Devojka sa bisernom minđušom - MP

1664.


Majka mi nije rekla da dolaze. Posle je tvrdila kako nije želela da izgledam nervozno. Iznenadila sam se, jer sam mislila da me dobro poznaje. Nepoznati ljudi bi mislili da sam mirna. Kao beba nisam plakala. Samo moja majka bi zapazila kako mi se stežu vilice i šire ionako krupne oči.
Sekla sam povrće u kuhinji kad sam čula glasove ispred ulaznih vrata – ženski, svetao kao uglačani mesing, i muški, dubok i taman poput drveta stola na kom sam radila. U našoj kući su se retko čuli takvi glasovi. U tim glasovima sam čula debele tepihe, knjige, bisere i krzna.
Bilo mi je drago što sam pre njihovog dolaska dobro oribala prednje stepenište.
Majčin glas – šerpa, krčag – približavao se iz prednje sobe. Dolaze u kuhinju. Gurnula sam praziluk koji sam seckala na mesto, zatim spustila nož na sto, obrisala ruke o kecelju i stisnula usne da bi se opustile.
Majka se pojavila na vratima, oči su joj bile dva upozorenja. Žena iza nje morala je da se sagne, toliko je bila visoka, viša od muškarca koji je išao za njom.
Svi su u našoj porodici, čak i moji otac i brat, niskog rasta.
Žena je izgledala kao da ju je razduvao vetar, iako je dan bio tih. Kapa joj je stajala nakrivo, tako da su se sitne kovrdže izvukle ispod nje i visile joj po čelu poput pčela, a ona ih je nestrpljivo sklanjala. Okovratnik bi joj trebalo ispraviti, a nije bio ni dovoljno krut. Sivi ogrtač zabacila je sa ramena, pa sam videla da ispod njene tamnoplave haljine raste beba. Rodiće se krajem godine, možda i ranije.
Ženino lice nalikovalo je ovalnom poslužavniku, ponekad bi sinulo, a ponekad bi zgaslo. Oči su joj bile dva smeđa dugmeta, retko sam viđala smeđe oči kod plavokosih. Trudila se da me gleda upadljivo strogo, ali nije mogla da usredsredi pogled, oči su joj lutale po kuhinji.
“To je, znači, ta devojka”, reče odjednom.
“To je moja kći, Grit”, odgovori majka. S poštovanjem sam klimnula glavom.
“Hmm. Nije baš krupna. Je li dovoljno snažna?” Kako se žena okrenula da pogleda muškarca, nabor njenog plašta zakačio je nož kojim sam radila i oborio ga sa stola tako da se zavrteo po podu.
Žena kriknu.
“Katarina”, reče muškarac mirno. Izgovorio je njeno ime kao da drži cimet u ustima. Žena zaćuta i s naporom pokuša da se pribere.
Zakoračila sam i podigla nož, pre nego što sam ga vratila na sto obrisala sam oštricu keceljom. Nož je zakačio povrće. Vratila sam komadić mrkve na mesto.
Muškarac me je posmatrao očima sivim poput mora. Imao je izduženo, trouglasto lice, a izraz mu je bio smiren, za razliku od lica njegove žene koje je treperilo poput sveće. Nije imao brade ni brkova i to mi se svidelo, jer je delovao čisto. Nosio je crni ogrtač preko ramena, belu košulju i fini čipkasti okovratnik. Šešir mu je ležao na kosi crvenoj kao cigla mokra od kiše.
“Šta radiš ovde, Grit?” upita me.
Pitanje me je iznenadilo, ali sam to mudro sakrila. “Sečem povrće, gospodine. Za supu.”
Uvek sam slagala povrće u krug, svako u odvojeni deo, poput komada pite. Bilo je pet komada: crveni kupus, luk, praziluk, mrkva i repa. Ivicom noža sam oblikovala svaki komad, a u sredinu sam spustila krug mrkve.
Muškarac kucnu prstom po stolu. “Jesu li složeni po redu kojim će ići u supu?” upita, proučavajući krug.
“Ne, gospodine.” Oklevala sam. Nisam mogla da kažem zašto tako slažem povrće. Jednostavno sam ga slagala onako kako sam osećala da treba, ali sam bila previše uplašena da to kažem jednom gospodinu.
“Vidim, odvojila si bele”, reče pokazujući repu i luk. “A narandžasto i tamnocrveno nisu zajedno. Zašto?” Uzeo je parčence kupusa i komadić mrkve i protresao ih u ruci poput kockica.
Pogledala sam majku koja lako klimnu glavom.
“Boje se tuku kad su jedna pored druge, gospodine.”
Podigao je obrve, kao da nije očekivao ovakav odgovor. “A da li ti treba mnogo vremena da složiš povrće pre nego što skuvaš supu?”
“Oh, ne, gospodine”, odgovorila sam zbunjeno. Nisam želela da pomisli da sam lenja.
Krajičkom oka sam uhvatila pokret. Moja sestra, Agnes, virila je kroz dovratak i odmahnula glavom na moj odgovor. Ja retko lažem. Spustila sam pogled.
Muškarac lako okrenu glavu i Agnes nestade. Bacio je komadiće mrkve i kupusa u njihove delove. Kupus je delimično pao u luk. Želela sam da posegnem rukom i vratim ga na mesto. Nisam, ali on je znao da sam htela. Isprobavao me je.
“Dosta je brbljanja”, izjavi žena. Iako se ozlojedila zbog pažnje koju mi je posvetio njen muž, namrštila se na mene, a ne na njega. “Onda sutra?” Bacila je pogled na muškarca pre nego što je izletela iz kuhinje; majka je izašla za njom. Muškarac je još jednom pogledao ono što će postati supa, zatim mi je klimnuo i otišao za ženama.
Sedela sam pored točka od povrća kad se majka vratila. Čekala sam da progovori. Pognula je ramena kao da joj je hladno, iako je bilo leto, a u kuhinji je bilo toplo.
“Počinješ sutra da radiš kod njih kao služavka. Ako budeš dobro radila, dobijaćeš osam novčića dnevno. Živećeš s njima.”
Stisnula sam usne.
“Ne gledaj me tako, Grit”, reče majka. “Tako mora, sada kad se tvoj otac više ne bavi svojim zanatom.”
“Gde žive?”
“Na Ude Langendijku, tamo gde preseca Molenport.”
“Na Papističkom uglu? Oni su katolici?”
“Moći ćeš da dolaziš kući nedeljom. Pristali su na to.”
Majka sklopi ruke nad repom, sakupi je zajedno sa nešto kupusa i luka i spusti sve to u lonac s vodom koji je čekao na vatri. Parčići pite, koje sam tako pažljivo napravila, bili su uništeni.

