Pažnju književne javnosti Trejsi Ševalije je privukla romanom "Devojka sa bisernom minđušom", svojevrsnim pokušajem da se da odgovor na pitanje ko je devojka sa istoimene slike holandskog majstora Johanesa Vermera iz XVII veka. O samoj priči koju je izgradila oko misteriozne devojke sa slike, Ševalije kaže: "Rano sam odlučila da to bude jednostavna priča, jednostavno ispričana. Rečima sam pokušala da dočaram Vermerov rad. To može zvučati pretenciozno, ali namera mi nije bila da predstavljam sliku rečima, želela sam samo da pišem na način kojim je Vermer slikao – jednostavnim linijama, jednostavnom kompozicijom."
"Devojka sa bisernom minđušom" nije prvo istraživanje prošlosti u koje se Ševalije upustila. U svom prvom romanu, "Devičanski plavo", ona koristi događaje u Francuskoj XVI veka kao podlogu za priču o traganju za detaljima iz porodične istorije glavne junakinje romana. Romanom "Pali anđeli" iz 2001. Ševalije nastavlja priče o ženama iz prošlosti. Po sopstvenom priznanju, rad na ovom delu za nju je predstavljao veliku teškoću, što ju je zamalo navelo da odustane. Onda je do nje dospeo roman Barbare Kingsolver "Biblija otrovne masline". Pošto ga je pročitala, pronašavši u njemu pokretačku snagu Ševalije se vratila pisanju "Palih anđela". "Ona je uradila tako dobar posao korišćenjem različitih pripovedačkih glasova, i shvatila sam gde grešim sa Palim anđelima", izjavila je kasnije Trejsi Ševalije u intervjuu za magazin Bookpage.Promenivši pristup, Ševalije je počela ponovno pisanje romana o dve londonske porodice s početka dvadesetog veka, ovaj put sa deset različitih naratora. Rezultat je bio "Pali anđeli", roman koji ju je i kod kritike i kod publike učvrstio na pozicijama zadobijenim "Devojkom sa bisernom minđušom". Njena fascinacija umetnošću i istorijom se tu nije završila. Trenutno radi na svom četvrtom romanu, čija priča se zasniva na srednjovekovnoj tapiseriji "Dama i jednorog" iz pariskog muzeja Kluni.
Trejsi Ševalije živi živi sa mužem i detetom u Londonu. 2000. je dobila nagradu Barnes and Noble Discover Great New Writers. Po njenom romanu "Devojka sa bisernom minđušom" je snimljen film.
1 Devica Zvala se Izabel, a kad je bila mala, njena kosa promenila je boju za vreme za koje ptica dozove mužjaka. Tog leta vojvoda od Egla doneo je iz Pariza za nišu iznad crkvenih vrata statuu Device s Detetom i posudu boje. Na dan kad je statua postavljena, u selu je održano slavlje. Izabel je stajala u dnu lestava i gledala kako Žan Turnije boji nišu tamnoplavom bojom vedrog večernjeg neba. Kad je završio, iza zida od oblaka pojavilo se sunce i osvetlilo plavu boju tako jarko da je Izabel splela prste iza vrata i laktovima pritisla grudi. Kad su zraci doprli do nje, dotakli su joj kosu bakarnim oreolom koji se zadržao i kad je sunca nestalo. Od tog dana zvali su je La Rus,* prema Devici Mariji. Nadimak je izgubio svoju miloštu kad je nekoliko godina kasnije u selo stigao gospodin Marsel, ruku umrljanih taninom i s rečima pozajmljenim od Kalvina. U svojoj prvoj propovedi, održanoj u šumi, daleko od pogleda seoskog sveštenika, rekao im je da im Devica zaprečuje put ka Istini. – La Rus je uprljana kipovima, svećama, đinđuvama. Ona je onečišćena! – izjavio je. – Ona stoji između vas i Boga! Seljani su se okrenuli i zagledali u Izabel. Ona se privila uz majčinu ruku. Otkud on zna? pitala se. Samo maman zna. Njena majka mu ne bi rekla da je Izabel tog dana počela da krvari, da sada ima grubu krpu zavezanu između nogu i jastuk bola u stomaku. Les fleurs, tako je to zvala njena majka, naročiti cvetovi od Boga, dar o kom mora da ćuti jer je izdvaja. Pogledala je majku koja se namrštila na gospodina Marsela i otvorila usta kao da će nešto reći. Izabel joj stegnu mišicu i maman zatvori usta u čvrstu crtu. Posle se vratila hodajući između majke i sestre Mari, a njihova braća blizanci išli su sporije za njima. Ostala seoska deca u prvi mah su se vukla za njima i došaptavala se. S vremenom se jedan dečak osmelio od znatiželje, pritrčao Izabel i povukao je za kosu. – Jesi li ga čula, La Rus? Prljava si! – viknuo je. Izabel vrisnu. Mali Anri i Žerar skočiše da je odbrane, zadovoljni što najzad