Kaja, Beograd i dobri Amerikanac

27.11.10

Pisac Mirjana Đurđević o “Deda Rankovim ribljim teorijama” i književnim ”proročanstvima”: Volela bih da “bocnem” i nečim drugim osim rečima. Ljudi taj jezik bolje razumeju
MIRJANA Đurđević je izazvala pravu pometnju sa romanom “Prvi, drugi, treći čovek”, u kome je opisala potragu za Radovanom Karadžićem, koji se sve vreme krije u Beogradu i bavi alternativnom medicinom. Roman je objavljen dve godine, pre nego što je Karadžić uhapšen. Nekoliko godina pre afere na Institutu za onkologiju, napisala je knjigu “Čim preživim ovaj roman”, koja govori o onkološkoj mafiji.

Čak je i roman “Deda Rankove riblje teorije” aktuelniji danas kada je “Laguna” objavila drugo izdanje, nego pre šest godina kada je napisan. U ovoj detektivskoj avanturi, inspektorka Harijeta (pojavljuje se i u ostalim pomenutim knjigama), traga za ubicom bivšeg ljubavnika, visokog službenika državne bezbednosti.

- Zašto Karadžića niko nije tražio na najtrivijalnijim mestima za skrivanje, zašto je onkološka mafija prvo osvanula u mom romanu, a tek kasnije u crnoj hronici, pitanja su za nadležne službe, a ne za mene - demistifikuje Đurđevićka svoja književna “proročanstva”. - Ništa tu, sem zapleta i likova, nije plod moje mašte. Ja pišem o očiglednim stvarima koje ljudi odbijaju da vide jer im je tako lakše.


* U “Deda Rankovim ribljim teorijama” junakinja pokušava da otkrije da li je opasnije biti “patološki švaler” ili operativac DB. Šta je u stvarnom životu strašnije?
- Tajne službe ne bi bile tajne kada bi svaka dokona književnica znala odakle zaista vrebaju opasnosti. Tek “patološki švaleri” zaziru od poveravanja damama sklonim skribomaniji. Ili bi bar trebalo. Iskreno, ne znam odgovor na vaše pitanje.

* U mnogim knjigama obračunavate se sa mafijama svih vrsta, koja je sledeća na redu?
- Nijedna, trenutno sam u stanju između dve teške iritacije, ništa me ne ljuti tako da bih “angažovala” Harijetu. Ne zato što se nešto popravlja, naprotiv, samo sam ja starija i rezigniranija.

* Često navodite da ste se bavili mnogim sportovima, ali ne i mačevanjem i boksom...
- Ovim sportovima bavila se moja prethodna inkarnacija, Mica Đurđevićka, junakinja romana “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac”, predratna beogradska književnica. A moj se otac uistinu bavio boksom. Zapravo bih volela da umem da bocnem, i boksnem, i nečim drugim osim rečima. Ljudi taj jezik izgleda bolje razumeju.

* Poslednjih godina proučavate masoneriju, jeste li došli do zanimljivih saznanja?
- “Proučavanje” zvuči pomalo pretenciozno za ono što radim. A to je prikupljanje i analiza građe za novi roman. Da ne brinu “tajna društva”, uključujući i ona s početka teksta, radnja romana smeštena je pred Drugi svetski rat. Svašta sam naučila, svašta saznala i još uvek ne mogu da se zaustavim, zanimljivosti samo izviru.

* Kako bi izgledao vaš život da su vam 2000. dozvolili da branite doktorat na Građevinskom fakultetu u Beogradu, jer ste upravo zbog toga napisali prvu knjigu?
- Obično postignem sve što namislim, pa čak i ponešto preko toga. Recimo da počnem da pišem. Dogodilo bi se to pre ili kasnije, prosto je bilo suđeno. Doktorka Đurđević se odavno ne seća povoda za nastanak “Časa anatomije na Građevinskom fakultetu”. Književnica Đurđević profesorki otima časove sna, a ova se zbog toga ne ljuti. Živimo u miroljubivoj koegzistenciji, samo nam je dan prekratak. Sada mi se čini da nikako drugačije nije moglo biti.


