Mirjana Đurđević rođena je i živi u znaku slobodnog Strelca, u Beogradu.
Do sada je objavila memoare (Čas anatomije na Građevinskom fakultetu, 2001), ljupku beogradsku ljubavnu priču iz oblasti nevladinog kriminala (Treći sektor ili sama žena u tranziciji, 2001, 2006, 2009), savremenu mušku melodramu (Aždajin osmeh, 2004), istorijsku izmotaciju u deset iluminacija (Čuvari svetinje, 2007, 2008) i pet romana inspi-risanih životom i radom Prljave Inspektorke Harijete (Ubistvo u Akademiji nauka, 2002, 2007; Parking svetog Savatija, 2003, 2008; Deda Rankove riblje teorije, 2004; Jacuzzi u liftu, 2005; Prvi, drugi, treći čovek, 2006, 2008) i Čim preživim ovaj roman (2008).
18.08.14
Mirjana Đurđević
Mirjana Đurđević priča o nastanku detektivke Harijete, svoje najpoznatije junakinje. Odvažna Hari je debitovala 2002. godine i do sada je objavljeno sedam romana iz serijala. U pripremi je, Mirjana Đurđević ekskluzivno otkriva za City Magazine, još jedna Harijetina avantura.
Otkud inspiracija za nastanak Hari?
Hari je u literaturu upala sasvim slučajno. Prosto, bila je dežurna na drugi dan Svetog Nikole 1996, kada je u romanu Ubistvo u Akademiji nauka otkriven leš Buleta Svinje. Još manje je trebalo da postane serijski lik. Nekako se nametnula sama. Već u sledećem romanu, Parking svetog Savatija, koji se bavi našom emigracijom, ponovo se pojavio leš, ovaj put u prekookeanskoj pravoslavnoj crkvi. Tog trenutka sam se setila da je Hari na kraju prethodne knjige i sama „odlila mozak” iz Srbije, a da ne poznajem drugo lice sa detektivskim iskustvom...
Da li je njen lik čista fikcija ili postoje uzori iz stvarnog života? Možda čak i mrvica autobiografskog?
Naravno da je Harijeta čista fikcija, pa mi joj ni pravo ime i prezime ne znamo, samo taj nadimak koji ona nimalo ne voli (Harijatino ime je posveta Clintu Eastwoodu i Prljavom Hariju, prim. Đ.B.). U prvom romanu još sam je nekako i zamišljala, ličila mi je, recimo, na glumicu Mirjanu Joković. Posle se iz knjige u knjigu transformisala u samu sebe, ogrubela, starila, gojila se, razvodila, bolovala... I potpuno se osamostalila, odvojila od mene, ne kontrolišem je odavno. Smestim je u situaciju koja mene trenutno iritira i pustim je. U tom smislu, romani o Harijeti prepuni su mojih proživljenih momenata, koje onda ona sama premešta i razrešava iz svog lika. Koji nipošto nije moj alter ego. Razlike između nas dve su neuporedivo veće nego sličnosti.
Kako biste žanrovski opisali romane o Hari? Kao komične krimiće? Koliko vas krimi žanr zaista zanima, a koliko je on sredstvo da progovorite o trenutku u kojem živimo?
Kao klinka sam gutala krimiće, želela da postanem detektivka... Zapravo ih odavno ne čitam, postali su mi dosadni, odrasla sam, dođavola. Serijal o Harijeti najmanje pripada tom žanru, „zločini“ i policajci koji ih – uvek bezuspešno – rešavaju samo su manje-više providna krinka za društvenu satiru. Ali dopuštam mogućnost i da se ovi romani čitaju kao komični krimići, pa i ljubići, čitaocima od volje. Sebi zadržavam pravo da se u njima nikad niko ne venča na kraju i živi zajedno happily forever, kao i da dobro tek retko i stidljivo „pobeđuje“. Pa kome tolika realnost odgovara...
Pre dve godine u Laguni je objavljen „izgubljeni“ roman o Hari, Leš u fundusu, a takođe i reizdanja Deda Rankovih ribljih teorija i, nedavno, Jacuzzija u liftu. Zašto su preskočena prva dva romana iz serijala (Ubistvo u akademiji nauka, Parking svetog Savatija)?
Nikakva misterija. Ta dva romana bila su izvorno moji samizdati, pre desetak godina. Kasnije je Agora objavila ponovna izdanja. Mislim da se u knjižarama još može pronaći poneki primerak. Kada i oni nestanu, i ako bude interesovanja, objavićemo ih ponovo u Laguni. Iskreno, volela bih jednom da vidim sve Harijete zajedno, opremljene koricama fantastične Marice Bucek.
Koji su dalji planovi glede Harijete? Hoće li, možda, ipak, biti i osmog romana... Kraj hronološki poslednjeg romana u kome se pojavljuje Harijeta (Čim preživim ovaj roman) prilično je pesimističan... Naime, Harijetin život je visio o koncu...
Evo prilike da priznam – preživela je! Trenutno igra u rukopisu, rano je da najavim kada će tačno roman izaći, ali pišem punom parom, u Istri, u Pazinu, na rezidenciji u Kući za pisce.
Đorđe Bajić