29.10.11

Politika, 29.10.2011.


INTERVJU: TREJSI ŠEVALIJE, BESTSELER AUTORKA

Imamo manje uticaja od muškaraca, manje smo plaćene. Pišem da bih otvorila um muškaraca, da uvide skrivene vrednosti žene, kaže naša sagovornica

Autorka svetskog bestselera „Devojka sa bisernom minđušom” Trejsi Ševalije, gošća Sajma knjiga, posetila je „Lagunu”, svog srpskog izdavača, i otvorenom proglasila „Laguninu” novu knjižaru u tržnom centru „Zira”. Predusretljiva, u stanju je da satima razgovara sa novinarima, da čitaocima potpisuje i svoje romane „Pali anđeli”, „Dama i jednorog”, „Plameni sjaj” i „Izuzetna stvorenja”. Trejsi Ševalije rođena je 1962. godine u Vašingtonu, diplomirala je engleski na koledžu Oberlin u Ohaju i magistrirala kreativno pisanje na Univerzitetu Istočne Anglije u Noriču. U Londonu živi već više od dvadeset godina, udata je i ima sina. Trenutno radi na romanu, priči o slobodi, o Engleskinji koja sredinom 19. veka odlazi u Ameriku i pomaže tamošnjim robovima da prebegnu u Kanadu. Za naš list Trejsi Ševalije kaže da ne zna mnogo o Balkanu, da je čitala o ratnim konfliktima, da prvi put dolazi ovde, i to otvorenog srca.

Dok istražujete i pišete o umetničkim delima kao što je poznata Vermerova slika, ili tapiserije dame i jednoroga, da li osećate kao da radite detektivski posao?
Da, obično biram da pišem o predmetu o kojem se ne zna puno, i to mi dozvoljava da kombinujem činjenice i fikciju. Znamo da je „Devojku sa bisernom minđušom” naslikao Vermer u Delftu, negde oko 1665. godine, ali ne znamo ko je ona. Za mene je to bilo vrlo važno pitanje. Iskoristila sam sve informacije koje imamo o Vermeru, i o njegovom vremenu, ali sve što se tiče te devojke mogla sam da izmislim. Isto je i sa tapiserijama „Dama i jednorog”, manje-više znamo doba u kojem su nastale, znamo ko je njihov naručilac, ali ne znamo zašto i za koga su izrađene.

Kako ste se uopšte zainteresovali za vizuelnu umetnost?
Ne znam. Puno pričam, pišem, ne umem da crtam ili da slikam, i možda baš zbog toga volim likovnu umetnost zato što je toliko različita od onoga što ja jesam. Osećam veliko poštovanje dok posmatram vizuelnu umetnost, tako koristim onaj drugi, neverbalni, deo mozga, i to mi je vrlo važno. Možda ima veze i to što je moj otac bio profesionalni fotograf, i dok sam odrastala radio je za „Vašington post”.

Posle romana „Devojka sa bisernom minđušom” gotovo nesvesno zamišljamo da je ta osoba bila siromašna služavka, ili je posle istoimenog filma čak zamišljamo kao Skarlet Johanson. Kako shvatate takav uticaj popularne fikcije?
Ta devojka mogla je da bude i Vermerova kćerka, ili neka druga bogata žena, ne znamo u stvari. Nosi bisernu minđušu koju u to vreme služavka ne bi nosila, tako da je sasvim moguće da je stvarnost bila sasvim drugačija od onoga što sam ja zamislila. Kada sam napisala knjigu nisam ni slutila da će postati tako popularna. Osećam teret odgovornosti što sam stvorila dominantan način na koji ljudi posmatraju tu sliku. Nadam se da sam pravedno dočarala Vermerovu umetničku tehniku i da taj scenario ipak nije sulud, da to sliku čini većom od puke fantazije.

U vašim romanima ženski likovi vrlo su ženstveni, krhki i jaki u isto vreme, a neke junakinje čak nose i feminističke ideje. Da li ste vi feministkinja?
Ne mislim da su moje junakinje krhke, mislim pre da opstaju u teškim okolnostima, zato i volim da pišem o ženama u prošlosti. Nekada žene nisu imale nikakvu moć, imali su je muškarci, i dolazilo je do sukoba sa društvenom sredinom onda kada su žene htele da sprovedu ono što su naumile. Mislim da su ih takvi konflikti samo ojačali. Moj poslednji roman „Izuzetna stvorenja” govori o Meri Aning, ženi radnici, koja nikada nije pohađala školu, i pokazuje upravo njen uspeh uprkos svemu, njen preobražaj u istaknutu ličnost. Volim da ukazujem na hrabrost više nego na slabost. Takva je bila i Grit, devojka sa bisernom minđušom. Ispod površine bila je sigurna u ono što je osetila i videla. Mada ne volim etikete, jer u suštini plaše ljude, mislim da ipak jesam feministkinja, koja inteligentna žena danas to nije? I dalje imamo manje uticaja od muškaraca, manje smo plaćene, i dalje nam je teže. Pišem da bih otvorila um muškaraca, da uvide skrivene vrednosti žene. Međutim, ne pišem knjige sa političkom tezom.