RADIM NA ŽIVOTNOM DELU * NEDAVNO ste dobili regionalnu nagradu “Meša Selimović”, za “Kaju, Beograd i dobri Amerikanac”, smatrate li da priznanja valorizuju pisca? - Svi mi duboko u sebi znamo koliko zaista vredimo, a to je često u raskoraku sa onim kako nas nesrećni mediji, kritika, žiriji... tretiraju, nebitno jesmo li precenjeni ili potcenjeni. Jednostavno - nagradu je dobio konkretan roman, “Kaja”, i zbog toga sam zadovoljna. Za to vreme, ja-pisac sam negde na drugom mestu, u drugom vrednosnom sistemu koji nema mnogo veze sa spoljašnjim svetom. Radim na “životnom delu”. I imam još mnogo da se naradim.

D. MATOVIĆ

28.08.09

NEOČEKIVANO, uvođenje minimalca za sve zaposlene u “Prosveti” izazvalo je ogorčenje u ovoj kući i pitanje, zašto je to urađeno preko kolena, samo dve nedelje pre nego što je IPS i zvanično trebalo da uđe u posed naše ugledne izdavačke kuće i izabere novu upravu. Posebnu pometnju izazvala je i glasina da je od odluke o minimalcu izuzet, onaj koji je doneo - Dragan Mininčić, v.d. generalnog direktora.
Iako oba sindikata tvrde da je takvoj odluci v.d. direktora morao da uputi obaveštenje Upravnom odboru, Uroš Balov, predsednik UO, za “Novosti” pojašnjava:
- Generalni direktor inače, nije izuzet od ove odluke, a lično od njega zavisi hoće li pristati da potpiše aneks ugovora o radu. Odluka UO nije bila neophodna da bi bila doneta odluka o minimalnoj zaradi. S druge strane nastupio je svojevrsni pravni vakuum do konstituisanja novih organa, a s obzirom da se radi samo o dve nedelje pauze, mislim da je bilo najbolje da je takva odluka sačekala novo rukovodstvo,
koje će imati pun legitimitet.
Balov ističe da se ne smeju osporavati prava novom vlasniku koji je “Prosvetu” kupio u fer i transparentnom postupku i za sada ispunjava sve obaveze iz kupoprodajnog ugovora. Sve odluke su, mišljenje je sagovornika, u nadležnosti IPS. I dodaje:
- Postojeći Upravni odbor je volonterskim radom učinio sve da preduzeće ne ode u stečaj i da novi vlasnik bude obavezan da nastavi izdavačku i knjižarsku delatnost. Sada je istorijska odgovrnost na IPS koji mora da oporavi i unapredi najugledniju izdavačku kuću na Balkanu, koja je jedna od temeljnih kulturnih ustanova u srpskom narodu.
Ovim povodom obratili smo se IPS i dobili saopštenje u kojem se ističe:
- Situacija u kojoj se “Prosveta” trenutno nalazi, posledica je prethodnog modela poslovanja. IPS nastoji da unese unapređenje u način rada ovog preduzeća. U tom smislu, drago nam je da već sada možemo da najavimo da će “Prosveta” na ovogodišnji sajam izaći sa 24 nova naslova i da se trenutno priprema najnovije izdanje “Vujaklije”. Takođe, predstavićemo i romane nobelovaca i velikih svetskih pisaca, poput Žozea Saramaga i Le Klezija. Ovakvi rezultati su proizvod ozbiljnog poslovanja, kakvo IPS uvodi i u “Prosvetu”.
U saopštenju se dalje navodi da je odluka o preseljenju zaposlenih iz Čika Ljubine 1 u Tošin bunar doneta radi veće produktivnosti, u cilju optimizacije troškova, jer se tamo nalaze svi ostali radnici kompanije.
- Odluke koje se donose po tom pitanju i po pitanju plata radnika, nadležnost su direktora preduzeća. Radnici “Prosvete” nisu primili platu prethodnih devet meseci, te modernizacijom obavljanja posla i uspešnijim rezultatima dolazi do pozitivnih promena i u tom smislu. Poslovni prostor u kome je “Prosveta” smeštena je zapušten i planira se renoviranje. Radne norme propisane kadru “Prosvete” su u skladu sa već postojećim normama kompanije IPS i odnose se na sve radnike.

