Devojka sa bisernom minđušom (Dragulji Lagune) - TP

1664.


Majka mi nije rekla da dolaze. Posle je tvrdila kako nije želela da izgledam nervozno. Iznenadila sam se, jer sam mislila da me dobro poznaje. Nepoznati ljudi bi mislili da sam mirna. Kao beba nisam plakala. Samo moja majka bi zapazila kako mi se stežu vilice i šire ionako krupne oči.
Sekla sam povrće u kuhinji kad sam čula glasove ispred ulaznih vrata – ženski, svetao kao uglačani mesing, i muški, dubok i taman poput drveta stola na kom sam radila. U našoj kući su se retko čuli takvi glasovi. U tim glasovima sam čula debele tepihe, knjige, bisere i krzna.
Bilo mi je drago što sam pre njihovog dolaska dobro oribala prednje stepenište.
Majčin glas – šerpa, krčag – približavao se iz prednje sobe. Dolaze u kuhinju. Gurnula sam praziluk koji sam seckala na mesto, zatim spustila nož na sto, obrisala ruke o kecelju i stisnula usne da bi se opustile.
Majka se pojavila na vratima, oči su joj bile dva upozorenja. Žena iza nje morala je da se sagne, toliko je bila visoka, viša od muškarca koji je išao za njom.
Svi su u našoj porodici, čak i moji otac i brat, niskog rasta.
Žena je izgledala kao da ju je razduvao vetar, iako je dan bio tih. Kapa joj je stajala nakrivo, tako da su se sitne kovrdže izvukle ispod nje i visile joj po čelu poput pčela, a ona ih je nestrpljivo sklanjala. Okovratnik bi joj trebalo ispraviti, a nije bio ni dovoljno krut. Sivi ogrtač zabacila je sa ramena, pa sam videla da ispod njene tamnoplave haljine raste beba. Rodiće se krajem godine, možda i ranije.
Ženino lice nalikovalo je ovalnom poslužavniku, ponekad bi sinulo, a ponekad bi zgaslo. Oči su joj bile dva smeđa dugmeta, retko sam viđala smeđe oči kod plavokosih. Trudila se da me gleda upadljivo strogo, ali nije mogla da usredsredi pogled, oči su joj lutale po kuhinji.
“To je, znači, ta devojka”, reče odjednom.
“To je moja kći, Grit”, odgovori majka. S poštovanjem sam klimnula glavom.
“Hmm. Nije baš krupna. Je li dovoljno snažna?” Kako se žena okrenula da pogleda muškarca, nabor njenog plašta zakačio je nož kojim sam radila i oborio ga sa stola tako da se zavrteo po podu.
Žena kriknu.
“Katarina”, reče muškarac mirno. Izgovorio je njeno ime kao da drži cimet u ustima. Žena zaćuta i s naporom pokuša da se pribere.
Zakoračila sam i podigla nož, pre nego što sam ga vratila na sto obrisala sam oštricu keceljom. Nož je zakačio povrće. Vratila sam komadić mrkve na mesto.
Muškarac me je posmatrao očima sivim poput mora. Imao je izduženo, trouglasto lice, a izraz mu je bio smiren, za razliku od lica njegove žene koje je treperilo poput sveće. Nije imao brade ni brkova i to mi se svidelo, jer je delovao čisto. Nosio je crni ogrtač preko ramena, belu košulju i fini čipkasti okovratnik. Šešir mu je ležao na kosi crvenoj kao cigla mokra od kiše.
“Šta radiš ovde, Grit?” upita me.
Pitanje me je iznenadilo, ali sam to mudro sakrila. “Sečem povrće, gospodine. Za supu.”
Uvek sam slagala povrće u krug, svako u odvojeni deo, poput komada pite. Bilo je pet komada: crveni kupus, luk, praziluk, mrkva i repa. Ivicom noža sam oblikovala svaki komad, a u sredinu sam spustila krug mrkve.
Muškarac kucnu prstom po stolu. “Jesu li složeni po redu kojim će ići u supu?” upita, proučavajući krug.
“Ne, gospodine.” Oklevala sam. Nisam mogla da kažem zašto tako slažem povrće. Jednostavno sam ga slagala onako kako sam osećala da treba, ali sam bila previše uplašena da to kažem jednom gospodinu.
“Vidim, odvojila si bele”, reče pokazujući repu i luk. “A narandžasto i tamnocrveno nisu zajedno. Zašto?” Uzeo je parčence kupusa i komadić mrkve i protresao ih u ruci poput kockica.
Pogledala sam majku koja lako klimnu glavom.
“Boje se tuku kad su jedna pored druge, gospodine.”
Podigao je obrve, kao da nije očekivao ovakav odgovor. “A da li ti treba mnogo vremena da složiš povrće pre nego što skuvaš supu?”
“Oh, ne, gospodine”, odgovorila sam zbunjeno. Nisam želela da pomisli da sam lenja.
Krajičkom oka sam uhvatila pokret. Moja sestra, Agnes, virila je kroz dovratak i odmahnula glavom na moj odgovor. Ja retko lažem. Spustila sam pogled.
Muškarac lako okrenu glavu i Agnes nestade. Bacio je komadiće mrkve i kupusa u njihove delove. Kupus je delimično pao u luk. Želela sam da posegnem rukom i vratim ga na mesto. Nisam, ali on je znao da sam htela. Isprobavao me je.
“Dosta je brbljanja”, izjavi žena. Iako se ozlojedila zbog pažnje koju mi je posvetio njen muž, namrštila se na mene, a ne na njega. “Onda sutra?” Bacila je pogled na muškarca pre nego što je izletela iz kuhinje; majka je izašla za njom. Muškarac je još jednom pogledao ono što će postati supa, zatim mi je klimnuo i otišao za ženama.
Sedela sam pored točka od povrća kad se majka vratila. Čekala sam da progovori. Pognula je ramena kao da joj je hladno, iako je bilo leto, a u kuhinji je bilo toplo.
“Počinješ sutra da radiš kod njih kao služavka. Ako budeš dobro radila, dobijaćeš osam novčića dnevno. Živećeš s njima.”
Stisnula sam usne.
“Ne gledaj me tako, Grit”, reče majka. “Tako mora, sada kad se tvoj otac više ne bavi svojim zanatom.”
“Gde žive?”
“Na Ude Langendijku, tamo gde preseca Molenport.”
“Na Papističkom uglu? Oni su katolici?”
“Moći ćeš da dolaziš kući nedeljom. Pristali su na to.”
Majka sklopi ruke nad repom, sakupi je zajedno sa nešto kupusa i luka i spusti sve to u lonac s vodom koji je čekao na vatri. Parčići pite, koje sam tako pažljivo napravila, bili su uništeni.