Uglavnom žene čitaju vaše knjige, ipak, kako zamišljate nekog svog čitaoca muškarca?
Verovatno moje knjige čitaju neobičniji muškarci, više otvorenog uma, zainteresovaniji za način na koji žene razmišljaju. Roman „Izuzetna stvorenja” zasnovan je na naučnim činjenicama, govori o nauci, tako da bi više odgovarao muškarcima od ostalih mojih romana.

Pišete o klasičnoj umetnosti, međutim, da li savremena umetnost može da vam bude inspiracija?
Volim te stvari, ima divnih, uvrnutih, kao i užasnih radova, nisam sigurna da mogu o njima da pišem, ali sviđaju mi se zato što mogu da me prodrmaju. Benksi, umetnik grafita, ima zaista divne slike. Mnogo je njegovih radova u Velikoj Britaniji, svako može da ih vidi po zidovima, njegova umetnost pripada svima. Benksi je tajnovit, njegov identitet je brižljivo čuvana tajna. Jednom je čak bio nominovan za Oskara za svoj dokumentarac, ali nije došao na svečanu ceremoniju. Ali, je u Los Anđelesu čitavu noć crtao grafite. Pomislila sam da je to vrlo kul. Uživala sam i u velikoj londonskoj retrospektivi Trejsi Emin ovog leta.

Kao Amerikanka koja živi u Londonu, koja ima francuske korene, da li se osećate više Amerikankom ili Evropljankom?
Sebe vidim kao Amerikanku u Evropi. Imam dva pasoša, osećam se kao Britanka, ali i kao Amerikanka. Razlike su velike, Amerikanci su više usredsređeni na sadašnjost, pozitivniji su, dok Evropljani imaju veću svest o istoriji, istorijskom romanu, i malo su ciničniji. Roman „Devojka s bisernom minđušom“ bio je veliki hit u Americi, ali od tada Amerikanci od mene očekuju da napišem knjigu savremene tematike.

Marina Vulićević


Večernje novosti, 28. oktobar 2011.

Trejsi Ševalije: Nisam znala šta me čeka u Srbiji

Bane ĐORĐEVIĆ

Autorka "Devojke sa bisernom minđušom", gost Sajma knjiga, govori za "Novosti" o novom romanu, slavi, savremenom svetu...

JEDVA čekam da odem na Sajam knjiga, jer tako nešto nemamo u Engleskoj. Sajmovi su tamo rezervisani za izdavače, potpisivanje novih ugovora, prodavanja prava... A dolazak stotine hiljada ljudi, čitalaca, tokom samo jedne nedelje, koji kupe toliko mnogo knjiga - to je stvarno neverovatno - kaže za "Novosti" slavna Trejsi Ševalije, koja je u sredu uveče stigla u Beograd, u petak satima, neumorno davala intervjue srpskim novinarima, a u subotu će kao gost "Lagune", na njihovom štandu potpisivati knjige.
Autorka svetskog hita "Devojka sa bisernom minđušom" čudi se da Beograd ima već skoro dva miliona stanovnika i ne može da veruje svojim ušima kad čuje koliko već godina Narodni muzej ne radi. Rođena je u Americi, sada živi sa mužem i trinaestogodišnjim sinom u Londonu.

- Zaista nisam znala šta da očekujem, jer većina onoga što smo u Engleskoj slušali o Srbiji, bilo je u vezi sa konfliktima i ratovima. Tako da sam se nadala da ću sada videti zemlju u miru, koja nastavlja sa životom. I to je ono što sam do sada i uspela da vidim - kaže književnica i dodaje da nije očekivala ni toliku popularnost u našoj zemlji.

* Čujemo da ste uspeli da probate i malo od srpske kuhinje?
- A, jesam. Ne sećam se tačno kako se zove, ali mislim da je ivar.

* Ajvar?
- E da, ajvar, kao i urnebes salatu i dunjevaču. Uh, bilo je fantastično. Jedva čekam da probam još nešto. Znam da jedete dobro i puno!

* Da li ste kao devojčica maštali o ovolikoj popularnosti koja vas sada prati?
- Ne. Znate, kada mladog čoveka danas u Engleskoj pitate šta želi da bude kad poraste, kaže: "Da budem slavan". Ne kaže da želi da postane astronaut ili vatrogasac, ono što smo mi govorili kao deca. Samo misle o popularnosti, a da čak i ne znaju šta to znači, kakav naporan rad treba da stoji iza toga. Sada se smejem kada sam i sama postala poznata. To nije nešto čemu sam težila. Samo sam htela da pišem, da komuniciram sa ljudima, ali nikada mi nije palo napamet da bih mogla da prodam milione knjiga. To je blagoslov, ali koji me takođe i zasmejava. Zato što je potpno ludo.

* Da li vam slava sada olakšava ili otežava stvari?
- Lakše je biti samo pisac, jer ljudi ne znaju kako izgledate, možete mirno da se šetate ulicom i niko vas neće zaustaviti. A teško je kad sretnete nekoga, ko je oduševljen onim što pišete, pa misli o vama kao da ste specijalni. Ali ja sam samo obična osoba, kao bilo koja druga, i potrebno mi je mnogo truda da slomim svu tu glupost oko slave. Jer to jeste glupo. Mi smo samo ljudska bića, isti kao ostali. To je najteži deo, jer slava pravi hijerarhiju.