D. Bt.


Politika
28
Mirjana Đurđević, književnica
Budistička pagoda, prva u Evropi
Za svašta smo bili optuživani u poslednje vreme, za mnoge stvari i jesmo krivi, ali ksenofobija nipošto nije tipična za Beograd, kaže poznata književnica
Najnoviji roman Mirjane Đurđević „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac” u izdanju zrenjaninske „Agore” izuzetno je iznenađenje za čitaoce i poštovaoce ove poznate književnice. Autorka koja nam je poznata po delima „Prvi, drugi, treći čovek”, „Čuvari svetinja”, „Džakuzi u liftu”... u kojima se poigrava književnim žanrovima uspešno ih parodirajući, ovoga puta, samo naoko mirno, bira za temu život Beograda pre i neposredno posle Drugog svetskog rata. Ispod teku izukrštane priče o Kalmicima koji su došli iz Rusije, o stranim diplomatama, o Crkvi, o emancipaciji, o bežaniji za vreme bombardovanja saveznika, o ponašanju pobednika... Nadasve dobronamerno, duhovito, ali i ironično i sada su precizno pogođene društvene izopačenosti i naš mentalitet.
A sve to priča prethodna inkarnacija autorke, književnica Mirjana Mica Đurđević...
Zašto baš Kalmici?
Ideja da su pre gotovo stotinu godina u Beogradu živeli nekakvi Mongoli, a Kalmici su narod mongolskog porekla; da su ovde izgradili i svoju budističku pagodu, prvu u Evropi, po čijem su se dvorištu šetali sveštenici u narandžastim odorama, obrijanih glava i s perčinima, ufitiljenih dugih brkova; da su se Srpkinje udavale za te vredne i povučene kosooke mladiće kojima je najveća želja u životu bila da kupe konja i postanu kočijaši, a neki bogme i fudbaleri... – baca jedno novo, lepše svetlo na ovaj grad. Za svašta smo bili optuživani u poslednje vreme, za mnoge stvari i jesmo krivi, ali ksenofobija nipošto nije tipična za Beograd i „kalmička priča” je, mislim, pravi primer za to.
Kada su se Kalmici, u strahu od sovjetske armije, 1944. iselili odavde, sledećih osam godina su proveli po logorima u Nemačkoj očekujući američke useljeničke papire, sve vreme dokazujući da su uprkos kosim očima i budističkoj veri – evropski narod! A gotovo trideset godina ranije beogradska opština je isplaćivala skromne plate njihovim sveštenicima.
U predratnom Beogradu vrilo je od događaja, ključao je diplomatski život. Jedan od Vaših junaka, Amerikanac, zaslužio je i epitet Dobri, pa još ušao u naslov knjige.
Ja, uistinu, ne znam je li Džon Dajnili Prins, američki poslanik u Jugoslaviji, 1926–1933, zaista bio „dobri Amerikanac”. Znam da je napisao prvu gramatiku srpskohrvatskog jezika na engleskom, kao i da je jednom prisustvovao budističkoj službi, prijateljevao je sa budističkim sveštenikom, bakšom Madžundom Borinovom... Malo podataka, ali su meni nekako stvorili prijatan utisak o njemu. Zato sam ga načinila „dobrim Amerikancem” i „pustila” ga da u Beogradu živi sve do 1939. Tada je već morao da ode, spremalo se veliko zlo!
Za neke stvari, i onda, za Vašu kritičku žaoku bilo je inspiracija na pretek: kilava vlada Milana Stojadinovića, divlja gradnja, crkveni oci... Kao da danas čitamo iste stvari, je li to vreme stoji?
Neverovatno je kako se kod nas neke stvari ne menjaju! Krajem dvadesetih prošlog veka divlja gradnja bujala je po Dedinju, „mimo regulacije i bez kanalizacije”, a znamo da na većem delu Dedinja kanalizacija ne postoji ni danas. Kada je 1927. pušten u rad Beogradski aerodrom, podno Bežanije, do njega se putovalo skelom. Sećate se da je slično rešenje, ponton, pominjano i lane, u vezi sa rekonstrukcijom Gazele. Crkva se i onda kao i danas mešala u stvari koje ne bi smele da je se tiču. A na kilave vlade zaista više ne bih trošila reči!