mogu da budu od koristi. Sutradan je Izabel, mnogo pre svojih vršnjakinja, počela da nosi maramu koja je skrivala od pogleda svaki kestenjasti pramen. Do vremena kad je Izabel napunila četrnaest godina, na sunčanom komadu dvorišta pored kuće rasla su dva stabla čempresa. Oba puta Mali Anri i Žerar otišli su čak do Bar le Sevena, na dva dana hoda, da ih nađu. Prvo drvo posađeno je za Mari. Ona je bila toliko velika da su seoske žene govorile kako sigurno nosi blizance, ali maman je napipala samo jednu glavu, mada krupnu. Maman se zabrinula zbog veličine te glave. – Volela bih da jesu blizanci – promrmljala je Izabeli. – Tako bi bilo lakše. Kad je došlo vreme, maman je poslala napolje sve muškarce: muža, oca, braću. Bila je veoma hladna noć, snažan vetar nanosio je naslage snega na kuću, na kamene zidove, na hrpe mrtve raži. Muškarci su oklevali da se udalje od ognjišta sve dok nisu čuli prvi krik. Te snažne muškarce, naviknute na zvuke klanja svinja, ljudski zvuk je brzo oterao. Izabel je i ranije pomagala majci pri porođajima, ali uvek je tu bilo i drugih žena koje su pevale ili pričale priče. Sada ih je hladnoća zadržala kod kuća. Pa su ona i maman bile same. Izabel je zurila u svoju sestru; nepomična iza ogromnog stomaka, Mari je drhtala, znojila se i vrištala. Majčino lice bilo je ukočeno i puno strepnje, malo je govorila. Cele noći Izabel je držala Mari za ruku stežući je tokom napona i brisala joj čelo vlažnom krpom. Molila se za nju, nemo je preklinjala Devicu i svetu Margaretu da zaštite njenu sestru, sve vreme osećajući krivicu. Gospodin Marsel im je rekao da Devica i svi sveci nemaju nikakvu moć i da im se ne treba obraćati. Njegove reči sada joj nisu donosile utehu. Samo su stare molitve imale smisla. – Glava je prevelika – najzad je rekla maman. – Moraćemo da sečemo. – Non, maman – prošaputale su Mari i Izabel uglas. Mari je iskolačila oči i divlje gledala. U očajanju, počela je ponovo da se napinje, plačući i dahćući. Izabel je čula zvuk kidanja mesa; Mari je kriknula, a zatim posivela i klonula. Glava se pojavila u bujici krvi, a kad je maman izvukla bebu, već je bila mrtva. Bila je devojčica. Muškarci su se vratili kad su videli vatru, dim iz krvave slame koji se izvijao visoko u jutarnje nebo. Sahranili su majku i dete na sunčanom mestu, gde je Mari volela da sedi po toplom vremenu. Čempres joj je posađen iznad srca. Na podu je ostao bledi trag krvi koji kakvo ribanje ni trljanje nije moglo da ukloni.
07.05.04
Kao sestre ili vino
Trejsi Ševalije
Spisateljica bestselera Trejsi Ševalije poznata nam je po romanima “Devojka sa bisernom minđušom”, “Pali anđeli” i “Devičanski plavo” koje je kod nas objavila “Laguna”. Pored ova tri romana koji su nastajali u periodu 1997 - 2001, Trejsi Ševalije je prošle godine objavila i svoj četvrti roman “Dama i jednorog”, trenutno bestseler u mnogom zemljama.
Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Završila je studije književnosti, a pre nego što će postati profesionalni pisac radila je u jednoj izdavačkoj kući. U međuvremenu je pohađala i školu kreativnog pisanja, posle čega je i počela da piše i objavljuje romane.
U romanu “Devojka sa bisernom minđušom”, čuvena slika holandskog umetnika Jan van Delft Vermera (1632-1675), dobila je svoje prozno uobličenje. Naime, Trejsi Ševalije je oživela istoriju nastanka jedne od najlepših Vermerovih slika - koju mnogi s pravom nazivaju holandska Mona Liza. U umetničkoj viziji Trejsi Ševalije, ta devojka sa slike zove se Grit, sluškinja je i poslužila je Vermeru kao model za istoimenu sliku.
Jedan od aktuelnih povoda za razgovor sa ovom spisateljicom bio je upravo ovaj roman po kome je snimljen i film “Devojka sa bisernom minđušom”, a naša publika mogla ga je premijerno videti na FEST-u. Film je režirao Peter Veber a ulogu slavnog slikara Vermera tumači Kolin Firt, a Grit igra mlada glumica Skarlet Džohanson.
Da li je radnja romana “Devojka sa bisernom minđušom” zasnovana na istinitoj priči? Je li Grit zaista postojala?
- Ja sam izmislila tu priču i pretočila je u roman. Slika “Devojka sa bisernom minđušom” zaista postoji, ali mi danas ne znamo ko je ta devojka koja je pozirala Vermeru.