* Postoji li onaj prelomni trenutak, koji vas je ohrabrio u nameri da pišete?
- Imala sam dvadesetak godina i napisala kratke priče. Jednu sam poslala u neki časopis. Kontaktirali su me u roku od svega tri nedelja i rekli: "Hoćemo da objavimo, sledećeg meseca". Kad pošaljete svoje tekstove, obično prođu meseci dok vam neki urednik ne odgovori, a ako čak i pristanu, prođe još godinu, dve, dok stvarno i ne objave. Ovo je bilo neverovatno brzo i ohrabrujuće, u smislu: napišete nešto, objavi se i drugi ljudi čitaju samo nekoliko meseci kasnije. To je divno! Naravno, nisu me isplatili, jer je časopis propao. Ali nema veze. To me je ohrabrilo da pomislim: moram da nastavim sa pisanjem!

* I onda, šta vas je privuklo Vermeru i njegovoj "Devojci sa bisernom minđušom"?
- Mislim da je to mirnoća koja izbija sa njegovih slika - vrlo su "tihe", u svetu koji nije tih već veoma bučan i brz. I kada stanete ispred Vermerovog platna, usporavate se, ako hoćete valjano da ga pogledate, morate da se zaustavite i posvetite mu vreme. Oduvek sam u svom životu posvećivala vreme Vermeru.

* Zašto ste stali baš kod te slike?
- Imala sam godinama reprodukciju te slike na zidu svoje sobe. Jednog dana, kada sam počela da pišem, pogledala sam devojku na slici i pomislila: "Šta li joj je Vermer učinio, da izgleda tako i ima takav pogled?" Nikada nisam sumnjala da je način na koji gleda, odgovor njemu. Ranije sam mislila da ona samo gleda, a onda, odjednom shvatila da gleda njega. Zašto? To više nije bio portret devojke, nego portret njihovog odnosa. Poželela sam da to otkrijem, da saznam sve o tome. Ne znamo danas sa sigurnošću ko je ona i mogla sam da pustim mašti na volju.

* Kako to da u svim romanima pišete o prošlosti?
- Pošto živim u sadašnjosti, ne želim da je analiziram. Svi drugi to rade - novine, televizija, i nema potrebe da se i ja priključim. Naše društvo potpuno ignoriše prošlost. Živimo za trenutak, ali ako možeš da pogledaš unazad, dobijaš novu dimenziju za sopstveni život, novo značenje ako ga staviš u istorijski kontekst. Eto, tako sam se našla u temama prošlosti, počela sam slučajno ali sada sam tome posvećena.

* Od pisaca se, ipak, očekuje i da analiziraju stvarnost.
- Postoji velika rasprava da li bi knjige trebalo da zabavljaju ili podučavaju ili oboje. Mislim da bi trebalo da rade i jedno i drugo, ali smatram da bi pisac mogao mnogo više stvari da radi nego da se drži svakodnevice i prosto priča o savremenoj politici. Mnogo više stvari iz prošlosti može da pomogne da se bolje razume ta svakodnevica.

* Kako doživljavate savremeni svet?
- Život je stvarno brz. Nekad pomislim da je to i razlog zašto ne pišem knjige o savremenom životu, jer bi brzo zastarevale. Zaista osećam kako se stvari ubrzavaju, posebno u poslednjih desetak godina, sa kompjuterima, internetom... Informacije putuju sve brže i brže i to mi predstavlja problem. Zato su tu slike kao Vermerove, koje me usporavaju. Zato u knjizi "Izuzetna stvorenja" pišem o istraživačima fosila. Kada krenete u potragu za fosilima na obali, ne nađete ih odmah, morate polako, strpljivo da tražite. Baš sam pre neki dan bila na obali, na odmoru i tražila fosile. Potrebno je dva sata samo da se naviknete na traženje. To je drugačija brzina od ostatka sveta i to je sjajna stvar - biti na obali, daleko od dnevnog života, sa isključenim telefonom.

* Otkrijte nam o čemu je reč u knjizi koju sada pišete.
- Dešava se 1850. godine u Americi. Reč je o Engleskinji koja je kveker, koja emigrira u Ameriku i pomaže robovima sa juga da pobegnu u Kanadu, u slobodu. Još nema ni radni naslov.Pišem novu knjigu i pletem prekrivače, ručno ne mašinom. I to je tako sporo, iziskuje strpljenje, morate da se fokusirate samo na rad, potpuno je drugačije od odlaska na internet, gugl, tviter, fejsbuk...

* Znamo za Vermera, a koji vam je drugi omiljeni slikar?
- Rembrant. Imao je veoma zanimljiv život, umro je siromašan. Stvar koju volim kod njega je ta da ako pogledate njegov autoportret vidite ga sasvim, nikada ne skriva sebe. Ali mislim da neću ponovo pisati o nekom slikaru. Inače, koja god da je priča u pitanju, treba da me neočekivano "pogodi".

* Očekujete li da će vas nešto inspirisati u Beogradu?
- Nikad se ne zna. Nikad ne znam o čemu ću sledeće pisati. Držim uvek otvorene oči.

* Šta biste poručili srpskim čitaocima?
- Nastavite da čitate i kupujete knjige, razgovarajte o knjigama. Knjige proširuju čovekov pogled na svet, pomažu da se svet vidi iz drugog ugla, sa nečijeg drugog stanovišta, što je neprocenjivo. To nas čini tolerantnijima.