Niste odustali ni od krimi žanra: ispitujete ubistvo patrijarha Varnave?
Moja junakinja je sasvim slučajno otkrila ko je otrovao patrijarha Varnavu, nije joj to bila namera, ni žanrovska, a ni lična. Ali se zavetovala da tu tajnu čuva bar narednih pedeset godina. Jeste pola veka prošlo, ali se plašim da ovako javno, u novinama, otkrijem o kome se radi, možemo opet zaratiti sa celim svetom! Koga baš mori radoznalost, pročitaće u romanu.
U senci svega, kao lavina, raste nacizam. Svakakvi su tada kroz Beograd defilovali, pa i istraživači rasne antropologije. Ali, jedan od Vaših junaka zaista jeste bio veliki simpatizer Hitlera, čak je (doduše od 1962. do 1964) bio ambasador Čilea u Beogradu!
Moje strahopoštovanje prema Titovoj Udbi je ozbiljno narušeno podatkom da je izvesni Miguel Serano, inače rodonačelnik ezoterijskog hitlerizma, autor mnogih knjiga o Hitlerovom ekstraterestrijalnom poreklu, bio čileanski ambasador u Jugoslaviji početkom šezdesetih!? Prosto sam morala da mu dam jednu sasvim malu ulogu u romanu, da ne zaboravimo!
U Vašem romanu, Beograd je baš svašta preživeo; najstrašnije – Krvavi Uskrs 1944. Odakle Vam podatak da je Tito zahvalio saveznicima na bombardovanju?
Tako je u to vreme izveštavao Radio London. Pa ako su lagali oni i ja lažem vas. Uzgred, meni je potpuno jasno zašto su ta bombardovanja Titu išla na ruku, ali šta su trebala saveznicima, i dalje ne razumem.
Vaša prethodna inkarnacija u romanu je književnica Mirjana Mica Đurđević. A sećate li se mene iz onog doba, tada sam bila Anđelka Anđa Popovićeva, posle Cvijićka, iz Ulice Mutapove 11, iz „Sokola”, Planinarska sekcija, pravila sam intervju sa Vama za „Politiku” povodom Vašeg romana „Sekcir-sala na Velikoj školi”?
Kako se ne bih sećala, pa to je bio prvi intervju koji sam u životu za novine dala, bila sam jako uzbuđena! A znate li da mi je „Sekcir-sala na Velikoj školi” izašla ponovo posle skoro osamdeset godina, 2001, pod neinventivnim naslovom „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”? Eh, ništa više nije ko pre rata, pa ni naslovi romana.
A i „Kap otrova ili smrt u Srpskoj kraljevskoj akademiji” bila nam je tema drugog razgovora, dvadeset i neke, kod mene ste došli motorbiciklom, na slatko, posle sastanka Društva za ulepšavanje Vračara. Doduše, tada ste bili više zaokupljeni Vašim mačorom Bebili Mačkilijevnom, koji je oko bele trešnje jurio moju Kiki Kikilijevnu.
Svašta se tada zbivalo pod vračarskim trešnjama! Bojim se da naše današnje mačke i ne znaju šta su trešnje, jedino što vide sa balkona jesu džipovi parkirani na zelenim površinama. Šta li sve tek deca propuštaju?! Nego, i tom su mi romanu 2002. promenili ime, sada se zove „Ubistvo u Akademiji nauka”, i „Politika” je iznova objavila...
Baš ste voleli predratnu „Politiku”, je l` da?
Toliko da je u mojoj kuću u to doba svako bio pretplaćen na svoj primerak „Politike”, iako uopšte nije bila jeftina. Koštala je dinar, kao polovina bioskopske ulaznice, a moje knjige su se prodavale po pet dinara.
Šalu na stranu, digitalizovana verzija predratnih brojeva „Politike” bila mi je od izuzetne pomoći dok sam pripremala ovaj roman. Još da je urađena u nekom formatu koji omogućava pretraživanje, za šta nije bilo potrebno mnogo više novca a uloženi rad je praktično isti, samo da je neko malo unap?red mućnuo glavom, korist od ovog projekta bi bila neuporedivo veća.
Evo nas i danas, mnogo toga se promenilo. „Politika” uspeva da opstaje, a i mi se bavimo istim poslom...
Šta mogu da nam poželim? Još mnogo novinskih tekstova i knjiga koje ćemo napisati u nekim sledećim inkarnacijama. Kad bolje nismo zasl?užile.

