Mrtve brave, takođe, nisu subverzivnije od Žurićevog vrlo dobrog, ali pre nekoliko godina jedva primećenog Tigrera. Ova književnost zahteva, međutim, jednu vrstu posebnog tretmana u vidu “kumulativnog” prijema koji podrazumeva strpljenje s autorskim konceptima i njihovim “kolateralnim” efektima zarad uvida u ono što predstavlja njihovu ukupnu zanimljivost i osobenost.
Prethodni roman Vuleta Žurića, Crne ćurke i Druga knjiga Crnih ćurki, primerice, kao kakvo konveksno ogledalo “deformiše” i dovodi do krajnosti skoro sve ono što je u Tigreru bilo držano na višestruko upletenim, mada prilično labavim zanatskim uzdama imaginacije. Ali to je i dalje isti autorski rukopis, u velikoj meri oslonjen na poetiku burleske, parodije i groteske, onih hibridnih, “polip” žanrova koji ne dejstvuju mimo svakovrsnog preterivanja i “izobličavanja”, kao što ni satirično-parodijska upotreba multimedijalno-trivijalnih žanrovskih matrica u slučaju kvazidetekcijskih romana i pseudokrimića Mirjane Đurđević jednostavno ne funkcioniše izvan njihovog u znatnoj meri apsurdističkog rastakanja i izvrtanja na naličje.
Ovogodišnjim narativnim izdancima ova dva samosvesno postranična pisca otuda možda zaista najbolje pristaje odrednica iz podnaslova Žurićevih Mrtvih brava – “niskobudžetni roman(i)”. Ipak, dakle, roman(i), kako primećuje Đurđevićeva u svom podnaslovu; ali pri tom romani koji se – ako već sledimo već pomenutu filmološku metaforu – bez ostatka ostvaruju u niskomimetskom modusu, a to će reći humornim, neretko i lakrdijskim prikazivanjem “prljave” i tzv. visoke književnosti “nedostojne” svakodnevice.
Razlike, naravno, postoje, i one se najviše pokazuju u složenosti pripovednog zapleta, koji u najnovijoj “epizodi” Đurđevićkine neobavezne sage o inspektorki Harijeti ide gotovo pravolinijski u podražavanju medicinskog trilera s elementima socijalno-kritičkoga romana i “otvorenim” završetkom što nagoveštava skrivenu dosetku u agatakristijevskom stilu “narator-postaje-traženi-ubica”. U međuvremenu, pripovedanje ne propušta da zabeleži i sve one verističke marginalije kojih se kloni gvozdena istražna logika romana Ko je ubio Rodžera Ekrojda ili nekog sličnog uzornog ostvarenja britanske kraljice književnih zločina, a koje idu od detaljnog opisivanja toalet- ili kafe-rituala do bolničkih banalnosti i novinski tipizovanih uličnih pikanterija.
Žurićevo romansijersko glagoljanje, opet, ima doslovno somnabulni oblik uzajamnog “potkazivanja” stvarnosti i snova koji je praktično nemoguće “raščešljati” jer se asocijativno i kalamburski račva na sve strane. Moguće je tek razaznati prisustvo hobi-tematskih opsesija iz prethodnih romana u vidu fudbala (Rinfuz) i estrade (Tigrero), jednako udaljenih ili pak bliskih kripto-političkoj metaforičnosti kojoj diskretno naginje Žurićeva pripovedna fraza. Zato se Mrtve brave “otključavaju” uglavnom na mahove i “separatno”, u odeljcima i segmentima u kojima čitalac raspoznaje sopstvene afinitete, odnosno kolektivne tranzicijske fantazme, prožete tek unekoliko “pomerenim” slikama nepodnošljivo nedostojne realnosti.
Stoga se značaj ovih “niskobudžetnih” romana ogleda možda baš u njihovoj egzemplarnosti, u zanatskoj nesavršenosti koja prati pripovednu tematiku i tako tek ovlaš simbolično svedoči o ovom nelepom prelaznom dobu sveopšte krize. Za razliku od nekih drugih, koji nisu odoleli napasti skrivanja svojih beskrajnih narativih pletenija u konceptima tematski (pre)ambicioznih romanesknih ciklusa, autori ovih nedoteranih romana dosledni su u svojoj averziji prema “velikim” zamislima i preozbiljnim konstrukcijama. Odričući se zanatskih alibija i opravdanja, oni nam zapravo upućuju autoterapeutski iskrene romansijerske gestove svoje vrste kroz koje u izvesnom smislu progovara sama tranzicija, onoliko opora i okrutna, onoliko podsmešljiva i gorka koliko samo može da bude danas i ovde.


Tihomir Brajović