* Mislite li da su pisci danas važni?
- Teško je odgovoriti. Mnogo ljudi danas piše na internetu, pišu blog, pišu šta misle. Kada se pojavi neki članak, na kraju komentari budu često duži od samog članka. Svi danas imaju nešto da kažu, čuje se svačiji glas i svako ima svoje mišljenje. Deo mene to poštuje, ali deo je iscrpljen od svačijeg mišljenja. Postajem umorna. To ne znači da ja imam više prava od ostalih, ali mislim da kvalitet trpi, da se pisanje malo razvodnjava, i da ćemo uskoro ostati bez posla. Hoću da kažem da su pisci i dalje bitni, jer profesionalni pisci rade puno na svom delu, pišu pažljivije i propisnije od blogova.

* Da li ste pročitali neku knjigu srpskog pisca?
- Čitala sam Teu Obreht, "Tigrovu ženu", koja je dobila nagradu "Orindž", a ja sam bila u žiriju. Nisam čitala ništa drugo, ali moj suprug je pročitao roman "Na Drini ćuprija" Ive Andrića i obožava ga. Imamo kod kuće tu knjigu, moraću i ja da je pročitam.

07.05.04

Spisateljica bestselera Trejsi Ševalije poznata nam je po romanima “Devojka sa bisernom minđušom”, “Pali anđeli” i “Devičanski plavo” koje je kod nas objavila “Laguna”. Pored ova tri romana koji su nastajali u periodu 1997 - 2001, Trejsi Ševalije je prošle godine objavila i svoj četvrti roman “Dama i jednorog”, trenutno bestseler u mnogom zemljama.

Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Završila je studije književnosti, a pre nego što će postati profesionalni pisac radila je u jednoj izdavačkoj kući. U međuvremenu je pohađala i školu kreativnog pisanja, posle čega je i počela da piše i objavljuje romane.

U romanu “Devojka sa bisernom minđušom”, čuvena slika holandskog umetnika Jan van Delft Vermera (1632-1675), dobila je svoje prozno uobličenje. Naime, Trejsi Ševalije je oživela istoriju nastanka jedne od najlepših Vermerovih slika - koju mnogi s pravom nazivaju holandska Mona Liza. U umetničkoj viziji Trejsi Ševalije, ta devojka sa slike zove se Grit, sluškinja je i poslužila je Vermeru kao model za istoimenu sliku.

Jedan od aktuelnih povoda za razgovor sa ovom spisateljicom bio je upravo ovaj roman po kome je snimljen i film “Devojka sa bisernom minđušom”, a naša publika mogla ga je premijerno videti na FEST-u. Film je režirao Peter Veber a ulogu slavnog slikara Vermera tumači Kolin Firt, a Grit igra mlada glumica Skarlet Džohanson.

Da li je radnja romana “Devojka sa bisernom minđušom” zasnovana na istinitoj priči? Je li Grit zaista postojala?

- Ja sam izmislila tu priču i pretočila je u roman. Slika “Devojka sa bisernom minđušom” zaista postoji, ali mi danas ne znamo ko je ta devojka koja je pozirala Vermeru.

Zašto ste izabrali da Grit, model koja je pozirala za “Devojku sa bisernom minđušom”, bude sirota mlada sluškinja?

- Smatrala sam da je nama, a i slikaru, izgled devojke odao veoma intiman utisak, i činilo mi se da je ona poznavala slikara veoma dobro. Nikada nisam ni pomislila da mu je to mogla biti kći, jer se na slici primećuje izvesni erotizam, a on svakako ne bi mogao biti u vezi sa njegovom kćerkom. Tako sam došla do prihvatljivijeg zaključka da je ta devojka mogla biti sluškinja. Ako izdvojimo minđuše koje devojka ima na slici, zapazićemo da je njena garderoba veoma skromna, a to je još jedan razlog koji me naveo na pomisao da je ta devojka bila njegova sluškinja.

Zašto su vam Vermerov život i rad bili toliko provokativni?

- Smatrala sam da se vrlo malo zna o Vermeru i njegovom slikarstvu i ja sam se na neki način osetila dužnom a i primoranom da odgovorim na tu misteriju koju Vermerovo slikarstvo nosi sa sobom.

Da li ste zadovoljni filmom, da li je on uhvatio duh vaše knjige?

- Film “Devojka sa bisernom minđušom” mi se veoma dopada. Mislim da je uhvatio najvažniju suštinu romana. Knjiga i film su poput sestara, različite, a tako iste; ili su kao crveno i belo vino, različita, ali su vina.

Pa, koje su to, prema vašem mišljenju, najuočljivije razlike između vašeg romana “Devojka sa bisernom minđušom” i istoimenog filma?

- U filmskom scenariju bilo je potrebno izostaviti puno sporednih radnji naznačenih u knjizi i umesto njima pokloniti više pažnje centralnoj niti priče. Tako je filmom ostvareno da se brojne epizode i ranija dešavanja jednostavnije i bolje upletu u glavnu priču, dakle, to je bio daleko lakši i prihvatljiviji način nego da su se o tim epizodama snimale posebne, odvojene scene. Razlika postoji i u tome što u knjizi pripoveda devojka, sa svoje tačke gledišta, svojim rečima i shvatanjima, dok je film napravljen mnogo objektivnije.

U sva vaša četiri romana pišete o sudbinama žena u prošlosti i o umetnosti, naročito slikarstvu. Da li su to vaše opsesivne teme?

- Nisam namerno odabirala samo te teme, ali one su, čini mi se, dolazile jedna za drugom neprestano, same po sebi. Ja inače volim da pišem o prošlosti i nalazim da je prošlost zanimljivija od savremenog života. Sklona sam da pišem o ženama, i to je lakše. Takođe me inspirišu vizuelne stvari - često umetnost. I kada te tri stvari spojite, videćete da su knjige koje ja pišem upravo takvog sadržaja.

“Pali anđeli” je roman o smrti u viktorijanskoj Engleskoj, s početka 20. veka. Da li vam je smrt bila inspirativnija od života? Može li nas smrt takođe i podučiti istinama?