Anđelka Cvijić

29.01.10 Danas

U svom novom romanu Kaja, Beograd i dobri Amerikanac, Mirjana Đurđević oživljava već pomalo zaboravljenu građansku tradiciju starog Beograda, ispredajući romantizovanu priču o međuratnom prijateljstvu između popularne spisateljice i profesorke mačevanja, koja nosi isto ime kao i autorka romana, i američkog ambasadora u Kraljevini SHS (kasnije Jugoslaviji) Džona Dajnelija Prinsa, familijarno prozvanog Pidžin. Za zaplet romana važna je i pripovest o mongolskoj budističkoj zajednici u međuratnoj kraljevini, kod koje je najzanimljivije upravo to što - nije izmišljena.
Lik Mice Đurđević u romanu je izvrsno izveden, i s pravom postavljen u njegovo središte. Ova luckasta dama istrajno se bori sa viškom kilograma i nestašlucima svog mačka Bebilija, a pleni vedrom naravi, bistrinom uma i neiscrpnom energijom koju usmerava što na ulepšavanje Vračara, što na suprotstavljanje malograđanskoj sredini. Vozeći se na „motorbiciklu“, igrajući bejzbol ili šetajući sa svojim američkim prijateljem, ona u Beograd unosi nešto od slobodnog evropskog duha koji je donela sa studija u Parizu, iako je to često košta lošeg glasa i čaršijskih ogovaranja. Trougao glavnih junaka upotpunjuju Micin američki prijatelj Pidžin i mongolska devojčica Kaja, koja je stigla u Beograd sa grupom svojih sunarodnika, bežeći od komunista. Dok je prikaz dobrodušnog diplomate takođe živ i upečatljiv, to se ne bi moglo reći i za treći noseći karakter u romanu, Kaju, koja se rasplinjava u brojim epizodama i ne uspeva da izraste u zaokružen književni lik. Previše digresija i epizoda je i inače nešto slabije mesto ove knjige, uz dosta nespretan naslov i neprivlačan dizajn korica, što je donekle ispravljeno u drugom izdanju koje je objavila Laguna.
Jedan od razloga zbog kojih Kaja, Beograd... može biti interesantan današnjem čitaocu su i paralele koje autorka gotovo neprimetno povlači između vremena prikazanog u romanu i vremena u kome je roman objavljen. Smeštajući radnju u period od druge polovine dvadesetih do druge polovine četrdesetih godina prošlog veka, Mirjana Đurđević koristi priliku da ocrta silaznu putanju jednog društva koje je imalo i svoje srećnije trenutke. Simpatična glavna junakinja služi i kao direktna veza između dva vremena, pošto njene lingvističke igrarije, među kojima je i izmišljanje termina „psihološkinja“, bivaju zabeležene u Pidžinovom predratnom rečniku srpsko-engleskog jezika. Na sadašnji trenutak upućuje i kritika konzervativnosti crkve, koja je u to vreme podržala Hitlera, srodnost njujorškog kraha berze 1929. godine, poznatog kao Crni četvrtak, sa današnjom Svetskom ekonomskom krizom, neprestano ponavljanje fraze o „očuvanju nacionalnog identiteta“ u obraćanju budista-Kalmika američkom poslaniku u kraljevini, kao i sveprisutna korupcija u gradskoj upravi i divlja gradnja po Beogradu koja izbezumljuje nekadašnju studentkinju arhitekture Micu Đurđević.
Onima koji uživaju u prepoznavanju imena i toponima važnih za istoriju glavnog grada, ova knjiga će takođe biti pravo zadovoljstvo. Njom šetaju Mika Alas, Tin Ujević, prvi homoseksualac i gradski antikvar Vlajko Marsovac, kao i Stanislav Vinaver, Geca Kon i drugi. Uz to, muž glavne junakinje osniva Radio Beograd, kolači se kupuju u poslastičarnici Pelivan, koja i danas postoji, a detektivski deo zapleta odvija se u robnoj kući Mitić na Slaviji, na čijem mestu danas stoji park poznat i kao Mitićeva rupa. Mape tadašnjeg Beograda sa ucrtanim ulicama omogućavaju čitaocu da prati kretanje junaka, a ilustracije kojima roman obiluje (iako se zbog lošeg kvaliteta štampe ponekad jedva razaznaju) korišćene su na sličan način kao u Ekovom Tajanstvenom plamenu kraljice Loane, u cilju kreiranja atmosfere jednog prohujalog, ali emotivno i značenjski bogatog vremena. Da autorka ipak nema pretenzija da piše dokumentarnu prozu, već da u prošlosti traži ključ za sadašnjost, sugeriše i to što nas sa mnogih fotografija, pa i sa korica, posmatra upravo njen lik.