Zašto ste izabrali da Grit, model koja je pozirala za “Devojku sa bisernom minđušom”, bude sirota mlada sluškinja?
- Smatrala sam da je nama, a i slikaru, izgled devojke odao veoma intiman utisak, i činilo mi se da je ona poznavala slikara veoma dobro. Nikada nisam ni pomislila da mu je to mogla biti kći, jer se na slici primećuje izvesni erotizam, a on svakako ne bi mogao biti u vezi sa njegovom kćerkom. Tako sam došla do prihvatljivijeg zaključka da je ta devojka mogla biti sluškinja. Ako izdvojimo minđuše koje devojka ima na slici, zapazićemo da je njena garderoba veoma skromna, a to je još jedan razlog koji me naveo na pomisao da je ta devojka bila njegova sluškinja.
Zašto su vam Vermerov život i rad bili toliko provokativni?
- Smatrala sam da se vrlo malo zna o Vermeru i njegovom slikarstvu i ja sam se na neki način osetila dužnom a i primoranom da odgovorim na tu misteriju koju Vermerovo slikarstvo nosi sa sobom.
Da li ste zadovoljni filmom, da li je on uhvatio duh vaše knjige?
- Film “Devojka sa bisernom minđušom” mi se veoma dopada. Mislim da je uhvatio najvažniju suštinu romana. Knjiga i film su poput sestara, različite, a tako iste; ili su kao crveno i belo vino, različita, ali su vina.
Pa, koje su to, prema vašem mišljenju, najuočljivije razlike između vašeg romana “Devojka sa bisernom minđušom” i istoimenog filma?
- U filmskom scenariju bilo je potrebno izostaviti puno sporednih radnji naznačenih u knjizi i umesto njima pokloniti više pažnje centralnoj niti priče. Tako je filmom ostvareno da se brojne epizode i ranija dešavanja jednostavnije i bolje upletu u glavnu priču, dakle, to je bio daleko lakši i prihvatljiviji način nego da su se o tim epizodama snimale posebne, odvojene scene. Razlika postoji i u tome što u knjizi pripoveda devojka, sa svoje tačke gledišta, svojim rečima i shvatanjima, dok je film napravljen mnogo objektivnije.
U sva vaša četiri romana pišete o sudbinama žena u prošlosti i o umetnosti, naročito slikarstvu. Da li su to vaše opsesivne teme?
- Nisam namerno odabirala samo te teme, ali one su, čini mi se, dolazile jedna za drugom neprestano, same po sebi. Ja inače volim da pišem o prošlosti i nalazim da je prošlost zanimljivija od savremenog života. Sklona sam da pišem o ženama, i to je lakše. Takođe me inspirišu vizuelne stvari - često umetnost. I kada te tri stvari spojite, videćete da su knjige koje ja pišem upravo takvog sadržaja.
“Pali anđeli” je roman o smrti u viktorijanskoj Engleskoj, s početka 20. veka. Da li vam je smrt bila inspirativnija od života? Može li nas smrt takođe i podučiti istinama?
- Uvek sam bila veoma svesna smrti, možda i zbog toga što mi je majka umrla kada sam bila devojčica. Čini mi se da me dok pišem o tome vode neke vrlo prisne unutrašnje emocije vezane za to. Mislim da nam takve okolnosti mogu dati neku pouku, mogu nam dati neki putokaz kako da se upravljamo, kako da živimo svoj život.
Vaš prvi roman “Devičanski plavo” nedavno je preveden na srpski jezik. Šta vas je naročito inspirisalo da napišete taj roman? Da li je to deo vaše porodične priče?
- Roman “Devičanski plavo” nije direktna autobiografska priča, ali tačno je da je porodica Ševalije pripadala francuskim protestantima sa juga Francuske, koji su se potom nastanili u Švajcarskoj. Počela sam da se interesujem među emigrantskim krugovima o porodicama koje su se selile sa tog područja: gde su potom odlazile, kakvi su bili rezultati njihovog boravka u mestima gde su se nastanile. Tako da sam radnju knjige “Devičansko plavo” smestila u mesto odakle porodica Ševalije počinje i potom izmislila priču.
Živeli ste u SAD, sada ste u Velikoj Britaniji. U vašim knjigama uglavnom pišete samo o evropskim temama. Zašto? Da li je to slučajno ili namerno?
- Živim u Evropi već 20 godina - i to je period mog zrelog doba. Nalazim da je evropska istorija interesantnija od američke istorije. Osim toga, navikla sam da ovde u Engleskoj budem došljak, što mi možda kao piscu i pomaže. U SAD to nisam i nije mi toliko lagodno da pišem o ondašnjim temama.
Da li vas je iznenadio veliki uspeh vaših romana u Srbiji i Crnoj Gori?
- Mogu vam reći da sam veoma iznenađena i da mi to godi!
Šta trenutno pišete?
- Radim na svom sledećem romanu. Biće to knjiga o velikom pesniku i slikaru Vilijamu Blejku.
Vujica Ognjenović