- Uvek sam bila veoma svesna smrti, možda i zbog toga što mi je majka umrla kada sam bila devojčica. Čini mi se da me dok pišem o tome vode neke vrlo prisne unutrašnje emocije vezane za to. Mislim da nam takve okolnosti mogu dati neku pouku, mogu nam dati neki putokaz kako da se upravljamo, kako da živimo svoj život.

Vaš prvi roman “Devičanski plavo” nedavno je preveden na srpski jezik. Šta vas je naročito inspirisalo da napišete taj roman? Da li je to deo vaše porodične priče?

- Roman “Devičanski plavo” nije direktna autobiografska priča, ali tačno je da je porodica Ševalije pripadala francuskim protestantima sa juga Francuske, koji su se potom nastanili u Švajcarskoj. Počela sam da se interesujem među emigrantskim krugovima o porodicama koje su se selile sa tog područja: gde su potom odlazile, kakvi su bili rezultati njihovog boravka u mestima gde su se nastanile. Tako da sam radnju knjige “Devičansko plavo” smestila u mesto odakle porodica Ševalije počinje i potom izmislila priču.

Živeli ste u SAD, sada ste u Velikoj Britaniji. U vašim knjigama uglavnom pišete samo o evropskim temama. Zašto? Da li je to slučajno ili namerno?

- Živim u Evropi već 20 godina - i to je period mog zrelog doba. Nalazim da je evropska istorija interesantnija od američke istorije. Osim toga, navikla sam da ovde u Engleskoj budem došljak, što mi možda kao piscu i pomaže. U SAD to nisam i nije mi toliko lagodno da pišem o ondašnjim temama.

Da li vas je iznenadio veliki uspeh vaših romana u Srbiji i Crnoj Gori?

- Mogu vam reći da sam veoma iznenađena i da mi to godi!

Šta trenutno pišete?

- Radim na svom sledećem romanu. Biće to knjiga o velikom pesniku i slikaru Vilijamu Blejku.

Vujica Ognjenović

10.10.03

Američka spisateljica Trejsi Ševalije svojim romanima osvojila je čitaoce i na ovim prostorima. Njene knjige “Djevojka sa bisernom minđušom” i “Pali anđeli”, čije je prevode publikovala beogradska izdavačka kuća “Laguna”, na vrhu su bestseler lista već duže vremena. Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Prvi roman “Djevičansko plavo” objavljuje 1997, “Djevojku sa bisernom minđušom” 1998, a “Pale anđele” 2001, ove godine objavila je roman “Dama i jednorog”. Završila je studije književnosti, prije nego što će postati profesionalni pisac radila je u jednoj izdavačkoj kući, a u međuvremenu je pohađala i školu kreativnog pisanja, poslije čega je i počela da piše i objavljuje romane.

* U romanu “Djevojka sa bisernom minđušom” pišete o 17. vjekovnom svijetu u Holandiji, a u “Palim anđelima” opisujete Englesku iz Viktorijanskog perioda. Zašto ste za pozornice vaših romana baš izabrali prošlost?
- Volim da pišem o prošlosti, jer sam slobodnija da je analiziram i odlučujem šta je tu važno, drugačije je nego kada bi to radila sa činjenicama koje se tiču sadašnjosti. Isto tako, ja živim jednim savremenim svakodnevnim životom i ne osjećam potrebu da pišem o tome. Radije pišem o nečemu što mi je nepoznato i o čemu tek treba da naučim. Pisanje je takođe za mene jedna vrsta bjekstva i veoma sam srećna kada mogu da pobjegnem u različite epohe prošlosti.

* Vaš drugi roman “Djevojka sa bisernom minđušom” donio Vam je uspjeh. Kako je on nastajao i šta je predstavljalo podsticaj za njegovo pisanje?
- Počela sam sa pisanjem “Djevojke sa bisernom minđušom” početkom 1998. godine i tada sam bila trudna. Jedan od izazova da što prije završim taj roman, bio je da se okonča prije dolaska bebe. I uspjelo mi je dvije nedjelje prije porođaja. Bio je takođe izazov ući u svijet djevojke koja je bila veoma različita od mene. Jer, moja junakinja je: služavka, neobrazovana, religiozna, nikada nije putovala, uvijek je živjela u jednom malenom gradiću. Nikakve sličnosti sa mnom, a trebalo je da svoja osećanja i misli podredim njenim.

* Mnogi se pitaju da li je “Djevojka sa bisernom minđušom” istinita priča i da li je Grit zaista postojala.
- Ta slika koju je naslikao Vermer postoji, ali niko ne zna ko mu je poslužio kao model. Dakle, Grit i njena priča bili su proizvod moje mašte.

* Da bi ste vjerodostojno napisali “Djevojku sa bisernom minđušom” odradili ste veliki posao: istraživali ste kako je u Holandiji izgledao svakodnevni život ljudi u 17. vijeku. Šta je sa “Palim anđelima”? Kakvo je istraživanje ovo djelo iziskivalo?
- Što se tiče “Djevojke sa bisernom minđušom” išla sam u Holandiju, u Delft i Amsterdam. Šetala sam ulicama i posmatrala. Takođe sam pogledala dosta slika, ne samo Vermerovih, već i drugih holandskih umjetnika, koje datiraju iz toga doba. Tada je bila moda slikati scene iz svakodnevnog života, i ja sam ih posmatrala i u sebi stvarala svoje predstave o tome. I čitala sam dosta istorijskih knjiga o tom dobu, o slikarstvu, o Vermeru.
Radnja romana “Pali anđeli” dešava se na otmenom groblju (Highgate Cemetery), koje se nalazi u Londonu, samo deset minuta od moje kuće. Nekoliko godina tu sam radila kao volonter – bila vodič turama koje su obilazile ovo znamenito groblje i bavila se baštovanstvom. Tako da sam vrlo dobro upoznala to mjesto i njegovu istoriju. Pisala sam dosta i o dijelu Londona u kome živim, jer sam ga dosta upoznala i kroz knjige, a i neposredno. Takođe sam pročitala i raznovrsnih knjiga o grobljima, njihovom održavanju, društvenom ustrojstvu u to doba.