Tijana Spasić

06.12.09 e-novine.com

Harmonizacija odnosa sa Drugim i drugačijim i blagonaklono prihvatanje različitog kao ravnopravnog ostaju vrednosti kojima ovo društvo još, ili bi makar trebalo da, stremi. Zbog toga Kaja, Beograd... predstavlja model za jednu buduću poetiku, za odmeren odgovor na pitanje koji se postavlja pred književnost. Ova knjiga kroz maestralnu, i pre svega zabavnu literaturu progovara o vrhunskim moralnim načelima
Tema kojom se bave svi oni zainteresovani za književnost jeste njena budućnost. Šta će se dogoditi kada ljudi prestanu da čitaju knjige zaneseni multimedijom svake vrste i senzacijama koje veština reči ne može da im nadomesti? U tom svetlu se nameće i pitanje svrhe i opstanka književnosti kao takve, jer ona mora da nađe svoje mesto u čitavom dijapazonu simbolizacija kojima ljudi pokušavaju da postave ista pitanja koja su do sada postavljali kroz nju. Podrazumevajući, svakako, da književnost zaista ima društvenu i političku svrhu i da stoga mora da bude i društveno odgovorna, a tim pre jer će samo kroz književnost neka pitanja moći da isplivaju i da budu postavljena bez straha od bilo kakve političke (auto)cenzure. Kako god bilo i koliko god moja vera u odgovornost i moral ljudi od pera bila poljuljana (poslednji u nizu je Slučaj gospodina Kecmanovića, osobe za erotske odnose s javnošću grupe za sindikalnu podršku Dobrici Ćosiću, upečatljivo militantnog imena P-70, proza na prutu) i dalje verujem da su književnost i etika duboko povezane, kao i da je pitanje njihove povezanosti jedno od ključnih za čitanje i uživanje u književnosti. Drugim rečima, uveren sam da književnost koja ne bude načinjala važne teme i postavljala provokativna pitanja na hrabar i sebi svojstven način u budućnosti neće imati šta da traži, odnosno da će ona koja predstavlja samo vrstu pučke zabave polako odumirati, jer neće moći da izdrži nadmetanje sa mnogo razvijenijom industrijom kao što su internet, film, video-igrice i sve ono što se tek može nazreti kao vrsta zabave za homo sapiense.
U ovom svetlu jako je interesantno čitati poslednji roman Mirjane Đurđević Kaja, Beograd i dobri Amerikanac (Agora, 2009). Koristeći sebi već prepoznatljiv stil koji vrca humorom („Ovo je početak jednog divnog neprijateljstva“), autorka, u stvari, kroz ovde već pomenut postmodernistički postupak (istorijska metafikcija) pokušava da ispita sopstveni odnos prema Drugosti. Roman prati život gospođe Đurđević i njenog kružoka od 1927. do 1946. godine i daje šarmantno lepršavu notu istoriji glavnijeg glavnog grada ove zemlje. Ne samo da je Mirjana Đurđević umontirala sebe i na koricu knjige i u gotovo svaku fotografiju koja se nalazi u knjizi, već je i glavnoj junakinji dala oba svoja zanimanja, kao i svoje prezime. Što se tiče imena, tu