* Zašto ste izabrali holandskog slikara Vermera i njegovu sliku za građu Vašeg romana?
- Pisala sam o njegovom djelu, jer mi se dopada to osobeno slikarstvo. Oduvijek sam bila fascinirana izrazom djevojkinog lica. Nikada nijesam bila sigurna šta ona misli, njen izraz je tako protivrječan: ponekad se čini srećna, ponekad tužna, ponekad nevina, ponekad iskusna. Željela sam da istražim kako neko može u sebi gajiti sva ta osjećanja, kao i koji dio uloge u svemu tome ima slikar.

* O životu slikara Vermera ne zna se puno. Ali Vi ste do detalja opisali njegovu porodicu – djecu, suprugu Katarinu. Da li su to činjenice ili Vaša mašta?
- Vrlo malo se toga zna, ali ja sam pokušala da upletem nekoliko poznatih činjenica o Vermeru u cijelu tu priču: gdje je rođen, sa kime se oženio, gdje je živio, koliko je djece imao (11 konačno!) šta je slikao... Ali, ne zna se kakva je on bio ličnost i ja sam pokušala taj dio njegovog karaktera da izgradim.

* Šta je sa filmom “Djevojka sa bisernom minđušom”?
- U bioskopima će se pojaviti uskoro (u decembru 2003. u SAD i u januaru 2004. godine u Velikoj Britaniji). Međutim, ja sam ga već gledala i čini mi se da je odličan. Skarlet Johanson je u ulozi Grit, ona je zaista sjajna, odlična mlada glumica. Kolin Firt je takođe vrlo dobar u ulozi Vermera. Svaka scena ovoga filma izgleda kao da ju je Vermer naslikao. Mislim da će i čitaoci moga romana biti zadovoljni sa filmom.

* U romanu “Pali anđeli” postoji nekoliko različitih narativnih glasova. Kako ste odlučili da napišete roman baš u tom stilu, radije nego da izaberete samo jednog naratora?- Dopala mi se ta ideja širokih glasova, priče koju pripovijedaju više ljudi, tako da se može stvoriti jedna potpunija slika o svemu. U romanu “Djevojka sa bisernom minđušom” taj fokus je veoma uzak, sve se ogleda kroz oči jedne djevojke. Tako da sam poželjela širinu u pripovijedanju, koja će biti više složenija.

* Ispričali ste priču posmatranu kroz prizmu Mod, Lavinije i Sajmona, troje djece? Da li je bilo teško graditi priču dječijim glasovima?
- Bilo je veoma teško. U stvari, prvi rukopis romana bio je priča to troje djece, priča sa njihove tačke gledišta. Onda sam otkrila da je takva priča veoma ograničena. Potom sam dodala i glasove odraslih – Kiti Kolman, Gertrude Voterhaus...

* U “Palim anđelima” pišete o londonskom groblju (Highgate Cemetery) iz Viktorijanskog perioda, gdje, uzgred rečeno, i Karl Marks počiva. Šta ste još interesantno otkrili vezano za to groblje?
- To je divno groblje, ne samo po svojim poznatim grobovima, već i zbog dotjeranih nadgrobnih spomenika, prekrasnog drveća i slonovače, gotske atmosfere koja tu vlada. Može vam se činiti da očekujete vampire samo nekoliko koraka od grobova i iza skulptura anđela koji stoje iznad, kao što sam i opisala u knjizi!

* Smrt i groblje nalaze se u centru romana “Pali anđeli”. Zašto? Šta zapravo ta tema predstavlja?
- Smatram da smrt, kao vid društvene prijetnje, govori puno o kulturi toga vremena. U Viktorijansko doba ljudi su se odnosili sa poštovanjem prema smrti i prihvatali su život poslije smrti drugačije nego mi danas. Smrt je bila u to doba mnogo više dio života, nego što je danas, jer mi sve od sebe činimo da je ignorišemo i da se pretvaramo da ćemo biti uvijek mladi.

* Vaš novi roman nosi naslov “Dama i jednorog” i to je priča o seriji šest tapiserija. Šta nam još možete reći o tome?
- Opet sam se vratila u prošlost, ovoga puta da ispričam priču o nastajanju jednog umjetničkog djela. U ovom slučaju radi se o seriji srednjovjekovnih tapiserija na kojima je prikazana dama kako zavodi jednoroga. Knjiga prati živote umjetnika i tkalja koji su izrađivali ove tapiserije, kao način kako se izrada ovih djela odražavala na njihove živote.

* Inspiraciju za roman “Dama i jednorog” pronašli ste u umjetnosti. Slikanje i istorija lijepog je riznica za vašu inspiraciju i pisanje...
- Mene uvijek inspiriše nešto vizuelno. I ja pišem vizuelno, jer kada sjednem da pišem, scena slike o kojoj pišem jasna je poput filma u mojoj glavi. Možda je to zbog toga što je moja generacija odrasla gledajući televiziju i filmove i sve što vidimo veoma utiče na nas, na razmišljanje i percepciju.

Vujica Ognjenović

01.01.00

Glas javnosti
08.05.2002.
Roman Amerikanke Trejsi Ševalije
O devojci sa bisernom minđušom

Roman Trejsi Ševalije "Devojka sa bisernom minđušom" ("Laguna",prevod sa engleskog Nenad Dropulić) tematizuje vezu koja je možda postojala između slikara i modela.