je bila kudikamo opreznija i bojim se da će doći ozbiljne zabune kad svi otkriju da gospođa Đurđević iz romana nije Mirjana - Mira nego Mirjana - Mica, poznata i kao Mamili i/ili Kiti. Protagonistkinja je, dakle, spisateljica i nesvršena arhitektkinja (uvažena članica Društva za ulepšavanje Vračara), ali i najbolja prijateljica Džona Dajnilija Prinsa, Pidžina, sentimentalnog američkog diplomate. To, međutim, nije sve. Njena sklonost ka Drugom i drugačijem ogleda se i u njenom zaštitničkom odnosu prema malobrojnim beogradskim Kalmicima, malom mongolskom plemenu budističke veroispovesti koje se tokom Oktobarske revolucije borilo na strani belih. Pored toga, Mica Đurđević je zakleti republikanac u doba kad je na ovim prostorima republika nezamisliva. Postavljajući stvari u istorijsku perspektivu, dovoljno distorziranu da bi se iz nje dalo izvući sve ono što je dosadno (novi izbori, Tadić, novi izbori, Tadić, novi izbori, Nikolić, ups, izvinite, Tadić), a sve to da bi se oživelo doba koje je Miri Đurđević omiljeno, odnosno da bi se pokazalo da postoji paralelna istorija Beograda sa nekim drugačijim ljudima, kojima je bilo prirodno da se grad menja, raste i razvija tokom tih devetnaest godina.
Drugost je, kako rekoh, osnovna tema ovog romana bilo da se javlja u vidu „dobrog Amerikanca“, bilo da su u pitanju Kalmici Kaja, Učur i Ljalja ili Maruška i Tetica (banatske Švabice, sluškinje). Njihovi likovi, bez obzira što su dati kroz perspektivu Mice Đurđević, osvajaju čitaoca svojom punoćom i trodimenzionalnošću (onim što je Forster zvao zaobljenost). Pored toga, Drugost je i scenografija na kojoj se roman odigrava. Beograd koji ne poznajemo i/ili zaboravljamo, Vračar koji se gradi i radi mitska je Arkadija u kojoj se odigravaju, tačnije u kojoj je moguće da se odigraju, mitske pastirske igre između likova. Ovaj devetnaestogodišnji period predstavlja San letnje noći u kome će se komedija rasplesti na jedini mogući način – potpunim urušavanjem i nestankom idiličnog sveta.
Možda je roman Mirjane Đurđević ulepšana i, poput parketa balske dvorane, ulaštena slika jednog minulog sveta. Moguće je takođe da on idealizuje period pretvaranja jedne kasabe u grad, da omalovažava sve ono što se Beogradu dogodilo posle Revolucije i da ne uzima u obzir sve ono što je u datom istorijskom periodu zaista bilo, u istorijskom smislu, dramatično. Ipak, harmonizacija odnosa sa Drugim i drugačijim i blagonaklono prihvatanje različitog kao ravnopravnog ostaju vrednosti kojima ovo društvo još, ili bi makar trebalo da, stremi. Zbog toga Kaja, Beograd... predstavlja model za jednu buduću poetiku, za odmeren odgovor na pitanje koji se postavlja pred književnost. Ova knjiga kroz maestralnu, i pre svega zabavnu literaturu progovara o vrhunskim moralnim načelima.

Vladimir Arsenić

22.10.09 Politika

Mirjana Đurđević spada u one atipične spisateljske pojave koje istoričari književnosti neće moći jednostavno da smeste u neke od vodećih tendencija srpske proze. Lakše je reći šta sve njena proza nije, nego šta tačno jeste: ne pripada krimi-romanima, iako se žanrom poigrava, niti se olako može svrstati u niskožanrovsku prozu. Njeni romani svakako nisu ni tipično žensko pismo, kao što ni njene glavne junakinje nemaju sličnosti sa korpusom ženskih likova u srpskoj prozi.
Još je teže njenu detektivku Harijetu doživeti kao pandan npr. jednoj mis Marpl. Đurđevićkina proza bi se pre mogla okarakterisati kao angažovano štivo koje kroz parodirane žanrove krimića, slipstika i burleske, na specifično duhoviti način sa zrncima ironije, govori o nekim od gorućih tema srpske stvarnosti. Tako nastaju knjige koje ismevaju akademike, građevinsku mafiju, zdravstvo, sve naše tranzicione neprilike i – teško promenjive karaktere.
Novi roman, „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac”, nešto je novo na horizontu očekivanja autorkinih čitalaca. Roman se ponovo približava istorijskim temama (poput „Čuvara svetinje”), ali i posredno održava vezu sa korpusom autorkinih tema angažovanog parodiranja savremenika. Međutim, „Kaja...” nema više natruhe metafikcije, poput „Čuvara svetinje”, ali to nije ni klasičan istorijski roman, iako obuhvata period 1927–1945, prateći kratki istorijat suživota Beograđana sa Kalmicima, budističkom zajednicom koja se bežeći od Oktobarske revolucije doselila na ove prostore, a potom opet, bežeći pred nacizmom, nestala, a da nije ostavila gotovo nikakvog traga, čak ni u sećanjima samih Beograđana koji za njih kao da nisu ni znali. Pre bi se moglo reći da su naši preci bili nezainteresovani no tolerantni spram pojave „drugih” i njihovih drugačijih kultura.
Glavna junakinja, radoznalog i emancipovanog duha, energična spisateljica Mica Đurđević, alter ego same autorke, izdvaja se kao veoma atipična pojava u svom angažmanu da pomogne kalmičkoj devojčici Kaji, takođe, liku veoma osobenog karaktera. Iako se i ovaj roman, po mnogo čemu, teško svrstava u žensko pismo, upravo ta neuporedivost ženskih likova se mora uzeti u obzir kao zanimljiv doprinos novim pogledima na ženski identitet.
Paralele sa današnjicom su neizbežne i nimalo slučajno podvučene u romanu. Đurđevićka na svoj duhoviti način provocira savremenog čitaoca da preispita sopstvene stavove i navike da se stvari posmatraju pojednostavljeno, tipološki, iz ugla uvreženih predstava i predrasuda. U tom smislu, „priča o Beogradu u kome ste propustili da živite”, kako glasi podnaslov romana, doživljava se i kao priča o Beogradu u kome upravo živimo i koji se odista ne razlikuje mnogo od onog pređašnjeg u nekim glavnim crtama na koje se roman fokusira.
Manje ambiciozan u zahtevima transponovanja istorijskih tema od „Čuvara svetinje”, ne tako oštar u ismevanju i ironizovanju domaćih bolnih tačaka i karaktera i, najzad, roman koji se prvi put u Đurđevićkinom stvaralaštvu ne zasniva na krimi-zapletu i saspensu, „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ je, u odnosu na prethodne, toplijeg porodičnog štimunga skrivenog u senovitim baštama kuća u tihim ulicama Beograda, građanskog života koji se još uvek ne predaje u potpunosti, prijateljskih i bračnih odnosa koji svoj uspeh grade na razumevanju, naklonosti i davanju slobode različitostima.
Ono što i dalje presudno boji Đurđevićkinu prozu jeste činjenica da se njeni likovi formiraju, pre svega, na jednoj vrsti neagresivne neposlušnosti koja se zasniva na zdravom razumu i samo zahteva slobodu i neukalupljenost ličnosti kao modus vivendi, kao preduslov slobodnog življenja i istovremenog neugrožavanja „drugog”, ako pojam drugosti razumemo kao sve ono što nismo mi sami. Mirjana Đurđević je, nepretenciozno kao i do sada, napisala roman ostavljajući osećaj drugačijeg štiva koje na prijemčiv način apologizuje upravo neposlušnost kao šarmantni način da se individualnost gradi uz odmerene i podjednake doze jogunaste pobune i ljudske empatije i stoga ustoliči kao zdraviji pogled na život, ali i još jedan relativno retko srećan motiv u domaćoj književnosti.

Jasmina Vrbavac