Čuveno platno, po kojem je knjiga naslovljena, oslikao je Johan Vermer ("Pogled na Delft", "Astronom", "Devojka sa gitarom") čije slike neobično svetlucaju. Ševalije pokušava da prikaže život modela - devojke sa bisernom minđušom, šesnaestogodišnje Grit, koja postaje služavka u domu Vremerovih.

U ovom romanu čitajte o rađanju ljubavi i umetnosti. Knjiga je, po rečima izdavača, bila bestseler u Engleskoj i Americi, iako njeno izdavanje nije praćeno velikim marketingom. Trejsi Ševalije odrasla je u Vašingtonu, diplomirala je kreativno pisanje na Univerzitetu Istočne Anglije, a njen prvi roman "Devičansko plavo" ušao je 1997. godine u izbor Talenata godine. Sada živi u Londonu.

LJ. P.

Blic
11.10.2002.

Romansirane biografije slikara - novi svetski bestseleri i predlošci za buduće filmove

Knjige pisane potezom kičice

Kada joj je poslednji čvor stisnuo lepe prste, takozvani ?asistent torture? zavrnuo je stege vezane za konopac i krv je ubrzo natopila svu njenu odeću. Rubin crveno, od tog, 14. maja 1612. kada je Artemiza Đentileski podvrgnuta ?ispitivanju? papskog tribunala, postaće njen omiljeni tonalitet na platnima koja pet vekova pre pojave body arta eksperimentišu sa kožom. Danas, šezdesetosmogodišnja Suzan Vrelend, iz Kalifiornije, u romanu ?Artemizina strast?,nedavno objavljenom, odmah promovisanom u bestesler na anglosaksonskom tržištu knjige, opisuje život neuobičajene umetnice.

Vrelandova ima za sobom još jedan hit, iz istog domena, ?The Girl in Hyacinthe Bule?. Ovde umesto crvene dominira plava boja. Knjiga je objavljena `98 a samo godinu dana kasnije, prava otkupljuje čuveni izdavač McMurray & Beck plativši ih čak 50 hiljada dolara. Knjiga je prodata u milion primeraka oduševivši američke čitateljke storijom o jednoj zaboravljenoj slici Jana Vermera. Na život i delo poznatog Holanđanina nadovezuje se potom Trejsi Ševalije. Trejsi analizira suptilan odnos Jana Vermera i njegove sluškinje Grit, kao i nastanak remek-dela ?Devojka sa bisernom minđušom? (istoimeni roman i kod nas je preveden i svrstan među najčitanije knjige ovih meseci).

U jednom veoma teškom periodu za Vrelandovu - kada se lečila od tomora - Trejsi nagovara svoju prijateljicu, inače nekada fri lenser novinarku, da nastavi s istraživanjem života velikih slikara. Izdavači upravo očekuju njena dva nova romana. Jedan posvećen Kanađanki Emili kar (?Cedar Spirit?), a drugi Van Gogu (?The Potato Eaters?). Tako štafelaji i kičice postaju novi američki romansirani hitovi i zlatne koke za filmsku industriju. Uskoro bi u bioskope trebalo da stignu i prvi filmovi na temu.

Roman ?Devojka s bisernom minđušom? adaptirao je za veliki ekran reditelj-debitant Piter Veber. Jana Vermera koji u kuću prima šesnaestogodišnju Grit da mu pazi šestoro dece, brine o domaćinstvu i ljubomornoj ženi, igra Kolin Firt (videli smo ga u ?Dnevniku Bridžit Džouns?), dok sluškinju tumači Skarlet Johansen. Snimanje je sad počelo. Storiju o Artemizi rade Italijani i Francuzi u kooprodukciji. Režira je Anjes Merle, a Artemizu igra Valentina Červi.

M.M.

01.01.00

Danas
20.05.2002.
Devojka sa bisernom mindjusom

Lirski, nadahnuti roman Trejsi Sevalije, "Devojka sa biserenom mindjusom", nedavno je objavila izdavacka kuca "Laguna", u prevodu Nenada Dropulica. Ovaj roman bogato je i barokno istorijsko stivo, na cijem se velikom platnu ozivljava istorija nastanka jedne od najlepsih Vermerovih slika - "Devojka sa bisernom mindjusom". Sluskinja, koja je slikaru posluzila kao model, nadahnuti je narator u ovom romanu koji je saga o ljubavi, inspiraciji, umetnosti, ali i o surovom vremenu u kome nikada nije bilo mesta za ljubav i umetnost, ali jeste bilo za manipulaciju, bolest i smrt. Grit, mala sluzavka, uci ce u Vermerov zivot kao neko ciji je zadatak da cisti njegov atelje. Ubrzo, kako se odnos izmedju nje i slikara produbljuje, njena se uloga u slikarevom ateljeu menja - pocinje da mu spravlja boje i kasnije postaje njegov model.
Trejsi Sevalije minimalistickim sredstvima, ali sa unutarnjim prosijavanjem, uspeva da ozivi strasti, gnev i tajanstvo mesavine ljubavi i umetnosti, koja ponekad poradja velika umetnicka dela. Magazin Tajm je ovo stivo okarakterisao kao "dragulj od romana", dnevnik Gardijan kao roman "tajanstven, prekrasan, natopljen atmosferom", cije je citanje "carobno iskustvo". "Devojka sa bisernom mindjusom"jeste redak i lep citalacki dozivljaj, u kome nema ni pobedjenih, a ni pobednika, vec samo punokrvnih ljudi koje zivot ne pobedjuje, vec koji od njega bivaju, kao sto to negde divno rece Andric, nadigrani.
S. D.